Prolećna priča za decu

Prolećna priča za decu

Pre dve godine sam napisala priču za decu pod imenom Proleće kasni. Ta je priča aktuelna u onim periodima godine kada nam usred proleća vreme zahladi kao da je zima. Pošto je to postala redovna pojava svakog proleća, ova se priča može ponavljati deci svake godine u ovo vreme. Ovoga puta sam od vune, tehnikom filcanja, napravila novu lutku prolećne vile i pozadinu za malu pozorišnu scenu, i deci sam iznova ispričala priču uz te rekvizite, dodajući i lutke patuljka, ptice i veštice koje imam od ranije. Ovo je inače jedna od priča koja će da bude deo moje knjige bajki za decu iz prirode, koja je u pripremi.

Glavni lik priče je Prolećna Vila koja se budi iz zimskog sna i počinje da budi svu prirodu na površini zemlje, dok njen pomoćnik Patuljak budi svo semenje i lukovice koji spavaju pod zemljom. Kraljica Zima u to vreme počinje da se povlači sa svojim snežnim oblacima u Severno Carstvo. Ali na putu ka Severnom Carstvu oblaci prolaze iznad tamne šume u kojoj živi jedna zla veštica, koja ne voli proleće. Veštica sa metlom počinje da vraća oblake nazad, i uspeva da zahvati jedan oblačak koji krene da se vrti unazad i sakuplja sve druge male oblačiće na putu, i tako nastaje veliki snežni oblak koji ponovo vraća zimu sipajući sneg i led. Kada se Prolećna Vila probudila sledećeg jutra nije mogla da veruje svojim očima! Sve je bilo prekriveno snegom! Vila poziva svog pomoćnika Patuljka u pomoć, koji se penje na površinu zemlje. Zajedno pokušavaju da reše ovaj problem, i Patuljak se doseti da pozovu u pomoć Kraljicu svih vila koja živi u zemlji iza duge. Jedna ptica je krenula da pošalje poruku Kraljici vila, koja prima poruku i počinje da peva prekrasnu prolećnu pesmu. Od njenog glasa se stvori vetar koji krene da tera snežne oblake prema severu i da raščišćava nebo. Uskoro je ponovo zavladalo proleće, Vila i Patuljak su nastavili da obavljaju svoje prolećne dužnosti buđenja biljaka i životinja, i svi su opet bili srećni. A veštica? Videvši da se njen plan izjalovio toliko se razbesnela da je pukla od besa i razletela se prema krošnjama drveća koje su konačno počele da propuštaju svetlost u tamnu šumu.

Ovo je ukratko radnja priče koja inače ima još puno detalja, i koje svaki put kada pripovedam još malo „doterujem“, dodajem ili menjam. U tome je lepota svih priča, a naročito dramskih sadržaja za decu: u nebrojenim mogućnostima improvizacije i prilagođavanja trenutnim potrebama i mogućnostima. Svet dečije mašte je jedna čarobna pozornica koja je u neprekidnom pokretu, gibanju, preplitanju stvarnog i nestvarnog, mogućeg i nemogućeg, vidljivog i nevidljivog. Svima nama koji se bavimo dacom bi trebalo da bude privilegija mogućnost da, ponekad, dobijemo pozorišnu ulaznicu za tu čaroliju. Takođe je naša roditeljska pedagoška dužnost da održimo tu „čarobnost“ dečije mašte tokom njihovog odrastanja, uporedo sa time što im pomažemo da sazreju i prilagode se realnom svetu odraslih. Ove dve staze bi trebale da idu paralelno jedna pored druge. Jer odrastao čovek bez stvaralačkog potencijala svoje mašte nije potpun i kompletno razvijen. A mnogi odrasli izgube taj kvalitet tokom odrastanja i kasnije borbe za opstanak. To je kvalitet koji nam je naročito potreban u situacijama kada spolja trpimo neki pritisak ili teškoću, kada je potrebno da pronađemo snagu, volju i inspiraciju unutar sebe (možda baš kao ova situacija u kojoj se kolektivno nalazimo u ovome trenutku?!). Zato negujmo maštu i stvaralački potencijal kod svoje dece, a samim tim ćemo ih negovati i kod sebe, ako smo ga kojim slučajem negde na životnom putu izgubili. I što je još važnije, negujmo ljubav ka dobroti kod svoje dece, jer ako stvaralačka energija nije usmerena ka višem dobru onda postoji opasnost da postane izopačena i destruktivna. Pripovedanje priča i bajki je najstariji, vekovima potvrđeni način da ispunimo oba ova zadatka u potpunosti: da hranimo maštu i štitimo nevinost nežnog dečijeg unutrašnjeg sveta u koji istovremeno sadimo seme dobrote i svih moralnih vrednosti koje su u skladu sa njom.

Zato pričajte deci takve priče, čitajte im, glumite ih sa njima, i ako imate volje i mašte izmišljajte nove. Ovo je duševna hrana koja gradi najdublju strukturu ličnosti deteta. Ne samo zbog same priče, nego i zbog aktivnog učešća pripovedača. Naročito ako je pripovedač detetu bliska i draga osoba, a u slučaju majke najbliskija i najdraža! Pedagozi i psiholozi danas pričaju o potrebi da provodimo kvalitetno vreme sa svojim detetom (na žalost, danas se jedna tako podrazumevajuća roditeljska aktivnost mora podsticati i promovisati). Pričanje priča je vid jednog visokokvalitetnog provođenja vremena sa detetom. Na obostrano zadovoljstvo svih koji učestvuju. Osim toga, ne košta ništa osim vremena, mašte i malo koncentracije. Tokom ove prisilne izolacije u kojoj se svi trenutno nalazimo, pričanje priča može biti pravi adut iz rukava u trenucima kada ne znate kako da zaokupite dete, ili kada ono ne zna šta će sa sobom.

Ako vam se svidela moja priča Proleće kasni slobodno je ispričajte svojoj deci, pustite mašti na volju, dodajte još detalja koji opisuju proleće, pokušajte zajedno rešiti nastali problem, radujte se pobedi proleća nad zimom, i ne gubite nadu da dobro na kraju uvek nadvlada zlo! I javite mi kako im se dopala…

 

 

 

Odgovor na pandemiju

Odgovor na pandemiju

Nalazimo se usred pandemije… ali čega? Na malim ekranima gledamo i slušamo o širenju opasnog korona virusa, ali ono što vidimo konkretno u svom bliskom okruženju je samo pandemija straha i panike. Ja sam tokom ovih nekoliko dana koliko ova pandemija traje takođe par puta upala u stanje panike, nakon što sam poslušala neke informacije na youtubu (tv inače ne gledam). I tako analizirajući stanja uma kroz koja sam prolazila primajući različite informacije, još jednom sam dobila jasnu realizaciju o tome koliko smo mi ljudi podložni promenama na osnovu informacija koje primamo. Uopšte nije preterano reći da informacije kontrolišu i kanališu naše živote. Naročito u današnje vreme tehnologije brzog prenosa informacija. Naše telo je gruba materija, ali naš um je suptilna materija i on se praktično sastoji od informacija. Svesni um je sastavljen od informacija koje svesno primamo i pamtimo, a nesvesni um od svih informacija onih koje smo ikada primili ali ih nismo zapamtili. Informacije primamo posredstvom svih čula, ali najveći uticaj na nas imaju one koje primamo čulom sluha. Zato je zvuk toliko moćan, zato je u praktično svim religijama sveta REČ početak stvaranja, i zato je sposobnost jezičkog izražavanja ono što čoveka u najvećoj meri razlikuje od životinje.

