Rad kroz igru

Jedna od stvari koja je meni nedostajala u detinjstvu, ali koje tada nisam bila svesna, bio je nedostatak korisnog rada. Imala sam puno igre, puno slobode, puno čitanja i maštanja, što je sve divno, ali nedostatak praktičnog rada i kućnih poslova mi je kasnije u životu doneo nedostatak praktičnosti sa kojim sam se kao odrasla osoba morala izboriti sopstvenim naporima. Možda sam upravo zbog toga svesna koliko je važno da svoju decu ne lišim mogućnosti da učestvuju u praktičnom radu od svoje najranije dobi. Isti koncept sam pronašla u Waldorf sistemu obrazovanja, kao i u Vedskom sistemu koji se još uvek delimično sledi u današnjoj Indiji. Tokom svog boravka u Indiji puno puta sam se divila spretnosti sa kojom mala deca obavljaju niz praktičnih poslova, od pravljenja čapatija (indijske lepinje) do vožnje čamca. Kao i u ostalim tradicionalnim kulturama, i tamo se deca od malena uključuju u aktivnosti odraslih, i najčešće nastavljaju da se bave istim poslovima kao njihovi roditelji. Osim zadivljujuće spretnosti (mislim da indijska populacija, i azijska uopšte, ima genetski predodređenu daleko veću spretnost nego evropska, moje lično zapažanje puno puta potvrđeno) njihova deca pokazuju i veliko interesovanje da obavljaju te svoje dužnosti, i najčešće ih čine sa strašću i poletom. Nakon što sam postala majka, shvatila sam da je prirodna odlika dece da su zainteresovana da obavljaju aktivnosti odraslih i da koriste predmete koje koriste odrasli, zato što do svoje 7 godine njihovo učenje se odvija putem imitacije (prema Waldorf pedagogiji). Sigurna sam da svim majkama vrlo brzo postane jasno kako se njihove bebe i mala deca mnogo češće nego igračkama zabavljaju sa ključevima, kašikama, varjačama, kuhinjskim posudama, kartonskim kutijama, praznim kozmetičkim bočicama i ostalim stvarima koje vide da njihovi roditelji svakodnevno koriste.

Igra i praktičan rad mogu i trebaju da idu ruku pod ruku u životu male dece. Učestvujući u aktivnostima odraslih i dajući svoj doprinos deca stiču osećaj vrednosti i pripadnosti, koji gradi njihovo unutrašnje samopouzdanje. Takođe postavljaju temelj za radne navike u budućnosti, uspostavljaju zdrav odnos prema radu kao prirodnom načinu funkcionisanja i življenja, i postepeno stiču veštine koje su im potrebne za obavljanje raznih vrsta poslova. Sve ovo se dešava pod uslovom da učestvuju u radu koji je u skladu sa njihovim uzrastom i sposobnostima, bez pritiska i očekivanja. Da li je rad u skladu sa njihovim uzrastom pokazuje prosta činjenica da je dete poletno i zainteresovano za određenu aktivnost, i da je može obaviti sa lakoćom ili sa umerenim naporom. Ako je aktivnost preteška ili prekomplikovana izazvaće frustraciju što može dovesti do kontraefekta. U Montesori pedagogiji postoji termin „sweet spot“, koji se odnosi na aktivnost za čije obavljanje dete treba da uloži napor, znači malo teži zadatak nego što je detetu uobičajen, ali ne pretežak da izazove frustraciju jer ne može da ga obavi. Drugim rečima, ni previše teško ni previše lako. Obavljanjem takvih zadataka se razvijaju moždane vijuge, tu dolazi do povezivanja sinapsi, jer zahtevaju koncentraciju i fokus koji je u skladu sa detetovim sposobnostima i izazivaju osećaj uspeha i samopouzdanja. Ne moramo se previše truditi da pronađemo takve aktivnosti za dete, jer će ono prirodno biti privučeno upravo njima, zato što su mu one potrebne. I najčešće će učestvovanje u njima donositi veliku radost.

