Naši temelji – bliskost

1392006_725997277429629_1420164785_n

Sve počinje da se gradi od čvrstog i dobrog temelja, ako želimo uspeh u tome što gradimo, bilo da je reč o kući, zgradi, građevinskom objektu ili o projektu, odnosu, određenoj misiji. Odgajanje dece je zahtevan i dugotrajan posao u kojem pratimo dete na njegovom putu razvoja koji teče onako kako je to priroda odredila, i često rezultati naših napora nisu odmah uočljivi. Ako nemamo vizionarski pogled i ne posmatramo koje posledice naše odluke i ponašanja mogu da imaju na duže staze u budućem životu našeg deteta, možemo vrlo lako da previdimo kako će se stvari odvijati i da budemo zatečeni zašto naše dete doživljava neuspeh, ili naš odnos sa njim doživljava neuspeh, i pored naše najbolje namere. Naravno, greške su neminovne i uvek će se događati, ali ako vodimo računa o samoj osnovi, onda greške neće imati moć da uruše sve što smo godinama gradili.

Ono što smatram da je najvažniji temelj zdravog roditeljstva jeste negovanje bliskog odnosa punog ljubavi i poštovanja sa svojim detetom. Definitivno, neprikosnoveno, najvažnije! Bez ovoga skoro da ništa drugo što činimo neće imati ni puno smisla ni puno efekta. Svi primeri uspešnih porodica koje poznajem sadrže ovu komponentu – deca osećaju privrženost prema roditeljima i neku vrstu divljenja, a roditelji otvoreno pokazuju privrženost prema deci i ponose se njima. Sad, neko može da se oseti uvređeno kada pročita ovo, a zna da njegov odnos sa decom nije zadovoljavajući, iako ih beskrajno voli. Činjenica da nam odnos sa detetom nije zadovoljavajući ne podrazumeva da nedostaje ljubavi. Ono što je sigurno jeste da svi roditelji vole svoju decu, i da sva deca vole svoje roditelje. Samo se razlikuju načini na koji to pokazujemo.

Sećam se primera svoje bivše komšinice koja je bila vrlo gruba prema svojoj dvogodišnjoj ćerkici. Njene nestašluke je shvatala previše lično i ulazila sa njom u borbu koja je bila potpuno neadekvatna za dete tog uzrasta. Kad bih pokušala da razgovaram sa njom i da joj objasnim da njena ćerka nije loša i da joj ne zagorčava namerno život, ona to jednostavno ne bi razumela. Uzrok je bilo njeno sopstveno nesretno detinjstvo koje je u njoj stvorilo snažne utiske nevoljenosti i koje je sada reflektovala u ponašanju prema svojoj ćerki. Ali najčudnije od svega je bilo kada bi mi objašnjavala koliko ona zapravo voli svoju ćerku, iako je njeno ponašanje pokazivalo suprotno. Razgovarajući puno puta sa njom shvatila sam kako ona zaista misli da voli svoju ćerku, ona to zaista oseća, to nije bila laž. Ali problem je bio u načinu kojim se ta ljubav izražavala. Osećaj ljubavi i način na koji je izražavamo bi trebali da budu u harmoniji, ali ponekad nije tako. Ponekad ne izražavamo ljubav dovoljno jasno i otvoreno, a ponekad je izražavamo kroz suprotne emocije kao što su gnev i strah, pod parolom brige i disciplinovanja, kao u slučaju moje komšinice.

