3

Dani Jagoda

Odlučili smo da proteklu nedelju proglasimo počasnim imenom Dani Jagoda. Od kada su počele sazrevati idemo svako poslepodne u rit da ih beremo. Doživljaj je time veći i važniji pošto svi članovi porodice voze svoj bicikl do rita, kroz mirne Ađanske ulice i onda prašnjavim seoskim putem kraj livada i žitnih polja, kroz mirise rascvetale zove i bagrema, do malog parčeta zemlje našeg čika Nandike na kojem nas čekaju kuca Lora i sazrele pod listovima rumene jagode. Ima ih taman toliko da se ne umorimo previše berući ih, i da na vreme pobegnemo od vrelih sunčevih zraka u hladovinu stare dunje. Prvo se zasladimo onim najsitnijima i najmekšima, koje ne mogu dugo čekati u kantici sa onim malo krupnijima da ne ostanu prignječene, a koje su istini za volju najslađe i najmirišljavije. Dok se tope u našim ustima shvatamo da je sreća jednostavna baš poput ovih jagoda, na prvi pogled nenametljiva i neugledna, ali kada se okusi iz nje izbija slatkoća od koje osećamo da smo dobili dozu hranljivosti i zadovoljstva koja nam upravo treba u ovom trenutku… za razliku od „plastičnih“ jagoda iz prodavnice i sa pijace koje izgledaju savršeno primamljivo, ali kada ih okusimo ne dobijemo ništa osim osećaja da nas je zadovoljstvo zaobišlo i da smo prevareni.

Pošto ih imamo u izobilju, pravimo od njih poslastice koje najviše volimo: smoothi, sladoled, voćnu rižu, žele od jagoda, a povremeno se provuče i neki kolač. Ove poslastice ne samo da su ukusne nego se trudimo da ih učinimo što zdravijima za naše mališane. Pošto se proslava batinog rođendana dogodila baš tokom ovih blagoslovljenih dana, za tu posebnu priliku smo napravili voćnu tortu sa jagodama (bez jaja, naravno) i korpice sa šlagom i jagodama.

Nedavno mi je prijateljica dala ideju za fantastično zdrav, hranljiv i ukusan smoothi, koji ona koristi da zadovolji potrebe svoga sina koji zbog zdravstvenih razloga ne sme da jede šećer (hvala Bogu,na određeno vreme!). Osnovni sastojci su čija semenke (otprilike jedna kašika po osobi, potopljena preko noći), voće po izboru i neka vrsta mleka (kokosovo, bademovo, rižino i slično) ili jogurt. Da bi se obogatio nutrijentima može se dodati kašika ili dve konopljinog proteina u prahu, kašičica kokosovog ulja, gooji bobice, urme, mleveno laneno seme, pšenične klice i slične namirnice koje se popularno nazivaju „superhrana“ zbog visoke koncentracije nutrijenata u njima. Ovo je stvarno odličan trik ako hoćemo da serviramo detetu nešto zdravo što inače ne bi htelo da pojede odvojeno, i zaista široko polje mogućnosti kombinovanja i eksperimentisanja tokom čitavog leta dok ima svežeg voća u izobilju. Ja obično pravim ovu kombinaciju sa jagodama: jagode, čija semenke (prethodno potopljene u vodi), kokos, konopljin protein, prah semenki grožđa (koji je Ištvan doneo iz Austrije i koji nisam imala pojma gde da „uguram“ da bi ga neko pojeo!) i malo voćnog šećera ili banane. Deca obožavaju! A još više vole to isto u varijanti sladoleda – isti sastojci sa dodatkom domaće pavlake ili kajmaka koji skinem sa domaćeg mleka, i zamrznuto. Pre serviranja ga izvadim iz zamrzivača sat ili dva da se malo otopi i onda im serviram u kornete.

Ovih dana im je omiljeni doručak voćna riža – skuvana i proceđena riža (mi koristimo basmati), jogurt, jagode, šećer po ukusu. A omiljeni slatkiš žele od jagoda – jagode i šećer po ukusu sa dodatkom agar agara (vegetarijanska zamena za želatin). Jagode se kratko skuvaju sa šećerom, doda se agar agar pomešan u vodi (otprilike 1 kašika na pola čaše vode) i kuva se zajedno oko 5 minuta. Ostavi se u frižider da se ohladi i stegne.

Nadam se da ćete dobiti inspiraciju da isprobate neki od ovih recepata. Ako dobijete ideju da smislite neki vaš originalni recept poslastice sa jagodama obavezno mi javite! Prijatno!

 

0

Indija kroz moj prozor

Prvi susret sa Indijom može da bude veoma zbunjujući. Doživljaj meteža koji vlada na ulicama bilo kojeg indijskog grada može da izazove osećaj velikog iznenađenja, skoro neverice, kod nekoga ko je navikao na ustaljeni red života na zapadu. Ljudi, automobili, rikše, biciklovi, krave, koji se susreću i mimolilaze u rastojanjima od jednog milimetra, u bujicama kojima kao da nema kraja. Sve prodavnice su otvorene poput izloga, i u njima se sedi, leži, jede, šije i drema, u trenucima kada neko iz njih ne viče da uđeš unutra da bi dobio najkvalitetniju robu po najjeftinijoj ceni. Po svim sporednim uličicama, po svim mogućim rupama i stepenicama sede ljudi, prolaze, odlaze, viču, razgovaraju, gledaju te crnim, vatrenim pogledima bez imalo ustručavanja. Prosjaci zapanjujuće izvrnutih i uvrnutih udova ti presreću put i traže milostinju, gledajući te ne baš „milosrdnim“ nego zahtevajućim pogledom. Kao i prodavci bilo čega, kojima iz očiju kipti zahtev da kupiš njihovu robu. Kao i vozači rikši koji se svakog minuta zaustavljaju pored tebe da pitaju da li ti treba njihova usluga. Da ne spominjem “nevidljive” kradljivce koji vrebaju na svakom koraku da te oslobode težine novčanika koji nosiš sa sobom (i koji je zato najsigurnije nositi uz telo ispod spoljašnje odeće, što skrivenije od pogleda prolaznika). Okružena mnoštvom očiju koje te gledaju direktno sa velikom snagom volje, zahtevajući ovo i ono od tebe, u isto vreme čula bombardovanih jarkim bojama ženskih sarija i mirisima ljutih mešavina začina iz restorana i opojno slatkog dima mirisnih štapića koji se izvijaju sa malih oltara u prodavnicama, čaj-šopovima i taksijima,počinješ da se osećaš prvo hipnotisano, zatim umorno, i na kraju uspaničeno sa željom da se što pre sakriješ u svoju hotelsku sobu u kojoj ipak imaš koliko-toliko kontrolu nad okruženjem i dešavanjima.

