Indija kroz moj prozor

Prvi susret sa Indijom može da bude veoma zbunjujući. Doživljaj meteža koji vlada na ulicama bilo kojeg indijskog grada može da izazove osećaj velikog iznenađenja, skoro neverice, kod nekoga ko je navikao na ustaljeni red života na zapadu. Ljudi, automobili, rikše, biciklovi, krave, koji se susreću i mimolilaze u rastojanjima od jednog milimetra, u bujicama kojima kao da nema kraja. Sve prodavnice su otvorene poput izloga, i u njima se sedi, leži, jede, šije i drema, u trenucima kada neko iz njih ne viče da uđeš unutra da bi dobio najkvalitetniju robu po najjeftinijoj ceni. Po svim sporednim uličicama, po svim mogućim rupama i stepenicama sede ljudi, prolaze, odlaze, viču, razgovaraju, gledaju te crnim, vatrenim pogledima bez imalo ustručavanja. Prosjaci zapanjujuće izvrnutih i uvrnutih udova ti presreću put i traže milostinju, gledajući te ne baš „milosrdnim“ nego zahtevajućim pogledom. Kao i prodavci bilo čega, kojima iz očiju kipti zahtev da kupiš njihovu robu. Kao i vozači rikši koji se svakog minuta zaustavljaju pored tebe da pitaju da li ti treba njihova usluga. Da ne spominjem “nevidljive” kradljivce koji vrebaju na svakom koraku da te oslobode težine novčanika koji nosiš sa sobom (i koji je zato najsigurnije nositi uz telo ispod spoljašnje odeće, što skrivenije od pogleda prolaznika). Okružena mnoštvom očiju koje te gledaju direktno sa velikom snagom volje, zahtevajući ovo i ono od tebe, u isto vreme čula bombardovanih jarkim bojama ženskih sarija i mirisima ljutih mešavina začina iz restorana i opojno slatkog dima mirisnih štapića koji se izvijaju sa malih oltara u prodavnicama, čaj-šopovima i taksijima,počinješ da se osećaš prvo hipnotisano, zatim umorno, i na kraju uspaničeno sa željom da se što pre sakriješ u svoju hotelsku sobu u kojoj ipak imaš koliko-toliko kontrolu nad okruženjem i dešavanjima.

Ovaj intenzivni splet pokreta, glasova i komešanja sačinjava niti kojima je ispleten čarobni ćilim života u Indiji. Ono što je u njemu najčudnije i najčarobnije je postojanje neke vrste harmonije u preplavljujućem haosu koji vlada. To je najočiglednije na primeru njihovog saobraćaja. Na prvi pogled po putevima vlada potpuna ludnica, bez pravila i zakona, sa automobilima koji idu jedni drugima u susret kao da će se sudariti, a onda u zadnjem sekundu se mimoiđu na milimetarskom rastojanju. Kada bi neko sa zapada bio prinuđen da vozi u takvim uslovima sigurna sam da bi nakon pola sata doživeo nervni slom. A u Indiji je to svakodnevna, neprimetna, obična rutina. Na isti način sva njihova telesna kretanja odišu spretnošću, prosto kao da među njima teče neki nevidljivi fluid koji im omogućava da se glatko kreću i neprimetno mimoilaze, bez napora i nervoze. Od kada sam prvi put kročila u Indiju pa sve do danas, ova njihova osobina me ne prestaje iznova oduševljavati, pa čak izazivati divljenje (uprkos raznim njihovim manama i nedostacima kojih sam u međuvremenu postala svesna). I često sam pokušavala da dokučim tajnu iz koje izvire ova njihova, za mene zaista čarobna sposobnost. Kada sam savladala prvo čuđenje i nesigurnost u dodiru sa indijskom gužvom, počela sam da uživam šetajući po njihovim pijacama i osećajući tu vibraciju energetske usklađenosti koja me je nosila kao talas u struji jedne vesele i živahne reke.

