Nakon drugog porođaja sam obećala sebi jednu stvar. Kada se moja ćerka bude porađala, ostaviću sve što tada budem radila i poleteću joj u pomoć ako treba i 24/7 prvih nekoliko meseci nakon porođaja (sa nadom da ću biti živa i zdrava za taj poduhvat!). Kada sam se prvi put porađala sestra je bila uz mene tih prvih par meseci, bila mi i desna i leva ruka, za šta ću joj ostati uvek neograničeno zahvalna. Kada sam se drugi put porađala sestra je bila uz moju prvu bebu kojoj je tada bilo 18 meseci, na isti način služeći njenim potrebama skoro 24 časa na dan i pomažući joj da što bezbolnije prođe kroz tu delikatnu fazu odrastanja. Bili su tu i moja mama i suprug koji je često bio poslovno odsutan, ali svi smo u početku bili potpuno sluđeni, naročito zato što je novorođena beba bila izuzetno zahtevna. Iako su ljudi oko mene davali svoj maksimum da mi pomognu, osećala sam da pomoći nikad nije dovoljno. I tada sam sebi obećala to što sam napisala u prvoj rečenici. Sa gorućom realizacijom o tome koliko je važno imati nekoga bliskog ko brine o majci koja se upravo porodila.
Pišem o ovome jer sam naišla na sjajan članak babice, dule i aktivistkinje prirodnog porođaja Glorije Lemay, u kojem objašnjava koliko je važno da se majka odmara nakon porođaja. I eto opet divne podudarnosti, da sam baš ovih dana razmišljala da napišem članak o tome kako brinuti o sebi kada si majka čija je prva dužnost brinuti o deci. Kako ukrasti tih suštinskih 7 sati dobrog sna, kako nahraniti um i intelekt nekom dobrom literaturom, kako održavati telo vežbama, a duh meditacijom i molitvom, kako popričati sa drugaricom i sa mužem bez da nam se neko ubacuje u reč – tačnije, kako pronaći vreme za sve to i biti majka, vaspitačica, kuvarica, čistačica,supruga, blogerka, a da ne spominjem posao i sve ono što volimo da radimo u slobodno vreme kao pletenje, slikanje, plesanje, fotografisanje, sađenje cveća, planinarenje i ostale aktivnosti koje nam ispunjavaju dušu? Gde se na listi svih ovih aktivnosti nalazi briga o meni i ispunjavanje mojih potreba? Naravno, period brige o deci dok su još sasvim mala podrazumeva da majka pomeri u stranu ispunjavanje nekih svojih potreba – možda odlaske u bioskop, sate provedene kod kozmetičara, sate provedene na telefonu ćaskajući sa najboljom prijateljicom i slično tome. Ali postoje potrebe koje ne sme zanemariti, jer će se u protivnom naći u situaciji da nema dovoljno energije da pruži svojoj deci ono što je sama suština majčinstva – kvalitetno društvo majke koja je zadovoljna i sposobna da im bude uzor, primer i vodič u životu.
Mislim da u našoj kulturi nije dovoljno podržan koncept brige o sebi i ljubavi prema sebi. To se često brka sa pojmovima egocentričnosti, lenjosti, sebičnosti. A naročito kada su u pitanju žene i majke, od kojih se još uvek očekuje ispunjavanje svih tradicionalnih porodičnih obaveza kod kuće, a pritom im je nakačena i nužda da privređuju podjednako kao muškarci. U današnje moderno vreme ubrzanja su svemu tome dodati nebrojeni izazovi u pogledu karijere, obrazovanja, seminara, društvenih projekata. Tako da često dolazimo u situaciju kada se trudimo da obavljamo stotinu stvari u isto vreme, i još da u svakoj budemo što savršenije. Sve je to u redu ako smo zaista energetski zmaj, znam neke žene i muškarce koji to jesu, ali ako nismo bolje je da to sebi priznamo i da napravimo pametnu selekciju u pogledu svoga vremena, aktivnosti i angažovanja. Naša kultura je usmerena na postizanje ciljeva i marketinški mozgovi se svim silama trude da to usade u kolektivnu svest kao životni stil: još ovo da kupim, još ovo da postignem, još ovo da doživim… pa ću biti sretan i ispunjen… do sledećeg izazova koji čeka iza ćoška. U osnovi ovo je muški princip – dinamika, osvajanje, juriš na cilj. I za muškarce je to ok, to je u skladu sa njihovim psihofizičkim sklopom. Ali da žene žive na takav način, može na neko vreme, a onda će sigurno doći do kratkog spoja, u jednom ili drugom trenutku. Ti trenuci su često baš oni kada žena dobije dete i kada odgaja dete, zato što je to upravo domen kojim vlada ženski princip, i taj princip zahteva svoje: mekoću, nežnost, prostor ispunjen mirom i tišinom, vreme koje teče ritmično i usklađeno, bez jurišanja i bojnih poklika. Koliko žena ima priliku da provodi vreme sa decom na ovakav način? Koliko žena ima priliku da vodi svoju trudnoću i da se porađa na ovakav način? Koliko žena ima priliku da provodi vreme posle porođaja na ovakav način? Danas, jako, jako, jako retko.