Ovaj intenzivni splet pokreta, glasova i komešanja sačinjava niti kojima je ispleten čarobni ćilim života u Indiji. Ono što je u njemu najčudnije i najčarobnije je postojanje neke vrste harmonije u preplavljujućem haosu koji vlada. To je najočiglednije na primeru njihovog saobraćaja. Na prvi pogled po putevima vlada potpuna ludnica, bez pravila i zakona, sa automobilima koji idu jedni drugima u susret kao da će se sudariti, a onda u zadnjem sekundu se mimoiđu na milimetarskom rastojanju. Kada bi neko sa zapada bio prinuđen da vozi u takvim uslovima sigurna sam da bi nakon pola sata doživeo nervni slom. A u Indiji je to svakodnevna, neprimetna, obična rutina. Na isti način sva njihova telesna kretanja odišu spretnošću, prosto kao da među njima teče neki nevidljivi fluid koji im omogućava da se glatko kreću i neprimetno mimoilaze, bez napora i nervoze. Od kada sam prvi put kročila u Indiju pa sve do danas, ova njihova osobina me ne prestaje iznova oduševljavati, pa čak izazivati divljenje (uprkos raznim njihovim manama i nedostacima kojih sam u međuvremenu postala svesna). I često sam pokušavala da dokučim tajnu iz koje izvire ova njihova, za mene zaista čarobna sposobnost. Kada sam savladala prvo čuđenje i nesigurnost u dodiru sa indijskom gužvom, počela sam da uživam šetajući po njihovim pijacama i osećajući tu vibraciju energetske usklađenosti koja me je nosila kao talas u struji jedne vesele i živahne reke.

Jedan od razloga sigurno mora biti u činjenici da Indijci dele svoj neposredan telesni prostor sa puno ljudi. Da bi se živelo u takvoj telesnoj bliskosti sa ljudima oko sebe moramo razviti mnogo veću prilagodljivost nego kada imamo puno prostora samo za sebe. Već od samog rođenja, Indijci svojim bebama dozvoljavaju da se prevrću jedne preko drugih, stavljaju ih da leže zajedno na istom krevetu (ili ćebetu) i ne sputavaju njihove prirodne kretnje. Drugi razlog je sigurno u tome da Indijci od malih nogu uče svoju decu svim vrstama praktičnih delatnosti kojima se i roditelji bave, bilo da je to kuvanje, šivenje, obrađivanje drveta, rad na zemlji, prodavanje u šopu ili služba u hramu. Moj muž u polušali ima običaj da kaže kako svaki muškarac ili žena u Indiji zna da savršeno valja čapati – koga god sa ulice da uvedeš u kuhinju to će znati da uradi! Jednom je jedan gost Indijac stvarno ušao u kuhinju hotela u Austriji gde moj muž radi zahtevajući neko pecivo, a onda je i sam zasukao rukave da pokaže kako to treba napraviti. Pošto ima puno iskustva sa Indijcima Ištvan se samo nasmejao na njegov gest i upitao ga: Kako to da vi svi u Indiji znate da pravite dobar čapati? Odgovor je bio: Zato što u detinjstvu pomažemo mami da ih pravi.(A mislim da u tom valjanju čapatija ima nešto stvarno privlačno za decu, jer seka i bata obožavaju da ih prave isto koliko vole da ih jedu!)

Moje divljenje ne izaziva samo njihova puka telesna spretnost, nego savitljivost, elastičnost, prilagodljivost, tolerancija, uravnoteženost i uzemljenost koje se kriju iza toga. To nije nešto što se može “nabildovati” kao sportska veština. To je nešto što prožima sve nivoe bića, i što Indijci očigledno stiču samim svojim rođenjem, kao jedno od mnogobrojnih darova svoga bogatog nasleđa. U poređenju sa njima, u načinima kako se krećemo, baratamo sa predmetima oko sebe, obavljamo neke uobičajene aktivnosti kao što je vožnja bicikla na primer, mi zapadnjaci u većini slučajeva izgledamo kruto i nespretno. To ja najtačnije opisala jedna moja prijateljica, dok smo zajedno stojale na obali Gange i posmatrale indijskog dečačića od nekih 8 ili 9 godina kako upravlja čamcem: Dok gledam ovo dete osećam se kao invalid!

