0

Virtuelni via stvarni život – koji od ova dva više živimo?

U poslednjih nekoliko meseci moje  vreme na internetu se drasticno smanjilo, što je glavni razlog moje dugačke pauze na blogu. Poslednje što sam napisala je bio intervju za stranicu Mamino vreme, koji možete pročitati ovde: http://maminovreme.org/2018/02/hrabra-mama45/.

Jedno od pitanja je bilo kako provodim svoje slobodno” mamino vreme” (za koje sve mi mame znamo koliko je kratko i dragoceno!). U odgovoru sam opisala kako se moje slobodno vreme prebacilo sa večernjeg na jutarnje. Ranije sam večernjih nekoliko sati nakon što deca zaspu koristila za malo predaha i opuštanja, najčešće uz „rovarenje“ po internetu odakle sam dobijala inspiraciju i informacije o svemu što mi je bilo potrebno u roditeljstvu, kao i osećaj barem neke povezanosti sa svetom koji često nedostaje majkama koje 24 časa brinu o bebama. Dugo vremena su večernji časovi bili jedino vreme kratkotrajnog mira u kući, jer bi deca jedino tada mirno spavala, a nakon 3-4 sata bi se počeli periodično buditi sve do jutra. Tokom vremena sam stekla naviku da te večenje sate ostajem budna uz internet, a kako su deca sve mirnije spavala ja sam sve kasnije odlazila u krevet. Nakon nekoliko godina takve prakse sam konačno počela da obrćem sat unazad i da se vraćam na ritam koji sam ranije živela i koji je daleko  bolji pre svega za moje zdravlje, ali i za sve članove porodice, a to je rani odlazak na spavanje i rano ustajanje. Trenutno sam u stadijumu kada mi povremeni slučajni kasni odlazak u krevet fizički smeta i nedostak redovnog sna moram nadoknaditi poslepodnevnom dremkom. Zato što jutarnje spavanje ne može nadoknaditi spavanje pre ponoći koje najefektivnije obnavlja organizam.

E sad, pošto se moje slobodno vreme pomerilo na rano jutro,  to je vreme koje je idealno za meditaciju, vežbanje, čitanje, pisanje, planiranje, ali nikako za internet (ovo je naravno moja lična procena). Meni je prosto žao potrošiti rano jutro na nešto kao što je internet. Zašto? Zato što je rano jutro idealno vreme za osmatranje i osluškivanje onoga što je u nama i onoga što nas okružuje, za povezivanje sa Bogom, sa višim nivoima postojanja, kao i sa samim sobom i svojom intuicijom. A korišćenje elektronskih medija je sasvim suprotno po kvalitetu: odvaja nas od onoga što je u nama i što nas okružuje, povezuje nas sa zračenjima i vibracijama koje su veštačke i često štetne za nas, zatvara našu svesnost u čauru uma koji je preplavljen stimulansima koji se smenjuju i ne ostavljaju prostora za njihovu temeljnu obradu. Zato mi je korišćenja interneta u ranim jutarnjim časovima isključeno, osim ako pišem za blog ili moram nešto hitno obaviti na internetu. Kasnije, u toku dana većinu vremena koristim na aktivnosti sa decom i kućne obaveze, a pošto želim da mi deca odrastaju uz minimalni upliv elektronskih medija, ne koristim internet u njihovom prisustvu osim ako baš moram. Uz ovakve odluke i prioritete ne ostaje mi puno vremena za internet u dnevnom rasporedu. Ne tvrdim da mi to ponekad ne nedostaje, jer mi je internet stvarno dragoceni izvor informacija, ideja i inspiracije u mnogim aspektima života, ali ako uporedim njegove dobrobiti sa nedostacima i štetnim uticajima na porodicu u celini, biram da ga koristim što je manje moguće. Naročito sam veliki protivnik izlaganja dece svim vrstama elektronskih medija, naročito u ranom detinjstvu. U njihovom slučaju šteta je nemerljivo veća nego ikakva korist koju mogu imati od toga (tačnije za njih ne vidim niti jednu korist ili dobrobit koju mogu imati od bilo kojeg ekrana, u bilo koju svrhu). O tome sam pisala na blogu u ovim člancima:

/mesecevadeca.wordpress.com/2015/03/15/ziveo-zivot-bez-malih-ekrana/

https://mesecevadeca.wordpress.com/2016/05/03/razlozi-zbog-kojih-treba-razmisliti-pre-nego-sto-stavimo-dete-ispred-ekrana/

Ipak, pošto živimo u svetu u kojem je nemoguće pobeći od ovih uticaja, prisiljena sam da pravim konstantne kompromise, pa tako sada imamo dogovor sa decom da im je dozvoljeno gledanje dva kraća crtana na dan, a vikendom po jedan dugometražni. Dok smo nedavno boravili u planinskoj kući u Austriji deca su gledala svoj dogovoreni crtani za taj dan, ovoga puta u prevečerje iako obično to rade u jutarnjim časovima. Kroz prozor planinske kuće se video prelepi prizor sunčevog zalaska čija je crvenkasto purpurna svetlost obasjala ceo krajolik, ušavši i u našu sobu. Dok sam posmatrala taj čarobni prizor u isto vreme sam uvidela oštrinu kontrasta između njega i slika koje se pomeraju na ekranu. Deca su sedela pod snopom zraka koji su emanirali iz televizijskog ekrana i nije bilo ni trunčice šanse da primete lepotu snopova drugačije svetlosti koja se širila oko njih. Tačnije, nije bilo šanse da primete išta što se dešava oko njih. Za mene je to bio jedan od onih trenutaka otkrovenja, kada nam postaje slikovito jasno nešto što već znamo u teoriji. Tada sam ne samo pomislila, nego osetila celim bićem koliko je veliki deo našeg svakodnevnog života odesečen od lepote i svrhovitosti prirodnog životnog toka koji vibrira svuda oko nas. Čovek današnje civilizacije živi u čauri virtuelne stvarnosti, grubo odsečen od šireg konteksta stvarnosti čiji je inače neodvojivi deo, pre svega odsečen od Majke Prirode i Oca Boga, bez cilja i bez korena. A u toj virtuelnoj stvarnosti mu se čini da obavlja veoma važne stvari, da je veoma bitan i zauzet, da puno toga ima pod svojom kontrolom i da je sve namenjeno njemu da uživa. Ovo stanje svesti se na sanskritu naziva maya, što u prevodu znači iluzija. Ova iluzija ima puno različitih slojeva, a oni najgrublji I najtvrđi su zidovi virtuelne čaure u kojoj smo odvojeni od realnog života koji se odvija oko nas do te mere da smo postali nepovezani sa sopstvenim bićem i sopstvenim telom, onim što predstavlja najbliže okruženje naše duše. Zaista nije čudo što je autizam postao jedna od prominentnih bolesti novog doba, kao simbol naše grube odsečenosti od stvarnosti koja nas okružuje, odsečenosti koja živom svetu oko nas nanosi veliku bo, kao što autistično dete nanosi bol onima koji su ljubavlju vezani za njega.

