U svetu igre i vunene čarolije

Ako se možda pitate gde sam bila do sada, naslov sve govori!

Od kada sam počela da se „bavim“ roditeljstvom počela sam da istražujem svet dečije igre i igračaka. Jer, kao što znamo, igra je najvažniji posao deteta, a igračke su najčešći predmeti koji se u igri koriste. Sa velikim odobravanjem sam prihvatila zaključak da je mnogo lepše i korisnije za dete da mu nudimo ručno rađene igračke i predmete sačinjene od prirodnih materijala, a da što više izbegavamo veštačke materijale i komercijalne igračke. Stvari kojima smo okruženi utiču na naše raspoloženje, i kvalitet igračaka utiče na razvoj i raspoloženje dece. Uopšte nije isti osećaj kada uđemo u sobu jarkih boja punu tehničkih uređaja i plastičnih igračaka strpanih u ogromnu kutiju, ili u sobu rustičnog ugođaja u pastelnim bojama sa drvenim, vunenim i platnenim igračkama na policama i korpama punim prirodnih materijala kao što su šišarke, kamenčići, školjke i slično. Baš kao što je sasvim drugačiji osećaj kada uđemo u sobu gde su stvari razbacane po podu, odeća po foteljama, a na stolu ne može da se raspozna šta je šta i šta čemu služi, ili u sobu gde je svaka stvar na svome mestu, prekrivači i stolnjaci zategnuti pod konac, a u vazduhu lebdi krutost apotekarske sterilnosti. Negde između ove dve krajnosti se krije ono što bi se moglo nazvati urednost sa elementima spontanosti ili spontanost sa elementima urednosti, koje bismo mogli proglasiti nekom zlatnom sredinom. Svaki od ovih prostora pobuđuje različite osećaje i raspoloženja, i obrnuto, odražava osećaje i raspoloženja ljudi koji u njemu borave. Danas se jako puno pažnje poklanja izgledu dečijih soba, dečijem nameštaju, dečijim igračkama, dečijoj odeći. Većina stvari koje se nude na tržištu u suštini su suvišne i precenjene, da ne koristim reč nepotrebne. Sećam se, od stvari koje sam pripremila za bebu pre prvog porođaja mi je trebalo manje od pola. Nisam bila dovoljno informisana i nisam još imala nikakvog iskustva o negovanju bebe i deteta. Slično je i sa ostalim stvarima. Malo ko se zaista pita kako će uređenje dečije sobe i izbor igračaka zaista uticati na dete. Da li je nešto potrebno, preterano, previše stimulativno, razdražujuće, umirujuće? Današnji stil života previše naglašava važnost zabave, i skloni smo da animiranju deteta poklanjamo pažnje više nego što je to zaista potrebno, čak i zdravo. Naravno, deca ne vole da se dosađuju, ali nije neophodno da im svaki slobodan trenutak ispunjavamo zabavnim aktivnostima, izlascima ili zabavnim programom na medijima. Današnji stil života nameće da roditelji nemaju dovoljno vremena za bavljenje detetom ili ležerno zajedničko vreme provedeno sa detetom. Ono što se nudi kao rešenje je zaokupiti decu igračkama, tv programima, izlascima, igraonicama i vrtićima gde će se neko drugi baviti njihovim vaspitavanjem i animiranjem, neko ko je ionako plaćen za to. Ovo je verovatno najveća greška i najtužnija iluzija u kojoj su današnja deca prinuđena da žive. Jer na postoji ništa na ovome svetu što je detetu važnije, potrebnije i za čime više žudi nego što je to kontinuirano društvo roditelja i mogućnost aktivne razmene ljubavi i učenja sa njima.