Kao što su im telesni pokreti spretni i elastični, takvi su im i umovi. Granice mogućih ishoda određene situacije kod njih nisu nimalo krute nego vrlo savitljive. Oni uspevaju da uđu u prepun autobus sa ogromnim tovarom na leđima bez da trepnu, na biciklo natovare stvari za koje ni u snu ne biste pomislili da je moguće da ih prevoziš, u rikšu primaju putnike i kada pomisliš da je nemoguće da stane još ni igla. Kad god treba rešiti neku administrativnu stvar ili bilo koju vrstu projekta, nikada ne treba odustati čak i kada stvari izgledaju nemoguće, jer u Indiji je sve moguće. Ne samo zato što vlada korupcija, nego zato što oni zaista reaguju na snagu uma. Ko ima jaču želju i sa jačom umnom snagom je pokušava sprovesti, može da pomeri takozvane granice onoga što naizgled nije dozvoljeno i onoga što naizgled nije moguće. To je nepisano pravilo života u Indiji – neprekidno sučeljavanje tvoje volje i volje prodavaca, pomoćnika, službenika, komšija i prolaznika. Pošto pravila nisu tako čvrsto utemeljena kao u sređenim državama zapadnog sveta, ljudima koji dolaze iz tih država je teško i naporno (barem dok se ne naviknu) da žive u takvim uslovima u kojima se od njih zahteva neprekidna pažnja, budnost i svesnost o postojanju rastegljivih mogućnosti u svakom aspektu života, kako pozitivnih tako i negativnih (možeš biti prevaren u sekundi, a možeš upoznati i najmilosrdniju osobu svog života koja se baš tu stvorila da ti pomogne!). Sa druge strane, to je upravo onaj elemenat koji životu u Indiji daje neodoljivi šarm neprekidne pustolovine, zabiberen egzotičnim čulnim nadražajima koji te raspaljuju, a istovremeno ljuljuškaju na jastucima Hiljadu i jedne noći. Nije ni čudo što se za Indiju oduvek najviše interesuju ljudi skloni ekstremnim iskustvima kao što su umetnici, duhovni tragaoci i frikovi od hipi doba pa sve do današnjeg elektro-tehno-talasa.

Zato boravak u Indiji uvek, skoro nepogrešivo, menja ljude koji je posete, naročito one koji u njoj borave duže vremena. Zato što u nama neminovno budi prvo nesigurnost i strah od snalaženja u džungli spontanog haosa koji vlada, ali i duboke snage koje nismo ni znali da nosimo u sebi (ukoliko pre toga uspaničeno ne pobegnemo, hahaha). U Indiji smo prisiljeni da budemo jaka osoba, ličnost koja zna šta hoće i šta neće, koja zna da se suprotstavi da ne bi bila iskorištena i pregažena, i koja zna da ostvari svoje namere uprkos mogućim preprekama. Ta snaga ličnosti uopšte ne mora biti tipa agresivnog laktaša koji se probija i usput “ubija” sve oko sebe, što je uglavnom pravilo snalaženja u džungli modernog zapadnog sveta. U Indiji snaga znači autentičnost, postojanost namere, sposobnost prodiranja do nečijeg srca i nečije savesti, vernost svojim principima, tolerancija, strpljenje, prilagodljivost i elastično razmišljanje. U Indiji smo pre ili kasnije prisiljeni da ispoljimo sebe onakve kakvi jesmo, sa svojim manama ali i snagama koje leže skrivene u nama. Tamo su zidovi između čoveka i prirode koja ga okružuje mnogo manji I mnogo tanji nego što smo ih podigli u zapadnoj civilizaciji, i samim tim su manji zidovi između naše spoljašnjosti i naše istinske prirode. U Indiji je stvarnost ogoljena i žilava, kao prljavština po ulicama i spaljivanje mrtvog tela na obali svetih reka. Ali osim prljavštine tamo ćete naći najlepše građevine od kamena i mermera, najskupocenije materijale i parfeme, najuzvišenije filozofske postulate, a dok se spaljuje mrtvo telo na obali jedne od mnogobrojnih svetih reka rođaci i prijatelji uz pesmu i muziku ispraćaju dušu pokojnika u novi život.

U Indiji se čvrsto stoji na zemlji, bosih nogu, povezano sa korenima. Jedan od najlepših darova Indije je bila mogućnost da bosih nogu hodam po njenom tlu. Zato moje srce rezonira sa ovim rečima koje je napisao Karl Jung još davne 1938 godine nakon posete Indiji: “Sasvim je mogućno da je Indija autentični svet, i da beli čovek živi u ludnici punoj apstrakcija… Život se u Indiji još uvek nije povukao u čauru glave. On još uvek predstavlja celokupno telo koje živi. Nije nikakvo čudo što se Evropljanin tu oseća kao da sanja; čitav život Indije je nešto o čemu on može samo da sanja. Kada hodate bosonogi, ne postoji opasnost da zaboravite na zemlju!”

U Indiji sam upoznala sebe bez maski i ulepšavanja. Tamo sam bila suočena sa svojim najdubljim strahovima, i tamo sam shvatila koliko snage ima u meni. Tamo sam prvi put naučila kako da se žestoko naljutim i odbranim sebe. Tamo sam osetila koji su moji najveći izazovi i “unutrašnji demoni” koje treba da savladam. Tamo sam shvatila da je priroda živa, da nam uzvraća onako kako se mi ponašamo prema njoj, i da je život večan. Tamo sam poverovala da Bog sigurno postoji i da brine o nama, iako sam ranije uvek sumnjala u to. Tamo sam doživela prve osećaje ushićenosti zbog Božije ljubavi i velikodušnosti, i odlučila da je put prema Njemu onaj koji će me voditi dalje. Ovo sam sve doživela još pri prvim posetama Indiji, kada sam tek postala punoletna i “ispilila se iz ljuske jajeta”. Tada još nisam sve na ovaj način razumela, ali kada pogledam unazad vidim da sam već tada postala ono što sam sada, kao skica koja se tokom godina popunjavala bojama i zaokruživala u sliku.

I pogodite šta – danas mi više nije važno da li živim u Indiji ili na nekom drugom mestu. Ja Indiju nosim u sebi, upravo ovu Indiju koju sam opisala, koja je odredila putokaz moga života i otkrila mi moj sopstveni lik u ogledalu večnosti.