Zato, koliko god da su korisni, kompjuteri i mobilni telefoni nas čine robovima civilizacije koja je odsečena od svoga cilja i korena. Pošto jako lako stvaraju zavisnost kod onih koji ih neumereno koriste (a jako lako nas vuku na naumereno korišćenje!), treba ih tretirati kao jednu vrstu droge ili otrova: korisni su samo u vrlo malim količinama. Ovo još nebrojeno puta više važi za decu i tinejdžere, koji sami nemaju dovoljno snage da to drže pod svojom kontrolom. Zato su tu roditelji da im u tome pomognu, pod uslovom da imaju dovoljno samokontrole da sami ne postanu zavisnici od elektronskih medija. Ovo su neki od mojih krajnje jednostavnih podsetnika koji mogu pomoći roditeljima i njihovoj deci da se odupru ovoj vrsti zavisnosti i da povrate uticaj zdravog razuma u haos svojih elektronizovanih i automatizovanih života.

  1. Ako imate sreće da ste rođeni pre nego što su elektronski uređaji zavladali našom svakodnevnicom setite se kako je bilo sasvim normalno i lepo živeti bez kompjutera i mobilnih telefona, i uvidite da je to mogućei danas ako tako odlučimo.
  2. Uvek imajte na umu da je osoba koja je trenutno pored vas važnija i stvarnija od bilo čega što čitate ili gledate preko elektronskog medija, i da je komunikacija sa osobom koju vidimo pored sebe uvek stvarnija i bogatija nego komunikacija preko elektronskog medija.
  3. Precizno definišite vreme u toku dana i dužinu vremena tokom kojeg koristite bilo koji od elektronskih medija, i to isto učinite za svoju decu. Dajte sebi oduška da jednom u dve nedelje ili jednom nedeljno prekršite ovo vremensko ograničenje, ali ne češće od toga.
  4. Uvrstite boravak u prirodi u svakodnevni ili barem nedeljni program svoje porodice.
  5. Ako imate malu decu uvedite pričanje priča i kućno lutkarsko pozorište umesto gledanja crtanih filmova što češće možete.
  6. Odvojte vreme za igranje društvenih igara u kojima učestvuju svi članovi porodice umesto da svako ponaosob gleda svoj elektronski uređaj.
  7. Usporite svoj dnevni ritam kada ste kod kuće sa porodicom.
  8. Svaki dan doručkujte, ručajte i večerajte zajedno sa svim članovima porodice, ili makar jedan od obroka da bude zajednički, uz razgovor, komunikacijui i zajedničko spremanje pre i posle obroka.
  9. Svakodnevno omogućite deci vreme za igru bez uključenih elektronskih uređaja u prostoriji, kao i vreme za dosađivanjebez potezanja za telefonom, televizorom ili kompjuterom – to su dragoceni trenuci potrebni našoj deci da ostvare povezanost sa sopstvenom kreativnošću i intuicijom.

 

 

 

Advertisements
0

Jednostavnost – vodič u novoj godini

Ako biste trebali da izaberete jednu reč kao zvezdu vodilju u godini koja je pred vama, koja reč bi to bila? Počela sam da razmišljam o ovoj temi nakon što sam pročitala o tome na jednom inspirativnom blogu koji pratim. Pa, nije baš lako odlučiti se za samo jednu reč, među mnoštvom ideja i planova za skoru budućnost. Na kraju sam izabrala reč JEDNOSTAVNOST. Ovim pojmom bih najpotpunije mogla obuhvatiti sve misli koji mi se vrzmaju po glavi.

Danas u svetu postoji čitav trend ili pokret minimalizma, ili vraćanja jednostavnosti u naše krajnje zakomplikovane moderne živote. Potpuno prirodna reakcija kolektivne svesti na fenomen pretrpavanja naše svakodnevnice nepotrebnim stvarima i sadržajima, koji preti da uguši smislenost i slobodu našeg života. Na prvi pogled izgleda protivrečno, ali previše informacija i izbora koje danas imamo nas više lišavaju slobode nego što nam je daju. Zašto? Zato što nam ne daju dovoljno prostora da sami razmišljamo, spoznajemo i kreiramo ono što nam je potrebno. Zato što nam podstiču sve više i više želja koje nisu autentično naše, i koje nam uistinu nisu potrebne. Zato što nam ubrzavaju životni tempo radi dostizanja uvek novih ciljeva, koji opet nisu autentično naši. Zato što sagorevaju našu energiju u trci za postizanjem većeg i jačeg uživanja. Ali problem je u tome da li imamo dovoljno snage i energije da sva ta uživanja „svarimo“. Upravo čitam sjajnu knjigu o drevnoj indijskoj medicini, Ayurvedi, u kojoj piše da naše zdravlje zavisi od toga koliko uspevamo da se ograničimo u povlađivanju sebi. Prirodno smo ograničeni ličnom sposobnošću svoga tela i uma da uživamo u spoljašnjim stimulansima. Ukoliko prepoznamo to ograničenje i poštujemo ga, ne samo da ćemo biti zdraviji nego ćemo i više uživati u onome što nam je dato. Najočigledniji primer ovoga je uživanje u hrani. Ukoliko se prejedemo, rezultat jedenja neće biti uživanje nego patnja, koliko god da volimo određeno jelo. Ako neko želi da ostane zdrav, nije baš pametno da svakoga dana jede prazničnu gozbu. Isti je princip u svemu ostalom: gde god imamo previše izbora, mogućnosti i informacija, naše telo i um moraju da sagorevaju više energije da bi sve to „preradili“. Nakon nekog vremena se možemo osećati iscrpljeno, jer nam ova praksa više oduzima energiju nego što nas ishranjuje i nadopunjuje. Upravo zato postoji minimalistička izreka „Less is more“, što u prevodu znači „Manje je više“. Pouka je u tome da sa manje stvari, izbora, informacija, aktivnosti, ciljeva i stimulacija dobijamo više energije, prostora i vremena da se pravilno bavimo svim onim stvarima i aktivnostima koje su nam zaista važne i potrebne.