Ne trebamo biti naročito obrazovani ili vidoviti da shvatimo da trenutno oko nas najviše kruže informacije koje izazivaju strah i paniku. I to je više nego dovoljno da uključi nevidljivo dugme koje u nama pokreće duboko usađen program straha koji nosimo u svom podsvesnom umu. Taj program svi nosimo u manjoj ili većoj meri. Zašto? Zato što smo po svojoj prirodi sićušna živa bića koja uvek i u svim okolnostima zavise od šireg okruženja u kojem se nalaze: od prirode i njenih sila, od društvene zajednice čiji su deo, kao i od vođa ili upravitelja te zajednice. Ali ono što najmanje priznajemo i najmanje na to obraćamo pažnju je činjenica da zavisimo od Boga, koji se nalazi kao osnovna sila u pozadini svih ostalih. Vrhovni kontrolor iza svih ostalih velikih i malih kontrolora. Zavisnost je inače za nas ljude jedno vrlo nepoželjno stanje. Ne sviđa nam se da zavisimo od nekoga ko nas ne poštuje ili nas iskorištava. Prirodno, priznajem. Zato je nezavisnost tako poželjan status kako za grupe tako i za pojedince. Ali u svojoj velikoj potrebi za tom nezavisnošću – ličnom, nacionalnom, rasnom, polnom – čovek ovog demokratskog doba „slobode i nezavisnosti“ zaboravlja na širu sliku MEĐUZAVISNOSTI čiji je organski deo. Dovoljan je mali trzaj majke prirode kada nam pošalje poplave i potrese, ili pojava mikroskopski malog ali mega opasnog živog bića kao što je ovaj virus da se naša takozvana nezavisnost smrvi u paramparčad. Hteli ili ne, moramo priznati da zavisimo od prirode, od komšije i ljudi koji nas okružuju, od tokova vremena, od informacija koje primamo, od srećnih ili pak nesrećnih okolnosti koje nam se dešavaju. Ali iako smo tako sićušni i zavisimo od šire slike čiji smo deo, mi imamo slobodnu volju koja se izražava kroz našu mogućnost izbora. Šta god da se dešava, kakva god situacija da nas zadesi, mi imamo izbor kako ćemo da se odnosimo prema toj situaciji i kako ćemo da delujemo u njoj. Uvek postoji nešto što ne možemo da kontrolišemo, ali i nešto što možemo da kontrolišemo, a to su pre svega naši izbori. Našim odlukama i izborima koje činimo u životu pokazujemo i dokazujemo ko smo, kakvi smo, šta su naši prioriteti i koja je snaga našeg karaktera i moralnosti.

Ah, opet ja sa tim karakterom i moralnošću! Nećemo valjda u ovako životno ugrožavajućim situacijama brinuti o karakteru i moralnosti! Ali ljudi, upravo su te situacije test za naš karakter i moralnost, tada ih naročito treba dokazivati. I naravno, ne samo tada, nego uvek. I kada neko gleda i kada niko ne gleda. Jer budite sigurni da neko uvek gleda. Postoje viši autoriteti koji nas uvek pomno posmatraju i prate naš put, naše odluke, naša dela, i kada dođe odgovarajući trenutak uruče nam ceh, račun, zaključak našeg dejstvovanja, i unutrašnjeg i spoljašnjeg. To se zove odgovornost ljudskog oblika života. Zato bi bilo poželjno preispitati svoje stanje i odluke tokom ovog pandemičnog kolektivnog vrtloga u kojem smo se našli. Čega se najviše plašimo? Šta činimo povodom toga? Da li se trudimo da umirimo svoj strah ili manično sakupljamo zalihe kao hrčak? Na koji način pomažemo ili odmažemo svojim bližnjima, prijateljima, komšijama? Koliko smo spremni da pomognemo? Koliko smo spremni da izađemo iz svoje zone udobnosti? Da menjamo navike? Da se prilagodimo nečemu što nam baš ne prija ali što ova situacija zahteva? Da li svaku informaciju koja kruži prihvatamo zdravo za gotovo ili razmišljamo, analiziramo, preispitujemo, raspitujemo? Na koji način svaka od tih informacija utiče na nas? Koje nagone u nama izaziva? I konačno, u šta mi verujemo? Ne samo u smislu informacije, nego šta je ono u šta polažemo svoju veru? U čemu pronalazimo utočište?

Šta god da je uzrok ove globalne situacije: nameštaljka, manipulacija, pošast prirode ili uvod u biološki rat, čovečanstvo je prisiljeno da uspori svoju mahnitu trku koju naziva savremeni način života. Ovaj način života, čiji smo svi deo u većoj ili manjoj meri, ima svoje posledice. Taj zakon uzroka i posledice je Božiji zakon i on deluje bez obzira na to da li u njega verujemo ili ne, da li ga shvatamo i primećujemo ili ne. U drevnim kulturama su ga nazvali zakon karme, danas ga nazivamo zakon privlačenja ili zakon rezonance, a narod ga od davnina izražava kroz poslovicu: Kako seješ tako ćeš i žnjati! Celokupna materijalna kreacija se sastoji od energija različitog kvaliteta. Neke su više, a neke su niže po kvalitetu. Mi se povezujemo sa tim energijama na osnovu svoga razmišljanja i delovanja. Viša energija se na sanskritu zove „satva“, što bi se moglo prevesti kao vrlina. Jedino na nivou te vrline je moguće okusiti osećaj sreće i blagostanja. Niži kvaliteti su „rađas“ ili strast, i „tamas“ ili neznanje, koje odlikuju ambicija i preveliko naprezanje radi uživanja i materijalnih ciljeva, kao i lenjost, letargija, pasivnost, tupost, podložnost iluziji i manipulaciji. Nije teško zaključiti u kojim energijama je zaglavljena današnja kolektivna svest ljudi… i nije teško predvideti posledice njenog delovanja. Uzdizanje i razvijanje svesti je uvek onaj početni, uzročni, suštinski faktor bilo koje promene na fizičkom planu. Jer na početku beše REČ, od koje je sve krenulo da se razvija. Zato je jako bitno da pazimo koje reči ponavljamo u svome umu, koje reči slušamo i primamo iz spoljašnjeg sveta, i da pratimo tok energije kojim nas te reči vode u određeno osećanje i zatim u akciju. Pa, možda je ovo stanje prisilne izolacije u kojem se kolektivno nalazimo upravo pravi momenat za dublje unutrašnje preispitivanje svoje svesti: da li imamo neku viziju ili ideju vodilju koja nas ispunjava i inspiriše iznutra, i koja ne zavisi toliko od toga šta nam se spolja dešava? A zatim preispitivanje svojih aktivnosti u spoljašnjem svetu: koji su naši lični doprinosi, koje su naše lične žrtve, koji je kvalitet naših odnosa, u šta ulažemo svoje vreme, energiju i novac? Sada su sve te stvari dovedene u pitanje jer smo u stanju neizvesnosti šta sve može da nam se desi, i ne možemo da kontrolišemo one stvari koje smo do juče mogli. Prisiljeni smo da priznamo da ipak nismo toliko nezavisni kao što smo možda mislili da jesmo. I eto nas, koji u vreme forsiranog individualizma i „slobode i nezavisnosti“ moramo da se suočavamo sa situacijom da ipak zavisimo od kolektiva, zajednice, komšije, prirode i njenih sila u obliku mikro bića megalomanskih moći. Ili od osoba koje su na vlasti i igraju svoju igru povlačeći naše živote kao pione na šahovskoj tabli. Kada su ljudi kolektivno spremni da poklone glavu pred Božijom nadmoći i čudesnosti prirode onda i Bog i priroda obilato uzvraćaju i nagrađuju. A kada nisu spremni da to učine dobrovoljno bivaju prisiljeni na ovaj ili onaj način, pod upravom zakona jačih od njih.