Jedna od najjednostavnijih, najkreativnijih i najpraktičnijih, a ujedno i najradosnijih aktivnosti za decu je kuvanje. Kuvanje je izuzetno zanimljiva aktivnost sa gledišta male dece, jer podrazumeva manipuliranje materijalima kao što su voda, vatra, brašno, začini i predmetima kao što su posude, poklopci, noževi, rendalice, varjače i druge interesantne parafernalije. Naša deca su uvek dobrodošla u kuhinju, bilo da pomažu ili da rade neku drugu aktivnost za kuhinjskim stolom. Ono što ih najviše privlači je da mese i oklagijom valjaju testo (ili da se igraju homemade plastelinom), da mešaju varjačom testo za palačinke i kolače, a ako imamo uslove, vreme i živce za pravu „prljavu“ igru, da mešaju svoje testo od brašna, vode i raznih začina – radost najveća! Veliku radost donosi i bilo koja radnja sa vodom: pranje povrća i voća u velikom plastičnom sudu sa vodom, pranje posuđa, sipanje vode iz jedne u drugu posudu, ili kupanje plastičnih i gumenih igračkica u njihovim kadama i bazenima (nisam pristalica plastičnih igračaka, ali čuvam jednu kolekciju sitnih igračkica za ovakve prilike, i jednu krupnijih za igre u letnjem bazenu i u pesku). Ponekad im dozvolimo da rendaju povrće kao što je šargarepa na pravoj rendalici, sitnoj, uz pažljivo nadziranje. Razmišljam da započnem i davanje plastičnih noževa kojima mogu da seku mekano voće, takođe uz pažljivo nadziranje. Kada im damo odgovornost uz zahtev da jako paze jer to može biti opasno, oni se jako uozbilje i uistinu paze, a uz to budu presretni da im je data mogućnost da urade nešto tako „ozbiljno i važno“.

Bašta je još jedan nepresušan izvor mogućnosti da se mala deca uključe u smisleni rad. Proleće je idealna prilka za to: sejanje semena i sadnica, kopanje, grabljanje, zalivanje, čupanje trave i korova, branje cveća, povrća i voća. Malini i ja smo danas pre podne bile na pijaci i kupovale cveće za baštu, i ona je insistirala da nosi saksije u korpi (bila je prava atrakcija na pijaci, tako mala, a radi tako ozbiljan posao, što je jasno odavao izraz na njenom licu!). Kasnije smo naravno zajedno posadile sadnice, uz povremene smetnje njenog mlađeg brata koji je zakopavao rupe koje je ona pokušavala da napravi u zemlji, ali uspele smo ga primamiti nekim „specijalnim“ alatima u drugi deo bašte. Pranje tatinog automobila i metenje dvorišta (sa velikim metlama!) su takođe omiljene aktivnosti. Ali ovih dana definitivno najomiljenije je čupanje trave za kozu i jariće, koji će uskoro da nabubre od silne hrane kojima ih natrpavaju (znam šta ćemo sad, da nahranimo kozu!).

Od poslova unutar kuće sve aktivnosti čišćenja izazivaju njihovo interesovanje i učešće. Jedna od boljih investicija, i smešno jeftinih, je bila kupovina plastičnih boca sa raspršivačem za svakog po jedna, zajedno sa krpicom, tako da mogu da čiste prozore i vrata zajedno sa mamom. Osim prozora i vrata prskaju se i igračke, police, ormari, zavese, kosa, lica… Ali važno je da nam obezbeđuju barem pola sata neprekinute zabave, uz koju mama zaista uspe nešto i da obriše (a često i igračke budu čiste, iako previše mokre).

111

079

178

024

Ovo su dva predivna i inspirativna članka na temu smislenog rada za malu decu sa mog omiljenog bloga „The Parenting Passageway“ (Prolaz Roditeljstva): http://theparentingpassageway.com/2011/06/28/guest-post-meaningful-work-for-toddlers/

http://theparentingpassageway.com/2011/06/29/more-about-how-to-create-meaningful-work-for-toddlers/

Rado bih volela da čujem još neke ideje o tome kako pružiti deci priliku da rade kroz igru i da se igraju kroz rad…

Srdačno,

Tamara

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s