Kada razmišljam o tome kako da praktično učinim svoj život jednostavnijim, za mene to znači pre svega definisati prioritete. Moja definicija jednostavnosti je fokusiranje na onome što je važno, i eliminisanje ili smanjivanje onoga što je nevažno. Zato je ovo veoma lični proces, jer svako od nas ima svoje prioritete u skladu sa sistemom vrednosti koji nosimo u sebi. Nekome je važno da u ima u prostoriji predmete umetničke vrednosti, dok je nekome to nebitno i nepotrebno. Neko će svoje slobodno vreme utrošiti na čitanje, a neko nema ni jednu knjigu u kući. Ali i pored ovih razlika u detaljima, jednostavnost znači svoditi ispunjavanje svojih potreba na što razumniju meru, i organizovati svoj život oko najvažnijih i najsuštinskijih potreba koje su i dalje univerzalne, a to su potreba za zdravim odmorom i obrocima,  za radom i fizičkom aktivnošću koji nam daju zadovoljstvo i podsticaj, za odnosima koji nas emotivno ispunjavaju i pružaju mogućnost da ispunimo svoju dužnost ili svrhu, kao i potreba da razvijamo  duhovnu stranu života i da uzmognemo biti zadovoljni sami sa sobom i udobni „u svojoj koži“. U kakvoj god situaciji da se trenutno nalazimo, i sa kakvim god da se izazovima suočavamo, možemo se vratiti ovim temeljnim vrednostima i potrebama i videti gde je to mesto koje trebamo vratiti u ravnotežu, gde smo preterali ili se nepotrebno zaglibili, šta to možemo učiniti sada i ovde da sebi pomognemo. Često je ono što trebamo učiniti upravo povezano sa olakšavanjem tereta ili eliminisanjem nepotrebnih stvari iz svoga života i okruženje, i shodno tome uvođenjem zdravijih elemenata na njihovo mesto.

Moram priznati da mi kao porodica već živimo prilično jednostavan život, u malom i mirnom vojvođanskom gradiću, bez naročitog socijalnog života i obaveza, ponekad pomalo dosadno, ali rasterećeno od mnogih stresova od kojih pate mnoge porodice u većim gradovima i sa brojnijim obavezama. Kada razmišljam o jednostavnosti u sadašnjem trenutku, za mene to najviše znači jednostavnost u razmišljanju. Moj um je ponekad opterećen nepotrebnim detaljima, pa jednostavnost za mene znači rasteretiti se te navike da obraćam pažnju na mnoge nebitne detalje i gubim vreme sa njima. Kada nešto odlučim često imam sklonost da odugovlačim vreme za sprovođenje ideje u praksu, pa jednostavnost za mene znači prestati sa nepotrebnim odugovlačenjem. U tom kontekstu, jednostavnost znači direktnost, neposrednost, spontanost – sve ono što nas čini bližim realnosti u sadašnjem trenutku. U duhovnom smislu, razmišljati jednostavno znači pronaći sreću i mir u jednostavnim stvarima, uvideti smisao i zadovoljstvo koji postoje ispod površine, u samoj srži života koja je prisutna svuda oko nas. Ako to uspemo, neće nam biti potrebne gomile stvari, gomile novca, gomile prijatelja, gomile hobija, gomile diploma i medalja, gomile tehničkih pomagala, gomile spoljašnjih stimulansa da budemo srećni i da osećamo kako naš život ima smisla. Naravno, ne zagovaram ideju da svako treba postati asketa ili pustinjak, niti živeti povučenim životom u seoskom ambijentu. Svi imamo različite temperamente i nekima je potrebno više akcije i „trošenja energije“ nego drugima, kao i različite periode života kada se od nas zahteva da se više angažujemo i trošimo. Ali isto tako svako ima tu neku unutrašnju ravnotežu koja treba da se održava da bismo živeli zdrav i ispunjen život. Jednostavnost je barometar te ravnoteže, povezanost sa osnovom, ono što nam omogućuje da uvek budemo u dodiru sa svojom suštinom. Uvek će biti momenata kada se život iskomplikuje, kada smo izbačeni iz ravnoteže, kada moramo da uložimo ekstra napor u dostizanje nekog cilja. Ali važno je da to budu momenti, možda dugotrajni, ali ne većina našeg života.

Jednostavnost u razmišljanju zapravo znači sposobnost da svoj um učinimo zadovoljnim. Niko ne može naš um učiniti zadovoljnim osim nas samih. Unutrašnje zadovoljstvo je veština koja se vežba i razvija. U našem spoljašnjem okruženju se smenjuju valovi sreće i nesreće, dobrog i lošeg, uspeha i neuspeha, jedni se rađaju, drugi umiru… Prirodno je da smo srećniji u dobrom, i nesrećniji u lošem valu, ali unutrašnje zadovoljstvo je ono što nas čini stabilnima pri udaru svih valova života. To je ono što nam daje utočište u svim situacijama koje mogu da nas zadese. Kada smo uravnoteženi postajemo utočište i sebi i drugima. U današnje vreme ima sve više ljudi koji uviđaju da je sreća stanje svesti, a ne proizvod spoljašnjih uticaja. Da bismo dostigli to stanje svesti potrebno je da imamo samodisciplinu, da naučimo kada treba da se ograničimo, da se zaustavimo, da kažemo NE spoljašnjim izazovima. Uživanje u spoljašnjim čulnim nadražajima nije izvor sreće, naročito ako je neumereno – tada postaje izvor patnje. A pošto smo u današnje vreme bombardovani čulnim stimulansima sa svih strana, još je veća potreba da budemo disciplinovani i da preuzmemo kontrolu nad svojim neposrednim okruženjem i nad svojim aktivnostima tako što ćemo ih pojednostaviti. Ovo je naročito važno našoj deci, koja su još uvek mala da bi imala takvu samodisciplinu, a izložena su mnogo većim izazovima da razviju štetne navike nego što smo mi bili kada smo odrastali. Mislim da je u današnje vreme sretno ono dete čiji roditelji prepoznaju potrebu da žive u okruženju koje je do određene mere zaštićeno od stresa modernog načina života: tehno manije, virtuelnih svetova i igara, pretrpavanja svim najnovijim igračkama sa reklama, prejedanja neograničenim vrstama grickalica, čokolada i gaziranih sokova i svih ostalih proizvoda namenjenih lakoj i brzoj uživanciji, kao i od mnoštva predškolskih i van-nastavnih aktivnosti za razvoj svojih uspavanih multitalenata. Iako će i oni imati svoje uspone i padove u životu kao i svi ostali od čega ih niko ne može zaštititi, osnova zdravih navika, zdravog ritma i zdravog razuma koje steknu u najranijim godinama je neprocenjiv dar koji im pruža mogućnost za bolji i stabilniji start u avanturu koja ih čeka. U današnje vreme, da li postoji išta vrednije što im kao roditelji možemo pružiti?

0

Zimske teme i priče za decu

Za zimski raspust smo imali pravi snežni ugođaj u planinskoj kući u austrijskim pred-Alpima, uz pucketanje velike starinske kaljave peći i pogled na brda i planine prekrivene belinom, uz smenjivanje sunčevog blistavila i maglenog ogrtača. Osim za sankanje i šetnje po šumi, ovaj ambijent je bio idealna inspiracija za stvaranje: crtanje, slikanje, pravljenje zimskih kolaža, pustovanje vunom, i za pričanje zimskih priča. Osim priča pred spavanje, pripremila sam deci nekoliko zimskih predstava sa jednostavnom scenom pripremljenom od papira.