Jasno je da dok živimo sa malom decom ne možemo izbeći trku i frku, ali baš zato je važno da imamo makar i kratke trenutke mira u kojima možemo de se regenerišemo kroz opuštanje, meditaciju, razgovore sa sobom, duboko disanje, na bilo koji način „isključivanje“ iz maratona u kome živimo, i „priključivanje“ na svoju ličnu suštinu i na svoj lični izvor energije i inspiracije. Za mene su ti trenuci dugo vremena bili povezani sa molitvom i duhovnom praksom,ali odkada sam postala majka ovi trenuci su postali toliko kratki da ih sada više doživljavam kao razgovore sa samom sobom, osluškivanje unutrašnjih glasova, postavljanje pitanja i traženje odgovora, i možda više od svega svesni napor da dostignem stanje opuštenosti koje mi je najpotrebnije za obnavljanje. Nakon prvog iskustva trudnoće sam počela da shvatam koliko je važno stanje opuštenosti za moj sveukupni razvoj. Fizička opuštenost je jedan od ključnih faktora za pozitivno iskustvo porađanja, a do fizičke opuštenosti dolazimo svesnim naporima, vežbama kako tela tako i duha. Kada sam otkrila važnost opuštanja i počela da ga primenjujem tokom trudnoće, doživela sam povezanost i zadovoljstvo unutar sebe kao nikad do tada, i zahvaljujući tome imala priliku da zaista uživam u „blagoslovenom stanju“. Kada je došla druga trudnoća moja opuštenost je bila daleko od nivoa na kojem je bila tokom prve trudnoće, i moram priznati da još uvek tragam za njom.
Da se vratim na početnu temu, pomenuta dula i babica u svome članku navodi da je jedina i najvažnija dužnost novopečene majke koja se upravo porodila da se odmara. Da po celi dan leži sa bebom pokraj sebe, sa što manje odeće na sebi i na bebi, da bi se što više podsticao kontakt koža uz kožu, fizička blizina koja je u tom trenutku jedini način na koji beba može pojmiti ljubav, sigurnost i bliskost, kao i primiti majčino mleko – izvor života. Nije slučajno da se u svim kulturama sveta period nakon porođaja smatra nekom vrstom svetinje gde se majci i bebi dopušta da budu izolovane od svega i svakoga osim najbližih članova porodice. U Indiji je običaj da žena u šestom mesecu trudnoće odlazi kod svoje majke (pošto se podrazumeva da živi sa mužem i njegovom porodicom), ostaje tamo sve to porođaja i tri meseca nakon toga. Tokom ta tri meseca nigde ne izlazi van kuće, i ništa ne radi po kući. Njena majka i ostali ženski članovi porodice obavljaju sve kućne poslove i opslužuju mamu i bebu u potpunosti. Jedna Indijka mi je rekla da prvog meseca majka ne sme sama ni da podiže bebu, nego neko treba da joj je prinese. Taj period nakon porođaja ne samo da je važan za uspostavljanje odnosa između majke i bebe, nego i za buduće zdravlje žene. Sve što je ispomerano i izranjavano u utrobi žene koja se porodila sada treba da se vrati na svoje mesto. Čak i ako se žena oseća dovoljno snažnom, trebala bi da se odmara i ne radi ništa radi isceljenja svih unutrašnjih organa i procesa koji se odvijaju u telu. Ona naizgled ništa ne radi, ali njen organizam je upravo obavio najvažniji i najnaporniji zadatak svoga života, i sada ga privodi kraju. I ona zaslužuje da bude služena od strane čitave zajednice jer je upravo obavila ključni korak za grananje porodičnog stabla i za produženje vrste, veliki doprinos za porodicu i planetu. Ako ste trudne, ovde je članak koji će vas ubediti da se potrudite obezbediti sebi svu moguću pomoć tokom ovog blistavo intenzivnog perioda svoga života: http://wisewomanwayofbirth.com/the-undervalued-therapeutic-power-of-rest/
Iako živimo u kulturi koja sve ovo što pišem čini teško dostupnim, nemogućim i idealističkim ciljem, mi smo i dalje najviše odgovorni za sebe i za svoju porodicu. Iako nam svi viču „ubrzaj!“, mi imamo mogućnost izbora da usporimo svoj životni ritam tako da bude usklađeniji sa prirodom oko nas i unutar nas. Naša duša će se radovati, kao i naša deca, jer je postojani, ritmični, ne-prestimulisani tok života ono što im je preko potrebno da bi izgradili temelje svoje ličnosti u najranijem detinjstvu.