Namaskar!

fotografija: Kristina Radnić

 

0

Indija, trenuci kroz večnost

Ovoga puta je moje iskustvo Indije bilo veoma opušteno. Ta vibracija me i dalje drži kako u svakodnevnici tako i na ovom virtuelnom prostoru, pa se moji putopisi polagano i ležerno ispoljavaju. Ova vrsta opuštenosti je dobrodošla da povremeno razbije užurbanu svakodnevnicu čoveka koji živi punom snagom na fizičkom nivou. U svetu modernog načina života to se postiže odlaskom na godišnji odmor, a u svetu kako drevnog tako i današnjeg Indijca, odlaskom na hodočašće. Širom Indije postoji nebrojeno puno svetih mesta koja se masovno posećuju u vremenskim intervalima koji su određeni datumima specifičnih festivala i proslava. Ove festivale nema potrebe reklamirati, oni se postojano održavaju utabanim putevima vekovne tradicije. Neko malo seoce u nekom zabačenom delu zemlje iz jednog u drugi dan preraste u sedište masovnog događaja u kojem učestvuje hiljade i stotine hiljada ljudi, koji se jednostavno stvore tamo u određeno vreme, i nestanu nakon nekoliko dana kada obave sve svoje molitve, obilaske i obredne ceremonije predviđene proslavom. Postoje i mesta koja tokom cele godine vrve od hodočasnika kao mravinjaci. U Indiji postoji puno religioznih tradicija kao što su hinduizam, vaišnavizam, tantrizam, budizam, đainizam, i sve ove tradicije imaju nebrojeno puno svetih mesta koje njihovi poklonici posećuju tokom cele godine. Sva ova mesta imaju svoje hramove i specifična obeležja po kojima su poznata i jedinstvena, kao i svoje priče i legende koje tim mestima daju značaj i valjani razlog da bude tako posebna. Zato nije preterivanje kada kažemo da je Indija jedna od retkih prostornih dimenzija u kojoj legenda i stvarnost žive zajedno i usklađeno, plešući zagrljene kroz današnji trenutak kao što su plesale i vekovima ranije, i kao što će nastaviti da plešu u vekovima koji dolaze. Pojam trajanja i večnosti ovde postaje opipljiv kao toplina kamena drevnog hrama pod našim dlanovima, kao ukusi jela koja se vekovima kuvaju na isti način sa istim začinima i koja sada osećamo da se razlivaju pod našim nepcima. Zato svako hodočašće omogućava direktan dodir sa večnom duhovnom dimenzijom koja postoji nezavisno od našeg malog i prolaznog fizičkog postojanja. Taj dodir može da bude toliko okrepljujuć i čaroban da se nakon njega osetimo preobraženi i drugačiji nego ranije. Zato svaki odlazak u Indiju, koja jednostavno pulsira živom tradicijom koja traje uprkos svemu, pruža mogućnost da se vratimo drugačiji nego što smo bili. Naša novinarka i pesnikinja Gordana Brajović je lepo opisala ovu transformišuću moć Indije i smisao hodočašća: U Indiju možeš da uđeš sa svih strana, ali moraš da izađeš kroz sebe.

Za nas je ovo putovanje bilo istovremeno hodočašće, odmor, unutrašnje obnavljanje, druženje sa starim prijateljima i sećanje na stara dobra vremena. Za našu decu je bilo prvo upoznavanje sa čarobnom lepotom hramova, sa vrućinama vlažne bengalske džungle, sa bosonogim danima i noćima ispod ventilatora, sa blatnjavim igrama u plićaku Gange, sa novim drugarima i drugaricama koji pričaju drugačijim jezicima, ali vole iste igre kao i oni. Počeli smo svirati nove instrumente i pevati drevne stihove i mantre. Isprobali smo nove ukuse nepoznatih voća i povrća, od kojih su nam se ipak najviše sviđale banane i damini prsti. Jeli smo ručak prstima sa bananinog lista koji nam je služio kao najzeleniji i najekološkiji tanjir. Pili smo vodu iz oraha kokosa koja ima moć da osveži telo od tropske vrućine.Trčkarali smo po dvorištu za sitnim vevericama i pokušavali da uhvatimo njihov brzi ritam. Malo smo se plašili majmuna koji su nekoliko puta zauzeli grane drveća iznad našeg igrališta. Bili smo oduševljeni susretom sa slonovima i prilikom da doživimo njihovu maestralnu veličinu izbliza. Svaki dan smo čitali nove priče o Krišni i divili se njegovim zapanjujućim delima i nestvarnoj lepoti njegovog čarobnog sveta. Boravak u Indiji je kao mali prozor u taj svet, bajkovit i nestvaran, a opet tako privlačan i blizak duši deteta. A mi odrasli, kada se iznova osetimo kao deca koja počinju da veruju u čudo postojanje bajke koji se nazire kroz maglovita okna naše vere, želje i nade, znamo da smo na pravom putu.

0

Mirni dani u Indiji

Tu smo već dve nedelje, u vlažnoj, treperavoj, tropskoj bašti ispunjenoj cvrkutom ptica. Od ranog jutra nas budi njihov glasni poj, pomešan sa lenjim zvucima jutarnjih raga koje se razležu sa hramskog razglasa. Ovde se ptice ne plaše ljudi, razigrano lete kroz krošnje palmi, mangoa, kadambi, nima i banjana. Cvrkuću, pijuču, čavrljaju, glasno kao da su kod kuće, a ljudi koji tuda šetaju kod njih u gostima. Sve poverljive priče o svetim mestima kao što je ovo kažu da su ptice upoznate sa mnogim tajnama koje ovakva mesta kriju. Dok sedim u hladovini gustih krošnji ispod kojih se deca igraju na malenom, ljupkom igralištu, ušiju ispunjenih njihovim veselim cvrkutom u svim mogućim tonovima, pitam se o čemu pevaju i čavrljaju? Osećam se počastvovano što mogu da prisustvujem slavlju njihovog cvrkutavog sveta, koji se nalazi tik pored našeg, ljudskog, a opet je tako poseban, zaseban, i previše često sakriven od našeg znanja i poimanja.
Tako je i sa dečijim svetom. Dok sedimo pored njih, pazimo da se ne povrede dok se vrte na vrtešci i trče gore dole po toboganu cičeći od radosti, koliko uopšte znamo šta se dešava u njihovom svetu, u njihovim zadivljenim očima, u njihovim malenim glavicama? Mi koji mirno sedimo, razumno razgovaramo i žurno nekuda hodamo, kako da razumemo njih koji trče, ciče, prevrću se, vrte se, bacaju pesak i valjaju se u prašini? Kako da razumemo njihovu potrebu da se nesputano kreću, da nesputano dodiruju i da bez prosuđivanja posmatraju svet oko sebe, kako da razumemo ako smo podigli prevelike i predebele zidove između sebe i sveta oko nas? I zato previše često sedimo pored svoje dece, pazeći, čuvajući i posmatrajući ih, a opet boraveći u jednom drugačijem svetu od njihovog. I što je najžalosnije, često mnogo nesretnijem.