Možda zvuči paradoksalno, ali čovek stiče najveću nezavisnost kada potpuno zavisi od Boga. Zato što tada mnogo manje zavisi od svih spoljašnjih uticaja.  Zavisnost od Boga ne liči na zavisnost roba od gospodara, nego više na zavisnost malog deteta od majke i oca. Kada postoji ljubavna razmena između deteta i roditelja onda je poslušnost deteta spontana i prirodna stvar. Potrebno je da stupimo u ljubavnu razmenu sa Bogom, najsavršenijim bićem, i tada ćemo biti poput cveta povezanog sa korenom drveta postojanja. I dobićemo svu hranu koja nam je potrebna. A da bismo stupili u taj odnos koji je pre svega unutrašnje prirode, moramo da jedan deo dana posvetimo negovanju tog odnosa putem molitve i službe. Potrebno je da povučemo svoja čula iz spoljašnjeg sveta i da ih okrenemo ka unutra, ka svome srcu gde se nalaze i Bog i duša, suštinski deo našeg bića, ono što mi jesmo. Molitva može da se uputi kroz reči, kroz pesmu, kroz stvaralaštvo. Služba može da bude vršenje naše dužnosti, pomaganje svetu oko nas, čak i neke obične svakodnevne delatnosti koje obavljamo u duhu ponude za Boga. Na ovaj način oko svoga bića i svoga života gradimo UTOČIŠTE koje nam je dostupno 24 časa na dan, zato što je unutrašnje prirode. Danas svi puno pričaju o razvijanju imuniteta, kao o prirodnoj odbrani od virusa i bolesti od koje strepimo. Ovo unutrašnje utočište bi se moglo nazvati duhovnim imunitetom. Fizički imunitet je snaga fizičkog organizma, a duhovni imunitet je snaga unutrašnjeg bića. Ako naše unutrašnje biće vibrira na višim frekvencijama ono je jakog morala, karaktera i osetljivosti na suptilne uticaje. Zbog tih kvaliteta sposobno je za finija stanja poput saosećanja, samilosti i požrtvovanosti. Spremno je da puno daje, zato što je bogato iznutra. Zato su svi veliki ljudi koji su ostavili pozitivan trag tokom istorije bili spremni na žrtvu i odricanje radi višeg cilja.

Ljudi su danas izgubili (ah, puno toga su izgubili!), ali među svim tim odlikama koje su izgubili mislim da je najpogubnije odsustvo spremnosti na žrtvu. Što govori o tome da smo postali veliki egoisti i izgubili taj kvalitet davanja. Kada sam bila u Somboru kod moje frizerke koja je jedna izuzetno fina, kulturna i pametna žena dubokog i širokog pogleda na svet, pritom i vrlo religiozna, uz sve to prijatna i pristupačna, spremna da razgovara na bilo koju temu i da se prilagodi razumevanju sagovornica – stvarno prava retkost danas – tokom našeg razgovora ona je rekla: Ne znam kako to ljudi danas misle da žive bez da čine ikakvu žrtvu, bez da im je išta sveto! Taj koncept žrtvovanja je lakše prihvatiti religioznim osobama zato što je deo tog odnosa strahopoštovanja prema Bogu kojem smo dužni prinositi neku žrtvu. Danas se ljudima servira iluzija da je to staromodno, da smo zagospodarili prirodom i svemirom, da imamo savršenu tehnologiju i imaćemo još savršeniju,  da ćemo postati samodovoljni, potpuni kontrolori i uživaoci svoga okruženja. Samo po koju cenu? Po cenu posečenih šuma, isušenih i zagađenih reka, vazduha koji uskoro nećemo moći udisati od zagađenosti, po cenu rada 10 sati na dan i to najčešće ne ono što volimo i što nas ispunjava, po cenu da nam je prostor ozračen veštačkim zračenjima sa gomile uređaja koji nam tobože olakšavaju život…. život koji nemamo vremena kada punim plućima živeti. A najluđa iluzija je naša brza i laka komunikacija preko virtuelnih uređaja dok nemamo kontakt sa komšijama. Ma šta reći sa komšijama, nemamo ga ni sa rođenom decom koju viđamo samo uveče, nakon što se njihovim životima u najdelikatnijem dobu životnog razvoja pobrine nekoliko institucija umesto nas. Da li smo mi ljudi predodređeni samo da se zabavljamo, uživamo, radimo i stičemo? Zašto je onda toliko nesrećnih ljudi sa nesrećnim sudbinama među onima koji su najbogatiji i mogu to sve sebi da priušte? Zašto toliko samoubistava, ubistava, narkotika, ludaka, perverznjaka u svetu, više nego ikada? Da li možda nedostaje neka karika u lancu putanje kojom nas vodi ovaj stil života?

Žrtva nije obavezno pojam koji definiše neku neprijatnost, neko nevoljno moranje. To je čin dobrovoljnog davanja i odricanja radi višeg cilja. Žrtva je neophodna za dostizanje i običnih, materijalnih ciljeva. Žrtva je neophodna da bi nas držala u ravnoteži. Čak i kada nema preke potrebe, dostizanje nekog konkretnog cilja, potrebno je činiti neku žrtvu, neko odricanje, davanje, samo kao protivtežu uživanju. Zato od pamtiveka Bog ljudima zadaje žrtve da čine u skladu sa svojim položajem i statusom, vremenom u kome žive, stepenom razvoja svesti. Kao razmenu ljubavi među njima. Kao priliku da izrazimo zahvalnost za sve darove koje primamo. I zato što je čoveku potrebno da živi regulisano da bi mogao da egzistira srećno u međuzavisnosti sa svetom oko sebe. Ne samo da uživa nego i da se odriče. Ne samo da prima nego i da daje. Ne samo da radi nego i da se odmara i obnavlja. Ne samo da se kreće nego i da miruje. Ne samo da podvrgava svojoj volji  nego i da se predaje volji višeg autoriteta. Viši autoritet je onaj koji se nalazi iza ove materijalne kreacije, koja je toliko veličanstvena u svojoj kompleksnoj savršenosti da čovek nikada neće moći do kraja da dokuči tajne njenog makro i mikro kosmosa čiji smo svi deo. I kao što je jedna kap okeana kvalitativno ista kao celi okean, tako smo i mi savršeno kompleksna i veličanstvena bića. A kakavo li je tek biće koje je sve to dizajniralo, osmislilo i stvorilo?

Ovo je sve detaljno opisano i objašnjeno u drevnim spisima Veda. Ja samo pokušavam da prenesem deliće te duboke mudrosti jer verujem da nam je u ovim kriznim trenucima mudrost preko potrebna, kao svetlo koje osvetljava tamu i ukazuje na put kojim treba da idemo, kao smisao koji iznova gradi mostove koje je besmisao porušio. I da se vratim na početnu temu informacija kojima smo okruženi. Predlažem svima koji ovo čitaju da naprave jedan nevidljivi zaštitni zid od informacija koje u njima bude paniku i strah, da poslušaju i drugu stranu medalje, da uvek uzimaju u obzir glas zdravog razuma i da se povežu sa rečima bezvremene mudrosti gde god mogu da ih pronađu. Svaka kriza postoji da bi se prevazišla, svaki strah postoji da be se pobedio. Ni ovo nije izuzetak. Uz Božiju pomoć.

Ukrasi i pokloni URADI SAM

Ukrasi i pokloni URADI SAM

Ovih praznika sam baš bila inspirisana da pravim ukrase i poklone, sa decom naravno. Praznici su odlična prilika da uposlimo male ručice u izradu nekih lepih stvarčica povezanih sa temom koju slavimo. A kada te stvarčice podelimo u vidu poklona dragim ljudima, onda njihov rad još više dobija na važnosti. Meni je prosto žao kupovati božićne ukrase i poklone (osim onih koje su deca naručila od „deda mraza“) kada ih možemo sami napraviti. Koliko god da su naše kreacije naizgled nesavršenije od onih kupovnih, po mom skromnom viđenju su mnoooogo lepše, zato što je u njih uložen naš trud i iskra maštovitosti, koja nam daje taj neki kvalitet zbog kojeg smo posebni među svima ostalima. Kako bi narod rekao, to su stvari koje imaju dušu.

Ove godine smo pravili ukrase od slanog plastelina. U više navrata smo tokom ranijih godina radili stvari od slanog plastelina kao na primer stalke za sveće, đumbirka, pa čak i neke lutke i figure za igranje. Slani plastelin se lako pravi. Potrebno je jedna čaša brašna i jedna čaša soli koje treba pomešati sa pola čaše vode, bolje vruće da se so pre otopi (može se i pomešati prvo so sa vodom, pa dodavati brašno dok se ne dobije plastelin). Zatim smo plastelin razvaljali oklagijom na debljinu oko 5 mm i modlom vadili oblike kao za kekse. Onda smo u njih utiskivali stakliće u boji (ovaj deo je deci bio najzanimljiviji). Nakon toga smo ih poređali u tepsiju na papir za pečenje i osušili u rerni na laganoj vatri (50-100 stepeni). Nakon što smo ih ohladili premazali smo ih sa sjajnim lepkom. Ah, da, pre sušenja u rerni smo probušili rupicu na vrhu da bismo mogli da provučemo konac i okačimo ih. Nismo ih kačili na jelku zato što je nemamo (iz ekoloških i raznih nekih razloga). Što ne znači da nemamo božićnu dekoraciju na malo drugačiji način, uglavnom grane, pruće i venci. Sa našim novonapravljenim ukrasima, naravno!

