Duhovna perspektiva roditeljstva

300938_507541122608580_489156666_n

Kada se bavimo bilo kojom vrstom verodostojne duhovne prakse, sigurno je da se naši pogledi na svet proširuju i produbljuju. Duhovno znanje nam osvetljava prostore koji su izvan našeg direktnog opažanja i pruža nam mogućnost da razumemo uzroke i posledice dešavanja oko nas i u nama. I iznad svega, razotkriva nam smisao i svrhu svega što proživljavamo i kroz šta prolazimo. Duhovno znanje se temelji na jednostavnoj činjenici da mi nismo ova materijalna tela nego smo duše koje su povezane sa izvorom života – sa Bogom. Kada počnemo da delujemo sa ovim razumevanjem, otvaramo vrata daleko potpunijem i smislenijem doživljaju života i naše uloge u njemu.

Na koji način duhovna perspektiva utiče na naše roditeljstvo? Pre svega shvatamo da naša deca nisu naše vlasništvo nego da su jedinstvene i odvojene jedinke sa svojom sopstvenom životnom svrhom i svojim sopstvenim odnosom sa Bogom. Međutim, to ni malo ne umanjuje značaj naše roditeljske uloge, niti odgovornosti koja nam je poverena.

Dete dolazi na svet sa svojim jedinstvenim identitetom i potencijalom, željama koje želi da ispuni, dužnostima koje mora da obavi i lekcijama koje treba da nauči, što je sve nasleđe njegovih prethodnih života. Prema drevnim spisima znanja Vedama, mi smo duhovna bića koja prolaze kroz materijalnu ravan i neprekidno uče i razvijaju se, i koja snose odgovornost za sva dela koja čine. Međutim, kada se rodi, živo biće nema svest o svemu ovome nego biva prekriveno zaboravom i neznanjem (Vede to stanje nazivaju avidya). Od trenutka kada se rodi dete kreće na svoje životno putovanje sa ove tačke, sa tačke neznanja, prema znanju, razvoju i osvešćivanju na svim nivoima svoga bića. Znanje i svest već postoje u njemu ali su u obliku semena koje treba da donese svoje plodove kada dovoljno sazri. Mi kao roditelji smo tu da detetu asistiramo i služimo ga na tom putu razvoja, kao vrtlari koji pažljivo zalivaju biljke i pružaju im uslove da se rascvetaju do svoje pune lepote. Iako mi kao roditelji nismo izvor te lepote nego ona već postoji u samom detetu, tokom svoje roditeljske dužnosti mi možemo da puno doprinesemo njenom ispoljavanju, ili pak u sprečavanju da se ispolji. Prema rečima Veda, roditelji su za dete predstavnici Boga. Ova rečenica otkriva dve veoma važne istine: koliko je ogroman uticaj roditelja na dete i koliko je ogromna odgovornost koju nosi roditeljski zadatak. Zašto je to tako?

Najvažniji razlog je taj što dete u svome stanju nevinosti u izuzetno velikoj meri zavisi od svojih roditelja, i to baš na svim nivoima postojanja – od jedenja, spavanja, hodanja, pričanja, do razmišljanja, osećanja i komuniciranja. Da bismo ovo zaista razumeli potrebno je da razumemo način na koji dete doživljava svet oko sebe. Pošto je njegov svesni um prekriven zaboravom ili neznanjem, dete nema kočnice i barijere koje svesni um stvara na osnovu iskustva. Ono je potpuno otvoreno za sve podražaje koji se dešavaju u njegovoj neposrednoj okolini. Ta potpuna otvorenost i perceptivnost mu omogućavaju da upija znanja i utiske munjevitom brzinom, i zato ne postoji ni jedan period u životu čoveka u kojem je sposoban da tako intenzivno uči kao što je to period ranog detinjstva. Učenje ovde ne podrazumeva intelektualno skupljanje znanja, nego upijanje utisaka i formiranje nečega poput osnovne baze podataka u podsvesti na kojoj će se temeljiti detetovi stavovi, ubeđenja, načini komuniciranja, doživljaji sebe i sveta oko sebe, kočnice i barijere u odnosima prema drugima i prema sebi, i sve vrste podsvesnih programa koji će imati direktan uticaj na detetovo ponašanje na svim područjima života, ne samo u detinjstvu nego i u odraslom dobu. Jako dobar izvor informacija o ovoj temi, o značaju ranog detinjstva za psihološki razvoj čoveka, se može pronaći na stranici www.prirodnoroditeljstvo.com uz objašnjenja na osnovu najnovijih dostignuća u oblasti neurologije i razvojne psihologije.

