Umetnost podržavanja

hand_hands_green_224147

U poslednje vreme sve češće pitam sebe ovo pitanje: kako da pružim pravu podršku, onu koja će uistinu pomoći, olakšati, ohrabriti, utešiti, nahraniti? Verujem da je ovo pitanje koje postavljaju sve majke, s obzirom da je naša prirodna uloga u životu naše dece da im pružamo sve što sam gore nabrojala – delanja koja se u mojoj viziji povezuju pod imenom podrška. I moja sve češća preispitivanja o značaju podrške me polako dovode do zaključka da je meni samoj ona potrebna mnogo više nego što sam je imala tokom života.

Razmišljala sam kako bih mogla definisati skup svih tih važnih pojmova koji se spajaju preko značenja reči – podrška. Već sama reč puno govori: po-držati. U (mojem) prevodu to bi značilo kao držanje nekoga u ispravnom i zdravom stanju, u sigurnom prostoru, u zoni bezbednosti i ljubavi. Da bi neko mogao nekoga ili nešto držati mora imati određenu dozu snage i čvrstine. Držati znači postati neka vrsta oslonca čije prisustvo uliva sigurnost i obezbeđuje opuštenost i poverenje. Nedavno sam naišla na engleski termin koji objedinjuje suštinu ovih značenja – „holding space“ – što bi doslovno mogli prevesti kao „držati prostor“. Kada držimo prostor oko nekoga mi ga svojim prisustvom štitimo, grlimo i u isto vreme omogućavamo slobodu kretanja, baš kao posuda u kojoj može da se drži neki predmet bilo da je u celini, bilo da je u delovima. Ovo držanje prostora nekome znači da mi doslovno podržavamo postojanje toga bića u celini, bez obzira u kojem se stanju ono trenutno nalazi. Pošto svako od nas, neminovno, prolazi kroz životne momente celovitosti i ispunjenosti, koji se smenjuju sa momentima necelovitosti i rasejanosti, držanje prostora nekome znači da podjednako podržavamo osobu u svim ovim različitim fazama. U stvari, to postaje mnogo potrebnije upravo u fazama rasejanosti, kao što nam je potrebnija posuda da drži kocke koje su se raspale više nego kulu ili dvorac koji smo sastavili.

Ono što bitno razlikuje ovo držanje prostora od onoga što obično podrazumevamo kao pomaganje nekome je u većoj pasivnosti ovakve podrške u odnosu na aktivnost pomaganja. Ako želimo nekoga podržati na ovaj način znači da ne pokušavamo da učinimo, pokrenemo, usmerimo, zaključimo, rešimo, posavetujemo ili izbavimo. Umesto svega ovoga mi jednostavno prisustvujemo, pažljivo slušamo, saosećamo, reflektujemo ili dopustimo da ono što nam osoba želi preneti bude primljeno i poslato nazad kao potvrda da smo primili poruku, bez ikakvog ocenjivanja sa naše strane. Neko se može pitati u čemu je uopšte svrha ovakvog pomaganja i kako se na ovaj način može dostići neki opipljivi rezultat. Najvažniji rezultat ovakve podrške je da osobi dajemo jasan znak da imamo poverenja u nju bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi, bez obzira na stanje u kojem se nalazi, i da na osnovu tog poverenja joj dajemo slobodu da deluje iz svoje suštine. Ukazujemo poverenje da u svojoj suštini osoba ima potencijal da pronađe svoja rešenja i da se vrati u ravnotežu iz koje je iskliznula, ili da uspe u onome čemu stremi. Ovo poverenje ili vera u nekoga je ona sila koja pomaže da se dođe do rešenja i opipljivih rezultata, ali ne kroz kontrolu koja dolazi spolja nego kroz preobražaj koji dolazi iznutra. Ali upravo ovde dolazi do škakljivog momenta: da bismo bili spremni imati poverenje u nekoga, prvo moramo imati poverenje u sebe. Da bismo pružili veru i poverenje, moramo ih imati u sebi. Ne možemo dati nešto što nemamo. A često je razlog ovog našeg nedostatka upravo to što do sada niko nije imao dovoljno poverenja u nas. Naročito dok smo bili deca, kada nam je to bilo najvažnije za izgradnju svog ličnog pouzdanja i poverenja u sebe, i u svet oko sebe, što je kod dece jako blisko povezano. I sada kao majke se nalazimo u situaciji da trebamo pružiti poverenje svojoj deci, imati veru u njihovu snagu, lepotu, autentičnost, ispravnost, spretnost i vitalnost, naročito u situacijama kada ovi kvaliteti padnu u senku pred izazovima emotivnih padova i histerija, bolesti, nesnalaženja u društvu, neusklađenosti sa važećim društvenim normama… a možda ni mi same nismo dobile podršku i poverenje u istim takvim situacijama kada smo bile deca. I možda upravo zbog toga ne možemo da se otmemo utiscima zastrašenosti, sumnjičavosti, stalnog  preispitivanja šta je ispravno a šta pogrešno, ili povlačenja duboko u sebe kao u jedinu zonu sigurnosti koju poznajemo.

