Waldorf inspiracija

309227_501469273215765_1438452463_n

Pre nekoliko dana sam preslušala audio snimak o terapeutskom efektu Waldorf obrazovanja koji me je divno inspirisao (ovo je link za snimak i stranicu na kojoj se nalazi puno korisnih informacija o Waldorf kućnom obrazovanju http://www.christopherushomeschool.com/Free-Talks-For-Homeschoolers-By-Donna-Simmons-s/17.htm).

Moja inspiracija Waldorfom nije u tome da jurim da se selim na mesto gde ima Waldorf škola i vrtića (iako bih rado iskoristila tu privilegiju za svoju decu da je imam), nego u tome da primenjujem principe Waldorf filozofije i pedagogije podižući decu u svom domu. Zbog toga mi najviše „leži“ da čitam članke majki koje rade kućno obrazovanje za svoju decu po Waldorf programu. Zaista ima pregršt materijala i informacija, prožetih mudrošću iskusnih „homeschooling“ majki, preko kojih možemo dobiti ideju kako da formiramo svoje vreme, svoje aktivnosti i svoje okruženje tako da budu što hranljiviji za celokupan razvoj naše dece, pa i nas kao roditelja. Suštinski koncept ovog pristupa je da mi kao prvi prirodni autoritet svoga deteta imamo moć da svojim primerom modeliramo utiske koje će dete upiti duboko u sebe i imitiranjem postepeno usvojiti kao norme ponašanja. Suvišno je za reći da je iz tog razloga od velike važnosti kako se ponašamo, kako pričamo, kojim tonom, kojim rečima, kako se krećemo, kako se osećamo i koju energiju emaniramo iz sebe. Zato je bavljenje detetom po Waldorf principima istovremeno i duboki rad na sebi, kako za vaspitače i učitelje, tako i za roditelje.

Ovo su neke od osnovnih karakteristika ovog pristupa koje su meni bitni i poklapaju se sa mojim unutrašnjim verovanjima i osećajima:

Holistički pogled na dete , uzima se u obzir fizički, emotivni, intelektualni i duhovni aspekt bića.

Razvoj deteta se posmatra u okviru sedmogodišnjih faza, od kojih je prva faza od 0 do 7 godina po mnogo čemu najbitnija, zato što se tokom tog perioda duša deteta uzemljuje u fizičko telo, izgrađuju se unutrašnji organi, formira se eterično telo. To je period kada dete još uvek oseća jedinstvo sa svetom oko sebe, ono je poput jednog velikog čulnog organa koji upija sve utiske oko sebe kao sunđer. Ne treba ometati ovaj skoro sneni oblak u koje je dete ušuškano preranim insistiranjem na samosvesti, na procesu razmišljanja, na razvoju intelekta i diskriminacije. U ovom periodu dete razmišlja u slikama, i najbolje mu se tako i obraćati, kroz priče i kroz igru, a što manje direktnim komandama i naširokim objašnjenjima koja su namenjena intelektu – to u slučaju malog deteta nema puno efekta, čak mu je i zbunjujuće. U ovom periodu dete živi kroz imitaciju, i potrebno mu je pokazivati ono što je vredno imitiranja. Ovo je period intenzivnog razvoja volje i fizičkog tela, i potrebno je podržavati sve vrste nesputanih fizičkih pokreta i aktivnosti. Dete želi da ČINI, i najbolje je činiti stvari zajedno sa njim (tačnije, jedino tako i može ako ne želimo da provedemo dan u vrištanju i nervozi). Ako želimo da dete nešto uradi, način da sedimo u fotelji i izdajemo komande neće se pokazati najuspešnijim, koliko kada ustanemo i počnemo mi sami da činimo određenu aktivnost zajedno sa njim hoće, na primer da sklanjamo igračke sa poda – najverovatnije će nas slediti, ako ne odmah sigurno jednom hoće. Ako želimo da ga obučemo (ovo je svakodnevni izazov svima nama koji imamo dvo-tro-četvorogodišnjake) nećemo puno postići naredbama ili objašnjenjima kako je važno da baš sad dođe da se obuče jer ćemo zakasniti tamo gde smo krenuli (osim ako ne idemo u luna park ili u neku za njega jako željenu destinaciju). Lakše (iako ne uvek brže) ćemo stići do cilja ako ispevamo pesmicu, ili ispričamo priču koja će mu privući pažnju pa dok nas pozorno sluša mi mu obučemo majicu jer je zaboravilo da se opire. Ukratko, u ovom periodu dete treba pustiti da jurca i skače, da živi u svojoj mašti i da je razvija kroz slobodnu igru, da imitira aktivnosti vredne imitiranja, da puno spava i sluša puno priča i bajki (shodno njegovom uzrastu), i po mogućstvu puno pesmica i ritmičkih igara.