Osim slanog plastelina ja sam, bez dece, napravila još jednu smesu od koje su izašli još bolji ukrasi, zato što mirišu. Prave se lako da prostije ne može biti: nekoliko kašika sosa od jabuke (kojeg sam baš ovog leta napravila u većim količinama) sa cimetom u prahu. To je sve! Dodaje se toliko cimeta koliko je potrebno da se formira dovoljno tvrda smesa za modeliranje (oko 100 gr). Nakon toga, isto kao sa slanim plastelinom: razvaljala sam i vadila oblike kalupima za kekse, samo što ih nisam sušila u rerni nego ostavila da se odstoje preko noći. Ujutru sam ih okrenula na drugu stranu i još malo osušila. Kada su se skroz stvrdnuli premazala sam ih sjajnim lepkom (iako sam se premišljala da ih ostavim tako obične braon, volim taj rustični šmek). Ali ipak je taj završni potez zaslužan što su postali zaista čarobni! Za sledeću godinu sam odlučila da ću napraviti tri puta veću količinu, naročito zbog divnog mirisa koji nenametljivo šire oko sebe.

Za poklone našim malim drugarima smo napravili čarobne kugle od staklenih tegli. Prvo smo izabrali male plastične figurice koje će da plutaju u vodi, zatim smo napunili četvrtine tegli sa providnim školskim lepkom (a neke sa glicerinom), dodali toplu vodu do vrha tegle i dobro izmešali. Onda smo sipali nekoliko kašikica sjajnog praha i šljokica koje smo imali pri ruci, ubacili plastične figurice i dobro zatvorili tegle (još sam ih osigurala sa slojem vrućeg lepka oko poklopca). Ostalo je samo da mućkamo tegle, okrećemo ih sa jedne na drugu stranu i uživamo u prizoru tečnog sjaja koji se preliva kroz njih. Deca su nalepila etikete sa nazivima „čarobno jezero“ i „dubine okeana“, i pokloni su bili spremni. Ovih dana pravimo nekoliko za sebe. Da nas opuštaju i umiruju u trenucima predaha između igre…

Ovo je još jedan način kako ja uživam u ovom čarobnom delu godine božićnih i novogodišnjih praznika. Tu je i priprema neizostavnih medenjaka o kojima sam pisala dok su seka i bata bili mnogo mlađi (bata je još uvek imao „blondi“ kosicu) u tekstu Anđeli i medenjaci, iako je za mene daleko najveći gušt pripovedanje bajki i priča, o čemu sam detaljnije pisala u članku od pre nekoliko godina Čarobna prašina u decembru . Ovog decembra sam pisala o pričama za decu o Svetom Nikoli u tekstu Darivanje. Mojoj deci su se jako svidele, možda će i vašoj!

Sa ljubavlju,

Tamara

 

Darivanje

Darivanje

Sredina je decembra, meseca poklona, slatkiša, praznika, lampica, sjajne prašine, Deda Mraza, želja, nada, kovanja planova i lude zabave. Kao i obično, priključeni smo na TV i ostale prijemnike koji nam kreiraju šta i kako treba da radimo i mislimo, a naročito na šta treba da trošimo novac. I tako kada dođe mesec decembar sa svih izloga i ekrana počnu da pljušte ponude, sniženja, specijalni paketi, sve začinjeno i zaprašeno sjajnim obećanjima o dobrom provodu, zabavi i sreći. Dečiji žar je usmeren na iščekivanje poklona i konzumiranje slatkiša, a preko malih ekrana njih itekako drma ista „potrošačka groznica“ koja trese novce iz džepova njihovih roditelja i ostatka rodbine. Glavno pitanje koje im se vrzma po malim glavicama je: šta ću dobiti za poklon?!!! Hoće li mi se dovoljno sviđati?!!! Hoće li biti dovoljno zabavno?!!! Jer svrha poklona, jel, to već svi znaju pa i mala deca, jeste da nam pruže zabavu i sreću, a toga, priznaćete, nikada nije dosta. Pa nam zato treba uvek novih poklona, novih igračaka, novih zabavnih igrica. I sva sreća, fabrike igračaka nikada ne spavaju, nego uvek imaju nešto novo da nam ponude… da nam nikad ne bude dosadno! Jer dosada je, priznaćete, jedna vrlo neprijatna stvar. Treba je se što pre otarasiti. Zato su fabrike igračaka tu, da nam pomognu u tome, u saradnji sa TV programima za decu koji nas ljubazno obaveštavaju o svakoj novosti koja se pojavi na tržištu. Kako ljubazno od njih, priznaćete (pitajte decu!). Ah, divota, skoro da poverujemo kako smo sada srećniji nego sve one generacije pre nas koje nisu imale televizore, prodavnice pune igračaka, slatkiša, digitalnih uređaja i pametnih glava koje sve to smišljaju za nas… da nas zabave i da nam ne bude dosadno. Možda bismo i poverovali, kada ne bismo i pored svih tih stvari koje posedujemo i zanimacija kojima smo izloženi i dalje duboko u sebi osećali prazninu koju neprestano treba ispunjavati novim stvarima i stimulacijama, kojima nema kraja i konca… a praznina se ne ispunjava. Kod dece je, kao i u svemu ostalom, to još očiglednije jasno – što više imaju to ih je teže zadovoljiti, što više toga isprobaju to im je više dosadno, što više izbora im nudimo to im je teže da izaberu i više su frustrirani. Zato su neke pametne glave (ne one malopre spomenute, nego neke druge) iz ovoga izvele pouku da je vraćanje jednostavnosti u život rešenje za mnoge probleme komplikovanog čoveka modernog doba, i čak proizvele slogan MANJE JE VIŠE. Drugim rečima, manje izbora, manje stimulacije, manje stvari, manje igračaka, manje buke, manje intenzivnog rasporeda – više mira, više staloženosti, više zdravlja i više zadovoljstva. Pod uslovom da dodamo VIŠE u domen „misaonosti“. Kao što je veliki indijski mudrac Baktivedanta Swami to sročio u savršenu formulu: JEDNOSTAVNO ŽIVLJENJE, VISOKO RAZMIŠLJANJE.

Mudraci i sveci su tokom čitave istorije sveta dolazili da nas poduče ovim važnim životnim istinama.  Jedan od njih je bio i Sveti Nikola, koji se slavi ovog meseca. Kojeg smo, na žalost, danas zaboravili i na njegovo mesto stavili Deda Mraza… da nas zabavlja i ispunjava nam želje. Da promenim ovu ustajalu kolotečinu, odlučila sam da ovog decembra pričam deci priče o Svetom Nikoli umesto o Deda Mrazu. Priče koje će im preneti poruku da je veća sreća u davanju nego u dobijanju. Da je darivanje velika umetnost koja izvire iz naše spremnosti da služimo i zadovoljimo svoje drage i voljene. Da je sticanje vrlina i moralnog stava u životu više preduslov za sreću nego sticanje materijalnih stvari i ispunjavanja ličnih želja. Ah, možda naša dečica koja odrastaju u potrošačko-egoističkoj kulturi ovog vremena neće  odmah moći da cene poruke ovakvih priča. Ali vremenom hoće, jer pričajući im priče poput ovih (i rečima i delom!) u svojoj deci sadimo seme dobrote koje će jednoga dana proklijati i izrasti u biljku koja miriše i donosi slatke plodove. Ako budemo dovoljno istrajni i strpljivi.

