Proleće u našem dvorištu

Stiglo je proleće i evo nas opet u našoj porodičnoj kući u Adi. Prošlog leta smo se ovde divno proveli, i jedva smo čekali sunčane prolećne dane da izađemo izvan četiri zida u dvorište i baštu. Od kada sam dobila decu počela sam da uviđam koliko je važno provoditi vreme napolju, u dodiru sa zemljom i prirodom. Najlepša sećanja iz moga detinjstva su povezana sa igranjem napolju, bilo da je to dvorište ispred zgrade, dvorište kod babe i dede na selu, ili plaža na moru. Sećam se penjanja po drveću, vožnji biciklovima po salašima u okolini Sombora, pečenja kukuruza na vatri sa drugom decom (koji smo prethodno ukrali sa neke obližnje njive), skakanja po senu i penjanja po tavanu u seoskom dvorištu kod babe i dede, beskrajnog plivanja i kupanja u moru kod druge babe i drugog dede. I pored tih lepih iskustava, uvek sam osećala veliku želju za boravkom u prirodi, i to što sam imala nije mi bilo dovoljno. Ja sam odrastala uz knjige o Tarzanu i Vinetu-u, i maštala sam o životu u nekoj kolibi u sred šume, da se budim i spavam uz zvuke prirode oko sebe, da osetim njen puls i ritam celim svojim bićem. Kasnije sam u velikoj meri zadovoljila tu svoju želju putovanjima po Indiji, gde sam često bila okružena predivnim prizorima skoro netaknute prirode, hodala bosonoga po prašnjavim putevima, jela sa tanjira od bananinog lišća, kupala se u divnim rekama, jezerima i okeanima. Moj suprug je imao još više sreće i proveo je detinjstvo u simbiozi sa prirodom oko reke Tise, baš ovde u Adi. Iako je sam gradić oronuo, opusteo i umrtvio se, kao što je danas slučaj sa mnogim manjim mestima po Vojvodini, priroda u Adi je i dalje neobično lepa i živopisna. Široka, peščana plaža na obali Tise, u produžetku šumica koja je puna kampera od maja do oktobra, sa druge strane dolme još jedna pitoma šumica sa raznim drvenim spravama za vežbanje i igralištem za decu, mali zoološki vrt, luksuzno opremljen letnji bazen sa još jednim igralištem za decu. Ako je neko željan više divljine preko Tise se nalaze guste šume u kojima se mogu videti divlje životinje i zanimljivi prizori prirodne lepote. Kada ovome svemu dodamo i činjenicu da tu imamo porodičnu kuću u kojoj žive suprugova majka i brat, da ima dosta mesta i za nas, kao i poprilično veliko dvorište, nije čudno da smo baš Adu izabrali za svoje mesto stanovanja. S obzirom da nismo vezani poslom za određeno mesto boravka, imamo sreću da možemo da ga biramo.

Iako postoje određeni nedostaci u celoj ovoj priči, naša ideja je da želimo deci obezbediti prirodno okruženje što je više moguće. Želimo im pružiti mogućnost da borave što više vremena napolju na čistom vazduhu, da budu u dodiru sa zemljom i sa životinjama, da učestvuju u seoskim poslovima koji su povezani sa zemljom i prirodom. Sve ove aktivnosti imaju pozitivan, uzemljujući i umirujući efekat na decu, kao i na ljude. Deci je to naročito potrebno, jer njihov organizam i celokupni sistem su u intenzivnom razvoju, i u ranom uzrastu najvažniji način njihovog izražavanja je fizički. Drugim rečima, potrebna im je fizička aktivnost mnogo više nego odraslima, što znači da im treba puno slobodnog prostora za pokretanje, puno slobodnog vremena za istraživanje, puno svežeg vazduha i hrane pune hranljivih sastojaka i svežine (prane). Sve ovo je postalo teško ostvarljivo u uslovima gradskog modernog života, ali ovo su i dalje osnovne potrebe malog deteta, pored onih za ljubavlju i pažnjom. Nedavno sam razgovarala sa prijateljem koji radi kao vaspitač u vrtićima gde predaje engleski za decu. U protekle dve godine je radio u svim vrtićima u Subotici i okolnim mestima. Rekao mi je kako je primetio da su deca sa sela mnogo mirnija, nežnija i pribranija nego deca iz centra grada. Prema njegovim rečima, deca iz grada su više nasilna, nestrpljiva i imaju manji kapacitet pažnje nego deca iz sela. Pitala sam ga šta je razlog tome, i odgovorio mi je da deca iz grada mnogo više gledaju tv i igraju igrice, a deca sa sela manje. Pitala sam ga kako to zna, pa i deci na selu su dostupne te stvari. Odgovorio je da je to zaključio slušajući ih o čemu pričaju. Deca iz grada pričaju o likovima i događajima koje upijaju sa medija, a deca iz grada o životinjama, šta su radili kod kuće i slično. Njegove reči su mi bile još jedna potvrda mojih razmišljanja i ubeđenja po tom pitanju.