S obzirom da tokom ranog detinjstva dete poseduje sposobnost intenzivnog upijanja sadržaja iz svoje neposredne okoline i korišćenje tih sadržaja za formiranje psihološke osnove svoga budućeg života je dovoljno bitna stvar da se roditeljska uloga uzme kao jedan od najvažnijih faktora u životu deteta. U svetlu ovakvog razumevanja nema preterivanja u izjavi Veda da su roditelji predstavnici Boga u odnosu na dete. Ako se samo malo pokušamo staviti u kožu malog deteta koje ne zna za ništa drugo osim za ono što doživljava od tih bića koji njemu izgledaju ogromni i koji mu pružaju zagrljaj i dodir kada je upašeno, koji ga nahrane kada je gladno, koji ga odnose i donose tamo gde treba, koji mu objašnjavaju šta je šta i kako da se snađe u ovom svetu, koji mu pomažu da se opusti kada je napeto, koji su tu nakon što doživi zastrašujuća iskustva i pružaju mu utehu i zaštitu… možda možemo naslutiti kakav je to osećaj i koja je važnost tih ogromnih bića za detetov instinkt preživljavanja. Sve do šeste godine života uticaj roditelja ili staratelja koji neposredno brinu o detetu je najvažniji, kao i sve ono što roditelji ili staratelji čine, i sve ono što oni dozvole da postane deo detetovog neposrednog iskustva. Oni za dete predstavljaju Boga jer mu prenose sliku o životu koju dete prima takvu kakvu mu je oni prenesu, još uvek nesposobno da je dovodi u pitanje.

Ovo su neka od pitanja koja će vam mogu pomoći da postanete svesniji kakav uticaj vaše prisustvo, vaše delatnosti i vaše odluke imaju na razvoj vašeg deteta:

Kakvu životnu sliku želim da prenesem svom detetu?

Da li moje dete dobija utisak da je svet oko njega prijateljsko mesto?

Da li se moje dete oseća sigurno u okruženje u kojem živi?

Da li je odnos između mene i moga deteta dovoljno blizak i ugodan da se oboje osećamo zadovoljni i ispunjeni njime?

Koliko vremena dnevno/nedeljno posvećujem nesmetanom druženju sa svojim detetom i razmeni ljubavi sa njim/njom?

Kakva atmosfera vlada u našem domu, koje raspoloženje daje glavni ton?

Kakav primer moje ponašanje i ponašanje ostalih odraslih ukućana daje mome detetu?

Na koji način se ja i ostali odrasli ukućani borimo sa stresom i kako to utiče na moje dete?

Ima puno sličnih pitanja koja možemo sebi postaviti , ovo su samo neka koja mogu da vas podstaknu na dalja istraživanja. Smatram da je period roditeljstva predivna prilika za učenje i rast, ne samo za dete nego i za mene kao roditelja. Jedna od mojih omiljenih rečenica jeste: Sa rađanjem deteta rađa se i majka. Život uz dete i briga o njemu bude u nama snagu za koju nismo ni znale da posedujemo, potrebnu da se borimo sa izazovima za koje nismo ni znale da postoje. Nema puno prilika u životu u kojima možemo da glumimo Boga, ali ovo je jedna od tih! Dok je dete sasvim malo, mi smo za njega praktično izvor života, a kako dete raste mi smo i dalje u najvećoj meri kreatori njegovog okruženja i filteri preko kojih doživljava svet. Kako dete dalje raste naš uticaj se postepeno smanjuje, ali pečati koje utiskujemo tokom ranog detinjstva ostaće skoro neizbrisivi. Na nama je da li će ti pečati za dete predstavljati stabilnu osnovu ili prepreku za doživljaj života u svoj njegovoj lepoti, punoći i raznovrsnosti.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Kristina Radnić

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s