Prva je bila Legenda o jelki. Ovu sam priču pronašla na internetu i jako mi se svidela zbog jednostavnosti i plemenite poruke, a kasnije sam je pronašla i u našoj biblioteci u Adi, u obliku pozorišta u slikama (mađarsko izdanje). Rekviziti potrebni za priču su tri različita drveta: hrast, jabuka i ukrasni žbun, jedna ptičica i naravno drvo jelke, koji se mogu vrlo lako napraviti od papira ili kartona. Priča je sledeća… Jedna ptičica nije uspela da odleti u toplije krajeve jer je povredila krilo, i ostala je sama, bez gnezda i porodice. Bio je početak zime i ptica je letela od drveta do drveta tražeći utočište, ali sva drveća odbijaju njenu molbu: jabuka jer se plaši da će joj pokljucati to malo plodova što je ostalo na drvetu, hrast jer se plaši da će pokljucati njegove žirove, a ukrasni žbun jer se plaši da će mu pokvariti frizuru. Ptičica je počela da se smrzava i nije znala kuda da krene, kad je čula da je neko doziva. To je bilo drvo jelke koje je samo ponudilo ptici utočište u svojim granama. Sve je ovo posmatrao Severni vetar koji je odlučio da kazni svo sebično drveće koje je uskratilo utočište promrzloj ptičici, i tako je jako dunuo da je oduvao svo lišće i plodove sa njih. A drvo jelke nije dirao jer je bilo velikodušno prema ptičici u nevolji, i od tada jelka ostaje zelena i ne gubi lišće čak ni zimi.

Jelka napravljena tehnikom origami.

Druga predstava je bila Bajka o labudu od Desanke Maksimović. Priprema je bila zanimljiva koliko i sama priča, jer smo od belog papira crtali i seckali kuće, palate, drveće i polarne životinje za snežno carstvo. Ja sam krišom iseckala crnog i belog labuda, koji su bili iznenađenje. Snežana, mala kraljica zime je bila lutkica od bele vune koju sam ranije napravila, kao i jedan snežni dečačić i njihova baka. Ukratko, priča opisuje lepotu snežnog carstva kojim vlada Snežana, mala kraljica zime. U snežnom carstvu je sve belo – sve palate, svo drveće i sve životinje su beli, kao i mala Snežana. Jedino je labud koji vozi Snežanu po jezeru crn. Jednoga dana Snežana primeti kako je labud tužan. Nakon upornog ispitivanja, labud je priznao da je tužan jer je on jedini crn u svoj belini snežnog carstva. Snežana je obećala labudu da če mu pomoći, i te noći je otišla kod svoje bake koja je bila stara i mudra Snežna Carica sa posebnim moćima (u priči je Snežana otišla kod Sjajne zvezde, ja sam malo modifikovala lik prema našim lutkama) i zamolila je da crnog labuda pretvori u belog. Te noći, dok je labud spavao na sredini jezera, Snežna Carica je poslala na njega prekrivač od krupnih snežnih pahulja koje su vejale po njemu čitave noći (to je bio trenutak za zajedničko bacanje komadića vate po sceni). Ujutru je labud otkrio da je postao beo, i svi stanovnici snežnog carstva su slavili zajedno sa njim.

Ovih dana, tačnije 14. Januara se u Indiji proslavlja jedan od najvećih zimskih festivala: Ganga-sagar Mela, dan kada se Ganga uliva u okean. U Vedama je opisana priča o tome kako se reka Ganga spušta iz duhovnog sveta u materijalni svemir, prvo na više planetarne sisteme pa potom na planetu Zemlju, sa svrhom da živim bićima podari mogućnost pročišćenja i dostizanje višeg stanja svesti. Ganga-Devi je opisana kao prelepa boginja u belom sariju i bele puti, sa lotosom i ćupom u rukama, kako sedi na belom krokodilu. Zajedno sa decom smo pogledali dokumentarni film o Gangi i pričama vezanim za nju, sa scenama pejzaža i rituala koji se odvijaju na njenim obalama od pamtiveka. Deci se film jako dopao i posle smo crtali i bojili lik boginje Gange i njenog muža boga Višnua, vodenim bojama slikali izvor Gange visoko u ledenim glečerima Himalaja. Tema planinskih izvora i jezera okruženih ledom je jedna od lepih inspiracija za zimsku kreativnost. Iskoristila sam ovu temu da slikovito prikažem reč Ganga za inspiraciju učenja slova. Film možete pogledati na youtubu, zove se Mother Ganga: https://www.youtube.com/watch?v=TnigWKuG8GA

Seka – izvor Gange u Himalajima

Bata – planine i hotel u Austriji

Zima, zima e pa šta je? Ko kaže da mora biti dosadna!

0

Rukotvorine i pokloni

Ima nekih stvari zbog kojih mi je ovo mračno doba godine drago. Kada krenu da se skraćuju dani i da se proređuju zraci sunca, sva bića počinju da traže sklonište. Počinjemo da se gnjezdimo u udobnosti toplog doma, dok napolju travu stežu prvi jutarnji mrazevi. Okrećemo se vatri ognjišta da nas ugreje i okrepi, umesto zracima sunca koji su nam davali polet i snagu čitavog leta. Okrećemo se unutrašnjim izvorima svetla, pošto ga spolja dobijamo sve manje. Svetlost, toplina i zadovoljstvo postaju sve više unutrašnje prirode – njihovi izvori su porodica, ljudi sa kojima delimo blizak odnos, i naša sopstvena mašta, u kojoj se odražava sve ono što smo do sada upijali iz spoljašnjeg sveta. To je ravnoteža između svetlosti i tame, primanja i davanja. Ono što primimo u sebe putem svojih čula, čuvamo i nosimo u škrinji svoga uma, i posredstvom stvaralačkog impulsa vraćamo nazad u spoljašnji svet. Obogaćeno dodirom naše duše koja je jedinstveni, savršeni i celoviti delić Vrhovne Duše.

Razlog zbog kojeg sam (potajno!) jedva čekala da dođu malo hladniji dani i da se više vremena provodi unutra je bio taj da se mogu posvetiti pravljenju figurica od vune. Koliko god sam to pokušavala ubaciti u raspored tokom leta nije uspevalo, jer su prioriteti bili odlasci na bazen, radovi u bašti, pripremanje zimnice, putovanja i druženja. I dok su se svi oko mene žalili na dolazak jeseni i zime, ja sam se potajno radovala da ću imati više vremena da se na miru posvetim radovima koje volim. Meni su pustovanje vune i pletenje prava meditacija, istovremeno odmor i regeneracija za um… pa čak i usred dečije graje!