Drage majke, na koji način vi obnavljate sebe nakon svih maratona koje optrčite sa decom u toku dana?
Srdačno,
Tamara
Fotografija: Kristina Radnić
mesecevadeca.wordpress.com 
Tamara, tekst je divan! Ja sam se s prvom bebom bas lepo odmarala, uzivala, muz je bio slobodan i uzivali smo. S drugom je muz bio prezauzet a ja nisam zelela neku pomoc (gde mi je pamet bila) i nerado se secam tog peroda… Negovanje mame… steta sto nemamo adekvatan prevod za „mothering the mother“.
Sto se tice toga sta radim da obnovim sebe: citam. Na obuci sam za postpartum dulu i imam mnogo toga da procitam, i u tome uzivam. To mi puni baterije.
i jos jednom: tekst zaista prenosi poruku kako treba mama da se ponasa nakon porodjaja…
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Izgleda da nam je svima bilo mnogo lakše i opuštenije sa prvom bebom! Logično, naravno, naročito kada je u pitanju mala razlika, kao što je bila kod nas (18 meseci). Ne mogu ni zamisliti kako bi mi bilo bez pomoći. Drago mi je da ti se sviđa tekst i da ga odobravaš, naročito zato što si na obuci za dulu pa ti je poznata tematika… to je kompliment za mene.
Mene je takođe na prvom mestu čitanje, jedino što ponekad zbog čitanja zanemarim neke druge važne aspekte opuštanja koji su mi isto potrebni. Jer, priznajem, knjiga mi je najveća ljubav.
Sviđa mi seSviđa mi se
Uh…super tekst! Nažalost nisam imala nikakvu pomoć, ni sa prvim ni sa drugim sinom. Čak nam je i tata bio odsutan zbog posla i po nekoliko dana. Sa jednim i nekako, a sa dvoje (razlika 2 godine)…majko mila. Mada sam i ja malo kriva, htela sam sve sama, a kada nisam više mogla niko nije mislio da mi treba pomoć. Navikli su da ću sve ja…Sad kad zaspe uveče volim da odgledam neku dobru krimi seriju…ili da pišem.
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Draga Sanja, to je stvarno uh! Ja ne znam kako bih preživela bez pomoći, mi smo iznajmili stan pored zgrade mojih roditelja samo da bi sestra i mama mogle da mi pomažu (nakon drugog porođaja). Moja deca su inače vrlo zahtevna po pitanu emotivnog kontakta, što je razlog više za mene da tražim pomoć. Sećam se da sam u tom periodu srela jednu sestrinu poznanicu u gradu i ona nam je ispričala da je jedva preživela taj period, da joj je druga beba bila zahtevna i da je puno plakala, tako da bi jedva uspela do ručka da starijem detetu servira doručak, i da je svaki dan plačući čekala muža sa posla. Ja se zaista iskreno divim svim majkama koje uspevaju da ovo preguraju same, ali to tako ne bi trebalo biti, to nije prirodno i to je greška društva, civilizacije, porodice… A kada mislimo da možemo same, to je isto pogrešno naučeni obrazac koji nam je formiralo „moderno“ društvo… barem ja tako to vidim.
Hvala što si podelila sa mnom svoje iskustvo!
Sviđa mi seSviđa mi se
Zaista sjajan tekst! Ne znam da li sam ti već rekla, ako jesam – ponoviću. Uživam u toplini i emotivnosti s kojom pišeš, to se baš oseća i jako mi prija.
Negovanje mame je nešto što sam samo kroz instinkt osećala – nažalost, ni od svoje mame a ni od okruženja nisam imala ovu vrstu razumevanja, pa sam se nekako klackala između onoga što se od mene očekivalo i onoga što sam želela i osećala kao svoju jedinu obavezu – da ležim pored svoje bebe i dojim je po ceo dan.
Nekako sam se izborila uz podršku supruga i njegovu beskrajnu pomoć. Drugu vrstu pomoći sam odbijala jer je sa sobom i nosila kritikovanje mojih izbora da dojim bebu, da nosim bebu, da mazim i pazim svoju bebu, a to nisam želela i prema tome sam se odlučno i jasno postavila. Sa drugom bebom će sve biti potpuno drugačije i žao mi je što opet neću imati taj željeni mir, jer želim da se posvetim i svom prvencu. Ipak, znam mnogo više sada, a mislim da sam i okruženju jasno poručila kako doživljavam ulogu majke, pa se nadam da će bar početna zbunjenost i nesigurnost izostati.