Od kada smo stigli u Adu, naša deca su više vremena napolju u dvorištu nego unutra. Prosto ih ne mogu nagovoriti da uđu u kuću. Konačno su kročili u fazu da im nije neophodna moja prisutnost svakog minuta (na moje olakšanje!), tako da mogu obavljati mnogo više kućnih poslova nego ranije. U dvorištu imamo dva psa, jednu kozu i dva jarića. Malini se sprijateljila sa svima, i kada su koza i jarići u svojoj štali svakih pet minuta ide do vrata štale da ih pozdravi i pruži im ruku da joj poližu dlan. Čupa travu za njih, hrani ih iz ruke, mazi ih, tepa im, priča sa njima, i hvali se okolo kako je ona njihova pastirica. Gabriel nije toliko blizak sa životinjama kao ona, iako voli da se pojuri sa jarićima i da ih gnjavi, ali brzo mu to dosadi pa onda sedne na neko od svojih vozila (imamo celi vozni park), i jurca unaokolo. Sva sreća pa voli da kuva (možda zato što je tata kuvar), tako da smo napravili mali šporet od cigli i crepova ispod kojeg on „zamišljeno“ loži vatru, peče, meša, kuva. Malini ima malo više sofisticiranu varijantu sa plastičnim posudicama na drvenom stoliću na rasklapanje. Tu je brdo peska, lopatice i ašovi, kao i gumeno crevo sa vodom koje obožavaju da koriste za pranje svojih biciklova po sto puta na dan (kada je toplo i sunčano). Zalivaju cveće i drveće iz svojih kantica, pomažu mi da beremo cveće i povrće iz bašte, seju semenje sa tatom i bakom, peru rotkvice koje će baka i stric nositi na pijacu da prodaju. A između svega ovoga se igraju svojih „zamišljenih“ igara koje samo oni razumeju i koje su samo njima zanimljive. Bude tu povremeno i plakanja i svađanja i kenkanja, ali važno je da se ujutru bude sa osmehom i poletnim planovima šta će sve toga dana da rade.

315  327

304  289

291  292

306  310

Učimo da budemo zadovoljni sa jednostavnim stvarima i zahvalni na svemu što imamo, kako oni tako i ja. I da što više uživamo u proleću.

Srdačno,

Tamara

Advertisements

4 thoughts on “Proleće u našem dvorištu

    • Drago mi je! Na žalost, deca u gradovima, naročito velikim, su uskraćena za dodir sa prirodom i preopterećena mnogim nepotrebnim zvučnim i vizuelnim senzacijama. Ali postoje načini da im nadoknadimo ono što im nedostaje i zaštitimo od onoga što im ne treba ako smo dovoljno svesni koliko je to važno.

      Sviđa mi se

  1. Prelepo! I mi puno vremena provodimo u velikom dvorištu, počeli smo da pravimo razne skalamerije i kutke za igru, u kući eto samo prezimimo jer moramo 🙂 Verujem da time puno radimo za decu, da se nekako objedinjuje sve što je u vaspitanju i nekom usvajanju vrednosti uopšte važno…

    Sviđa mi se

    • Da, za nas je boravak u dvorištu skoro od suštinskog značaja, dok su deca mala (a verujem i kasnije). Tu im je sve što im je potrebno za igru, osećaju se slobodnima, a ja sam isto opuštena jer ne moram da pazim svakog minuta na njihovu bezbednost, i u međuvremenu stignem da uradim mnoge kućne poslove. Da ne spominjem čist vazduh, mir, zelenilo, cvrkutanje ptica i ostale blagodeti… Volela bih da vidim i vaše kutke za igru, za inspiraciju…

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s