Mesto gde najviše ne uspevamo da pružamo podršku je tamo gde se nečije želje i ponašanje kose sa našim ličnim ubeđenjima, ili još češće sa uvreženim društvenim normama. I obrnuto, tamo gde se naše želje i ponašanje ne uklapaju u sistem vrednosti osoba kojima smo okruženi, tamo ne uspevamo da dobijemo podršku od njih. Na neki način, ovo je prirodan proces prilagođavanja opštevažećim društvenim pravilima koji započinje od najranijeg detinjstva, i što je zajednica tradicionalnija ili konzervativnija, prilagođavanje se strožije zahteva. Život u zajednici neminovno nosi sa sobom ovaj dinamični ples između ličnog i zajedničkog interesa, gde se lični interes često mora povinovati zahtevima zajedničkog interesa. Meni je ovaj princip potpuno prihvatljiv kada je zajednički interes pravedno ustoličen sa ciljem dobrobiti za sve članove zajednice, ali ono što mi nije prihvatljivo je kada pojedinac ili grupa nameće svoja pravila kao jedino ispravna bez dovoljno fleksibilosti, empatije ili širine uvida. Ovo ne važi samo za društvene vođe i velike face, nego svako od nas, u najobičnijim svakodnevnim situacijama puno puta dolazi u poziciju da deluje kao nečiji autoritet, sudija ili advokat. Puno puta, često i ne primetivši, osuđujemo, ispravljamo, ograničavamo i omalovažavamo nečije reči ili postupke. Najčešće to radimo sa ljudima koji su nam najbliži i nad kojima imamo neku vrstu odgovornosti ili moći. Najčešće su to upravo naša deca, partneri i roditelji.

Iako se trudim da što manje sputavam svoju decu nepotrebnim pravilima i da ih ne opterećujem raznim blokadama, često uhvatim sebe kako izdajem komande, čak ih ponavljam kao papagaj, u mnogim situacijama kada to možda i nije toliko potrebno. Čujem u svome glasu vibraciju kontrole – samoprozvanog stražara koji je ubeđen da će bez njegove počasne intervencije nešto krenuti po zlu. A iza njene vibracije naslućujem polje zebnje i straha, čiju širinu i dubinu još uvek nemam dovoljno hrabrosti da istražujem. Opet, kontrola je ponekad neophodna, naročito sa decom nad kojom imamo odgovornost. Strahovi su ponekad opravdani, naročito kada brinemo o deci koja često deluju instinktivno i bez velikog udela razuma. Ali baš je zato važno razgraničiti koje situacije zahtevaju punu pozornost naše kontrole, i u kojim situacijama možemo dozvoliti da strah preuzme spasilačko kormilo u svoje ruke. U suštini, to su dosta retke situacije, kada su u pitanju životne opasnosti, neki sudbonosni preokreti koji mogu da utiču na daleku budućnost, možda još neki manje zastrašujući ali važni momenti kada na dete, na primer, utiču neki spoljašnji faktori koji mogu da mu zaista naškode (negativno društvo, mediji, nepovoljne aktivnosti), a mi možemo uticati da se to spreči ili ublaži. Ali pored ovih postoje nebrojene sitnice svakodnevnog života u kojima naša kontrola, bilo da je motivisana strahom ili ponosom, zaista nije potrebna. Ovo je ponekad teško prihvatiti kada deca deluju na nama nelogične i nerazumne načine, kada neće da se podvrgavaju pravilima ponašanja odraslih, kada se opiru da slede higijenske navike kojima pokušavamo da ih naučimo, kada uporno izražavaju zahteve koji nama izgledaju nerazumni i nepotrebni. Međutim, ako to nisu stvari koje ugrožavaju nečiji život, zdravlje ili budućnost na očigledan način, ako se ništa katastrofalno neće desiti ako pustimo dete da deluje prema svojoj volji, čak i da pogreši, onda možda vredi da probamo upravo to da uradimo, makar kao eksperiment. Da li moje dete zaista zaslužuje da mu sada stanem na put i zaustavim nalet njegove volje, želje i poleta? Koliko je moja procena zaista realna? Da li moja reakcija izvire iz potrebe da bude po mome, ili iz moga straha, ili iz podrške koju želim da pružim? Jedno je sigurno: ako previše često postavljamo prepreke sprovođenju volje svoga deteta to će se loše odraziti na njegovu/njenu unutrašnju sigurnost, samopouzdanje, preduzimljivost, životni polet, radost, spontanost. Ovo je prvi scenario, kada mi iznebuha, iz neke svoje „opravdane“ potrebe stajemo na put volji svoga deteta (ili neke druge osobe) na način na koji ono to doživljava kao sputavanje. Taj doživljaj sputanosti će ostati, i pratiće ga kroz život kao ne baš najdraži prijatelj.

