Susreti

love_of_books_202371

Ovih dana puno čitamo priču o Palčiću. Kada sam prvi put počela da je čitam i došla do rečenice „roditelji su odlučili da ih ostave u šumi“ ugrizla sam se za usnu i podigla pogled prema majušnim licima koja sa pažnjom slušaju svaku reč koju izgovorim. Pomislila sam, u redu, sad je vreme da i ovo čuju. Izgovorila sam i na trenutak zastala. Tišina lebdi u vazduhu. Nakon sledeće rečenice sam opet malo zastala, čekajući. I nakon sledeće. Onda je bata konačno prozborio, nevino i jasno kao odraz sunca u njegovim očima: „A hoćete li i vi nas tako ostaviti u šumi?“. Došlo mi je da ih oboje stisnem uz sebe i viknem: „Nikada, nikada, nikada vas nećemo ostaviti, pa makar svi nemali šta da jedemo!“. Izgovorila sam tu rečenicu, bez vikanja i stiskanja, ali sa jako uverljivim tonom i direknim pogledom u plavetnilo njihovih očiju. Sledećeg dana je ponovio isto pitanje, ali već sa smeškom na usnama. Nakon toga ga više nije imao potrebe ponavljati. Ali su tražili da čitamo tu priču svakodnevno, po više puta.

Kada sam im pričala Ivicu i Maricu dok su bili manji uvek sam izostavljala taj detalj – da su roditelji zbog siromaštva odlučili da ih ostave u šumi – i umesto toga bih rekla da su se izgubili. Nisam znala kako bih im objasnila tu činjenicu da roditelji mogu tako nešto da odluče i nisam želela da budu zbunjeni u vezi toga. Sad sam im rekla da se to dešavalo nekada davno jer su ljudi bili jako siromašni, ali da se danas tako nešto ne dešava. I još sam rekla da mi ni tada ne bismo to nikada učinili – da potvrdimo do kraja. Čitajući ovu priču iznova i iznova, i gledajući sa kakvom pažnjom upijaju svaku reč, shvatila sam da je ovo neka vrsta terapije za decu. Kroz ovu priču oni se suočavaju sa svojim najvećim strahom – da budu ostavljeni i izgubljeni u nepoznatom svetu. Kroz priču oni proživljavaju te emocije na jedan potpuno bezbedan način, i zaokružuju to iskustvo snalažljivim pronalaskom rešenja i srećnim završetkom. Zbog sposopnosti deteta da se potpuno uživi u priču, da živi u svojoj mašti, slušanje priča je jako bitan deo njihovog sazrevanja i odrastanja. Kao i igra, putem koje se priče iz njihove mašte ovaploćuju u još realnije iskustvo. Iz tog razloga, ne treba izbegavati negativne događaje u pričama, koliko god da nama ponekad deluju surovi. Deca još ne poznaju tu dimenziju surovosti koju mi poznajemo, i oni te iste informacije doživljavaju drugačije nego mi. I baš preko priča se upoznaju sa raznim vrstama osećanja, sa raznim ljudskim karakterima, sa raznim mogućnostima delovanja koja ih čekaju u stvarnom životu. Što priča dublje zadire u njihove emocije, strahove ili potrebe, to su više privučeni njom i imaju je potrebe puno puta slušati, da bi doživeli to iskustvo i integrisali ga unutar sebe. Slušanje priča je realna detetova potreba kao što je realna i potreba za hranom.

Priče koje imaju za temu odvajanje od roditelja i na kraju ponovni susret i zajedništvo sa roditeljima su prikladne naročito za najmlađu decu.To su priče poput Ivice i Marice, Zlatokose i tri medveda, Palčića, Pinokia, i još nekih manje poznatih priča. Nama su se trenutno sve ove priče počele spontano preplitati kroz igru, naše kućno pozorište i kroz slušanje. Iako su moja deca malo osetljivija od drugih, kao što sam opisala u prethodnom članku, verujem da su svoj deci ovog uzrasta ovo „goruće“ teme, pošto je prvih nekoliko godina nakon rođenja najizraženija potreba za sigurnošću. Zato je važno da puno grlimo decu dok su mala, i da im grejemo dušu pričama koje će im dati osećaj da su sigurni i bezbedni u toplom roditeljskom gnezdu. Ovaj najraniji osećaj sigurnosti je osnova koja će popločiti tlo budućeg života deteta svim onim stvarima koje su preduslov za sreću: samopouzdanje, osećaj lične vrednosti, poverenje u život i u životnu svrhu.

U ezoteričnom smislu, ovo odvajanje i ponovni susret od voljenog bića i od bića koje je izvor života je tema svake pojedine duše ovoga sveta. To je odnos između duše i Boga, odnos u kojem duša pokušava da pronađe put do svog izgubljenog izvora. Prirodno stanje duše je da boravi u bliskom zajedništvu sa Bogom, bez obzira gde se nalazi. Bog je sveprisutan i u tom odnosu ne postoji prepreka sa Njegove strane – samo sa naše. Potraga za Bogom i čežnja za ponovnim susretom sa Njim je duboko usađena u prirodu svakog živog stvora, baš zato što je to najprirodnije stanje postojanja. Kao što je malom detetu najprirodnije stanje postojanja u bliskom dodiru sa roditeljima. Kroz detinju nevinost se mnogo jasnije probija sjaj duše nego kroz odbrambene obruče odraslog čoveka. Ali ako odrastao čovek uspe da očuva detinju nevinost u sebi kao dragocenu kap vode u pustinji, onda ima nade da će duša sretno isijavati i kroz njega.

Kada postanemo roditelji dobijamo priliku da se opet osvežimo detinjom kapi u svojoj unutrašnjoj pustinji. Ako smo se ponovo susreli, ja i moje unutrašnje dete, onda ima nade da ćemo ovoga puta ostati zajedno. I da ćemo zajedničkim naporima uvek negovati dete u svojoj deci, čak i onda kada porastu i zaborave na priče, na suze, na pitanja i na smeh koji im sada greju dušu i uljuljkavaju ih u miran san. Ali ovoga puta, mi ih nećemo zaboraviti.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Love Of Books by George Hodan

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s