Pružanje pažnje hrani srca naših mališana

Fotografija0860

Kada živimo sa dvogodišnjacima, trogodišnjacima i četvorogodišnjacima dešava se s vremena na vreme da ih obuzimaju trenuci nezadovoljstva, neposlušnosti, inata, kenkanja, tantruma… Kada krenu da se kotrljaju takve emocije uvek prvo pokušam da shvatim odakle izviru, šta im je uzrok i koja to njihova potreba nije zadovoljena. Ako su te emocije stvarne, one nikada nisu proizvod nekog hira. U pozadini uvek leži neka potreba koja nije zadovoljena ili primećena. Često je odgovor vrlo jednostavan: umor zbog nedovoljno kvalitetnog sna, napetost zbog preterane stimulacije i uzbuđenja (ovo su naši najčešći), glad i žeđ, frustracija zbog neuspeha u postizanju nekog rezultata. Ovo su najočigledniji uzroci. Malo suptilniji od toga je nedostatak pažnje od strane voljene osobe (čitaj roditelja), osobe za koju su emotivno vezani. U našem slučaju, ako moja deca svaki dan ne dobiju dobru dozu moje neometane pažnje sigurno će pokazati jednu od gore spomenutih reakcija. Pozitivna pažnja koju dobijaju od mene i od ostalih članova bliže porodice je hrana za njihovo srce, um i psihu, jednako važna kao i hrana koju dobija njihovo fizičko telo. Načini na koje pružam pažnju svojoj deci su raznoliki i svaki od njiih je važan na svoj način.

1. Telesno dodirivanje, grljenje, maženje, nosanje, ljubljenje, golicanje, i u našem slučaju, još uvek sisanje. Ima puno zajedničkih igara koje obuhvataju ove razmene nežnosti i koje moja deca traže više puta u toku dana… puno puta. Na ovom nivou razvoja mislim da su detetu ove razmene primarna psihološka potreba kao način na koji se osećaju voljenima i povezanima sa osobama koje im znače… i zato ne štedimo na njima.

2. Biti suigrač u igri prema njihovim željama. Ono što oni žele od nas tokom igre je za njih mnogo važnije od onog što mi mislimo da treba da radimo. Prateći svoju decu kako se igraju iz dana u dan shvatila sam da su mališani mnogo jednostavniji nego što mi zamišljamo, i da moramo da pojednostavimo svoje umove da bismo se uskladili sa njima. Zato nam često uloge koje nam oni dodele u igri mogu izgledati besmislene ili dosadne, ali iz njihove perspektive nije tako. Moja deca su ove zime počela sve više da se igraju imaginativnih igara koje oni vrte i ponavljaju bezbroj puta, kao mini skečeve. U njihovim igrama uvek postoji jedno mesto za mene i to mesto im je posebno važno. Ponekad treba da budem dosta aktivna, a ponekad je dovoljno samo da sedim i kažem jednu rečenicu (istina, pedesetak puta!). Ponekad preuzimam ulogu lutke ili više lutaka, a ponekad sam narator koji opisuje šta se upravo dešava dok oni izvode sve radnje. Naravno, često se dešava da se usput zaigraju sami i da ni ne primete kako sam se iskrala u kuhinju i u međuvremenu oprala sudove. Ali sjaj koji im se pojavi u očima kada mama dođe da se igra sa njima mi uvek potvrđuje da sam na pravom mestu u pravo vreme, da delim sa njima najvažniji deo njihovog detinjstva kroz koji uče i u kojem najviše uživaju, i koji je upravo – igra.

