In Memoriam – moja žena inspiracija

11014709_10203550695944220_100941961892221541_n

Nedavno je moja vrlo draga prijateljica napustila ovaj svet. Ona je bila žena za koju mogu reći da mi je inspiracija i uzor kao majka, kao supruga i kao stub porodice. Još tačnije rečeno, ona mi je pokazala lepotu, značaj i privlačnost koju nosi uloga žene kada je postavljena tamo gde po prirodi pripada – u centar doma. Namerno ne koristim reč domaćica, zato što u našem jeziku ta reč nosi u sebi puno predrasuda i nametnutih etiketa koje nisu u skladu sa onim što želim da napišem. Ograničiti ulogu žene rečju domaćica koja podrazumeva dosadnu i nezanimljivu poziciju iz koje žena žudi da izađe je po meni omalovažavajuće i nepravedno. Kako ja to vidim, biti u ulozi stuba porodice i doma je privilegija za ženu i velika potreba za sve članove društva, naročito u današnje vreme kada je smisao porodice pod velikim pitanjem i pritiskom da se rasprši. Moja prijateljica Manorupa je bila sve samo ne dosadna domaćica, ali je sve domaćinske poslove obavljala sa velikim poletom i spretnošću.

Rođena u Nemačkoj, udata za čoveka iz Ekvadora, živela u mnogim zemljama od Amerike do Indije, bila je stanovnik sveta, a ne jedne države ili nacije. Družile smo se tokom naših boravaka u Indiji, gde smo živele kao komšinice u jednom selu sa bogatom kulturnom tradicijom u istočnom Bengalu. Tamo nas je dovela naša potreba za duhovnošću, ljubav prema jogi i kulturnom nasleđu drevne Indije. Duhovna praksa koju je Manorupa vodila unutar sebe je bila središte njenog života, koja je obasjavala privlačnom svetlošću sve što se dešavalo oko nje, a naročito njen dom. Osim što je bio ukusno uređen, sa nameštajem od rezbarenog drveta, mermernim površinama, umetničkim predmetima, skulpturama, slikama, njen dom je bio obgrljen aurom mira, staloženosti i zadovoljstva. Sećam se kako bi me pri samom ulasku na prag njihovog stana obuzimao blaženi osećaj zajedno sa prijatnim mirisima koji su se širili ili sa kućnog oltara ili iz kuhinje. Ulaskom u njihov stan kao da sam ulazila u zonu sigurnosti i bezbednosti gde sam mogla da se opustim i gde me je uvek čekala lepa reč, lep gest ili poklon, savršeno ukusan domaći slatkiš, čaj od limun trave sa prirodnim šećerom (gurom), osećaj dobrodošlice i osmeh. Ako je njen muž bio prisutan onda je uz sve to bilo i puno šale i smeha, i obavezno barem jedna nova informacija o nečemu zanimljivom, jer je on kao pokretna enciklopedija, iskusan astrolog i poznavalac mnogih drevnih disciplina Istoka. Često su organizovali druženja u njihovom domu, često su putovali i bili rado viđeni gosti na proslavama uglednih ljudi kako u Indiji tako u Maleziji, Nemačkoj, Severnoj i Južnoj Americi. Bili su lični prijatelji Sultanije iz Malezije, mnogih ambasadora i njihovih porodica. Manorupa ne samo da je brinula o pripremanju hrane, odeći, čistoći doma, o dočekivanju gostiju, nego je organizovala sva njihova (česta) putovanja, kupovala karte, pakovala stvari za sve članove porodice, i na svakom mestu na kojem bi privremeno boravili ona je uvek kreirala atmosferu doma, toplog i gostoljubivog. Pored toga što je bila na raspolaganju mužu i deci 24 časa na dan (u pravom smislu reči,  sve njihove želje – ispunjene), nalazila bi vremena da povremeno šije, da se dopisuje sa mnoštvom prijateljica koje je sticala putujući po svetu, da svakoga sa kim popriča pita kako si, i da li mogu učiniti nešto za tebe – i onda bi stvarno to učinila.