Priče za decu o životu Svetog Nikole, počevši od njegovog detinjstva, našla sam, između ostalih, na blogu https://www.stnicholascenter.org/how-to-celebrate/resources/stories-poems/stories/story-series/waldorf-1 Ispričala ih je Kristi Natali, američka Waldorf učiteljica i autor nekoliko knjiga za decu. Napisane su jednostavnim i razumljivim jezikom, u duhu poštovanja i zadivljenosti, kao i sve ostale priče iz Waldorf tradicije koje upravo zbog toga naročito cenim

Svi religijski praznici imaju za svrhu da nas približe Bogu i podsete na vrednosti koje su u skladu sa Njegovim zakonima i željama. Ako izostavimo ovaj suštinski deo praznika onda običaji koji ga prate vremenom postaju šuplji i jalovi, ne uviđamo više njihov pravi smisao. Iz priča o životu Svetog Nikole možemo primetiti da je svrha ovog praznika darivanje (kao i Božića koji većinu ljudi danas, sigurna sam, više podseća na poklone nego na Isusovo rođenje). Darivanje, jeste, ali čega? I sa kojim ciljem? Da pogledamo kakve poklone je Sveti Nikola davao ljudima tokom svoga života.

Kao mali dečak Nikola je rastao okružen obiljem, voljen i pažen u okrilju svoje imućne porodice. Jednom je na ulici video starijeg dečaka kako otima kaput dečaku mlađem od sebe. Bila je zima, i videvši starijeg dečaka bez kaputa Nikola je shvatio da mu je bilo hladno. Prišao mu je i upitao ga: Zašto otimaš kaput ovom dečaku? Pred Nikolinim jasnim i svetlim pogledom dečakova nasilnost je splasnula i iskreno je odgovorio: Zato što mi je hladno. Nikola je skinuo svoj skupoceni vuneni kaput, šal, kapu i rukavice i dao ih dečaku rekavši: Sada ti više neće biti hladno. Sada treba da naučiš da se ljubazno ophodiš prema drugima. Priča kaže da je dečak kasnije postao doktor koji je uvek pomagao ljudima, sećajući se Nikolinog dara i saveta.

Kasnije, kada je postao biskup u svojoj parohiji Nikola je nastavio da pomaže svima kojima je to bilo potrebno. Jedna priča kaže da je hodajući ulicom na pragu jedne kuće video devojčicu koja se dosađuje. Pošto je dobro poznavao sve stanovnike svoje parohije Nikola je znao da niko nije voleo da se druži sa ovom devojčicom zato što je bila sebična. Nikola je prišao devojčici i pružio joj narandžu na poklon kazavši joj: Neka te ova narandža uvek podseća na Sunce koje svima velikodušno širi svoju svetlost i toplotu. Ako budeš naučila da daješ velikodušno kao Sunce, onda će te svi voleti i više ti neće biti dosadno. I pošto sveta osoba ima moć da u momentu pokrene unutrašnji preobražaj, devojčica je osetila promenu u sebi. Prihvatila je narandžu i Nikolin savet otvorenog srca, koje se istog trena počelo preobražavati od sebičnosti do spremnosti da deli i daje.

Verovatno jedan od najpoznatijih događaja je opisan u priči o jednoj porodici koja je bila u vrlo teškom stanju: otac je bio pijanica, majka je bila bolesna, sin lenj, ćerka neuredna, a beba je stalno plakala jer su joj nicali novi zubi. Biskup Nikola je dugo vremena razmišljao kako da im pomogne. Jedne noći dok su svi spavali stavio je darove u njihove čizme koje su stajale na pragu njihove kuće. Ocu porodice je poklonio knjigu o Božijim zakonima, majci je poklonio lek, sinu alat za pomoć u kući, ćerki češalj i sapun, a za bebu je ostavio drvenu glodalicu za zube. Svi članovi porodice su iskoristili svoje poklone u skladu sa njihovom namenom, i na taj način se porodica prirodno vratila u ravnotežu, što bi se reklo u narodu, vratili su se na pravi put.

Možda bi ove priče i praznici mogli da nam budu podsticaj da se malo preispitamo: da li smo na pravom putu ili smo malo skrenuli sa njega? Da li je nekome potrebna ruka naše pomoći, da mu olakšamo ili ulepšamo život, ili da se vrati na pravi put? Ili je potrebno da mi nekome pružimo ruku da bismo povratili i održali ravnotežu u sebi? Na koji način da sebe i svoje bližnje približimo ka vrlini? Jer bez vrline, čovek više nije čovek nego životinja. Održavanje čovečnosti je u današnje vreme postao nimalo lak zadatak, jer su životinjske osobine, sklonosti i maniri više na ceni od ljudskih, čovečnih, vrlinskih. Više nije u modi biti moralan. Čak i sama ta reč zvuči zastarelo, nezanimljivo, kao iz požutelih dnevnika naših baka i prabaka, koje su još bile zainteresovane za tako nešto. Danas ima toliko puno drugih, zanimljivijih stvari od toga. Čak se ponekad pitamo da li je pomalo rizično da detetu previše popujemo o moralu, jer kako će da se snađe u ovom beskurpuloznom svetu ako je previše moralno? Svi znamo za izreku: Fini momci poslednji stižu na cilj. Formula novog doba, pazi da ne budeš previše fin, nećeš uspeti. Za uspeh moraš naučiti veštinu laktanja i nabildovati debeli obraz. Samo je pitanje – za koji uspeh? Šta smatramo uspehom? Odgovor na ovo pitanje deli ljude na čovečne i životinjske vrste. Najveći je problem što moralnost i vrlinu danas povezujemo sa slabošću, a bezobrazluk sa snagom. Iz tog razloga je potrebno ponekad biti bezobrazan, u određenim situacijama, sa onima koji su to zaslužili. Da pokažemo da nismo slabići. Ali to ne sme da postane preovladavajući ton našeg delovanja i karaktera. Jer time ćemo izgubiti svoju najveću vrednost, pravo da se nazivamo čovekom. Zato je negovanje vrline, kod sebe i kod svoje dece, nešto čemu moramo da poklanjamo veliku pažnju. A vrlina je po prirodi svetla i privući će one kojima je svetlost potrebna, one koji žele da hodaju sunčanom stranom ulice…I još važnije od toga, privući će Božiju pažnju i milost koja je sila jača od svih, i koja dolazi na najrazličitije načine, čak i kada izgleda da pomalo kasni. Zato, dok za decembarske praznike kačimo i palimo lampice po jelkama i prozorima, prisetimo se da zapalimo jednu, u svome srcu, onu najvažniju, koja će nas držati ozarenima iznutra, bez obzira na tamu zime i spoljašnjeg sveta oko nas. Kao dar sebi i Bogu. To je lampica bez koje nijedna naša proslava ne može biti potpuna.

Želim vam srećne decembarske/januarske praznike i da budete zdravi, veseli, i uvek malo više misaoni nego do sada.

Sa ljubavlju,

Tamara

 

Škola kod kuće

Škola kod kuće

Tokom godine dana, koliko je prošlo od mog poslednjeg javljanja na blogu, desilo nam se puno novih stvari. Dve najvažnije i najkrupnije promene su preseljenje u Mađarsku i ostvarenje moje dugo gajene želje – da započnemo kućno školovanje za decu, koje se u medijima popularno naziva „homeschooling“. Pošto je to zakonom Mađarske dozvoljeno (za razliku od Srbije), iskoristili smo priliku i upisali se kao „vanredni studenti“ u Srpsku školu Nikola Tesla sa sedištem u Budimpešti. Školovanje funkcioniše tako što deca uče školsko gradivo kod kuće, a dva puta godišnje odlaze u školu na proveru znanja. I naravno dobijaju ocene i svu ostalu dokumentaciju o školovanju kao i deca koja redovno pohađaju nastavu.

Moram priznati da nisam namerno htela da pišem ništa o ovome dok ne prođe prva godina. Da se uverim da će sve biti u redu i prema mojim nadanjima i očekivanjima. I bilo je. Nije da su u svakom predmetu odlični, ali suprug i ja se slažemo po pitanju toga da nam nije prioritet da deca imaju sve petice, nego da uče na način koji je za njih najprirodniji. A koji je to način? Svakako ne onaj koji nudi današnje „maistream“ obrazovanje, koje se fokusira skoro isključivo na razvoj intelekta. Drugim rečima, prenošenje teorijskog znanja koje deca primaju pasivno, većinu vremena sedeći, slušajući i razmišljajući. Ali većina takvog znanja uđe na jedno uho i izađe na drugo. Izađe čim se završi ispit, razred, škola. Ja sam bila vukovac u osnovnoj školi i jedna od najboljih u srednjoj, ali od toga skoro ništa nisam zapamtila, a ni koristila kasnije u životu. Ali sam zato zapamtila sve bajke koje sam kao pomamljena čitala još u prvom i drugom razredu osnovne škole. I zaista verujem da bih danas imala mnogo više znanja i veština da sam u ranom uzrastu imala priliku da učim uz više kreativnosti, umetnosti i  vežbanja praktičnih veština umesto prostog sedenja i slušanja.