Jedan od razloga sigurno mora biti u činjenici da Indijci dele svoj neposredan telesni prostor sa puno ljudi. Da bi se živelo u takvoj telesnoj bliskosti sa ljudima oko sebe moramo razviti mnogo veću prilagodljivost nego kada imamo puno prostora samo za sebe. Već od samog rođenja, Indijci svojim bebama dozvoljavaju da se prevrću jedne preko drugih, stavljaju ih da leže zajedno na istom krevetu (ili ćebetu) i ne sputavaju njihove prirodne kretnje. Drugi razlog je sigurno u tome da Indijci od malih nogu uče svoju decu svim vrstama praktičnih delatnosti kojima se i roditelji bave, bilo da je to kuvanje, šivenje, obrađivanje drveta, rad na zemlji, prodavanje u šopu ili služba u hramu. Moj muž u polušali ima običaj da kaže kako svaki muškarac ili žena u Indiji zna da savršeno valja čapati – koga god sa ulice da uvedeš u kuhinju to će znati da uradi! Jednom je jedan gost Indijac stvarno ušao u kuhinju hotela u Austriji gde moj muž radi zahtevajući neko pecivo, a onda je i sam zasukao rukave da pokaže kako to treba napraviti. Pošto ima puno iskustva sa Indijcima Ištvan se samo nasmejao na njegov gest i upitao ga: Kako to da vi svi u Indiji znate da pravite dobar čapati? Odgovor je bio: Zato što u detinjstvu pomažemo mami da ih pravi.(A mislim da u tom valjanju čapatija ima nešto stvarno privlačno za decu, jer seka i bata obožavaju da ih prave isto koliko vole da ih jedu!)

Moje divljenje ne izaziva samo njihova puka telesna spretnost, nego savitljivost, elastičnost, prilagodljivost, tolerancija, uravnoteženost i uzemljenost koje se kriju iza toga. To nije nešto što se može “nabildovati” kao sportska veština. To je nešto što prožima sve nivoe bića, i što Indijci očigledno stiču samim svojim rođenjem, kao jedno od mnogobrojnih darova svoga bogatog nasleđa. U poređenju sa njima, u načinima kako se krećemo, baratamo sa predmetima oko sebe, obavljamo neke uobičajene aktivnosti kao što je vožnja bicikla na primer, mi zapadnjaci u većini slučajeva izgledamo kruto i nespretno. To ja najtačnije opisala jedna moja prijateljica, dok smo zajedno stojale na obali Gange i posmatrale indijskog dečačića od nekih 8 ili 9 godina kako upravlja čamcem: Dok gledam ovo dete osećam se kao invalid!

Kao što su im telesni pokreti spretni i elastični, takvi su im i umovi. Granice mogućih ishoda određene situacije kod njih nisu nimalo krute nego vrlo savitljive. Oni uspevaju da uđu u prepun autobus sa ogromnim tovarom na leđima bez da trepnu, na biciklo natovare stvari za koje ni u snu ne biste pomislili da je moguće da ih prevoziš, u rikšu primaju putnike i kada pomisliš da je nemoguće da stane još ni igla. Kad god treba rešiti neku administrativnu stvar ili bilo koju vrstu projekta, nikada ne treba odustati čak i kada stvari izgledaju nemoguće, jer u Indiji je sve moguće. Ne samo zato što vlada korupcija, nego zato što oni zaista reaguju na snagu uma. Ko ima jaču želju i sa jačom umnom snagom je pokušava sprovesti, može da pomeri takozvane granice onoga što naizgled nije dozvoljeno i onoga što naizgled nije moguće. To je nepisano pravilo života u Indiji – neprekidno sučeljavanje tvoje volje i volje prodavaca, pomoćnika, službenika, komšija i prolaznika. Pošto pravila nisu tako čvrsto utemeljena kao u sređenim državama zapadnog sveta, ljudima koji dolaze iz tih država je teško i naporno (barem dok se ne naviknu) da žive u takvim uslovima u kojima se od njih zahteva neprekidna pažnja, budnost i svesnost o postojanju rastegljivih mogućnosti u svakom aspektu života, kako pozitivnih tako i negativnih (možeš biti prevaren u sekundi, a možeš upoznati i najmilosrdniju osobu svog života koja se baš tu stvorila da ti pomogne!). Sa druge strane, to je upravo onaj elemenat koji životu u Indiji daje neodoljivi šarm neprekidne pustolovine, zabiberen egzotičnim čulnim nadražajima koji te raspaljuju, a istovremeno ljuljuškaju na jastucima Hiljadu i jedne noći. Nije ni čudo što se za Indiju oduvek najviše interesuju ljudi skloni ekstremnim iskustvima kao što su umetnici, duhovni tragaoci i frikovi od hipi doba pa sve do današnjeg elektro-tehno-talasa.