3. Reflektovati njihova razmišljanja, ideje i identifikacije na pozitivan način. Ovo se takođe najviše dešava kroz igru, ali i usput u običnim razgovorima i dok obavljamo druge zajedničke delatnosti. Pre svega treba da slušamo šta nam dete govori i da mu to reflektujemo na pozitivan način. Moj sin mi pruža prazan tanjir:“Mama, vidi skuvao sam supu, vidi kako je vruća!“- „Aha, skuvao si supu, uh baš je vruća“. Moja ćerka se seća starijeg dečaka koji je prošle godine na kampovanju hvatao male guštere i držao ih u dlanovima, pa iz vedrog neba dođe i pokaže mi sklopljene šake:“Vidi mama, uhvatila sam guštera!“- „Jao, stvarno, a je li to beba gušter?“- „Jeste!“ Sećam se kako sam davno pročitala u knjizi jednog renomiranog psihologa o tome koliko je važan ovo pozitivno reflektovanje u vreme kada dete u trećoj godini počinje proces unutrašnje identifikacije. Moja deca su baš sada u tom procesu, kada se identifikuju sa likovima iz priča, iz crtanih filmova (koje smo nedavno ukinuli ali se i dalje sećaju omiljenih junaka), i iz svakodnevnog života. U zadnje vreme ih više ni ne zovemo njihovim imenima nego se smenjuju Krišna i Madumangal, Ben i Holi, pčelica Maja i Pavo, tatini drugari i mamine drugarice, majstori sa ulice, čak i čika koji pušta balone u centru grada. Ima tu i svakojakih zverčica i demona, ali koliko god da ih ima svi su prihvaćeni! Ovo nije vreme kada treba sa detetom polemisati o tome zašto je neko dobar, a neko loš, i zašto je nešto za dečake, a nešto za devojčice (vrlo je moguće da se mnogi ne slažu sa time, ali ovo je moje lično ubeđenje), zato što na ovom stadijumu deca pre svega uče preko srca, a ne preko razuma i inteligencije, i zato što upijaju vrednosti ne preko reči koje im upućujemo nego preko ponašanja koje im pokazujemo. Ako prihvatamo likove sa kojima se oni identifikuju, često sa velikom strašću, dajemo im do znanja da prihvatamo njih same, i pomažemo im da oni sami kasnije sa većom lakoćom integrišu različite delove svoje sopstvene ličnosti u jednu celinu (sa čime mnogi odrasli imaju problema upravo zato što im u ranom detinjstvu nije dato da „budu“ ono za čime su osećali poriv u sebi). Ako prihvatamo njihove imaginarne idejei učestvujemo u tome da budu pozitivno odražene u stvarnosti, dajemo im ogromnu potvrdu da su vredni. Osim toga, pružamo im sreću i učestvujemo u njihovoj zabavi.

Kada pričamo o tome da dajemo pažnju, na bilo koji način i u bilo kojem obliku, to uvek podrazumeva da samo prisutni celim svojim bićem – telom, umom i rečima. Sa decom je ovo naročito važno jer njih ne možemo lako prevariti. Oni kao da imaju šesto čulo (stalno uključeno!) koje uvek registruje naša osećanja, raspoloženja i koliko smo prisutni u kominikaciji. Kada se kod moje dece pojave reakcije koje sam nabrojala na početku teksta, prva stvar koju moram da uradim je da vratim fokus na njih i na našu komunikaciju, jer najčešće tu leži uzrok i rešenje problema. Duboko disanje i unošenje smirenosti pre svega u sebe pa u atmosferu, nežan dodir i kontakt očima, blage reči i smiren ton, uglavnom čine čuda. A onda sednemo sa njima u krilu kao da pred sobom imamo sve vreme sveta i pitamo ih: „Hoćemo li da se mazimo ili igramo?“, i zaista tako i mislimo. Nakon toga je samo pitanje minuta kada će se raspršiti oblaci i ponovo pojaviti sjaj u očima i osmeh na usnama – ne samo deci nego i nama.

Ovo je text na engleskom jeziku koji daje zanimljive uvide o prihvatanju dečijih emocija, sa bloga Mirni roditelji, sigurna deca: http://peacefulparentsconfidentkids.com/2014/08/creating-bonds-accepting-a-childs-emotions/

Srdačno,

Tamara

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s