Ritam je jedan od stubova Waldorf vaspitanja. Uskladiti se sa ritmom koji vlada u prirodi: kao smena dana i noći, kao smena godišnjih doba, kao udisaj i izdisaj. Nakon intenzivne aktivnosti ka spoljašnjem svetu sledi period odmora i usmerenost ka unutrašnjem svetu. Priroda ima svoj ritam, što smo više usklađeni sa njim to smo više usklađeni sa svojom unutrašnjom mudrošću. Ritam je osnova ravnoteže, ravnoteža je osnova vrline, a vrlina je osnova sreće i zadovoljstva. Postozanje ove ravnoteže je često teško u uslovima modernog života, koji nas neprirodno ubrzava. Zato je važna odlika Waldorf vaspitanja da se vraća prirodi u svim svojim segmentima: korišćenje samo prirodnih materijala u radu sa decom (igračke i nameštaj od drveta, vune, svile, pamuka), redovan i aktivan boravak u prirodi i šumi, ishrana celovitim i svežim namirnicama, ručni rad, ritmične igre prstima, pričanje priča, lutkarsko pozorište, i potpuno ili skoro potpuno izbegavanje svih medija (televizije, kompjutera, mobilnih telefona i svega ostalog). Ove aktivnosti su upakovane u ritam koji se postojano ponavlja iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, i ta postojanost i ponavljanje daju deci osećaj sigurnosti i hrane ih iznutra. U vrtićima i školama je to relativno lako izvesti pošto postoji raspored i program kojeg se svi pridržavaju, ali uspostaviti ritam kod kuće je veća umetnost. Nama je to pravi izazov, naročito zato što silom prilika često menjamo mesta boravka. Ali to je još dodatni razlog zbog čega nam je ritam i potreban. Naravno, svaka porodica prirodno ima neki svoj životni ritam, kao i mi. Ja se trudim da taj ritam bude uravnotežen, da imamo dovoljno prilika i prostora za odmor (za moje hipersenzitivce od suštinske važnosti!), i da pokušam uspostaviti aktivnosti koje će se ritmično odvijati po danima u nedelji (još uvek izazov), kao na primer dan za baštu, dan za čišćenje, dan za pravljenje hleba, itd. Naravno, sve fleksibilno i podložno promeni kada je potrebno, ali čvrsto verujem da je ovakva vrsta ritmičnog života daleko hranljivija za decu nego kad je sve haotično i ne zna se šta se kad radi, i kad nam sve zavisi od trenutnog raspoloženja. Ovde je važno napomenuti da je baš zbog ovih promena raspoloženja bolje početi sa uspostavljanjem ovakvog ritma kada dete napuni 3 godine, jer pre toga je u fazi ćudljivosti, testiranja granica i mogućih temper tantruma, pa je tada stvarno teško ukrotiti ga u neki ritam, čak rizikujemo da nam se namerno opire. Moj mlađi sin uprevo puni tri godine, i ja tek sada nazirem da postoji mogućnost da počnemo sa uspostavljanjem nekog ozbiljnijeg ritma. Sa druge strane, što im ranije uvedemo ritam to će više imati dobrobiti u kasnijim školskim godinama, kada će ih biti sve teže kontrolisati i uticati na njih. Prema tim nekim merilima najbolje i najlakše je deci uspostaviti ritam između treće i šeste godine, ili druge i šeste, zavisno od deteta.

