I miš se iz grada vrati u selo…

13227215_214802228906942_7342388573984346976_n

Iako je Sombor tek provincija u poređenju sa većim gradovima, naše posete Somboru su kao izleti u gradski život. Tamo živimo u stanu na petom spratu iz kojeg svaki izlazak napolje zahteva čitavu organizaciju, naročito po hladnijem vremenu. U stanu imamo mnogo manje prostora i mogućnosti za trčanje i skakanje po sobama nego što smo navikli. Imamo dosta igračaka, ali prostorom ubedljivo vlada televizor koji se dosta često uključuje (i isključuje!), što je ipak dovoljno da igranje igračkama potisne u drugi plan. Tokom igre dominira imitiranje omiljenih likova iz crtanih filmova koji se gledaju. Naša seka ima u sebi nešto melanholične prirode i vrhunsko zadovoljstvo u gostima joj je da se sklupča ispod ćebeta uz svoju tetku i gleda crtane pijuckajući „dečiju kafu“. Ipak, savesno sluša mamine savete da je potrebno često isključivati televizor da nas ne bi zabolela glava, pa se sve češće čuju njene komande „Mama, isključi sad televizor!“. A što se tiče bate, njegov temperament je daleko od melanholika, i nakon nekoliko dana provedenih u stanu oduševljenje novim ambijentom počinje da splašnjava, a nestrpljenje da raste. Nisam brojala, ali sigurno ne manje od pedeset puta na dan čujem njegove rečenice tipa: „Mama, meni je dosadno…..Mama, ja bih nešto novo da radim…..Mama, a šta ćemo sad?“ Pošto je on dete izuzetno sklono senzornim igrama, a ovde nema peska, zemlje, blata ni trave, jedino što mu preostaje da zadovolji svoju potrebu za ovom vrstom dodira je – brašno. Dok dosađuje mami koja kuva gore spomenutim pitanjima, odjednom mu lice zablista od novorođene ideje: „Mama, i ja bih da kuvam!“ Onda prvo izvadi sve šerpe i lonce iz ormara, puni ih raznim orašidama, suvim mahunarkama, makaronima, i ostalim zrnastim materijalima, pa ih nosa po sobama i meša, premešta po raznim stolovima, prebacuje sadržaje iz jedne posude u drugu, i to ga zaokupi neko vreme (ovo isto u jednostavnijoj varijanti je radio i kad je bio beba). Kada to dosadi prelazi na plan B, a to je mešanje brašna i vode. Sve do ovog momenta baka nekako toleriše njegova kuvarska umeća, ali kada krene da curi lepljiva smesa od brašna i vode po stolu i niz sto, dok se presipa iz većih u manje posude, baki počinje da se diže kosa na glavi. Tako se tokom celog našeg boravka u Somboru čuvaju neki lonci puni brašna i vode po frižideru, šerpe po krevetima, varjače po ormarima, dok nam se po tabanima lepe zrnca pasulja, sočiva i polomljenih makarona. Baka svako jutro mrmlja kroz bradu: „Nemoj da mu spominješ brašno danas!“, ali njegove ideje su, naravno, brže od naših skrivenih namera.

Najveće olakšanje svima je kada osvane sunčano jutro i kada izađemo napolje, najčešće u šetnju kroz grad. U ovome se svi troje slažemo – volimo šetnju kroz Somborski glavnjak, deca zbog vožnje autićima, igranja u parku i hranjenja golubova kokicama, a mama zbog starog dobrog osećaja iz detinjstva i devojačkog doba kada je glavnjak bio njena druga kuća, doduše puno drugačijeg izgleda nego što je danas. Ipak, osećaj opuštenosti i neke unutrašnje sreće je i dalje tu, ta neka širina prostora kroz koju se vreme lagano kotrlja u vojvođanski sporom ritmu, sa poznatim stablima bođoša na ulicama, sa ponekim poznatim licem i osmehom u prolazu, sa bleskovima sećanja na neke drage doživljaje i utiske. Jako lepa sećanja me vežu i za dvorište ispred naših zgrada gde smo se beskrajno igrali i jurcali kao deca, puna života, puna ideja, puna šale, puna energije. Danas se u dvorištu tek tu i tamo vide deca, leti više, a zimi skoro uopšte. Umesto dece dvorište ispunjavaju redovi automobila, u senci sada već gorostasno izraslih drveća iz mog detinjstva. Ipak, kada je lepo vreme izađemo napolje i penjemo se na isto drvo gde su se mnoge generacije do sada penjale, trčimo po livadi, loptamo se i družimo sa ponekim detetom koje naiđe.

I nakon tih desetak dana u gostima kod naših milih u Somboru, veselog se srca vraćamo u naše dvorište sa baštom, peskom, grožđem, višnjama, kucom, jagnjićima i letnjom kuhinjom u kojoj možemo da prosipamo brašno do mile volje, ispred koje možemo da se prskamo i polivamo do gole kože u letnjim mesecima, a tokom jeseni i zime da gacamo po barama i blatu koliko nam se prohte. Naš povratak u Adu mi često izgleda kao povratak miša u selo nakon posete svome rođaku u gradu, gde se nije uspeo ni pošteno najesti zbog silnih prepreka koje nosi gradski život. Naravno,i ovde se s vremena na vreme čuje batino pitanje: „A šta ćemo sad novo da radimo?“, koje se obično brzo rasprši među zrncima peska, utopi u flašama vode ili izgubi u lavežu psa i blejanju jagnjića. Seka se umesto gledanja crtanih filmova udobno zavali u svoj ćošak i „čita“ knjige ispredajući priče bez kraja i konca iz riznice svoje bogate mašte, često zasmejavajući tatu i batu do suza.

I nakon nekog vremena, zaboravićemo dosadne trenutke provedene u Somboru i poželećemo se bakine i dekine pažnje, tetkinog milovanja, crtanih, šetnje po glavnjaku, školice engleskog sa veselom tetka Zoricom, igraonice, bođoša, fijakera, i svega ostalog što volimo u tom našem gradskom životu. Ali samo dok smo na izletu…

036

 

029

034

037

Advertisements

6 thoughts on “I miš se iz grada vrati u selo…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s