Danas postoji puno alternativnih načina obrazovanja čiji osnivači i praktikanti prepoznaju potrebu da se dete vaspita i obrazuje kao celovito biće, a ne samo kroz njegov intelekt. Šta znači da je dete, kao i čovek, celovito biće? Znači da poseduje fizički, psihički i duhovni aspekt svoje ličnosti. Samo ako su ovi aspekti u harmoniji među sobom možemo reći da je čovek zreo i uravnotežen. Ta zrelost i uravnoteženost su nadalje osnova njegovog uspeha i zadovoljstva u životu. Svi mi posedujemo neke talente i sposobnosti sa kojima smo rođeni, i koje je potrebno razvijati vežbom i obrazovanjem. Ako je obrazovanje previše jednostrano, mnogi od tih talenata neće imati priliku da se razviju, a možda neće biti ni otkriveni dok ne dođemo u zrele godine života. Ako od najranijeg detinjstva detetu pristupamo kao celovitom biću ono će imati mnogo više šanse da prepozna i razvije svoje talente, sposobnosti i svoju autentičnost, koji su u današnje vreme, moramo priznati, vrlo važni za dostizanje poslovnog uspeha (između ostalog). Mnogo više nego puko nagomilavanje teorijskog znanja. Ono što je najbolnije je činjenica da su deca danas toliko preplavljena učenjem teorije i nepotrebnih informacija, da nemaju vremena ni prostora da razvijaju svoje istinske talente i ispunjavaju svoje istinske potrebe. Pošto obrazovanje nije u skladu sa njihovim razvojnim potrebama.

Deca u zabavištu i nižim razredima imaju ogromnu potrebu za fizičkim kretanjem jer je to polje njihovog intenzivnog razvoja. Da nije tako, deca se ne bi stalno vrpoljila i imala problem da ostanu mirna. Nemir je njihova trenutna priroda, i to bi se trebalo uključiti u koncept podučavanja. Iz tog razloga se trudim da podučavam decu na način koji se može nazvati „kinestetičkim“. Znači, uz pokret, uz korišćenje što više fizičkih čula, uz ritam. I naravno, uz igru, jer je igra za decu kao voda za ribu – njihovo prirodno polje delovanja. Mislim da sa ovakvim načinom učenje treba nastaviti što duže, ali naročito je bitno u ranim godinama, dakle u nižim razredima. Na ovaj način, znanje koje deca usvajaju ostaje dublje u njihovoj svesti, jer je primljeno putem celog bića, a ne samo intelekta. U našoj „kućnoj školi“ radimo puno tašunaljki, skakanja, imitiranja životinja, pantomime, dodavanja vrećicama na razne načine, brojanja uz različite pokrete, recitovanja kratkih pesmica uz pokrete, prelaženja prepreka, takmičenja, kvizova i slične stvari. Ovo je prvi deo svakog časa, koji je u početku trajao isto toliko dugo koliko i drugi, intelektualni deo. Za većinu tema koje radimo koristim pripovedanje priča: neke iz čitanke, neke iz mojih omiljenih kolekcija bajki, neke iz duhovnih knjiga, a neke koje sama izmislim. Puno puta priču prate rekviziti kao što su lutkice za prste ili od papira, kao i dramska improvizacija. Trudim se da ih navodim da što više crtaju, slikaju, modeliraju plastelinom, glinom, voskom i vizuelno se izražavaju u vezi tema koje radimo. Kuvanje i priprema hleba i kolača su takođe deo škole, kao i izleti i šetnje u prirodu koje zovemo „istraživanja“.

Ne kažem da je svaka moja ideja dočekana sa potpunim odobravanjem i entuzijazmom. Ako vidim da nešto baš ne vole onda izbacim tu aktivnost i tražim drugu. A ponekad ih (još uvek malo) pritisnem da probaju nešto što im se ne radi, da bi videli kako će im biti lakše kada nauče, ili da prosto naviknu da rade i one stvari koje im se ne sviđaju, jer će i toga biti u životu (itekako). Ne kažem da je svaki dan savršeno uspešan. Ima dana kada se osećam kao da je sve promašaj, kao i onih kada sam mirna i zadovoljna jer sve teče po planu. Upravo kao i u životu, jer kućno školovanje više liči na „život“ nego na školu. A ima li veće škole od samog života?

Pošto je ovaj način školovanja u našim krajevima, mislim na Balkan i na celu Evropu osim Engleske, jako retko zastupljen, verujem da nekima zvuči čudno ili nemoguće da se sprovede. Šta vi mislite o tome? Kako bi vaš život izgledao u ovoj varijanti? Ako se i vi ne slažete sa obrazovanjem koje se nudi u državnim školama, šta mislite kako bi „pravo“ obrazovanje trebalo da izgleda?Nekoliko tema za razmišljanje onima od vas koji, poput mene, imaju skrivenog vaspitača/učitelja/pedagoga u sebi…

Veliki pozdrav iz kućne učionice

 

Deca žive u svetu mašte

Deca žive u svetu mašte

Deca žive u svetu mašte. Svi to znamo. Ali kako se mi odnosimo prema tome kao roditelji? Da li nam ova činjenica uopšte nešto znači? Da li poštujemo taj njihov razvojni period, ili jedva čekamo da se rasprši poput nestvarnog oblaka, verujući da je to njegova sudbina, pošto i nije ništa drugo nego nestvaran? Ali istina je da je deci njihov svet mašte jednako stvaran kao što je nama stvaran ovaj opipljivi, racionalni svet odraslih. I stvarnost nas odraslih se razlikuje u zavisnosti od toga na koji način je doživljavamo, iako svi fizički bivstvujemo u istom opipljivom, racionalnom svetu. Dugo vremena se maštovitost nije puno cenila kao poželjna osobina odrasle individue, bivajući etiketirana kao „ona koja živi u oblacima“. Ali u poslednje vreme je postala poželjna i sve više cenjena pod imenom kreativnost, kako se naše društvo sve više okreće ka naglašenom individualizmu, i kako je sve više moguće zarađivati novac na osnovu svojih kreativnih sposobnosti. Tako danas imamo mnoštvo programa i radionica, kako za decu tako i za odrasle, koji nam nude podršku u razvoju kreativnih potencijala koje nosimo. A sva ta kreativnost kreće upravo od ovog stadijuma malog deteta koje živi u svetu svoje mašte, jednako kao u opipljivom svetu koji ga okružuje.

Ovaj koncept prvo prepoznavanja, a zatim i podrške nežnom detetovom stanju imaginacije u ranom detinjstvu sam pronašla u Waldorf pedagogiji, koja me je zbog toga veoma zaintrigirala. Važno je pre svega prepoznati razvojne stadijume deteta na svim nivoima postojanja: fizičkom, emotivnom i duhovnom. Kada ih prepoznamo, trebamo znati kako da ih poštujemo i podržimo za dobrobit čoveka koji se od deteta razvija pred našim očima. Dete je prirodno obdareno radoznalošću, čuđenjem i divljenjem prema svemu što ga okružuje, i to treba podržati. Dete je prirodno obdareno sposobnošću da spontano usvaja znanja i veštine ponavljajući i imitirajući aktivnosti koje ljudi u njegovoj blizine čine, i to treba podržati. Dete je prirodno obdareno otvorenošću da prima sve utiske i podsticaje koji ga okružuju i da se poistovećuje sa njima, i to je najdelikatnija njegova osobina sa kojom kao roditelji trebamo biti najpažljiviji. Zato su i Marija Montesori i Rudolf Štajner, oboje začetnici revolucionarnih alternativnih pravaca u pedagogiji, veoma naglašavali važnost detetovog neposrednog okruženja, od stvari, predmeta i igračaka, do boja zidova, tekstura materijala, zvukova, tonova i načina govora i komuniciranja. I to je upravo ono što kao roditelji možemo, možda ne u potpunosti, ali u znatnoj meri da kontrolišemo. U ovom članku sam htela da se osvrnem na zvučno polje kojim je dete okruženo, drugim rečima, koje zvukove dete prima iz okruženja. A prvi i najvažniji zvukovi koji utiču na dete su glasovi i reči roditelja.

