Stižu putopisi iz Indije

Pre nego što smo dobili decu, putovanja su bila naš životni stil. Od kada smo dobili decu, počeo je period mirovanja, usidravanja i negovanja. Nakon 6 takvih godina odvažavamo se da krenemo na jedno dalje putovanje sa decom. Gde? U Indiju, a gde bi drugo!

Moram priznati da sam sa godinama i uz majčinstvo izgubila nekadašnji polet za avanture, putovanja, pa čak i za aktivni društveni život. Za nekoga ko me poznaje pre ove faze to može zvučati čudno. Ali pošto ja sebe poznajem bolje od ikoga, nije mi čudno. U meni je uvek živeo neko koga bi mogla opisati kao pustinjaka, neko ko može dugo vremena da živi sam sa sobom, neko ko može da se udubi u neki svoj unutrašnji svet i poprilično zaboravi na ovaj spoljašnji. Istina je da poslednjih godina nemam puno vremena da fizički budem sama sa sobom, ali sam jako puno vremena sama sa decom i sa sobom, što u jednu ruku dođe na isto. Ne u fizičkom smislu, jer da sam sama sa sobom ne bih morala toliko da trčim, pazim, čuvam, kuvam, perem, pevam i glupiram se. Ali u psihičkom smislu da, jer puno puta sam bila u prilici da jedini (smisleni) razgovor sa odraslom osobom u toku dana vodim sa sobom. Pa eto, nakon svih ovih 5-6 godina dadiljanja i unutrašnjih dijaloga sa sobom priznajem da se i pustinjak u meni malo umorio. Od mirovanja i negovanja. Dobro bi mu došlo malo opuštenog ćaskanja sa drugim odraslim osobama, malo pravih razgovora bez uplitanja „mama“ sa strane, malo više veselja i malo manje odgovornosti. Pa i malo više putovanja… čak i sa decom.

Dok ovo pišem svesna sam koliko nas izazova može čekati tokom putovanja na daleku egzotičnu destinaciju sa decom, jer iz istog razloga smo i odlagali svaku raniju pomisao na to dok su deca bila manja i „neprilagodljivija“. Ali u isto vreme sam svesna koliko nas lepih, svetlih i radosnih mogućnosti čeka čim se otisnemo iz zone komfora i usudimo se da istražujemo, doživljavamo i širimo vidike. Sećamo se vrlo dobro da su putovanja neizmerna i neprocenjiva prilika za učenje, druženje i sticanje životno važnih iskustava i veština. Naročito kada idemo tamo gde naša duša oseća da joj je dom. Za nas je to Indija, u Indiji Bengal, u Bengalu Mayapur. Mesto gde se živi uz pesmu i ples, gde sunce na zalasku obasjava Gangu pretvarajući je u tečno zlato, gde se hoda bosih stopala po toploj i mekoj prašini, gde se najlepša zelena boja osunčanih rižinih polja ogleda u krupnim očima nasmejane, musave i blatnjave dece. Moja najlepša sećanja izviru baš odande, iz bosonogih šetnji po toploj zemlji, među palmama i osunčanim rižinim poljima, uz zvuke hramskih zvona i milozvučnih pesama koje grle dušu osećanjima mekim kao paunovo pero. Iz zemlje koja je uvek ispunjena sunčevom svetlošću, i koja još uvek osvetljava moje misli i moja sećanja.

Sledeće što ćete čitati na ovom blogu će biti niz putopisa iz Indije koju ćemo ovoga puta doživljavati dečijim očima. Verujem da će taj doživljaj biti još neposredniji od prethodnih, jer niko toliko ne ume da bude otvoren i jednostavan kao deca. A Indiju možemo doživeti u pravom svetlu samo ako nosimo te kvalitete u svom pogledu.

Doviđenja i dobrodošli!

Tamara