Decembar je bio mesec za pripremanje i poklanjanje poklona, nama još više jer je u decembru i sekin rođendan, kao uvod u praznično raspoloženje koje sledi. Uvek se trudim da za te prilike pronađem neke poklone koji će biti  lepi i korisni, što više prirodni i ručno rađeni. Ove godine sam pronašla nešto što sam dugo vremena tražila i priželjkivala da kupim: prava, originalna krpena lutka u Waldorf stilu, potpuno od prirodnih materijala i ručno šivena. Jeste da je naručena u zadnjem trenutku i da je malo kasnila, pošto je putovala iz radionice „Anine lutke“ u Hrvatskoj, ali nije nam žao zbog toga jer je postala sekin nerazdvojni pratilac u igrama i tokom spavanja. Lutka koja zrači toplinom, nežnošću i nenametljivom lepotom koja priliči dečijem viđenju sveta.

Ima još jedna ručno rađena igračka koju sam dugo vremena planirala da napravim ili kupim. Naručila sam je za ovogodišnji Božićni poklon od majstorice „Pippoli“ iz Novog Sada, ali nisam odustala ni od ideje da i sama napravim jednu. Knjiga je multifunkcionalna, sadrži puno lutkica za prste, lutkice bate i seke koje se mogu oblačiti, mogućnosti za vežbanje dečijih prstića u vezivanju pertli i pletenica. Kroz igru i priču sve je lakše i lepše.

Želim vam srećom i blagoslovima ispunjenu Novu Godinu, uz puno prilika za igru, učenje i spoznaje koje nam osvetljavaju put!

Sa ljubavlju,

Tamara

 

2

Koje moralne vrednosti prenosimo svojoj deci?

Često sebi postavljam pitanje, kako da odgojim decu u skladu sa moralnim i duhovnim vrednostima u društvu koje te vrednosti ne podržava? Ono što smatram suštinskim vrednostima koje dete treba da usvoji od prvih godina života su zahvalnost i poštovanje. Dok su deca mala grade osnovne temelje svoga odnosa sa spoljašnjim svetom. Odlike kao što su zahvalnost i poštovanje čine osnovu na kojoj dete može da izgradi pozitivan i odgovoran stav prema životu i ljudima oko sebe. Dete je malo i po prirodi svoga položaja oseća divljenje, čuđenje i oduševljenje pojavama oko sebe koje su veće od njega, koje mu još nisu shvatljive. Ako je sa ljubavlju negovano prirodno će osećati zahvalnost i poštovanje prema onima koji brinu o njemu. Iako je ovo tako prirodno i jednostavno, današnji stil života ne podržava ove odlike ni kod dece niti kod odraslih. Opšta atmosfera je prožeta pohlepom za što većim uživanjem i zabavljanjem, trkom da se što više postigne brzo i sa što manje napora. Deca su preterano stimulisana i preko medija izložena sadržajima koji nisu u skladu sa njihovim razvojnim tempom i potrebama. U takvoj atmosferi je otežan prirodni razvoj deteta, a naročito razvoj moralnih vrednosti koje su nekako u sveopštoj trci odraslih izbledele i počele da gube smisao.

I u vreme kada sam ja odrastala ove odlike u meni niko nije aktivno pobuđivao i negovao, naročito ne direktno. Indirektno su moji roditelji davali svoj primer odgovornosti, poštenja i dobrote komunističkog idealizma koji je zasigurno posejao seme vrline u meni, koje se kasnije razvijalo nekim svojim putevima, ne baš istim kao i njihovim. Ali mi smo odrastali u kulturi koja je bila buntovnička, koja je bahatost i razuzdanost cenila mnogo više od vrline i poštenja. Današnja kultura je mnogo manje ravolucionarna i buntovnička, ali je bahatost i razuzdanost postala njen sastavni deo, nešto što se podrazumeva. Ranije je bilo revolucionarno odbaciti autoritete, šablone, sve oblike prisile tradicionalnog života i obrazovanja bazirane na strahu i manipulaciji. Međutim danas su bahatost, nasilje, samovolja i naglašena lična sloboda postali sveprožimajući deo naše kulture življenja da je zaista postalo revolucionarno vratiti se tradicionalnim vrednostima kao što su poštovanje, zahvalnost, nesebičnost i vrlina.

Moderan stil života ne podržava poštovanje i zahvalnost zato što živimo kao da smo svemoćni, samodovljni, slobodni i nezavisni, i stoga nema potrebe da se ikome zahvaljujemo, a kamoli da nekoga poštujemo. Naravno, pošto su moć i bogatstvo najvažnija vrednost koju priznajemo, ukazaćemo poštovanje šefovima i moćnicima od kojih zavise naš profit i status, ali samo dok imamo interes u tome. Većina ljudi današnjice svakodnevni život vidi kao arenu borbe za opstanak u kojoj pobeđuju oni koji su jači i siroviji, a ne oni koji su bolji i moralniji. I zato nam je danas, možda ne uvek svesno, više stalo da nam dete bude sposobno i snažno za tu borbenu arenu u koju odrastajući stupa nego da bude visokog morala. Jer, zaboga, kakve će koristi u životu imati od toga?

Ovde se samo radi o jednoj tankoj liniji koja razdvaja ljude kojima je stalo do morala od onih kojima nije, a to je različita perspektiva. Iako možemo biti komšije, raditi u istoj firmi, ići u iste prodavnice i voditi decu u iste škole, naš pogled na život je potpuno drugačiji i naši uspesi se mere drugačijim merilima.  Ljudi kojima je stalo do morala liče na ptice koje visoko lete i imaju širinu vidika ispred sebe, uviđajući dugoročne posledice svojih delovanja. Oni su svesni svoje povezanosti sa bližnjima, precima, ljudima, svetom, prirodom, planetom, univerzumom i Bogom (bez obzira na koji način ga percepirali), i odgovornosti koja proističe iz te povezanosti. Što smo svesniji to smo odgovorniji. Što smo odgovorniji to smo moralniji. Što smo moralniji gradimo svet koji je srećniji. Što smo moralniji naša će deca i naši potomci uživati plodove blagostanja koji su dugoročniji i stabilniji. Ovo su univerzalne istine koje važe u svim vremenima, samo ih ne možemo primetiti ako plutamo na površini, ako nas zanima samo to kako da sutra napunimo stomak i novčanik.

Čak i ako na mnogim poljima današnjeg civilizovanog života vlada borba za opstanak u kojoj pobeđuju jači i siroviji, mi imamo izbor da unutar svoga doma uvedemo drugačija pravila za svoju porodicu. Mi majke imamo tu „svetu dužnost“ i moć koja ide uz nju, da svoj dom učinimo utočištem ljubavi, mira i nesebičnog davanja za sve članove svoje porodice. Imamo izbor da primećujemo i vrednujemo svaki čin dobrote koji našu oazu ljubavi čini lepšim i boljim mestom za boravak. Imamo izbor da izražavamo svoju zahvalnost za sve što imamo i za sve dobro što nam dolazi. Imamo izbor da primećujemo jednostavne detalje koji naš život čine bogatijim. Imamo izbor da osećamo i pokazujemo divljenje prema čudima prirode kojom smo okruženi. Imamo izbor da se sa poštovanjem ophodimo prema Majci Zemlji koja nas hrani i sa kojom živimo u neraskidivoj međuzavisnosti. Imamo izbor da pustimo svoje srce u Božije ruke kao dete koje sigurno i bezbedno leži u naručju majke i oca. I ako sve ovo radimo znaćemo da nismo sami, da nismo potpuno nezavisni, da nismo samovoljni i slobodni da činimo šta god nam se prohte. Znaćemo da se radujemo sreći svoga brata i da plačemo zbog tuge svoje sestre. I zauzvrat ćemo dobiti život koji ima vrednost, lepotu, sreću i smisao. I čak ako u spoljnjem svetu vladaju malo drugačija pravila, naše dete će sa sobom poneti delić oaze našeg porodičnog doma koji će mu kao svetionik osvetljavati sve oluje koje ga tamo mogu zadesiti.