10429392_10205444680983771_2806353046442104521_n

U vreme kada smo se mi družile sinovi su joj bili oko 12-14 godina, išli su u tradicionalnu vedsku školu gde bi provodili veći deo vremena, ali kad bi došli kući uživala je da brine o njima, da ih dobro nahrani i da provodi vreme sa njima. Bila je potpuno u saglasju sa prirodnim raspoloženjem u roditeljstvu koji mi je preporučivala kada sam ostala u drugom stanju i počela da se interesujem za tu temu. Puno je naglašavala važnost dojenja i bliskosti sa bebom, zajedničkog spavanja, sve što će mi kasnije postati deo životnog stava – ona je bila od prvih koja mi je pričala o tome. Na nežan, nenametljiv način, kao što je i sve drugo radila. Iako je poticala iz imućne porodice i iako je živela u većem obilju nego mnogi drugi, nikada nije gledala ljude sa visine. Pored svega što je imala i svega što je postizala ostajala je skromna i jednostavna, brižna i saosećajna. Puno puta sam svedočila kako se ponašala prema svojoj spremačici brižno i sa poštovanjem, davala joj više novca kad joj je bilo potrebno, hranila je, darivala, poslala kući ako je bolesna. Bila je oličenje ljubaznosti, u govoru i u delima. Nikada mi nije rekla ništa loše o nikome, i nikada mi niko nije rekao ništa loše o njoj. Sa kime god da sam pričala o njoj od njenih poznanika i prijatelja, niko ne bi imao šta da joj zameri. Jer svako ko bi je sreo bio je dirnut njenom ljubaznošću, koja je bila iskrena. Ali nije ona bila tako pozitivna i ljubazna zato što je glupa ili zato što ne vidi realnost, nego zato što je svesno odlučila da se tako postavi prema ljudima i prema životu – sa zahvalnošću i sa poštovanjem. I prema Sultaniji od Malezije, i prema neobrazovanoj bengalskoj spremačici. Naravno, imala je i ona svoje izazove i iskušenja, iako to nije pokazivala, ali meni je u par navrata nagovestila na veoma suptilan način da postoje stvari koje podnosi i sa kojima se muči. I podnosila ih je dostojanstveno, bez jadikovanja, odlučna da se uzdigne iznad njih. Ne bi to uspela da nije imala čvrst temelj duhovnog života koji je negovala u sebi sa pažnjom i odlučnošću, kao i sve ostalo što je radila. To je bio izvor njene snaga i njene lepote – u odnosu sa Bogom koji je negovala do poslednjeg daha svoga života, i koji nastavlja da neguje i dalje, u nekom drugom obliku i u nekim drugim okolnostima. Njen odlazak je pratilo stotine ljudi širom sveta koji su bili dirnuti njenim primerom i koji su joj ponudili srca puna iskrenih i dobrih želja, koje je svojim delima zaslužila.

Neko se može zapitati, da li je moguće da je takva osoba zaista postojala. Da moguće je. Ona je bila jedno od bića nalik anđelu, i nije jedina. Kada živimo uronjeni u sumornost i negativnost, okruženi ljudima koji su nezadovoljni i koji kritikuju, kada dopuštamo da nas preplavi borba za opstanak i dozvolimo joj da izvlači ono najgore iz nas, onda nam je teško doći u dodir sa osobama koje krase anđeoske osobine. Ali one postoje i ako imamo sreće da ih upoznamo naši životi više nikada neće biti isti. One mogu da nas podstaknu da i mi otkrijemo i počnemo da razvijamo takve osobine i kod sebe. Ono što je moju prijateljicu Manorupu činilo tako posebnom su bile njene osobine posvećenosti, ljubaznosti, brižnosti, postojanosti, koje su bile usmerene na održavanje njene porodice i koje su njen dom činile oazom sreće i zadovoljstva. Kako su samo takve oaze potrebne današnjim ljudima, i muškarcima i ženama, a naročito su potrebne deci! Jedan naš prijatelj je to najlepše sročio u sledećoj rečenici: „Kada bi bilo puno žena kao što je Manorupa, svet bi bio mnogo srećnije mesto za život“.

10391407_10152717234353831_8392765336555242371_n

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s