Usklađivanje različitih potreba

ews_chkbrd_art_19

Nedavno smo se vratili sa Fruške Gore gde se svake godine u ovo vreme sastajemo sa našim bhakti-yoga  prijateljima, ali pre nego što napišem članak o svim doživljajima i inspiracijama koje smo poneli sa sobom imam potrebu da izrazim neka svoja trenutna razmišljanja. Nakon pet i po godina apsolutne posvećenosti majčinstvu nedavno sam dala sebi prostora da se počnem malo više baviti sobom. Drugim rečima, da počnem više negovati sebe, voditi računa o svome zdravlju, praviti prostora za ispunjavanje mojih ličnih potreba koje nisu povezane sa decom. Moja razmišljanja su počela da se kreću ka širem krugu tema od samog roditeljstva, teme kojom sam preokupirana od kada sam postala majka, očigledno sa razlogom. To se dešava spontano, bez da sam isplanirala, bez da me je neko savetovao ili me opomenuo. I nekako se to kreće paralelno sa promenama koje moja deca doživljavaju u svom razvoju. Oni sve više iskoračuju iz maminog gnezda u svet, oni postaju svesniji, razumniji, svojevoljniji. Mnoge stvari postaju lakše iz razloga što im se mnogo toga može objasniti, i što se mnogo toga možemo razumno dogovoriti (ah, dugo željeni momenat!). Ali uporedo sa olakšanjem raste i složenost naših odnosa, baš zato što njihova individualnost sve više dolazi do izražaja. Kada je sa rastom individualnosti povezan i rast snage volje, što je u osnovi jako zdravo i što je znak da se naše dete razvija u dobrom smeru, onda dolazi do neminovnih sukoba različitih individua u porodici. I to je isto dobro, jer se preko tih sukoba uče prve lekcije o životu, o samokontroli, o potrebi da budemo saosećajni i susretljivi, o rešavanju problema na konstruktivan način. Moje trenutno ponašanje sa decom se pomalo razlikuje od onog od pre godinu dana i ranije. Postala sam strožija, počela sam jasnije da izražavam svoje potrebe, počela sam više da ih podučavam rečima, pa čak sam počela i više da vičem na njih (što sam oduvek smatrala nepoželjnim roditeljskim ponašanjem!). Priznajem, i dalje ga smatram nepoželjnim, i nekom vrstom ličnog poraza, ali sa druge strane osećam se olakšavajuće priznavajući svoja nesavršenstva. Ponekad mi je podizanje glasa jedini način da doprem do njih, naročito kada sam na neko vreme izvan kontakta sa njima, fizički, mentalno i emotivno. Ako su oni pritom u euforičnom stanju to mi je jedini most kako da ponovo stupim sa njima u kontakt, i najčešće ostane na tome. Ali pošto smo oduvek u bliskom odnosu, i pošto su zbog toga razvili dovoljno poverenja u mene, moje vikanje nikad ne izaziva dramatičan emotivni efekat, a često pomogne da se stvari dovedu na svoje mesto. Ono u šta sam oduvek verovala i što mi se sad potvrđuje je činjenica da, ako smo u najranijem detinjstvu podarili detetu dovoljno BEZUSLOVNE ljubavi, bliskosti, poštovanja i podrške, onda će u kasnijim fazama naše podučavanje i disciplinovanje imati bolji efekat i biti lakše prihvaćeno. Naravno, pod uslovom da je izražavanje bezuslovne ljubavi i dalje aktivno prisutno (sa tim se nikad ne prestaje!)

Paralelno sa davanjem bezuslovne ljubavi mora da postoji i postavljanje određenih granica, inače rizikujemo da nam dete odraste u uverenju da je ono centar univerzuma, što nije uverenje koje će mu doneti sreću i uspeh u životu. Ako nije centar univerzuma onda mora da se prilagođava tuđim potrebama, da uviđa da uopšte postoje tuđe potrebe, a ne samo njegove/njene. U zadnje vreme često naglašavam deci koje su moje potrebe i zašto imam pravo na njihovo ispunjenje, iako se ponekad to sukobljava sa ispunjenjem njihovih potreba/želja. Takođe im pokušavam pomoći da shvate kako se moraju prilagođavati „višim silama“ života, kao što je na primer vreme. Ovih dana vladaju nesnosne vrućine, a mi zbog prehlade ne smemo da idemo na bazen. Nemirni i „puni želja“ oni traže da idemo u grad zbog ovoga ili onoga, a šetnja do grada po ovim vrućinama je moguća samo predveče. Tako mi provodimo čitav dan razjašnjavajući se zašto moramo čekati da bismo ispunili neku svoju želju, zašto je to potrebno, zašto je to dobro za nas, koje su posledice ako to ne ispoštujemo. Dakako, bilo bi mnogo lakše sesti u auto i obaviti to što treba za pola sata i vratiti se, ali pošto nam je tata na poslovnom putu, a nemamo drugi auto, mi koristimo predivnu priliku da učimo lekcije o strpljenju, o prilagođavanju, o svom položaju u odnosu na Sunce, vetar, kišu, prirodu koja nas okružuje i sile na koje ne možemo da utičemo. Ovo nisu lekcije koje se uče za jedan dan, nego se uče celi život, ali upravo sada počinju.

U postavljanju granica, disciplinovanju, i u bilo kojem drugom ponašanju sa detetom mislim da je ključni faktor iskrenost, ili još tačnije, autentičnost. Ako se ponašamo na način koji je u skladu sa našim uverenjima i stojimo iza toga, ako smo spremni preuzeti odgovornost za sve posledice svoga ponašanja, to je za mene iskrenost ili autentičnost. To je naročito važno u situacijama kada pogrešimo, a grešićemo sigurno pošto smo nesavršeni. Ako pogrešimo i priznamo, ako pokažemo svoju slabost, ako priznamo da nešto ne znamo ili ne umemo, autentični smo. Sa druge strane, ako smo u nešto čvrsto uvereni i uporni da istrajemo u tome uprkos spoljašnjim faktorima, autentični smo. Ako zahtevamo određene stvari od svoje dece i potpuno nam je jasno zašto je to važno i spremni smo to potkrepiti sopstvenim primerom, autentični smo. Ako ne zataškavamo svoja osećanja nego smo spremni da ih izrazimo i imenujemo, čak i kada nisu tako sjajna i bajna, autentični smo. Ako stojimo ispred deteta jasni u svojim potrebama, osećanjima i zahtevima, autentični smo. Da bismo bili autentični potrebno je da imamo snagu karaktera, iskrenost i odgovornost što će prirodno kod deteta izazvati neku vrstu poštovanja i poverenja, kao i dozvolu/podršku da i ono samo bude autentično (ukoliko ove podrške nema onda ne pričamo o autentičnosti nego o dominaciji).

I da se vratimo na početnu tačku, autentičnost nije statično stanje, nego neprekidni tok života koji pulsira na različitim nivoima našeg bića, ritam koji nas poziva da budemo baš ono što jesmo, ono jedinstveno što trebamo podariti sebi i drugima. Nekada je ta naša jedinstvenost više izražena, a nekada se pomalo zakoči i zgrči između visova i padova raznih životnih izazova. Zato je potrebno iznova i iznova ponirati u svoje dubine, da bismo sledećeg trenutka izašli na svetlost dana jači, lepši, jasniji, svetliji, bogatiji. Iako ovi trenuci nekada nisu kratki, iako među njima uvek ima perioda tame, sumnje, preispitivanja, slabosti, to je ritam našeg ličnog rasta koji nikada ne prestaje. I kojim vredi koračati.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: waldorftoday.com

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s