Nije dovoljno dati detetu igračku da se samo igra. Njemu smo u igri potrebni i mi. Mame, tate, tetke, stričevi, bake, deke, sestre, braća. Učestvujući u igri sa decom, ili obavljajući aktivnosti sa decom u duhu igre, dobijamo priliku da ih podučavamo i vaspitavamo na najprirodniji i njima najugodniji način. Sećam se rečenice koju je davno izgovorila moja poznanica, majka gluvonemog deteta: „Muž i ja smo odlučili da uđemo u njegov svet umesto da ga uvedemo u naš“. Ja mislim da što uspešnije uđemo u svet svoje dece, njima omogućavamo da što uspešnije (postepeno) ulaze u svet odraslih. Kroz igru i svet mašte deca uče o „opipljivom i realnom“ svetu nas odraslih. Po svojoj prirodi deca su željna da uče, da saznavaju, da budu korisni i priznati članovi prvo porodice pa onda društva. Koliko će u tome biti uspešni u najvećoj meri zavisi od toga koliko su pozitivno podstaknuti. A za većinu dece slušanje i izvršavanje naredbi nije toliko podsticajno kao što je nenametljivo prenošenje znanja kroz igru. U svojoj biti, igra je prirodna aktivnost duše; igra je spoljašnja manifestacija unutrašnje radosti, kreativnosti i ljubopitljivosti. Što smo spremniji i otvoreniji za igru, više se osećamo mladima. Ne znači da se trebamo igrati 24 časa na dan, ali vreme odvojeno za igru sa decom je jednako važno kao i vreme odvojeno da im skuvamo ručak, da im operemo odeću, da zaradimo novac za njihovo izdržavanje. Ponekad imamo vremena samo da im ispričamo priču, ponekad da se odigramo žmurke, ponekad da držimo lutku koja predstavlja mamu, ponekad da budemo protivnici u mačevanju. Ponekad samo damo ideju i oni polete u igru ni ne obraćajući pažnju na nas. Ponekad smo im potrebni svakih pet minuta da rešimo neku dilemu, da im pomognemo u pravljenju kuće od kocaka, da pogledamo kako su divnu sliku nacrtali kredom na betonu. Nekad smo im potrebni manje, nekada više, ali tokom najranijih godina detinjstva smo zasigurno heroji i heroine njihovih života. A znamo da herojski posao nikada nije previše lak, inače ne bi bio herojski!

U mojim igrama sa decom često koristim jednostavne lutkarske predstave da im prenesem neku priču. Moji mališani ih jako vole, i često od tih predstavica nastane čitav niz novih priča i situacija kojih se oni kasnije sami igraju. Kao što sam napisala na početku, trudim se da lutke za predstavu budu što više prirodne, jednostavne, prijatne za dodir i estetski privlačne na jedan nenametljiv način. Od kada sam počela da istražujem ove vrste lutaka, vrlo su mi se dopale lutke sačinjene od vune. I evo sada, nakon godinu ili dve posmatranja i razmišljanja, rešila sam da ih probam sama napraviti. Prvo sam otišla kod poznanice da mi pokaže kako se sa iglom može formirati vuna, jer mi je to izgledalo kao neka naučna fantastika, ali sam brzo uvidela da je sama tehnika vrlo jednostavna, a sve ostalo je, kao što mi je i ona rekla, stvar vežbe i kreativnosti. Prvo sam napravila zeku, pa još jednog zeku da ima i za seku i za batu, i igra sa njima je potrajala mnogo duže nego što sam očekivala. Tokom boravka u Austriji smo čitali nemačku bajku Zlatni konj koja nam se jako svidela, a nismo poneli nijednu igračku konja od kuće. Napravila sam prvo jednog, pa onda i drugog zlatnog konja od žute vune koji su postali još omiljeniji od zečića. A kada sam od žene kod koje smo boravili (vlasnice farme ovaca, konja i krava) dobila na poklon ogromnu torbu punu raznobojne vune, zaključila sam da je pustovanje vune zvanično postalo moj novi hobi! Priznajem da jako uživam u njemu, i tokom samog rada i kada vidim rezultat i reakciju dece. Najlepše od svega je što se osećam kao da mogu napraviti skoro svaku moguću lutku koju poželim. A pošto volim da izvodim kućno lutkarsko pozorište i planiram da nastavim sa tim, sada imam savršeni alat da napravim sve likove koji su mi potrebni.

132

137

Naša vunena ekipa!

140

Sa batom iz Eko spirale.

101

Anđeo za božićni poklon.

263 266

Snežna majka za naše zimske priče i predstave.

Pre nego što sam rešila da se oprobam u pustovanju vune kupila sam seki za rođendan dve ljupke vunene lutkice iz udruženja Eko spirala. Seka je bila oduševljena, i već dva meseca se svakodnevno igra sa njima. Toplo ih preporučujem svakome ko želi da zakorači u magiju vunene čarolije!  http://www.ekospiral.org/store/p12/LuLu_lutkice_od_vune.html

Verujem da ću probati da pravim nešto i za prodaju. U sledećem članku nešto više o tome.

Lep dan vam želim,

Tamara

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s