 
Ovde u Indiji, u vlažnom tropskom Bengalu, dani naše dece su ispunjeni igrom u prašini pod krošnjama neobičnog drveća, ispunjenih cvrkutanjem neobičnih ptica, u društvu dece čija je koža u raznim bojama i koja govore razne jezike sveta. U sredini stambenog prostora okruženog niskim zgradama je podignuto lepo i maštovito igralište koje iz dana u dan zaokuplja njihovu pažnju i predstavlja omiljeno mesto okupljanja majki sa decom. Ovih dana se počele prave vrućine koje će trajati sve do jeseni, pa smo najtoplije delove dana, od 11 do 15 časove počeli provoditi u sobama ispod ventilatora. Kada vrućina popusti najviše volimo da se prošetamo do „Gošale“, što u prevodu znači štala za krave. Samo što ovo nije obična štala. Ovo je mesto gde žive krave, bikovi i telad koji nikada neće biti ubijeni, i koje svi radnici i posetioci tretiraju sa brigom i ljubavlju. Tamo možemo videti mnoge dečake i devojčice kako bez ikakve bojazni ulaze među njih i četkaju, hrane, grle i miluju ove pitome životinje, pa čak se i jurcaju sa njima. Iako su uglavnom pitome, ipak treba biti na oprezu, naročito sa bikovima, pa se mi još ne usuđujemo da ulazimo unutra među njih, nego ih četkamo, mazimo i hranimo preko ograde. Naročito smo se sprijateljili sa jednom velikom, smeđom bremenitom kravom koja nosi bebu u stomaku, i kojoj su oči uvek vlažne od suza. Ona je naročito ljubazna i pitoma, i mnogo voli da se mazi. Jedino nam je žao da nećemo biti tu kada se oteli. Ona nas već prepoznaje i odmah dođe na maženje čim se pojavimo. Dodirivanje, hranjenje i maženje krava, koje imam priliku da iskusim samo zahvaljujući ljubavi moje dece prema životinjama, doživljavam kao jedinstvenu meditaciju i anti-stres terapiju u isto vreme. I počastvovana sam što imam priliku da u njoj uživam svakoga dana, baš kao i priliku da svakoga dana šetam baštama koje podsećaju na nacionalni park tropskih ptica i drveća.

 

 

Nastaviće se…

1

Stižu putopisi iz Indije

Pre nego što smo dobili decu, putovanja su bila naš životni stil. Od kada smo dobili decu, počeo je period mirovanja, usidravanja i negovanja. Nakon 6 takvih godina odvažavamo se da krenemo na jedno dalje putovanje sa decom. Gde? U Indiju, a gde bi drugo!

Moram priznati da sam sa godinama i uz majčinstvo izgubila nekadašnji polet za avanture, putovanja, pa čak i za aktivni društveni život. Za nekoga ko me poznaje pre ove faze to može zvučati čudno. Ali pošto ja sebe poznajem bolje od ikoga, nije mi čudno. U meni je uvek živeo neko koga bi mogla opisati kao pustinjaka, neko ko može dugo vremena da živi sam sa sobom, neko ko može da se udubi u neki svoj unutrašnji svet i poprilično zaboravi na ovaj spoljašnji. Istina je da poslednjih godina nemam puno vremena da fizički budem sama sa sobom, ali sam jako puno vremena sama sa decom i sa sobom, što u jednu ruku dođe na isto. Ne u fizičkom smislu, jer da sam sama sa sobom ne bih morala toliko da trčim, pazim, čuvam, kuvam, perem, pevam i glupiram se. Ali u psihičkom smislu da, jer puno puta sam bila u prilici da jedini (smisleni) razgovor sa odraslom osobom u toku dana vodim sa sobom. Pa eto, nakon svih ovih 5-6 godina dadiljanja i unutrašnjih dijaloga sa sobom priznajem da se i pustinjak u meni malo umorio. Od mirovanja i negovanja. Dobro bi mu došlo malo opuštenog ćaskanja sa drugim odraslim osobama, malo pravih razgovora bez uplitanja „mama“ sa strane, malo više veselja i malo manje odgovornosti. Pa i malo više putovanja… čak i sa decom.

Dok ovo pišem svesna sam koliko nas izazova može čekati tokom putovanja na daleku egzotičnu destinaciju sa decom, jer iz istog razloga smo i odlagali svaku raniju pomisao na to dok su deca bila manja i „neprilagodljivija“. Ali u isto vreme sam svesna koliko nas lepih, svetlih i radosnih mogućnosti čeka čim se otisnemo iz zone komfora i usudimo se da istražujemo, doživljavamo i širimo vidike. Sećamo se vrlo dobro da su putovanja neizmerna i neprocenjiva prilika za učenje, druženje i sticanje životno važnih iskustava i veština. Naročito kada idemo tamo gde naša duša oseća da joj je dom. Za nas je to Indija, u Indiji Bengal, u Bengalu Mayapur. Mesto gde se živi uz pesmu i ples, gde sunce na zalasku obasjava Gangu pretvarajući je u tečno zlato, gde se hoda bosih stopala po toploj i mekoj prašini, gde se najlepša zelena boja osunčanih rižinih polja ogleda u krupnim očima nasmejane, musave i blatnjave dece. Moja najlepša sećanja izviru baš odande, iz bosonogih šetnji po toploj zemlji, među palmama i osunčanim rižinim poljima, uz zvuke hramskih zvona i milozvučnih pesama koje grle dušu osećanjima mekim kao paunovo pero. Iz zemlje koja je uvek ispunjena sunčevom svetlošću, i koja još uvek osvetljava moje misli i moja sećanja.