Treba da prihvatimo odgovornost da smo mi kao roditelji (naročitno majke i ako više vremena provodimo kod kuće i sa decom) kreatori svoga doma i raspoloženja koje vlada u njemu. Od tog raspoloženja tako puno, puno, puno toga zavisi. Od toga direktno zavisi kako se dete oseća, i shodno tome kako se i ponaša. Ne samo reči koje upućujemo, nego i ton, ne samo da smo prisutni nego i kako smo prisutni. I opet iznova, ovo zavisi od toga kako se mi osećamo iznutra, koliko smo mi uravnoteženi, koliko smo mi jasni, koliko smo mi zadovoljni. Koje vrednosti želimo da prenesemo svome detetu? Da li živimo u skladu sa tim vrednostima, iz dana u dan? Da li smo dovoljno autentični, da li nam je jasno šta hoćemo i zašto to hoćemo? Da li smo pomireni sa onim ko smo, gde smo, kako živimo, sa kim živimo? Odgovori na ova pitanja su važniji od bilo koje tehnike, teorije, doktrine i filozofije. I za našu decu i za nas lično. Dobro je da imamo viziju onoga kako bismo želeli da raspoloženje u našem domu vibrira, i onda da polako razrađujemo plan kako da to postignemo, koji elementi nedostaju, koji su suvišni. Moja želja je da našim domom vladaju mir (koji je naročito važan za nesmetani razvoj dece i za obnavljanje snage odraslih), poštovanje (prema svim živim bićima), zahvalnost (za sve dobro što imamo i što nam drugi čine, za jednostavne stvari koje život čine slađim i lepšim, za lekcije koje primamo čak i kada su neprijatne), divljenje (prema Bogu i čudima Njegove čarobne kreacije). I naravno, ljubav, ali upravo od prethodno pomenutih činilaca zavisi koliko će se ona ispoljiti i biti aktivna.

Dom bi trebao da bude oaza u kojoj se svi dobro osećaju, u koju svi vole da se vrate sa puta, u kojoj dobijaju snagu i inspiraciju za aktivnosti koje obavljaju u spoljašnjem svetu. U kojoj meri će dom postati oaza zavisi od raspoloženja koje ne kreira niko drugi nego mi koji živimo u njemu, počevši sa odraslima. Deca će oslikavati to raspoloženje i tako doprinositi da se ono umnožava. Nadam se da me neko neće pogrešno razumeti da ovo sve znači da ćemo hodati po oblacima kao anđeli, i da će nam deca biti milozvučna i mirna kao mali kerubini sa violinama! Naravno da svi imamo loše dane i trenutke, i da svi ponekad činimo stvari zbog kojih kasnije zažalimo. Naravno da će nam deca vrištati, bacati se na pod i biti neposlušna u određenim razvojnim fazama. To je normalno, to je ljudski. Ali trebalo bi da postoji neko osnovno raspoloženje koje dominira, koje je pozitivno i pod čije okrilje se svi vraćaju nakon raznih ispada i sklizavanja. Koje je stub porodice.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Kristina Radnić

(Devojčice sa fotografije pohađaju Waldorf osnovnu školu u Pragu)

Advertisements

4 thoughts on “Waldorf inspiracija

  1. Divan tekst! I ne znajući za Waldorf pre ovog teksta, shvatam čitajući ga da sam i nesvesno osnovne principe instinktivno primenjivala. Ono što me je uplašilo, doduše, je činjenica koliko mi majke utičemo svojom unutrašnjom (ne)ravnotežom na celokupni svet svoje porodice i svog deteta. Plaši me tolika odgovornost, iako sam je negde u dubini duše možda bila svesna, postavljanje konkretnih pitanja sebi je zaista velika stvar.

    Sviđa mi se

    • Drago mi je Jasmina da ti se dopao tekst. Mnoge od nas koje smo poklonici prirodnog vaspitanja i odnosa sa detetom instinktivno osecamo sta i kako treba, zato sto se trudimo da sledimo taj „prirodni“ glas u sebi. Po tekstovima u tvome blogu mogu da vidim da si ti jedna od tih. Odgovornost je zaista ogromna, i bas zato roditeljstvo zahteva zrelost, ali i nudi priliku da sazrevamo tokom procesa, jer svi smo nesavrseni i manje ili vise nezreli u nekim aspektima svoga bica. Ja pokusavam da oprastam sebi sve nesavrsenosti koje vidim da uticu na moju decu, da se pomirim sa tim da ne mogu da ih zastitim od svega sto je nepovoljno u njihovom okruzenju, bilo da dolazi od mene ili od drugih, i da u isto vreme uvek iznova pokusavam da budem najbolja verzija sebe i da im pruzam najbolje sto mogu u datom trenutku. Mislim da je jako vazno biti iskren prema sebi i postavljati realna ocekivanja i od sebe i od dece, zato sam i navela ta pitanja u tekstu koja mogu da nam pomognu u toj vrsti introspekcije. Zelim ti puno srece na tom putu…

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s