Živeo život bez malih ekrana!

1920554_795679020461454_337391019_n

Najbolja odluka koju smo suprug i ja doneli u korist svoje dece je ta da ukinemo gledanje crtanih filmova na kompjuteru. To smo učinili pre mesec dana (šteta da nismo mnogo ranije!), i pozitivni rezultati su jasno uočljivi: manje nervoze, manje natezanja, mnogo više kreativnosti, igranja, čitanja, pričanja priča i mirnijeg spavanja. Iako sam odavno svesna lošeg uticaja medija kako uopšte tako i na razvoj deteta, ipak nam je trebalo puno vremena da se osmelimo na ovaj korak. U našem domu, gde god da smo živeli, nikada nije bilo televizora, čak i ako je nekada bio prisutan bio je minimalno ili nikako korišten. Koristimo samo kompjutere koje smatramo mnogo boljom opcijom od televizora, očito zbog mogućnosti lične kontrole nad sadržajima koje koristimo i gledamo – ali upravo to se pokazalo kao još gora opcija kada je u pitanju malo dete. Mi smo na kraju došli do toga da je naš dvoipogodišnji sin zahtevao da gleda jednu istu scenu po pola sata, i još je naučio da je sam vraća na početak. Kada bih stavila kompjuter na višu policu on bi nalazio načina da se penje što je donosilo još i rizik od padova, tako da bih radi sigurnosti kompjuter ponovo vraćala dole. Da ne pominjem rana jutarnja buđenja uz vrištanje da gleda „svoje scene“, i kasnije leganje iz istog razloga. Naravno da smo pokušavali da stanemo tome na put, na različite načine koji se uklapaju u naš koncept nežnog roditeljstva (znači da batine i slično nije dolazilo u obzir), i to je donosilo puno natezanja, konflikata, tantruma i frustriranja sa obe strane. Sa starijom ćerkom bi se moglo doći do nekog dogovora i uspostaviti neko razumno vreme za gledanje crtanog, ali sa sinom je to nemoguće, s obzirom na razvojnu fazu u kojoj je trenutno (strašne dve i divlje tri). Tako je u isto vreme u suprugi i meni sazrela odluka da sklonimo kompjutere u potpunosti i da ih ne koristimo dok su deca budna.

Odvojili smo jedan dan da ih pripremimo govoreći kako sutra kompjuteri idu kod majstora na popravku i neko vreme nećemo moći da ih gledamo. Sledeće jutro ih više nije bilo u sobi. Za divno čudo, ta novost je bila prihvaćena mnogo mirnije nego što sam očekivala, bez histerije i tantruma. Ali narednih 6-7 dana je bilo u znaku odvezivanja od vezanosti, ili oslobađanja od zavisnosti. Deca su se jako vezala za junake i događaje iz crtaća koje su gledali (koji su svi bili dobri, pozitivni i prihvatljivi), i često smo imali skoro pa osećaj krivice da smo im oduzeli prijatelje za kojima pate. Ali čvrsta ubeđenost da je mnogo zdravije za njih da žive bez vezanosti za male ekrane nas je održala da ne odustanemo pred njihovim suznim očima koje su silno želele da opet gledaju ono što im je pričinjavalo toliko zadovoljstva (iako to nisu zahtevali jer su prihvatili da je nemoguće). A onda se počeo dešavati preokret – počeli su da se igraju svega što su gledali na crtaćima. Malo po malo, to je postala zamena za zadovoljstvo koje su dobijali od crtaća (ah, koliko zdravija zamena!). I postepeno je nestala senka tuge u njihovim očima, koje su živnule od radosti koju donosi maštovita igra. Naravno, igrali su se oni i ranije, ali njihova igra je puno puta bila isprekidana gledanjem crtanih koji, koliko god da su pozitivni, izazivaju pasivnost. Sada, kada nema druge opcije osim igranja, njihova igra je postala daleko, daleko maštovitija, bogatija, življa i radosnija. Počela je da im se budi sposobnost imaginacije u mnogo većoj meri nego ranije, što se i poklopilo sa razvojnim skokom u kojem se upravo sad nalaze – buđenjem imaginativne igre. Oni skoro kao da imaju svoje malo pozorište i menjaju scene, uloge, priče… i ponavljaju ih jako puno puta sa velikim žarom. Igraju se priča koje pričamo i čitamo, i crtanih kojih se sećaju. Od svih aktivnosti koje čine, ove igre im donose najviše radosti, naročito kada smo u njih uključeni suprug, tetka ili ja. I to je slika kako bi detinjstvo trebalo da izgleda, a ne pasivno sedenje ispred malih ekrana, i to satima!

Ovo su između ostalih razlozi zbog kojeg mi se sviđa Waldorf pristup obrazovanju: bez medija ili sa veoma ograničenim pristupom medijima, puno kretanja, svežeg vazduha, pesmica, pričanja i imaginacije. Prema Rudolf Stajneru deca su osetljivije prirode nego odrasli, njihova suptilna tela, njihov mozak i nervni sistem su još uvek u razvoju, i zato ih ne treba preplavljivati čulnim podražajima i stimulansima jer to remeti njihov razvoj. Slike koje gledaju preko medija su preterani stimulans za njihova čula, bez obzira da li su pozitivne ili negativne, a ako su još i negativne onda su i pogrešna hrana za njihovu psihu koja upija kao sunđer sve što dolazi preko čula. Najzdravije je da deca primaju utiske iz prirodnih izvora: da slušaju ljudski glas koji im priča i peva sa ljubavlju, da posmatraju interakcije između ljudi i uče iz njih, da učestvuju u poslovima odraslih u skladu sa svojim mogućnostima, da borave u prirodi i osete njene mirise, boje, dodire, ukuse, da imaju dovoljno vremena da se slobodno igraju prema svojim unutrašnjim impulsima. Odkako su moja deca prestala da gledaju crtane, imam utisak kao da se prostor oko njih raščistio i sada ti njihovi unutrašnji impulsi mogu da se slobodno ispolje, bez da ih nešto vuče sa strane. Ranije, čim bi nastupio trenutak dosade, odmah hoće da gledaju crtani, a sada ne, nego smišljaju šta bi zaista hteli da rade, istražuju, eksperimentišu, isprobavaju… baš ono što bi deca trebala što više da rade. Gledanje crtanih krade njihovo dragoceno vreme koje bi trebalo da utroše na aktivni, pozitivni razvoj njihovog bića. A dobre sadržaje koje bi mogli da usvoje gledanjem crtanih je mnogo zdravije da usvajaju putem pričanja priča i bajki, a kasnije čitanjem.

Ima puno informacija o tome koliko je gledanje medija štetno za malu decu, otupljuje ih, čini ih pasivnima, smeta razvoju mozga, itd, ali još uvek kao da je to sve nekako nejasno, nedovoljno naglašeno, nedovoljno ozbiljno shvaćeno većini ljudi i roditelja. U skoro svaku kuću u koju uđem obavezno radi barem jedan televizor, a najčešće i kompjuter, i deca sede ispred velikih ekrana neprekidno izložena njihovom uticaju. Ovo je postalo toliko normalno da je jako čudno ako neko to dovodi u pitanje. Na žalost, i moja deca su bila izložena medijima u mnogo većoj meri nego što sam ja ikada želela i planirala, zbog okruženja i određenih životnih situacija, ali svo to vreme mi je u umu gorela crvena lampica: kada ćemo da prekinemo sa ovim?! I uspeli smo… do daljnjeg, nadam se što dužeg.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Kristina Radnić

Advertisements

One thought on “Živeo život bez malih ekrana!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s