Sledeće što ćete čitati na ovom blogu će biti niz putopisa iz Indije koju ćemo ovoga puta doživljavati dečijim očima. Verujem da će taj doživljaj biti još neposredniji od prethodnih, jer niko toliko ne ume da bude otvoren i jednostavan kao deca. A Indiju možemo doživeti u pravom svetlu samo ako nosimo te kvalitete u svom pogledu.

Doviđenja i dobrodošli!

Tamara

0

Naša priroda i temperament – naši jedinstveni darovi

015

Pre neki dan smo bili na maloj Montesori radionici koju drži naša poznanica. Nakon sat vremena vrednog rada i truda uloženog u bojanje, lepljenje i seckanje, moji klinci i jedna devojčica su počeli da trče u krug, pa da se jure, pa da rade fiskulturu, pa da se šale, pa da se krevelje, pa da se valjaju po podu, pa da vrište od smejanja. Ostala deca su pored njih i dalje vredno crtala po velikom papiru na zidu ili završavala prethodni projekat. Rekla sam poznanici: Ovo je spontana podela grupe prema temperamentu! (Sva sreća da je devojčica bila njena ćerka pa da nismo dobili po nosu, hahaha)

Ovaj simpatični događaj me je naveo da se podsetim koliko je važno da poznajemo karakter i temperament svoje dece da bismo mogli da izađemo u susret njihovim potrebama. Već kao sasvim mala, deca pokazuju jasne simptome svoga temperamenta i svoje specifičnosti. Neki su mirni i tihi, neki bučni i nemirni, neki emotivno ekspresivni, neki emotivno rezervisani, neki vole da istražuju i posmatraju, neki vole da su stalno u pokretu, neki vole da rizikuju, neki su vrlo oprezni, neki vole da prave brlog, a neki ne vole ni da uprljaju ruke. Prema načinu na koji opažamo svet oko sebe postoji podela tipova ličnosti na: vizuelne – one koji najviše uče gledanjem, auditorne – one koji najviše uče slušanjem, i kinestetičke – one koji najviše uče telom, dodirom i pokretom. U suštini, idealno bi bilo kada bi sve ove načine učenja i precepiranja stvarnosti imali u ravnoteži. Ali dok su mala, deca imaju tendenciju da uvek biraju one aktivnosti koje su bliže njihovoj prirodi. Kao što ja jednostavno ne mogu naterati seku i batu da provode sate u crtanju i bojanju kada njih to prirodno ne interesuje. To je ponekad frustrirajuće jer od toliko puno kreativnih aktivnosti za decu koje pronalazim po internetu sa njima mogu sprovesti jedva 10%! Ali sa druge strane, oni mogu provesti sate slušajući kako im čitam priče, pa onda i oni sami ih „čitajući“, pa onda se igrajući tih priča, a sada su već počeli i oni meni da izvode „pozorišne predstave“ poznatih i izmišljenih priča. Ono što sam zaključila nakon ovih nekoliko godina glumeći vaspitačicu seki i bati je da ih jedino mogu inspirisati za neku aktivnost ako je predstavim kroz priču, ili ako je povezana sa nekom pričom. Ako hoću da se igraju sa ledom, što smo radili tokom najhladnijih januarskih dana, oni nisu zainteresovani da posmatraju kako se led topi ili šta se dešava ako stavimo na led so ili boju. Biće zainteresovani pet minuta i to je sve. Ali ako im dodam male plastične igračkice i ponudim ideju za neku priču o spašavanju životinja od zaleđivanja ili strašnom zmaju koji vreba iz sante leda (za batu!), onda ima šanse da se malo duže poigraju.

Verujem da je poznavanje i poštovanje svoje urođene prirode i delovanje u skladu sa njom jedini put za dostizanje sreće. Zvuči jednostavno, ali zaista, ako radimo ono što volimo, što nam budi entuzijazam, inspiraciju i strast, bićemo srećni i ispunjeni u životu (ukoliko nam neke druge oblasti života ne zadaju velike probleme). Drevna mudrost Bagavad Gite otkriva tu istinu: niko ne može pobeći od svoje urođene prirode i bolje je izvršavati aktivnosti u skladu sa svojom prirodom nesavršeno, nego one koje su u skladu sa tuđom prirodom savršeno. Ako smo usklađeni sa ovim pravilom, tada smo najviše otvoreni za učenje i sticanje novih iskustava. Tako je i sa decom. Kada rade ono što vole i što im pričinjava zadovoljstvo i uzbuđenje, kroz takve delatnosti će biti najotvoreniji da uče o životu. Sa druge strane, ako nema tog prirodnog uzbuđenja i strasti u aktivnosti koju dete obavlja, ono neće biti ni dovoljno receptivno za učenje. Verujem da svako od nas može potvrditi da se iz škole seća samo onih stvari koje su nas baš interesovale, dok je sve ostalo prekrio zaborav.

U mojoj viziji, najprikladnije obrazovanje za decu bi bilo ono koje dozvoljava da se dete razvija i da uči svojim tempom i ritmom, prema svojim interesovanjima i strastima. Ako malo proširimo svoju perspektivu možemo pronaći načine da kroz jednu vrstu aktivnosti podučimo dete o raznim temama i oblastima. Kroz rad u bašti ili tokom zajedničkog kuvanja možemo učiti brojanje, računanje, reakcije određenih namirnica i materijala u dodiru sa toplotom, hladnoćom ili vlagom, poreklo i osobine različite vrste hrane, osnove zdravog života i zdravih navika. Kroz crtanje i druge umetničke aktivnosti možemo provući pisanje, računanje, učenje o prirodnim pojavama, istorijskim događajima, geografskim pojmovima i fiziologiji tela. Kroz pričanje priča i dramske aktivnosti možemo izuzetno podržati razvoj govora i izražavanja, moć opažanja i pamćenja, empatiju, timski rad, koordinaciju tela i pokreta. Ovo su samo neki od primera, ali praktično kroz svaku pojedinu aktivnost možemo steći mnoštvo informacija i znanja o mnogim drugim oblastima kada ih predstavljamo u holističkom duhu, povezano i objedinjeno.  Naravno, ne mislim da treba biti isključiv i ugađati deci dajući im da rade samo ono što im se sviđa non-stop. Radi dostizanja ravnoteže treba nuditi aktivnosti koje razvijaju one talente i sposobnosti koje naše dete ne poseduje, ali ako takve aktivnosti forsiramo sigurno ćemo postići suprotan efekat.