 

2

Jesmo li mi sluge zabave, ili zabava služi nas?

Nedavno sam bila na jednom dečijem rođendanu na kojem su decu zabavljali animatori. Priznajem, deci je bilo zabavno, na trenutke nerazumljivo, ali dovoljno glasno i nametljivo da im tokom dva sata zaokupi pažnju i usmeri energiju na zajedničke aktivnosti bez nestašluka. Dok su se ostali roditelji oduševljavali kako su animatori profesionalni i kako sve ide po planu, ja nisam mogla da ignorišem svoj unutrašnji glas koji je govorio sve suprotno. Da se razumemo, ja nemam ništa protiv animatora, čak imam prijatelje koji se time bave i koji jako lepo zabavljaju decu na našem godišnjem yoga kampu, ali ovi animatori su mi izgledali kao oličenje vrišteće mašinerije koja danas nosi naziv zabava za decu. Baš kao neka piskava igračka na baterije kupljena kod Kineza, koja na početku izaziva dečije oduševljenje i euforiju, a već sledećeg dana biva bačena u ćošak i zaboravljena, a vrlo brzo i pokvarena.

Ako pažljivije osmotrimo način na koji odrastaju današnja deca možemo primetiti da je zabava na samom vrhu životnih vrednosti. Crtani filmovi, tv programi, video igrice, zabavni parkovi, igraonice i sijaset igračaka – kada nisu u školi ili u zabavištu životi naše dece su preplavljeni ovim sadržajima. Naravno tu su i razni sportovi, plesovi, škole stranih jezika i muzike, kojih ima toliko puno da se moraju utrkavati u kreativnosti pomoću koje će edukovati decu da im bude zanimljivo i primamljivo. Jednom rečju, deca su preplavljena gotovim sadržajima i programima koji se gusto smenjuju u njihovom dnevnom rasporedu i ne ostavljaju im ni malo vremena i prostora za predah koji se zove – dosada. U današnje vreme je dosada postala sinonim za najstrašnije čudovište koje može da napadne decu i roditelje. To čudovište postaje još užasnije kada i povrh svih igračaka, igrica, igraonica, skakaonica, crtanih i ostalih tv i kompjuterskih programa dete priđe mami i kaže: Dosadno mi je, hajde se igraj sa mnom! Pa sve ne znaš je li se čudovište više iskezilo na dete ili na mamu (pošto će mama izgubiti vreme za čatovanje na fejsbuku, hahaha). A to je sve zato što smo odlučili da dosadu zauvek proteramo iz svojih života i na presto ustoličimo zabavu kao gospodara koji diriguje šta je prihvatljivo, a šta nije.

Iako zvuči karikirano, činjenica je da su ljudi današnjice postali sluge zabave, umesto da zabava služi njima. A najveće žrtve ove službe su deca, koja nemaju moć da sama izađu iz začaranog kruga zabave u kojem su se našla, a koji ih prisiljava da se osećaju loše kada im je dosadno, te potežu za brzim i trenutačnim stimulacijama da bi odagnali taj osećaj – za tabletima, telefonima i televizorima koji su im nadohvat ruke. Ono što njihov mozak prima preko ovih medija su ubrzani signali koji ga teraju da ubrzano radi i da pokušava da simulira to ubrzanje u svom svakodnevnom životu. Pa tako kao pošast modernog doba imamo hiperaktivnu decu koja ne mogu da „siđu“ sa ubrzanja na čiju su frekvenciju „naštimovana“, a sa druge strane autističnu ili depresivnu decu koja su istim tim frekvencijama hipnotisana i ošamućena, ali su po prirodi lenja, osetljivija i introvertnija od hiperaktivnih. Ovo su dve krajnosti, a između postoji mnoštvo nijansi dece koja nisu klinički slučajevi ali pate od određene doze hiperaktivnosti ili lenjosti i tromosti. Ja stvarno nisam lekar niti stručnjak na ovom polju, ali sam potpuno ubeđena da je neumerena izloženost medijima na prvom mestu  direktni uzrok ovih poremećaja kod dece. I opšta neumerenost u načinu života koji vode deca zajedno sa svojim roditeljima – puno rada i zabave, a premalo odmora i introspekcije za roditelje; puno pasivne zabave, strukturisanih aktivnosti i edukacije, a premalo slobodne igre, dosade i vremena provedenog sa roditeljima za decu.

Je li se možda ježite kada pročitate reč dosada? Onda je dobro da znate da su trenuci dosade, trenuci kada dete ne radi ništa, kada samo gleda ispred sebe, nešto razmišlja, nešto mašta, da su upravo ti trenuci od velikog značaja za njegov razvoj kao ljudskog bića. To je vreme kada dete prerađuje utiske koje prima, kada koristi i razvija svoju moć razumevanja pokušavajući da shvati šta, kako i zašto. To su takođe trenuci kada razvija svoju maštu, kada zamišlja, priželjkuje, začuđuje se, posmatra detalje oko sebe koje u žurbi i aktivnosti ne bi primetilo. Da bi ovi trenuci bili plodonosni detetu je potrebna atmosfera mira, malo tišine, malo lepote u okruženju kao što je priroda sa svojim bogatim, a opet nenametljivim čulnim podražajima koji hrane dušu, za razliku od veštačkih koji je iscrpljuju. Da li se sećamo onih lenjih letnjih poslepodneva koje smo kao deca provodili kod bake na selu, mirišući sveže pokošenu travu i sedeći satima na drvetu maštajući o nečemu što nam je tada bilo veoma važno? Ili tmurnih jesenjih dana kada smo dugo kroz prozor posmatrali jata ptica koja lete na jug i pokušavali da pojmimo šta se to dešava tamo napolju, sa nebom i oblacima koji su se tako natmurili? Ili kada smo kao tinejdžeri sedeli sami u svojoj sobi i osećali kako nas obuzima neka neobjašnjiva energija od koje bismo najradije da iskočimo iz kože, i onda bi uzeli svesku i olovku i napisali svoju prvu ljubavnu pesmu? Sećam se kako smo sestra i ja kao male običavale da posmatramo zvezdano nebo uveče preko prozora, pa smo se zapitkivale koliko daleko su ove zvezde, pa bi u razgovoru o tome došle do pitanja: koliko je veliki svet i koliko je prostano nebo, i ko ih je stvorio i zašto? U svakom malom detetu se krije klica mudrosti i divljenja veličanstvenosti Božije kreacije, koja se negovanjem može razviti u lepotu karaktera i ispunjavajući unutrašnji život.