Pre neki dan sam pročitala izjavu da trebamo koristiti reči kao bisere. Vau, baš lepa ideja! U današnje vreme i u današnjem okruženju izgleda kao nemoguća misija. Pokušajte obratiti pažnju na zvukove koje svakoga dana izgovaramo i slušamo. Kakvo je značenje reči, kakvi su tonovi glasa, kakve su misaone slike koje razmenjujemo? Možemo primetiti puno grubih tonova, skraćenica i nedovršenih rečenica, ružnih reči i psovanja, da ne spominjem vikanja i urlanja. A mi živimo u tom okruženju. Svi ti zvuci nas okružuju kao nevidljivo energetsko polje u koje smo uronjeni. Kao mreža u koju smo zapleteni. Zvuci koje slušamo i izgovaramo stvaraju mentalne slike koje žive u našim umovima. Pošto smo odrasli mi ne obraćamo pažnju na te slike, ali deca razmišljaju u slikama. To je veoma značajna razlika između deteta i odraslog čoveka. Što je čovek zreliji sposobniji je da apstraktno razmišlja, ali dete ume da razmišlja samo u slikama. Zato je jedini prikladan način obraćanja malom detetu govorom koji oslikava sliku onoga što želimo da kažemo. U Waldorf pedagogiji postoji izraz da „rečima slikamo sliku“. Drugim rečima, to je sposobnost pripovedanja. Ali ne samo zvanično kada pričamo priču, nego stalno, kroz sve situacije tokom dana. Jednom sam pročitala na roditeljskom blogu kako je majka rekla svojoj ćerki, od nekih 5 ili 6 godina: Moraš naučiti da voliš sebe. I ćerka je gledala belo u nju. Naravno da je gledala belo, jer ona još uvek ne razume potpuno pojam voleti, kao ni pojam sebe. Deca još uvek nemaju razvijen osećaj identiteta sebe kao odvojene jedinke od ostalog sveta, pre svega od roditelja. Majčina poruka u ovom primeru je jako dobra, ali nije preneta detetu na način na koji ono može da je usvoji. U ovom uzrastu dete ljubav prema sebi može pojmiti kroz izraze ljubavi koje prima od roditelja, kroz priče u kojima mame i tate brinu o svojoj deci, kroz simboliku bajki u kojima junaci trpe nezgode da bi na kraju dobili zasluženu nagradu kao potvrdu o svojoj vrednosti.

Možemo se sa pravom zapitati, da li to znači da treba stalno da razmišljam kako se obraćam detetu, da biram reči i smišljam nekakve priče da bi me ono razumelo? Većina ljudi danas nema puno strpljenja za tako nešto. Ali ako bolje razmislimo o prošlosti možemo videti da je ranije to sve bilo prirodno. Ljudi su živeli mnogo sporijim tempom i imali su više strpljenja da se bave detetom ulazeći u njegov svet imaginacije. Danas moderni roditelji to prepuštaju vaspitačicama u vrtiću i televizijskim i internet programima, na žalost. Ranije su tu bili bake i deke koji su pamtili čitavu plejadu priča, pesmica, uspavanki, tašunaljki, i ostalih blaga iz riznice svoje jezičke tradicije. Ulazak u detetov svet imaginacaije nije bio neki poseban i naporan zadatak, nego deo života, deo kulture, opuštanje koje osvežava i dušu odraslog čoveka.I rekla bih da je to tajna koju treba da dokučimo i usvojimo da bismo bili spremni da komuniciramo sa detetom na nivou njegovog razvojnog stadijuma – da shvatimo i potom iskusimo kako to „spuštanje na nivo deteta“ ustvari oplemenjuje i obogaćuje naš sopstveni unutrašnji život, da nam pruža priliku da jedan deo dana boravimo izvan racionalnog sveta, u kojem uobičajeno živimo sa puno briga i zadataka, i da uronimo u svet sopstvene mašte. Ko zna, možda će otvaranje tih vrata mašte koja postoji u nama podstaknuti sećanja na divne trenutke našeg detinjstva i omogućiti nam da se iznova osetimo ušuškani i obavijeni detinjom bezbrižnošću. Možda ćemo se prisetiti nekih detinjih želja na koje smo potpuno zaboravili i potruditi se da ih sada ispunimo. Možda ćemo otkriti da i sami posedujemo neke kreativne talente kojisu do sada spavali u nama jer nisu imali podsticaj da se probude. A najvažnije od svega, izražavanjem lične imaginacije dolazimo u najbliskiji dodir sa dušom svoga deteta koja po svojoj prirodi boravi u tom svetu. To je mesto gde se naši svetovi dodiruju – mašta kao bezvremeni prostor u kojem se naše duše susreću i razumeju. Kao odrasli svoju maštu najbolje izražavamo putem govora, što je ujedno našoj deci i najpotrebnije. Ako dete hranimo nežnim, smislenim i biranim rečima koje slikaju sliku onoga što želimo da dete usvoji i primi u sebe, ispunjavamo njegovu unutrašnju riznicu neprocenjivim blagom koje će ono zauvek da nosi u sebi, i koje će mu pomoći da kreativno razvija svoje jezičke i govorne potencijale, kao i svoj karakter.

Pokušajte da uđete u svet detetove mašte pričajući priče, pevajući pesmice, bivajući pažljiv slušalac kada vam pričaju o svojim maštarijama, ulazeći sa njima u igru i dozvolite da vas mašta ponese na svojim krilima dok se i sami ne osetite kao dete. Ovo je besplatni program podmlađivanja za majke, a ponekad i najbolji način da „preživimo“ godine dok su nam deca mala i zahtevna. Nemojte se direktno boriti protiv ponašanja koja smatrate da treba da korigujete kod svoje dece, nego uđite u njihov svet mašte i sa te tačke ih usmeravajte tamo kuda želite. Ako želite da budete njihov kormilar, nemojte stajati na obali – morate se ukrcati na brod!

Virtuelni via stvarni život – koji od ova dva više živimo?

Virtuelni via stvarni život – koji od ova dva više živimo?

U poslednjih nekoliko meseci moje  vreme na internetu se drasticno smanjilo, što je glavni razlog moje dugačke pauze na blogu. Poslednje što sam napisala je bio intervju za stranicu Mamino vreme, koji možete pročitati ovde: http://maminovreme.org/2018/02/hrabra-mama45/.

Jedno od pitanja je bilo kako provodim svoje slobodno” mamino vreme” (za koje sve mi mame znamo koliko je kratko i dragoceno!). U odgovoru sam opisala kako se moje slobodno vreme prebacilo sa večernjeg na jutarnje. Ranije sam večernjih nekoliko sati nakon što deca zaspu koristila za malo predaha i opuštanja, najčešće uz „rovarenje“ po internetu odakle sam dobijala inspiraciju i informacije o svemu što mi je bilo potrebno u roditeljstvu, kao i osećaj barem neke povezanosti sa svetom koji često nedostaje majkama koje 24 časa brinu o bebama. Dugo vremena su večernji časovi bili jedino vreme kratkotrajnog mira u kući, jer bi deca jedino tada mirno spavala, a nakon 3-4 sata bi se počeli periodično buditi sve do jutra. Tokom vremena sam stekla naviku da te večenje sate ostajem budna uz internet, a kako su deca sve mirnije spavala ja sam sve kasnije odlazila u krevet. Nakon nekoliko godina takve prakse sam konačno počela da obrćem sat unazad i da se vraćam na ritam koji sam ranije živela i koji je daleko  bolji pre svega za moje zdravlje, ali i za sve članove porodice, a to je rani odlazak na spavanje i rano ustajanje. Trenutno sam u stadijumu kada mi povremeni slučajni kasni odlazak u krevet fizički smeta i nedostak redovnog sna moram nadoknaditi poslepodnevnom dremkom. Zato što jutarnje spavanje ne može nadoknaditi spavanje pre ponoći koje najefektivnije obnavlja organizam.