Jedan od najlepših poklona koje možemo podariti svojoj deci je da prepoznamo njihovu urođenu prirodu i da ih naučimo kako da je koriste za svoju i tuđu dobrobit. Ne postoji loš temperament, čak ni loša osobina – nego su loši ili dobri načini na koje ih koristimo. Na primer, ljutnju često karakterišemo kao nečiju lošu osobinu, ali u određenim situacijama ona može biti izuzetno korisna, može čak da nam spasi život. Svaku sklonost koju imamo možemo iskoristiti pozitivno, ali pre toga je moramo prepoznati i prihvatiti. Ako je u startu ne prihvatamo i etiketiramo kao „lošu“, utiremo put za loše korišćenje te sklonosti i za život ispunjen osećajem krivice i neadekvatnosti. Ako vidimo osobine svoje dece kao problem, one će nam kreirati problem. Ako ih vidimo kao prednosti i kvalitete, dete će se automatski bolje osećati u svojoj koži i dobiti veću šansu da ih pozitivno iskoristi. Čak i kada su u pitanju izazovne osobine kao što je sklonost ka ljutnji, agresiji, naređivanju ili kontroliranju drugih možemo usmeriti decu da ih koriste kroz sport i borilačke veštine ili dati im priliku da preuzmu odgovornost kroz ulogu vođe u nekim situacijama – u igri sa vršnjacima, u kućnim poslovima, pri organizaciji izleta, putovanja, nekih zajedničkih projekata i slično (što ne znači da im u isto vreme nećemo pomoći da te svoje sklonosti balansiraju u odnosima sa ostalom decom i odraslima!). Ako je u pitanju druga krajnost, ako je dete stidljivo, povučeno, tiho, teško se socijalizuje, više pasivno nego aktivno, ne moramo da ga „etiketiramo“ kao nesposobno ili smušeno. Zašto ne bismo umesto toga pretpostavili da ono ima dar da bude introspektivno što može biti izuzetno korisno ako želi da postane istraživač, pisac ili umetnik. Zaista, ako bolje razmislimo, ne postoji dobra ili loša priroda, nego samo dobri ili loši načini na koje ih koristimo. Kako ćemo koristiti svoju urođenu prirodu i talente – u dobre ili u loše svrhe, zavisi od našeg karaktera i etičkih vrednosti, a to je upravo ono što stičemo unutar porodice u najranijem detinjstvu. Ali koliko uspešno ćemo koristiti svoju prirodu i talente za neko lično i profesionalno ostvarenje u životu mislim da najviše zavisi od jačine samopouzdanja koje osećamo, što je direktno povezano sa kvalitetom podrške koju dobijamo, takođe, u najranijem detinjstvu.

Na kraju krajeva, prepoznavanje i prihvatanje svoje sopstvene prirode u pozitivnom svetlu je jedan od najlepših darova koji možemo darovati i samima sebi. Čak i ako ga nismo u dovoljnoj meri dobijali u detinjstvu, možemo ga darovati sami sebi u odraslom dobu – za dobre pokone nikada nije kasno!

0

U svetu igre i vunene čarolije

Ako se možda pitate gde sam bila do sada, naslov sve govori!

Od kada sam počela da se „bavim“ roditeljstvom počela sam da istražujem svet dečije igre i igračaka. Jer, kao što znamo, igra je najvažniji posao deteta, a igračke su najčešći predmeti koji se u igri koriste. Sa velikim odobravanjem sam prihvatila zaključak da je mnogo lepše i korisnije za dete da mu nudimo ručno rađene igračke i predmete sačinjene od prirodnih materijala, a da što više izbegavamo veštačke materijale i komercijalne igračke. Stvari kojima smo okruženi utiču na naše raspoloženje, i kvalitet igračaka utiče na razvoj i raspoloženje dece. Uopšte nije isti osećaj kada uđemo u sobu jarkih boja punu tehničkih uređaja i plastičnih igračaka strpanih u ogromnu kutiju, ili u sobu rustičnog ugođaja u pastelnim bojama sa drvenim, vunenim i platnenim igračkama na policama i korpama punim prirodnih materijala kao što su šišarke, kamenčići, školjke i slično. Baš kao što je sasvim drugačiji osećaj kada uđemo u sobu gde su stvari razbacane po podu, odeća po foteljama, a na stolu ne može da se raspozna šta je šta i šta čemu služi, ili u sobu gde je svaka stvar na svome mestu, prekrivači i stolnjaci zategnuti pod konac, a u vazduhu lebdi krutost apotekarske sterilnosti. Negde između ove dve krajnosti se krije ono što bi se moglo nazvati urednost sa elementima spontanosti ili spontanost sa elementima urednosti, koje bismo mogli proglasiti nekom zlatnom sredinom. Svaki od ovih prostora pobuđuje različite osećaje i raspoloženja, i obrnuto, odražava osećaje i raspoloženja ljudi koji u njemu borave. Danas se jako puno pažnje poklanja izgledu dečijih soba, dečijem nameštaju, dečijim igračkama, dečijoj odeći. Većina stvari koje se nude na tržištu u suštini su suvišne i precenjene, da ne koristim reč nepotrebne. Sećam se, od stvari koje sam pripremila za bebu pre prvog porođaja mi je trebalo manje od pola. Nisam bila dovoljno informisana i nisam još imala nikakvog iskustva o negovanju bebe i deteta. Slično je i sa ostalim stvarima. Malo ko se zaista pita kako će uređenje dečije sobe i izbor igračaka zaista uticati na dete. Da li je nešto potrebno, preterano, previše stimulativno, razdražujuće, umirujuće? Današnji stil života previše naglašava važnost zabave, i skloni smo da animiranju deteta poklanjamo pažnje više nego što je to zaista potrebno, čak i zdravo. Naravno, deca ne vole da se dosađuju, ali nije neophodno da im svaki slobodan trenutak ispunjavamo zabavnim aktivnostima, izlascima ili zabavnim programom na medijima. Današnji stil života nameće da roditelji nemaju dovoljno vremena za bavljenje detetom ili ležerno zajedničko vreme provedeno sa detetom. Ono što se nudi kao rešenje je zaokupiti decu igračkama, tv programima, izlascima, igraonicama i vrtićima gde će se neko drugi baviti njihovim vaspitavanjem i animiranjem, neko ko je ionako plaćen za to. Ovo je verovatno najveća greška i najtužnija iluzija u kojoj su današnja deca prinuđena da žive. Jer na postoji ništa na ovome svetu što je detetu važnije, potrebnije i za čime više žudi nego što je to kontinuirano društvo roditelja i mogućnost aktivne razmene ljubavi i učenja sa njima.