Ovo su trenuci koji nedostaju našoj deci. Ne kažem da ih uopšte nema, ali deci je danas teško da dođu do suštinskog dodira sa drugim živim bićima i sa sobom pošto su preplavljena veštačkim stimulacijama koji im ne daju dovoljno vremena ni prostora za to. A možda je naša dužnost, između ostalih, da im upravo ove sitne, nebitne i neprimetne trenutke priuštimo. Možda ih prvo trebamo priuštiti sami sebi, ako smo ih negde usput u životnoj trci izgubili. Tada ćemo se prisetiti koliko su oni zapravo važni.

0

Moja senka i ja

Ovo je tekst malo drugačiji od onih koje obično pišem na blogu. Ukoliko ste introspektivni i zainteresovani za svoj unutrašnji razvoj verujem da će vas zaintrigirati.

Duga tišina na ovom virtuelnom prostoru je išla paralelno sa zastojima, padovima i buđenjima na mome putu isceljenja. Iako u današnje vreme reč isceljenje postaje pomalo komercijalizovana, i dalje najtačnije određuje proces i put kojim se krećem u svom unutrašnjem razvoju. Naročito zato što se trenutno i u najskorijoj prošlosti susrećem sa zdravstvenim izazovima. Tako ja doživljavam bolest koja se pojavila u mome fizičkom telu – kao izazov sa kojim se moram suočiti i kao (iza)zov na buđenje. Astma se već dugi niz godina najavljivala sitnijim i krupnijim simptomima, a potpuno se manifestovala nakon što sam rodila drugo dete. Dve godine sam se lečila pumpicom sa kortikosteroidima, a onda sam odlučila da to prekinem i započnem lečenje homeopatijom, uz pomoć prirodnih suplemenata, slane pećine i korigovanja ishrane. Leti se simptomi pogoršavaju, ulaskom u kasnu jesen smiruju i nestaju sve do kasnog proleća. U nekom svom ritmu, kao što i sve u prirodi ima svoj ritam. Proučavajući razna učenja koja se bave temom isceljenja osetila sam kako rezoniraju sa mojim ličnim ubeđenjem da je poenta u otkrivanju i lečenju uzroka bolesti, a ne njenih simptoma. Kao i uvek, idem u srž i suštinu problema, ne samo na površinu. Ovaj „put u središte Zemlje“ nije baš uvek prijatan, iako moram priznati da je pun uzbuđenja i iznenađenja koji uzdrmavaju tlo pod nogama i najokorelijim avanturistima. Spoljašnji avanturisti tragaju za novim predelima u spoljašnjem svetu, a unutrašnji avanturisti tragaju za novim predelima unutar sebe.

Među svim neprijatnim stvarima koje nas čekaju na ovome putu mislim da je jedna zaista nezaobilazna i možda od suštinskog značaja. To je suočavanje sa svojom senkom. To suočavanje je upravo ono od čega većina ljudi svim silama beži najvećim delom svog života. Bolest je ustvari fizička manifestacija naše senke iz posvesti. I ono što većina ljudi radi kada se razboli je da svim silama pokušava da što pre ukloni sve neprijatne i zastrašujuće simptome koje bolest sa sobom donosi. To je naša instinktivna reakcija koja proizilazi iz straha. Hoćemo da se osećamo dobro, hoćemo da smo sretni, hoćemo da preživimo. Sve je to potpuno prirodno. Samo je problem što stojimo na površini, posmatramo vrh ledenog brega i iz te pozicije odlučujemo, delujemo i donosimo zaključke. Na neki način ličimo na noja koji zarivanjem glave u pesak želi da veruje kako je sada bezbedan i zaštićen. Ovo stanje pomalo liči na dečije, zar ne? U suštini to i jeste naša nezrela, još nedovoljno razvijena svesnost, koja traga za čarobnim pilulama i čudotvorcima da je izleče, za krivcima u bližoj ili daljoj okolini, za izgovorima i opravdanjima zašto smo se odjednom našli u ovom sosu. Baš kao što rade deca.

Suočavanje sa senkom je neophodno jer nas dovodi u blizak kontakt sa onim delovima našeg bića koji su prouzrokovali problem sa kojim se suočavamo. Taj deo našeg bića je pun bola, straha i drugih neprijatnih osećanja od kojih želimo da pobegnemo. Međutim, pobeći ne možemo. Možemo na neko vreme, baš kao noj koji je zario glavu u pesak, ali ta osećanja će nas preplaviti na nekom ćošku, u nekoj slepoj ulici našeg života kada im se uopšte ne budemo nadali. U obliku bolesti, u obliku razočaranja, u obliku gubitka, u obliku depresije koja je došla niodkuda. Svoj paket nosimo sa sobom, bili mi toga svesni ili ne. A ako biramo između ovog dvoje, bolje je da smo svesni nego da nismo, iako se na prvi pogled ovo drugo čini prijatnije. Nesvest je tama, a svest je svetlo. Kada osvetlimo prostoriju videćemo u kakvom stanju se nalazi, videćemo nered i prljavštinu koje u mraku ne bismo videli. Možda ćemo se osećati loše zbog toga, ali tek na svetlu imamo priliku da počistimo prašinu i nered oko sebe. Ako i ne počistimo odmah, barem znamo šta ima u prostoriji i koji nas posao čeka, pa nećemo biti zbunjeni i iznenađeni kada dođe vreme da počnemo sa čišćenjem.

Ali ono što je u ovom procesu ustvari najvažnije nije da senku očistimo i ispravimo, nego da je volimo i prihvatimo. Pre svega, ova senka je deo nas samih. To smo mi kakvi ne želimo da budemo. To je sve ono u nama čega se plašimo i stidimo, sve ono od čega bežimo. To su i osećanja koja nas intenzivno bole i koja nas intenzivno plaše. I baš zbog tog bola i straha mi biramo da se ni po koju cenu ne suočavamo sa njima. Međutim, jedino hrabrim suočavanjem ova osećanja mogu da se ublaže i eventualno nestanu. Hrabrim u smislu ne boreći se sa njima, nego prihvatajući ih. Prihvatajući sa ljubavlju i opraštanjem. Drugim rečima, trebamo voleti sebe i onda kada se osećamo najbednije. Baš tada se trebamo najviše voleti. Ja tim svojim „bedacima“ pokušavam da pristupam kao prema svojoj deci. Kao što svoju decu volim i kada su prljava, neposlušna, bezobrazna, dosadna i slaba, tako isto pokušavam da volim sebe kada sam bedna, ružna, slaba, izgubljena, očajna i uplašena. Na kraju krajeva, jedino ljubav ima moć da isceli.

