Potreba za jednostavnošću

Danas sam bila sa decom u igraonici. Pre nego što smo otišli došlo je nekoliko starijih dečaka (oko 6 godina), na proslavu rođendana. Imala sam priliku da vidim ono što sam puno puta čula od sestre koja je radila neko vreme u igraonici, kako se deca tog uzrasta, naročito dečaci, ponašaju divlje, nekontrolisano i često destruktivno. A onda na sve to devojke koje rade u igraonici su glasno odvrnule muziku (ne dečiju), možda da skrenu pažnju dečacima sa divljanja na ples, ili sebi „za dušu“. Moja deca koja su inače hipersenzitivci su bila sve više pogubljena u toj atmosferi i začuđeno posmatrala šta se dešava oko njih, a već nam je skoro isteklo vreme, pa smo se brže bolje pokupili i otišli.
Puno puta mi se nametalo isto pitanje koje sam se upitala i danas: kako okruženje u kojem živimo utiče na našu decu, i kako sprečiti ili neutralisati negativne posledice nezdravog okruženja? Moje ubeđenje je da deca sama po sebi nisu i ne mogu biti kriva. Toliko puta čujemo kako su današnja deca drugačija nego pre, uglavnom u negativnom kontekstu. Kako ja to vidim je da deca odražavaju ono što se dešava oko njih i čemu su većinu vremena izložena, kao ogledalo. To je princip koji je važio i nekad i sad: deca su kao sunđeri koji upijaju energiju i poruke kojima su izloženi i onda ih reflektuju kroz svoje ponašanje. Ako su današnja deca postala negativnija, neposlušnija i destruktivnija nego pre, pravo pitanje koje se treba postaviti nije to šta je problem sa današnjom decom, nego šta je problem sa današnjim društvom.
Današnjoj deci je nametnuto da žive neprirodno, okruženi gumom i plastikom umesto travom i drvetom, ozračeni skoro neprekidnim energetskim talasima sa televizora i kompjutera, bombardovani sa užasno puno informacija i senzornih nadražaja preko istih tih televizora i kompjutera (mnogo više i intenzivnije nego što je maloj deci potrebno), naviknuti da se rano odvajaju od roditelja na duže vreme i borave u institucijama u kojima ne osećaju porodičnu atmosferu, preplavljeni rasporedima, časovima i lekcijama zbog kojih im život liči na trku umesto na detinjstvo. Ako tome još dodamo visok nivo stresa koji se oseća u samoj porodici zbog ogromnog ekonomskog i socijalnog pritiska i raznih zdravstvenih, političkih, ličnih i egzistencijalnih kriza kojima je sve više ljudi izloženo…. da li se imamo pravo čuditi tome što su deca gruba, nasilna i neposlušna? Činjenica je da deca ispoljavaju energiju najviše kroz pokret i akciju, jer to je njihov razvojni mehanizam. Deca moraju da budu aktivna i imaju potrebu da ispoljavaju svoje emocije na direktan način, da viču i plaču ako su ljuta ili nervozna, da se smeju i skaču kada su srećna i radosna. Nemamo pravo zaustavljati tok njihove silovite energije, ali možemo mudro pokušati da ga usmeravamo i kanališemo tako da bude što više konstruktivan.
Mislim da je jedan od najvažnijih koraka koji možemo učiniti taj da pokušamo zaštititi svoju decu od preterane stimulacije koja je sveprisutna u dobu u kojem trenutno živimo. Početak toga je da pokušamo zaštititi pre svega sebe, i pojednostaviti sopstveni život i ritam svoje porodice. Ako želimo da naša deca gledaju manje televizor i kompjuter moramo ih mi manje koristiti. Ako želimo da naša deca provode više vremena u prirodi moramo se mi prvi pokrenuti i voditi ih na izlete, u šetnje kroz šumu, pokraj reke ili jezera. Ako želimo da se naša deca zdravije hrane moramo početi zdravije da kuvamo i razmišljamo, da sami ne posežemo za brzom hranom, čokoladama i nezdravim slatkišima i da ih ne držimo u kući. Ako želimo da ne trošimo toliko novca na njihove igračke možemo početi da ih sami izrađujemo i da ih učimo kako da se kreativnije igraju. Ako želimo da naša deca nisu „naelektrisana“ i da ne srljaju kroz prostor kao muve bez glave, moramo mi sami ne biti „naelektrisani“ i ne srljati kroz svoj dan kao da smo na maratonu.