Drugi scenario je kada je dete (ili neka druga osoba) u stanju neravnoteže, kada mu je potrebna pomoć (bilo da je svesno traži ili ne), i kada mi pokušavamo da rešimo tu situaciju za njega/nju preuzimajući kontrolu bez dovoljno osetljivosti i bez dovoljno uvažavanja njegovih/njenih osećanja i potreba (pošto mi imamo više iskustva i znamo kako se rešavaju ovakve stvari!). To može varirati od savetovanja i blagog podizanja tona glasa do svesrdnog ubeđivanja da je naše rešenje jedino ispravno i da je nedopustiva ikakva opcija osim toga. A šta bi se desilo ako bismo pokušali svom svojom ljubavlju i budnošću da poslušamo dete, ili osobu koja nam se obraća, i da joj pokažemo pre svega razumevanje za situaciju u kojoj se nalazi, da joj pokažemo da osećamo njen teret i da jednostavno saosećamo? Šta bi se desilo ako ne bismo žurili da ispričamo šta bismo mi uradili ili odlučili i šta je ispravno ili pogrešno, nega ako bismo sačekali da se pojavi ideja, misao ili vizija u osobi sa kojom saosećamo? Ako bismo ovako delovali to bi značilo da „držimo prostor“ oko nekoga koga volimo, da ga u potpunosti podržavamo, da smo spremni da uložimo vreme, osećanja, strpljenje u njega/nju i da smo spremni da podržimo rešenje koje će se pojaviti, ne nužno našom zaslugom. Imala sam nekoliko puta iskustvo sa svojim četvorogodišnjim sinom da sam u nekim za njega kriznim situacijama pokušala da saosećam sa njim do te mere da sam se skoro poistovetila sa njegovim bolom, i u trenutku kada bi se to desilo problem je potpuno nestao, raspršio se. Iako mu nisam uspela ponuditi pravo rešenje spolja, energetski sam podržala njegova osećanja i na neki način preuzela deo njegovog emotivnog tereta, i to se pokazalo kao pravo rešenje. Pošto je on vrlo mali to se desilo skoro trenutačno, sa starijom decom ili odraslim osobama bi možda trebalo malo duže vremena da ovakav pristup deluje… ali sigurno deluje, i to pozitivno.

Jedna od mojih misli vodilja je da roditeljstvo liči na negovanje cveća. Sve što je biljci potrebno je da joj pružamo uslove koji će hraniti njen rast, a kakav cvet i plod će da izraste iz nje nije pod našom kontrolom. Verujemo da će izrasti upravo onakav kakav treba biti, u skladu sa Božijim planom koji je udahnut u njega dok je još bio u obliku semena. Nasuprot tome je ideja da je roditeljstvo kao klesanje kamena, i da mi svojim namerama i postupcima kreiramo oblik koji želimo da iz njega nastane. Za mene je čovek ipak bliži cvetu nego kamenu, iako nije sporno da i kamena skulptura može biti prekrasna tvorevina, ali ipak sa mnogo manje života u sebi nego čak i obični mali poljski cvet.

Ako je neko zainteresovan da dublje istražuje ovu temu toplo preporučujem ovaj članak koji je od mnogih prepoznat kao pravo remek-delo na temu podrške u smislu „držanja prostora“: http://heatherplett.com/2015/03/hold-space/

Volela bih da čujem vaša razmišljanja o ovome i načine na koje uspevate da pružite podršku onima koje volite, kao i načine na koje osećate da je podrška koju ste primile/i zaista dodirnula vašu suštinu i pokrenula rešenja u vama.

Srdačno,

Tamara

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s