Naša senka je proterana iz naše svesti, zato se i zove senka. Ona je deo nas koji se krije u senci tame, neznanja, nesvesti i odbačenosti. Ali bolna istina je da bez te svoje senke ne možemo biti celoviti i zdravi. Dokaz tome je da nesvesno biramo bliske prijatelje i partnere (a često dobijamo decu i roditelje, ili komšije, kolege i šefa na poslu) koji upravo imaju osobine naše senke, onoga što smo kod sebe odbacili. I onda čitav život provedemo kriveći njih za sve loše što nam se dešava, i nije nam jasno zašto nas baš toliko nerviraju, i zašto sve to moramo da trpimo. Auh, osvešćivanje ovoga je tek veliki zalogaj! Ali, ako u tome uspemo, imamo priliku da shvatimo jednu od najvažnijih istina u svome životu – niko nije kriv za bilo šta što mi se dešava, sve je moja sopstvena odgovornost. Ja sam puno puta čula ovu rečenicu, jer sam dugi niz godina proučavala duhovno znanje, pa sam upoznata sa zakonima karme, akcije i reakcije, odgovornosti koje imamo kao vršilac aktivnosti koji se kasnije suočava sa plodovima svojih delovanja. Međutim, ovo sam znala samo na nivou teorije. Dok mi nedavno nije osvetljena ta jednostavna, ali ne tako lako shvatljiva istina unutar mene. To se desilo tek nakon što sam izbacila iz sebe svu ogorčenost koja se bazira na okrivljavanju drugih. Kao osoba beskrajne tolerancije uvidela sam da sam se našla u položaju žrtve koja neprekidno guta svoja sopstvena osećanja povređenosti u ime mira, razumevanja i viših ciljeva. Kada sam se toliko nagutala da sam počela da se gušim, i kada je to gušenje dostiglo kritičnu tačku, konačno sam prestala da budem beskrajno tolerantna. Prestala sam da gutam, ignorišem i negiram svoja osećanja. Prestala sam da se osećam krivom zbog svojih osećanja. Konačno sam prestala da gušim samu sebe (iako je ovo tek početak, jer se nije lako osloboditi dugotrajne loše navike). I počela sam da se borim za sebe. Borba za opstanak, najbazičniji zakon na čijem temelju funkcioniše ovaj materijalni svet, uvek mi je bila nekako preniska, nedodirljiva, nekako ponižavajuća aktivnost. Ja sam uvek stremila visinama, na kojima je nebo čisto, na kojima blista svetlost Sunca, sa kojih se pružaju široki vidici, na kojima vladaju uzvišeniji zakoni od onih tamo dole, u mulju i prljavštini. I eto, gle slučajnosti, kada sam čitala koji su psihološki uzroci astme i alergije na popisu su se pre svega našli „odbacivanje onih  oblasti života koje smatramo prljavim i niskim“  i „potisnuta agresivnost“.  A najviše me je oborila rečenica da astmatičar žudi za planinskim visinama i čistoćom minerala, a gnuša se života koji vrvi tamo dole, u močvari i ravnici, u biljnom i životinjskom carstvu… ali ne shvata da time udaljava sebe od samog života i beži u sterilnost beživotnosti. (Ovo sam parafrazirala poentu iz knjige koja mi je pružila mnoge važne uvide i koju toplo preporučujem svima koje interesuju pravi uzroci bolesti. Knjiga se zove „Bolest kao put izlečenja“, Tomas Detlefsen i Ridriger Dalke). Kada sam malo pažljivije analizirala svoj život, uvidela sam da sam često imala (i dalje imam) blizak kontakt i vezanost sa osobama koje su upravo suprotne od mene: ambiciozne, strastvene, manipulativne i prodorne. Počela sam da shvatam ( u početku sa teškoćom i nevericom, jer su te osobe nakon određenog vremena uvek postajale predmet moje unutrašnje kritike i odbacivanja) da su one u stvari manifestacija moje sopstvene senke. Ono što odbacujem u sebi mi se vraća kroz njih. I ne mogu da ih izbegnem, nametnute su mi, date su mi, zakačene su za mene. Ako sam se jedne oslobodila došla je druga. Jednostavno poenta nije u njima, krivica nije u njima, one su ogledalo koje mi je potrebno za dostizanje celovitosti i ravnoteže. Ništa neću postići odbacujući ih, time ću samo produbiti jaz koji već postoji unutar mene. Ništa neću postići okrivljujući ih, jer one su samo instrumenti, kanali kroz koje sila Božijeg zakona pokušava da me vrati u ravnotežu. Jer ravnoteža je osnova svih zakona ovoga sveta, u to sam ubeđena. Svako narušavanje ravnoteže ima za posledicu napor koji moramo uložiti da bi se ravnoteža povratila. Ako svesno ne ulažemo napor u to, onda moramo istrpeti neprijatnosti koje „sile korigovanja“ sprovode na nama.

Zato je jedini pravi način suočavanja sa svojom senkom, bilo iznutra preko sopstvenih skrivenih osećanja, bilo spolja preko odnosa sa drugim ljudima i situacijama koje nam se dešavaju, pružiti joj ljubav, prihvatanje i opraštanje. A ljubav, prihvatanje i opraštanje moramo vežbati. Voleti, prihvatiti  i oprostiti –zvuči tako jednostavno, ali ustvari nije, lakše je odbaciti, ignorisati i kritikovati. Odbacivanje, ignorisanje i kritikovanje ne zahtevaju veliki napor, a voljenje, prihvatanje i opraštanje zahtevaju (sve dok nam ne postanu prirodni načini razmišljanja i ponašanja). Ako sebe ne volimo, ne možemo voleti ni druge. A ako ne volimo svoju senku, ne možemo sebe uistinu voleti. Ne možemo voleti svetlo i mrzeti tamu. Ne možemo voleti dobro i mrzeti zlo. Jer ljubav nema granice, i ona ne zna za mržnju. Ljubav svojim dodirom može da isceli tamu i zlo. Ljubav je način kojim Bog deluje.

Ovo je malo, kratko zavirivanje u moj unutrašnji svet i najnovije uvide. Razmišljala sam dugo da li uopšte da pišem o svemu tome ili ne, ali poslušala sam glas intuicije koji me navodi da pišem. Verujem da će nekome biti od koristi, kao podrška na sličnom putu razvoja i isceljenja. Jer zaista je malo ljudi na svetu koji se mogu pohvaliti da im isceljenje nije potrebno, da su već celoviti, zdravi i uravnoteženi na svim životnim poljima. Ali isto tako verujem da ih ima, i da je to moguće dostići, koliko nam to dozvoljavaju ograničenja ovog dualnog sveta. Trudim se da koračam prema njima.

Sa ljubavlju,

Tamara