Nije dovoljno dati detetu igračku da se samo igra. Njemu smo u igri potrebni i mi. Mame, tate, tetke, stričevi, bake, deke, sestre, braća. Učestvujući u igri sa decom, ili obavljajući aktivnosti sa decom u duhu igre, dobijamo priliku da ih podučavamo i vaspitavamo na najprirodniji i njima najugodniji način. Sećam se rečenice koju je davno izgovorila moja poznanica, majka gluvonemog deteta: „Muž i ja smo odlučili da uđemo u njegov svet umesto da ga uvedemo u naš“. Ja mislim da što uspešnije uđemo u svet svoje dece, njima omogućavamo da što uspešnije (postepeno) ulaze u svet odraslih. Kroz igru i svet mašte deca uče o „opipljivom i realnom“ svetu nas odraslih. Po svojoj prirodi deca su željna da uče, da saznavaju, da budu korisni i priznati članovi prvo porodice pa onda društva. Koliko će u tome biti uspešni u najvećoj meri zavisi od toga koliko su pozitivno podstaknuti. A za većinu dece slušanje i izvršavanje naredbi nije toliko podsticajno kao što je nenametljivo prenošenje znanja kroz igru. U svojoj biti, igra je prirodna aktivnost duše; igra je spoljašnja manifestacija unutrašnje radosti, kreativnosti i ljubopitljivosti. Što smo spremniji i otvoreniji za igru, više se osećamo mladima. Ne znači da se trebamo igrati 24 časa na dan, ali vreme odvojeno za igru sa decom je jednako važno kao i vreme odvojeno da im skuvamo ručak, da im operemo odeću, da zaradimo novac za njihovo izdržavanje. Ponekad imamo vremena samo da im ispričamo priču, ponekad da se odigramo žmurke, ponekad da držimo lutku koja predstavlja mamu, ponekad da budemo protivnici u mačevanju. Ponekad samo damo ideju i oni polete u igru ni ne obraćajući pažnju na nas. Ponekad smo im potrebni svakih pet minuta da rešimo neku dilemu, da im pomognemo u pravljenju kuće od kocaka, da pogledamo kako su divnu sliku nacrtali kredom na betonu. Nekad smo im potrebni manje, nekada više, ali tokom najranijih godina detinjstva smo zasigurno heroji i heroine njihovih života. A znamo da herojski posao nikada nije previše lak, inače ne bi bio herojski!

U mojim igrama sa decom često koristim jednostavne lutkarske predstave da im prenesem neku priču. Moji mališani ih jako vole, i često od tih predstavica nastane čitav niz novih priča i situacija kojih se oni kasnije sami igraju. Kao što sam napisala na početku, trudim se da lutke za predstavu budu što više prirodne, jednostavne, prijatne za dodir i estetski privlačne na jedan nenametljiv način. Od kada sam počela da istražujem ove vrste lutaka, vrlo su mi se dopale lutke sačinjene od vune. I evo sada, nakon godinu ili dve posmatranja i razmišljanja, rešila sam da ih probam sama napraviti. Prvo sam otišla kod poznanice da mi pokaže kako se sa iglom može formirati vuna, jer mi je to izgledalo kao neka naučna fantastika, ali sam brzo uvidela da je sama tehnika vrlo jednostavna, a sve ostalo je, kao što mi je i ona rekla, stvar vežbe i kreativnosti. Prvo sam napravila zeku, pa još jednog zeku da ima i za seku i za batu, i igra sa njima je potrajala mnogo duže nego što sam očekivala. Tokom boravka u Austriji smo čitali nemačku bajku Zlatni konj koja nam se jako svidela, a nismo poneli nijednu igračku konja od kuće. Napravila sam prvo jednog, pa onda i drugog zlatnog konja od žute vune koji su postali još omiljeniji od zečića. A kada sam od žene kod koje smo boravili (vlasnice farme ovaca, konja i krava) dobila na poklon ogromnu torbu punu raznobojne vune, zaključila sam da je pustovanje vune zvanično postalo moj novi hobi! Priznajem da jako uživam u njemu, i tokom samog rada i kada vidim rezultat i reakciju dece. Najlepše od svega je što se osećam kao da mogu napraviti skoro svaku moguću lutku koju poželim. A pošto volim da izvodim kućno lutkarsko pozorište i planiram da nastavim sa tim, sada imam savršeni alat da napravim sve likove koji su mi potrebni.

132

137

Naša vunena ekipa!

140

Sa batom iz Eko spirale.

101

Anđeo za božićni poklon.

263 266

Snežna majka za naše zimske priče i predstave.

Pre nego što sam rešila da se oprobam u pustovanju vune kupila sam seki za rođendan dve ljupke vunene lutkice iz udruženja Eko spirala. Seka je bila oduševljena, i već dva meseca se svakodnevno igra sa njima. Toplo ih preporučujem svakome ko želi da zakorači u magiju vunene čarolije!  http://www.ekospiral.org/store/p12/LuLu_lutkice_od_vune.html

Verujem da ću probati da pravim nešto i za prodaju. U sledećem članku nešto više o tome.

Lep dan vam želim,

Tamara