Sada se negujem čitajući, učeći, radeći stvari koje mi prijaju. Kako malac raste, tako sam i ja samostalnija, jača. Mislim da je sreća i harmonija koju majka ima sa samom sobom jedna od važnijih poruka koju može da prenese na svoju decu. A odatle polaze i dalje se nastavljaju sva druga unutrašnja zadovoljstva i veštine u komunikaciji.
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Hvala ti puno na toplim i ohrabrujućim rečima. Nema veće inspiracije za pisanje od one kada znaš da to nekome ogreje dušu!
Potpuno te razumem u tome što si sebe zaštitila od nekonstruktivne kritike i nepovoljnog uticaja, čak i po cenu nedostatka pomoći, jer pitanje je da li bi se to na kraju ispostavilo kao pomaganje ili odmaganje. Pomoć nije samo fizička, nego i u moralnoj podršci i ohrabrenju. Ja sam takođe morala da se pomirim sa nekim stvarima koje su bile protiv mojih principa, na primer da starijoj ćerki kod bake i deke dozvoljavaju da gleda televizor mnogo duže nego što ja smatram da je zdravo (tačnije ja sam veliki protivnik bilo kakvih ekrana za malu decu), ali sam to jednostavno morala prihvatiti jer je to i dalje bila bolja opcija od one da po celi dan budem sama sa njom i malom bebom (koja većinu vremena plače!). Tako nekad pravimo kompromise, i ja to zovem „od dva zla izaberi manje“. Isto tako, ako znamo da će nam nečija „pomoć“ više smetati i stvarati tenziju, onda bolje izabrati da se malo više sami pomučimo, ali da budemo na miru.
Jako si lepo to napisala: „Mislim da je sreća i harmonija koju majka ima sa samom sobom jedna od važnijih poruka koju može da prenese na svoju decu. A odatle polaze i dalje se nastavljaju sva druga unutrašnja zadovoljstva i veštine u komunikaciji.“ To je jedna od poruka koju sam želela da prenesem ovim tekstom. Drago mi je da se razumemo…
Sviđa mi seSviđa mi se
Na zalost, kao sto si lepo primetila, nasa kultura nema obzira prema majci koja se tek porodila i u svom gustom rasporedu treba da pronadje vremena za sebe. Ja sam, na srecu, prva dva meseca imala pomoc moje mame, ali i muza koji mi je, iako prezauzet, bio ogromna ogromna podrska!
Sve iz „starog“ zivota mi je nedostajalo i trebalo mi je puno vremena da se pomirim sa tim da mnoge stvari necu moci da radim. Pocela sam da pisem i idem na vezbe koje kombinuju ples-tako se opustam i to mi prija.
Beba je od pocetka i dan danas veoma zahtevna, minimalno spava, budi se nocu i neverovatno je aktivna i kada ima temperaturu 39C.
Mama je jednom morala da ode, a ja sam navikla da, dok nam se ponovo ne vrati, za sebe imam vikende, kada moj muz rado prihvata da cuva bebu, da ja bar malo mogu da radim ono sto me opusta (ili ne radim nista, ako mi tako prija:)).
Sviđa mi seSviđa mi se
Ja mislim da je prisustvo i pomoć majke u mesecima nakon porođaja neprocenjiv dar, zato sam i počela članak sa tom rečenicom da želim biti prisutna u tom periodu života svoje ćerke. Imala si sreću zbog prisustva majke kao i susretljivog muža, što nije uvek slučaj u današnje vreme. Meni je od svih najviše pomogla sestra pošto je imala najviše vremena, i najviše „živaca“ da se bavi dvema malim bebama, od kojih je ona manja bila takođe kao tvoja (i još uvek je!): zahtevan, nemiran, i dalje se često budi noću i opire se spavanju.
Hvala što si podelaila sa mnom svoja iskustva!
Sviđa mi seSviđa mi se
Диван текст, разнежио ме.
Ја сам после сва три порођаја имала помоћ што мужа, што свекрве и маме. Значила ми је заиста много. Са првим дететом много ми је значила свеукупна подршка, нарочито око дојења, јер сам се тад много намучила, али смо истрајали.
Опуштам се писањем и читањем. Не могу још увек наћи времена за књиге, али ми блогови дођу као замена.
Sviđa mi seSviđa mi se
Drago mi je da je tekst dodirnuo tvoje emocije, i hvala što si podelila sa mnom svoja iskustva. Ja uvek kažem da skidam kapu svima koji imaju više od dvoje dece! Divno je i ohrabrujuće da imaš pomoć i podršku, što je mislim sa troje dece zaista neophodno.
Ja sam trenuto takođe na „blog terapiji“, iz istog razloga nedostatka vremena, ali se provuče i koja knjiga.
Sviđa mi seSviđa se 1 person