E sad, pošto se moje slobodno vreme pomerilo na rano jutro,  to je vreme koje je idealno za meditaciju, vežbanje, čitanje, pisanje, planiranje, ali nikako za internet (ovo je naravno moja lična procena). Meni je prosto žao potrošiti rano jutro na nešto kao što je internet. Zašto? Zato što je rano jutro idealno vreme za osmatranje i osluškivanje onoga što je u nama i onoga što nas okružuje, za povezivanje sa Bogom, sa višim nivoima postojanja, kao i sa samim sobom i svojom intuicijom. A korišćenje elektronskih medija je sasvim suprotno po kvalitetu: odvaja nas od onoga što je u nama i što nas okružuje, povezuje nas sa zračenjima i vibracijama koje su veštačke i često štetne za nas, zatvara našu svesnost u čauru uma koji je preplavljen stimulansima koji se smenjuju i ne ostavljaju prostora za njihovu temeljnu obradu. Zato mi je korišćenja interneta u ranim jutarnjim časovima isključeno, osim ako pišem za blog ili moram nešto hitno obaviti na internetu. Kasnije, u toku dana većinu vremena koristim na aktivnosti sa decom i kućne obaveze, a pošto želim da mi deca odrastaju uz minimalni upliv elektronskih medija, ne koristim internet u njihovom prisustvu osim ako baš moram. Uz ovakve odluke i prioritete ne ostaje mi puno vremena za internet u dnevnom rasporedu. Ne tvrdim da mi to ponekad ne nedostaje, jer mi je internet stvarno dragoceni izvor informacija, ideja i inspiracije u mnogim aspektima života, ali ako uporedim njegove dobrobiti sa nedostacima i štetnim uticajima na porodicu u celini, biram da ga koristim što je manje moguće. Naročito sam veliki protivnik izlaganja dece svim vrstama elektronskih medija, naročito u ranom detinjstvu. U njihovom slučaju šteta je nemerljivo veća nego ikakva korist koju mogu imati od toga (tačnije za njih ne vidim niti jednu korist ili dobrobit koju mogu imati od bilo kojeg ekrana, u bilo koju svrhu). O tome sam pisala na blogu u ovim člancima:

/mesecevadeca.wordpress.com/2015/03/15/ziveo-zivot-bez-malih-ekrana/

https://mesecevadeca.wordpress.com/2016/05/03/razlozi-zbog-kojih-treba-razmisliti-pre-nego-sto-stavimo-dete-ispred-ekrana/

Ipak, pošto živimo u svetu u kojem je nemoguće pobeći od ovih uticaja, prisiljena sam da pravim konstantne kompromise, pa tako sada imamo dogovor sa decom da im je dozvoljeno gledanje dva kraća crtana na dan, a vikendom po jedan dugometražni. Dok smo nedavno boravili u planinskoj kući u Austriji deca su gledala svoj dogovoreni crtani za taj dan, ovoga puta u prevečerje iako obično to rade u jutarnjim časovima. Kroz prozor planinske kuće se video prelepi prizor sunčevog zalaska čija je crvenkasto purpurna svetlost obasjala ceo krajolik, ušavši i u našu sobu. Dok sam posmatrala taj čarobni prizor u isto vreme sam uvidela oštrinu kontrasta između njega i slika koje se pomeraju na ekranu. Deca su sedela pod snopom zraka koji su emanirali iz televizijskog ekrana i nije bilo ni trunčice šanse da primete lepotu snopova drugačije svetlosti koja se širila oko njih. Tačnije, nije bilo šanse da primete išta što se dešava oko njih. Za mene je to bio jedan od onih trenutaka otkrovenja, kada nam postaje slikovito jasno nešto što već znamo u teoriji. Tada sam ne samo pomislila, nego osetila celim bićem koliko je veliki deo našeg svakodnevnog života odesečen od lepote i svrhovitosti prirodnog životnog toka koji vibrira svuda oko nas. Čovek današnje civilizacije živi u čauri virtuelne stvarnosti, grubo odsečen od šireg konteksta stvarnosti čiji je inače neodvojivi deo, pre svega odsečen od Majke Prirode i Oca Boga, bez cilja i bez korena. A u toj virtuelnoj stvarnosti mu se čini da obavlja veoma važne stvari, da je veoma bitan i zauzet, da puno toga ima pod svojom kontrolom i da je sve namenjeno njemu da uživa. Ovo stanje svesti se na sanskritu naziva maya, što u prevodu znači iluzija. Ova iluzija ima puno različitih slojeva, a oni najgrublji I najtvrđi su zidovi virtuelne čaure u kojoj smo odvojeni od realnog života koji se odvija oko nas do te mere da smo postali nepovezani sa sopstvenim bićem i sopstvenim telom, onim što predstavlja najbliže okruženje naše duše. Zaista nije čudo što je autizam postao jedna od prominentnih bolesti novog doba, kao simbol naše grube odsečenosti od stvarnosti koja nas okružuje, odsečenosti koja živom svetu oko nas nanosi veliku bo, kao što autistično dete nanosi bol onima koji su ljubavlju vezani za njega.

Zato, koliko god da su korisni, kompjuteri i mobilni telefoni nas čine robovima civilizacije koja je odsečena od svoga cilja i korena. Pošto jako lako stvaraju zavisnost kod onih koji ih neumereno koriste (a jako lako nas vuku na naumereno korišćenje!), treba ih tretirati kao jednu vrstu droge ili otrova: korisni su samo u vrlo malim količinama. Ovo još nebrojeno puta više važi za decu i tinejdžere, koji sami nemaju dovoljno snage da to drže pod svojom kontrolom. Zato su tu roditelji da im u tome pomognu, pod uslovom da imaju dovoljno samokontrole da sami ne postanu zavisnici od elektronskih medija. Ovo su neki od mojih krajnje jednostavnih podsetnika koji mogu pomoći roditeljima i njihovoj deci da se odupru ovoj vrsti zavisnosti i da povrate uticaj zdravog razuma u haos svojih elektronizovanih i automatizovanih života.

  1. Ako imate sreće da ste rođeni pre nego što su elektronski uređaji zavladali našom svakodnevnicom setite se kako je bilo sasvim normalno i lepo živeti bez kompjutera i mobilnih telefona, i uvidite da je to mogućei danas ako tako odlučimo.
  2. Uvek imajte na umu da je osoba koja je trenutno pored vas važnija i stvarnija od bilo čega što čitate ili gledate preko elektronskog medija, i da je komunikacija sa osobom koju vidimo pored sebe uvek stvarnija i bogatija nego komunikacija preko elektronskog medija.
  3. Precizno definišite vreme u toku dana i dužinu vremena tokom kojeg koristite bilo koji od elektronskih medija, i to isto učinite za svoju decu. Dajte sebi oduška da jednom u dve nedelje ili jednom nedeljno prekršite ovo vremensko ograničenje, ali ne češće od toga.
  4. Uvrstite boravak u prirodi u svakodnevni ili barem nedeljni program svoje porodice.
  5. Ako imate malu decu uvedite pričanje priča i kućno lutkarsko pozorište umesto gledanja crtanih filmova što češće možete.
  6. Odvojte vreme za igranje društvenih igara u kojima učestvuju svi članovi porodice umesto da svako ponaosob gleda svoj elektronski uređaj.
  7. Usporite svoj dnevni ritam kada ste kod kuće sa porodicom.
  8. Svaki dan doručkujte, ručajte i večerajte zajedno sa svim članovima porodice, ili makar jedan od obroka da bude zajednički, uz razgovor, komunikacijui i zajedničko spremanje pre i posle obroka.
  9. Svakodnevno omogućite deci vreme za igru bez uključenih elektronskih uređaja u prostoriji, kao i vreme za dosađivanjebez potezanja za telefonom, televizorom ili kompjuterom – to su dragoceni trenuci potrebni našoj deci da ostvare povezanost sa sopstvenom kreativnošću i intuicijom.