U našem narodu postoji puno ukorenjenih predrasuda u vezi sa izražavanjem ljubavi prema detetu, kao što je ta da će ih previše ljubavi razmaziti. Najtipičniji primer je predrasuda da bebu ne treba naviknuti na ruke, jer ćeš inače postati rob (to je meni rekla jedna dobronamerna prijateljica kad mi je ćerka imala nekoliko meseci). Hm, pa u nečijim očima ja i jesam postala rob, ali za mene je to ropstvo slatko, pošto teret koji nosim je teret ljubavi. Bliskost koju moja deca od mene zahtevaju je ponekad stvarno preplavljujuća, i ja moram konstantno raditi na produbljivanju svoga sopstvenog kapaciteta za doživljavanje bliskosti. I pored toga moram imati izoštren osećaj za granicu između bliskosti i nezdrave zavisnosti, i naučiti kako da je nežno povučem. Ja sam zavetovani pristalica nežnog, neagresivnog i povezujućeg roditeljstva, tako da kod mene ne postoji grubo odvajanje i odstranjivanje deteta od sebe, koliko god da sam puta čula savete toga tipa. U pozadini tih saveta često nazirem strah od bliskosti, zato što otvoreno, blisko i direktno izražavanje ljubavi i nežnosti nije baš deo kulture u kojoj živimo i u kojoj se stotinama godina živi (naročito na ovim prostorima). Postoji tinjajuća bojazan da negovanje nežnog ponašanja stvara slabiće, i da ako dozvolimo previše bliskosti možemo postati predmet manipulacije. Zato mnogi roditelji instinktivno, ni ne razmišljajući, uskraćuju detetu potrebu za bliskošću da se ne bi previše razmazilo i počelo da nas iskorištava, i da ne bi postalo obesno. Međutim, nije bliskost ta koja dete čini obesnim, nego nedostatak granica i ispunjavanje detetovih hirova, a to nema puno veze sa bliskošću. Ako od početka gradimo sa detetom iskren i otvoren odnos, ne koristeći laži i manipulaciju, poštujući detetovu individualnost i učeći ga da poštuje našu, male su šanse da će dete početi da bude manipulativno prema nama.

Ono zbog čega je negovanje bliskog odnosa sa detetom jako važno je da time pomažemo detetu da razvije poverenje prema nama. Taj osećaj poverenja će pomoći detetu da se oseća sigurno i prihvaćeno, a to su preduslovi zdravog psihološkog razvoja. To su temelji. I ništa, baš ništa nije dovoljno vredno da se ti temelji poljuljaju. Zato NIJE potrebno da koristimo uskraćivanje odnosa i bliskosti sa nama kao kaznu za detetovo neadekvatno ponašanja. Na taj način prekidamo kontinuitet poverenja koji gradimo sa detetom, što u njemu stvara osećaj straha i teskobe. To može biti korisno za kratkoročnu poslušnost, jer će dete verovatno biti prisiljeno da prestane sa neadekvatnim ponašanjem. Međutim, dugoročno to narušava temelje našeg međusobnog odnosa i nagriza poverenje koje dete ima u nas. Kada sledeći put poželite da pošaljete dete u ćošak ili samog u sobu ili da ga na bilo koji način odstranite od sebe da biste ga podučili, napravite eksperiment i pokušajte suprotno. Povežite se sa njim, pogledajte ga u oči, obratite mu se smirenim tonom, sedite pored njega ili ga stavite u krilo, kažite mu kako ga volite i tako se i osećajte, iako se nije ispravno ponašalo i iako mu i dalje nećete dozvoliti da se tako ponaša, ali budite tu za njega da zna da mu dajete utočište i kad je nevaljalo. Dajte mu do znanja da razumete kako se oseća. Možda ćete morati da budete strpljivi i da sačekate, ali na kraju ćete najverovatnije biti iznenađeni obrtom u detetovom ponašanju. I što je najvažnije, dodaćete jednu ciglu više u dobar temelj vašeg međusobnog odnosa.

Bogat izvor informacija na ovu temu možete pronaći ovde: http://prirodnoroditeljstvo.com/primarne-potrebe-djeteta-povezanost-privrzenost-s-roditeljima/,

kao i u ovom članku na engleskom jeziku sa stranice Janet Lansburi koja promoviše RIA pristup odgoju deteta (ponašanje prema bebama sa poštovanjem): http://www.janetlansbury.com/2012/11/dont-waste-an-opportunity-to-connect-with-your-kids/

 

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Kristina Radnić

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s