Naš letnji kamp

Svake godine prve dane jula započinjemo na obroncima Fruške Gore, okruženi šumama, zujanjem pčela i bumbara, pesmom, plesom i osmesima. To je mesto na kojem se susrećemo sa mnogim prijateljima koje ne viđamo tokom godine, koji dolaze iz svih krajeva ex Jugoslavije, kao i manji broj onih iz Evrope, Amerike, Indije. Ranijih godina sam pronalazila veliko zadovoljstvu u posećivanju seminara i radionica koji se bave raznim duhovnim temama, a još veće u pevanju i plesanju tokom kirtana, devocijskog muzičkog programa uz pratnju tradicionalnih instrumenata (meni definitivno najlepše iskustvo duhovnosti koje sam do sada iskusila!). Od kada sam postala majka jedva sam uspela da provirim na neki od gore pomenutih događaja, ali sam zato redovni i postojani član neformalnog dečijeg vrtića na kampu. To je za mene divna prilika da 5-6 dana skoro po 12 časova dnevno budem u društvu dece različitih uzrasta i njihovih majki od kojih su mi neke stare a neke nove drage prijateljice, da čujem i vidim neka drugačija iskustva zajedničkog života sa decom, kao i da osetim olakšanje i podršku zbog istih izazova kroz koje prolazimo. Svaki put nakon završetka kampa poželim da imamo ovakve kampove ne samo jednom nego nekoliko puta godišnje (barem!).

Ove godine smo imali animatora – mađioničara i njegovu suprugu kao nosioce programa vrtića, uz koje smo se puno smejali, trčali, glumili, igrali, plesali, lutali po šumama, slušali zanimljive priče, pa čak i preskakali logorsku vatru (doduše najmlađi članovi vrtića su u ovom programu bili samo posmatrači).

Takođe smo imali jednu divnu porodicu sa obale Jadranskog mora koja u sastavu ima i dve bebe od sedam meseci, koje su zahvaljujući ležernosti svojih roditelja bile za naše članove vrtića kao žive lutke koje su mogli da nosaju, maze, zabavljaju, šetaju kolicima i umiruju kada se rasplaču.

Bilo je dečice od uzrasta ovih beba pa sve do mladih tinejdžera. Jedan tata je doneo i štene staro nekoliko dana koje je spasio sa ulice i hranio ga mlekom iz kapaljke. Bila je i jedna veeelika mreža za ljuljanje u koju je moglo da stane po šest-sedam dece u isto vreme i koja im je uglavnom služila kao brod koji se ljulja po valovitom okeanu. Bilo je loptanja, trčanja, skakanja, kopanja, crtanja, kupanja u bazenčiću, kao i pomalo padanja, plakanja, nadmetanja, otimanja igračaka, dosađivanja, jedenja pice i sladoleda u trenucima kada izazovi prerastu u „žute minute“.

Iako je sve baš ovako lepo i divno kao što sam opisala, našim malim osetljivcima je sve do sada (i još uvek pomalo) ovo bilo preintenzivno iskustvo socijalizacije. Prvi put kao majka sam išla sa sekom kada je imala sedam meseci, baš kao i bebe blizanci ove godine, što je bila prava milina, naročito jer sam bila sa sestrom sa kojom sam dadiljala u smenama. Sledeću godinu smo morali propustiti jer se bata rodio toga leta. Sledećeg leta smo došli kad je seka imala tri i po, a bata dve godine. Prve noći su se probudili u 1 sat posle ponoći i jurcali kroz sobu do 5 ujutru (ne moram spominjati da je bilo još onih koji se nisu naspavali u susednim sobama paviljona!). Nakon te noći smo se pokupili i otišli, ostavljajući komšije da se na miru odmore. Sledeće godine smo uspeli spojiti četiri, a ove godine celih šest dana, i još je seka htela duže ostati.

Osetljiva deca, ona koja se teže opuštaju i kojim je potrebno više „ličnog prostora“ i vremena sa roditeljima jedan na jedan, mogu ovakva događanja doživeti kao prenaporna, naročito ako su mlađa od šest godina. Seka je sada blizu šeste i već se oseti velika razlika u odnosu na protekle godine iskustva ovog kampa. Iako su pred mojim očima bila i deca koja su sasvim drugačija od moje, koja se lako prilagođavaju, koja su otvorenija i više uživaju u društvu vršnjaka, zaista je neophodno da svoje ponašanje prilagodim potrebama svoje dece i ne pokušavam na silu da ih navodim da budu deo grupe i da čine isto što i ostali. Bilo je dosta momenata kada smo morali da se povučemo u svoju sobu umesto da učestvujemo u nekoj uzbudljivoj aktivnosti sa ostalima. Bez empatije, tolerancije i pravog razumevanja razvojne dinamike i prirode svoje dece, ovo bi bilo teško prihvatiti i usvojiti kao prioritet. Ovi događaji mi samo potvrđuju da je mnogo zahtevnije biti roditelj osetljivog teže-prilagodljivog deteta nego onog koje se lako prilagođava. Dok sam ja, i nekolicina drugih majki, skoro neprekidno za petama svoje dece (ili ona za našim!), druge majke bez ikakvih problema i smetnji pričaju, druže se, učestvuju na raznim aktivnostima dok se njihova deca opušteno druže sa drugom decom, ili drugim roditeljima, ili čak sama sa sobom. Ali sa druge strane, to mi daje priliku da i ja sama budem više osetljiva, više saosećajna, više nežna i više kreativna. Tačnije da to učim da postanem… Hvala mojim najdražim malim učiteljima na pruženoj šansi!

PS: Ne smem zaboraviti da se zahvalim dragim i dugogodišnjim prijateljima Milošu i Zorici Blanuši koji već dugi niz godina sa uspehom organizuju ovaj kamp uprkos raznim izazovima i teškoćama, i time usrećuju mnoge ljudi koji žele autentično iskustvo duhovnosti, kao i mnoge roditelje (i decu) željne druženja i izlaska iz kolotečine svakodnevnog života.

Srdačno,

Tamara