Veština komuniciranja sa empatijom

Pišem ovaj tekst kao svojevrsni nastavak prethodnog „Emotivni usponi i padovi naših mališana“, sa naglaskom na fazu izgradnje identiteta koju sam spominjala da naročito moj sin intenzivno prolazi, koja se odvija od 2 do 5 godine, i za koju su najviše karakteristični ti emotivni usponi i padovi. Prijateljica mi je poslala link sa tekstom jedne mame koja deli sa drugima svoju „tajnu“ kako najbolje izaći na kraj sa temper tantrumima, ili kako to prevode na srpski, zacenjivanjima deteta u tom uzrastu. Ono što sam pročitala u tom tekstu sam već puno puta pročitala u raznim tekstovima, istražujući ovu temu, i puno puta se uverila da je to jedan od najvažnijih komunikacijskih alata ne samo za prevazilaženje tantruma, nego za odnose uopšte. I odlučila sam da posvetim ovaj članak toj temi, jer mislim da je izuzetno važna svim roditeljima, naročito onima koji žele da se bave roditeljstvom na nežan, povezujući i stvaralački način.

Tajna je u jednostavnom potvrđivanju ili reflektovanju onoga što dete oseća. Jeste vrlo jednostavno, ali u praksi zahteva puno transformacije na sopstvenom načinu izražavanja, dok nam to ne postane navika ili druga priroda. Ovo je možda jedna od najčešćih tema o kojima sam čitala i slušala, a opet se puno puta desi da to ne uradim kada je potrebno – jednostavno zaboravim! Zato što imam naviku da odgovaram na nečije ponašanje tekstovima iz svoje glave, onako kako se JA osećam ili kako JA mislim o tome. Potvrđivanje ili reflektovanje je upravo suprotno: jednostavno ponovimo ono što nam neko kaže, ili ono neizrečeno koje pokušava da nam prenese svojim ponašanjem. Maknemo JA iz centra i postavimo drugu osobu u centar trenutne komunikacije. To ne znači da sam JA nebitan/nebitna, ako neko sada to misli, nego to znači da sam JA trenutno ok, i da osoba sa kojom komuniciram ima neki problem, dok ja staloženo pokušavam da izađem u susret toj osobi. Naročito kada su u pitanju deca koja još nisu spremna za zrelu i odgovornu komunikaciju, mislim da je posebno važno postaviti se u položaj stabilne osobe koja je u principu ok, iako možda trenutano umorna, iziritirana ili neispavana, osobe koja izlazi u susret detetu koje nije u stanju samo prevazići i usmeriti emocije koje ga spopadaju. Najprirodniji i najefikasniji način je da potvrdimo detetu da je uredu da se tako oseća, i da ga razumemo i prihvatamo. Da li ste nekada imali u sebi pomešana osećanja i niste ne sami znali šta vam je? I da li ste osetili veliko olakšanje kada bi neko pogodio šta vam je i definisao to rečima? Koliko se ovo tek odnosi na decu u tom najmlađem uzrastu, koja skoro svaki put kada pokazuju „problematično“ ponašanje imaju pomešana osećanja, i koja ne znaju ni kako da ih nazovu, a kamoli kako da ih definišu! Njima je neophodna naša pomoć u tom procesu, bilo kroz pitanja kada nismo sigurni: Da li si tužan zato što je tata otišao bez tebe? Da li si besna zato što ne mogu sada da se igram sa tobom?….. bilo kroz potvrde kada smo sigurni: Znam da ti je žao što nećemo kupiti konjića, teško je kada nešto želimo, a ne možemo da ispunimo… ili… Uznemirena si zato što moraš da čekaš poslepodne da idemo na bazen, teško je biti strpljiv kada nešto želiš odmah. Jednostavno potvrdimo i iskažemo ono što dete oseća u tom trenutku, istovremeno dajući do znanja da saosećamo, razumemo i prihvatamo. Ne nudimo magična i nerealna rešenja, ne lažemo, ne zavaravamo. Ne morališemo i ne držimo lekcije, jer u tom uzrastu njihovo razumevanje nema dovoljno kapaciteta da shvati zašto nešto nije dobro ponašanje. Što jednostavnije i iskrenije, lakše će doći do njihovog srca. Čak i ako odmah ne prestanu sa nepoželjnim ponašanjem, u jednom trenutku će prestati, a unutar sebe će graditi dobru sliku o sebi i jasniju svest o svojim emocijama.

To što smo potvrdili kako se osećaju ne znači da moramo ispuniti njihovu želju ako je to u suprotnosti sa našom odlukom. Kada se setim da primenim reflektovanje u situacijama kada moja deca nešto jako žele, a ja sam odlučila da to nije dobro za njih, ili nije pravo vreme, ili je prosto nemoguće, u početku rečenice im dam do znanja da razumem kako se osećaju, i kada to izgovorim oni se u trenutku smire i pogledaju me sa nadom u očima. Kada izgovorim drugi deo rečenice kojim i dalje ne pomeram granice koje sam postavila, u istom trenutku nastave sa plakanjem i vrištanjem. Onda ja ponovim proces nekoliko puta (ponavljanje je majka znanja!). I tokom tog ponavljanja se postepeno utišaju. Najčešće na kraju ponudim neku drugu aktivnost ili drugi objekat ili drugo rešenje, ali tek kada se dovoljno smire.

Reflektovanje je jedan od osnovnih postulata Ne-nasilne komunikacije kojom se bave mnogi savetnici, psiholozi i diplomate širom sveta. Takođe sam se susrela sa ovim pojmom kada sam proučavala Imago terapiju za pomaganje u partnerskim odnosima doktora Hervila Hendriksa. U ovoj terapiji je to osnovni alat koji partneri treba da primenjuju tokom konverzacije. U početku nam može zvučati suludo razgovarati na ovaj način – samo ponavljati šta je drugi rekao dok nam on ne potvrdi da je to hteo da kaže (Ono što si sada rekao/rekla je…… Da li sam u pravu?). Ali baš se radi o tome da često NE ČUJEMO šta je drugi hteo da nam kaže jer smo prezauzeti svojim mislima i svojim reakcijama. Zato se većina problematičnih odnosa, bilo između partnera, prijatelja ili roditelja i dece, tokom vremena svodi na napad i odbranu, pošto je svako učauren u svoj obrazac, u svoju kontrolnu dramu. Ali ako počnemo da komuniciramo jedni sa drugima na ovaj način, počinjemo da izlazimo iz te čaure i da pokazujemo istinsko interesovanje za drugu osobu. Druga osoba počinje da se oseća shvaćenom. Počinjemo da primenjujemo empatiju, a ne samo da pričamo o njoj. Ali kao što rekoh na početku teksta, potrebno je puno vežbe, podsećanja i ponavljanja da bi nam to postalo navika, i mogu slobodno izjaviti, komunikacijska veština koja nam može puno pomoći u životu. Kao roditelji imamo dovoljno prilika da vežbamo ovu veštinu sa svojom decom dok su još mala, kao i kasnije, podržavavajući i sebe i njih u emotivnom sazrevanju i samo-osvešćivanju.

Ovo je link za tekst koji sam spomenula na početku, a koji vodi do daljih tekstova na ovu temu:

http://www.toddlerapproved.com/2013/11/my-favorite-tip-for-calming-tantrums.html?m=1

Srdačno,

Tamara

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s