Širom sveta je sve više ljudi postalo svesno kako je život mnogo slađi i prijatniji ako se pojednostavi, i postoje čak mnoge knjige, radionice i kursevi na tu temu. Takozvani moderni život nas je zarobio kao paukova mreža pa nije lako ispetljati se. Ono što nam najviše krade je dragoceno vreme. Toliko vremena moramo da utrošimo na održavanje puke egzistencije, i na ispunjavanje potreba koje smatramo da su naše ali u stvari su nam nametnute. Kada shvatimo da nam u stvari nije potrebno toliko puno stvari, tehničkih pomagala, odeće, šminke, kozmetičkih intervencija, nameštaja, igračaka, automobila, razmena na virtuelnim društvenim mrežama, tuđeg divljenja i odobravanja da bismo bili srećni, ah, život postaje mirniji, i otvaramo prostor za neke druge stvari koje imaju više smisla i obećavaju više ispunjenja: vreme za druženje sa porodicom i ljudima koji nam zaista znače, kreativan rad, delatnosti duhovne prakse, više čitanja, kontempliranja, više projekata koji nas zaista ispunjavaju zadovoljstvom. Potrebno je duboko preispitivanje sebe da bismo došli do toga šta je ono što nam je zaista potrebno, a šta nam je nametnuto; šta možemo i trebamo eliminisati, a šta ne možemo i ne trebamo.
Kod dece je ovaj princip jednostavnosti od izuzetnog značaja, na svim nivoima. Deca će mnogo slobodnije disati ako nisu preplavljena obavezama (deci ispod 6 godina ništa osim najosnovnijih), odećama (njima je potpuno svejedno šta nose i koliko puno ih imaju, i koliko su skupe), igračkama i nameštajem. Posmatrajući svoju decu u različitim situacijama i prostorijama uvidela sam da se najbolje osećaju i najkreativnije izražavaju u prostoru sa malo nameštaja, u kojem im je dozvoljeno i bezbedno da diraju šta hoće i da se penju gde hoće, u kojem imaju puno slobodnog prostora za kretanje, sa malo kupovnih igračaka, a više naših sopstvenih kreacija. U vezi hrane sam primetila da najzdravije i najbolje jedu kada imaju ne previše izbora i što manje prilika za kupovne grickalice i slatkiše (naravno, suženi izbor koji im nudimo mora biti u skladu sa njihovim ukusom). Isto važi i za aktivnosti, treba postojati ravnoteža između aktivnosti koje ih uzbuđuju i onih koje ih smiruju. Ovde trebamo imati na umu da mnoge situacije i aktivnosti koje su nama bezazlene našoj deci mogu biti itekako uznemirujuće, ili previše stimulirajuće.
Veliki učitelj tradicije bakti joge je rekao da je formula sretnog života u ovom svetu: jednostavno življenje i visoko razmišljanje. Autor bestselera Jednostavnost u roditeljstvu (Simplicity parenting) Kim John Payne kaže u svojoj knjizi da od manje dobijaš više (less is more). Sa manje stvari, manje aktivnosti i obaveza, manje izbora sa tv reklama, naš život postaje jednostavniji, ali bogatiji i kvalitetniji. Naročito ako ga uspemo povezati sa životom i radom u prirodi, duhovnim delatnostima, delatnostima koje bude našu kreativnost i daju nam inspiraciju i veru u život. Nije dovoljno samo eliminisati, potrebno je zameniti nečim boljim. Nije dovoljno samo smanjiti kolekciju dečijih igračaka na pola, potrebno je i igrati se sa njima, ponuditi im aktivnosti koje će ih inspirisati i dati im osećaj da su korisni. Jednostavnost u praksi nije uvek lako dostići, ali vredi pokušati… čak i mali napor donosi divne rezultate.

485758_520744947954864_1145332496_n
Srdačno,
Tamara

Fotografija: Kristina Radnić

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s