Zato boravak u Indiji uvek, skoro nepogrešivo, menja ljude koji je posete, naročito one koji u njoj borave duže vremena. Zato što u nama neminovno budi prvo nesigurnost i strah od snalaženja u džungli spontanog haosa koji vlada, ali i duboke snage koje nismo ni znali da nosimo u sebi (ukoliko pre toga uspaničeno ne pobegnemo, hahaha). U Indiji smo prisiljeni da budemo jaka osoba, ličnost koja zna šta hoće i šta neće, koja zna da se suprotstavi da ne bi bila iskorištena i pregažena, i koja zna da ostvari svoje namere uprkos mogućim preprekama. Ta snaga ličnosti uopšte ne mora biti tipa agresivnog laktaša koji se probija i usput “ubija” sve oko sebe, što je uglavnom pravilo snalaženja u džungli modernog zapadnog sveta. U Indiji snaga znači autentičnost, postojanost namere, sposobnost prodiranja do nečijeg srca i nečije savesti, vernost svojim principima, tolerancija, strpljenje, prilagodljivost i elastično razmišljanje. U Indiji smo pre ili kasnije prisiljeni da ispoljimo sebe onakve kakvi jesmo, sa svojim manama ali i snagama koje leže skrivene u nama. Tamo su zidovi između čoveka i prirode koja ga okružuje mnogo manji I mnogo tanji nego što smo ih podigli u zapadnoj civilizaciji, i samim tim su manji zidovi između naše spoljašnjosti i naše istinske prirode. U Indiji je stvarnost ogoljena i žilava, kao prljavština po ulicama i spaljivanje mrtvog tela na obali svetih reka. Ali osim prljavštine tamo ćete naći najlepše građevine od kamena i mermera, najskupocenije materijale i parfeme, najuzvišenije filozofske postulate, a dok se spaljuje mrtvo telo na obali jedne od mnogobrojnih svetih reka rođaci i prijatelji uz pesmu i muziku ispraćaju dušu pokojnika u novi život.

U Indiji se čvrsto stoji na zemlji, bosih nogu, povezano sa korenima. Jedan od najlepših darova Indije je bila mogućnost da bosih nogu hodam po njenom tlu. Zato moje srce rezonira sa ovim rečima koje je napisao Karl Jung još davne 1938 godine nakon posete Indiji: “Sasvim je mogućno da je Indija autentični svet, i da beli čovek živi u ludnici punoj apstrakcija… Život se u Indiji još uvek nije povukao u čauru glave. On još uvek predstavlja celokupno telo koje živi. Nije nikakvo čudo što se Evropljanin tu oseća kao da sanja; čitav život Indije je nešto o čemu on može samo da sanja. Kada hodate bosonogi, ne postoji opasnost da zaboravite na zemlju!”

U Indiji sam upoznala sebe bez maski i ulepšavanja. Tamo sam bila suočena sa svojim najdubljim strahovima, i tamo sam shvatila koliko snage ima u meni. Tamo sam prvi put naučila kako da se žestoko naljutim i odbranim sebe. Tamo sam osetila koji su moji najveći izazovi i “unutrašnji demoni” koje treba da savladam. Tamo sam shvatila da je priroda živa, da nam uzvraća onako kako se mi ponašamo prema njoj, i da je život večan. Tamo sam poverovala da Bog sigurno postoji i da brine o nama, iako sam ranije uvek sumnjala u to. Tamo sam doživela prve osećaje ushićenosti zbog Božije ljubavi i velikodušnosti, i odlučila da je put prema Njemu onaj koji će me voditi dalje. Ovo sam sve doživela još pri prvim posetama Indiji, kada sam tek postala punoletna i “ispilila se iz ljuske jajeta”. Tada još nisam sve na ovaj način razumela, ali kada pogledam unazad vidim da sam već tada postala ono što sam sada, kao skica koja se tokom godina popunjavala bojama i zaokruživala u sliku.

I pogodite šta – danas mi više nije važno da li živim u Indiji ili na nekom drugom mestu. Ja Indiju nosim u sebi, upravo ovu Indiju koju sam opisala, koja je odredila putokaz moga života i otkrila mi moj sopstveni lik u ogledalu večnosti.

Namaskar!

fotografija: Kristina Radnić

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s