Moja senka i ja

Ovo je tekst malo drugačiji od onih koje obično pišem na blogu. Ukoliko ste introspektivni i zainteresovani za svoj unutrašnji razvoj verujem da će vas zaintrigirati.

Duga tišina na ovom virtuelnom prostoru je išla paralelno sa zastojima, padovima i buđenjima na mome putu isceljenja. Iako u današnje vreme reč isceljenje postaje pomalo komercijalizovana, i dalje najtačnije određuje proces i put kojim se krećem u svom unutrašnjem razvoju. Naročito zato što se trenutno i u najskorijoj prošlosti susrećem sa zdravstvenim izazovima. Tako ja doživljavam bolest koja se pojavila u mome fizičkom telu – kao izazov sa kojim se moram suočiti i kao (iza)zov na buđenje. Astma se već dugi niz godina najavljivala sitnijim i krupnijim simptomima, a potpuno se manifestovala nakon što sam rodila drugo dete. Dve godine sam se lečila pumpicom sa kortikosteroidima, a onda sam odlučila da to prekinem i započnem lečenje homeopatijom, uz pomoć prirodnih suplemenata, slane pećine i korigovanja ishrane. Leti se simptomi pogoršavaju, ulaskom u kasnu jesen smiruju i nestaju sve do kasnog proleća. U nekom svom ritmu, kao što i sve u prirodi ima svoj ritam. Proučavajući razna učenja koja se bave temom isceljenja osetila sam kako rezoniraju sa mojim ličnim ubeđenjem da je poenta u otkrivanju i lečenju uzroka bolesti, a ne njenih simptoma. Kao i uvek, idem u srž i suštinu problema, ne samo na površinu. Ovaj „put u središte Zemlje“ nije baš uvek prijatan, iako moram priznati da je pun uzbuđenja i iznenađenja koji uzdrmavaju tlo pod nogama i najokorelijim avanturistima. Spoljašnji avanturisti tragaju za novim predelima u spoljašnjem svetu, a unutrašnji avanturisti tragaju za novim predelima unutar sebe.

Među svim neprijatnim stvarima koje nas čekaju na ovome putu mislim da je jedna zaista nezaobilazna i možda od suštinskog značaja. To je suočavanje sa svojom senkom. To suočavanje je upravo ono od čega većina ljudi svim silama beži najvećim delom svog života. Bolest je ustvari fizička manifestacija naše senke iz posvesti. I ono što većina ljudi radi kada se razboli je da svim silama pokušava da što pre ukloni sve neprijatne i zastrašujuće simptome koje bolest sa sobom donosi. To je naša instinktivna reakcija koja proizilazi iz straha. Hoćemo da se osećamo dobro, hoćemo da smo sretni, hoćemo da preživimo. Sve je to potpuno prirodno. Samo je problem što stojimo na površini, posmatramo vrh ledenog brega i iz te pozicije odlučujemo, delujemo i donosimo zaključke. Na neki način ličimo na noja koji zarivanjem glave u pesak želi da veruje kako je sada bezbedan i zaštićen. Ovo stanje pomalo liči na dečije, zar ne? U suštini to i jeste naša nezrela, još nedovoljno razvijena svesnost, koja traga za čarobnim pilulama i čudotvorcima da je izleče, za krivcima u bližoj ili daljoj okolini, za izgovorima i opravdanjima zašto smo se odjednom našli u ovom sosu. Baš kao što rade deca.

Suočavanje sa senkom je neophodno jer nas dovodi u blizak kontakt sa onim delovima našeg bića koji su prouzrokovali problem sa kojim se suočavamo. Taj deo našeg bića je pun bola, straha i drugih neprijatnih osećanja od kojih želimo da pobegnemo. Međutim, pobeći ne možemo. Možemo na neko vreme, baš kao noj koji je zario glavu u pesak, ali ta osećanja će nas preplaviti na nekom ćošku, u nekoj slepoj ulici našeg života kada im se uopšte ne budemo nadali. U obliku bolesti, u obliku razočaranja, u obliku gubitka, u obliku depresije koja je došla niodkuda. Svoj paket nosimo sa sobom, bili mi toga svesni ili ne. A ako biramo između ovog dvoje, bolje je da smo svesni nego da nismo, iako se na prvi pogled ovo drugo čini prijatnije. Nesvest je tama, a svest je svetlo. Kada osvetlimo prostoriju videćemo u kakvom stanju se nalazi, videćemo nered i prljavštinu koje u mraku ne bismo videli. Možda ćemo se osećati loše zbog toga, ali tek na svetlu imamo priliku da počistimo prašinu i nered oko sebe. Ako i ne počistimo odmah, barem znamo šta ima u prostoriji i koji nas posao čeka, pa nećemo biti zbunjeni i iznenađeni kada dođe vreme da počnemo sa čišćenjem.

Ali ono što je u ovom procesu ustvari najvažnije nije da senku očistimo i ispravimo, nego da je volimo i prihvatimo. Pre svega, ova senka je deo nas samih. To smo mi kakvi ne želimo da budemo. To je sve ono u nama čega se plašimo i stidimo, sve ono od čega bežimo. To su i osećanja koja nas intenzivno bole i koja nas intenzivno plaše. I baš zbog tog bola i straha mi biramo da se ni po koju cenu ne suočavamo sa njima. Međutim, jedino hrabrim suočavanjem ova osećanja mogu da se ublaže i eventualno nestanu. Hrabrim u smislu ne boreći se sa njima, nego prihvatajući ih. Prihvatajući sa ljubavlju i opraštanjem. Drugim rečima, trebamo voleti sebe i onda kada se osećamo najbednije. Baš tada se trebamo najviše voleti. Ja tim svojim „bedacima“ pokušavam da pristupam kao prema svojoj deci. Kao što svoju decu volim i kada su prljava, neposlušna, bezobrazna, dosadna i slaba, tako isto pokušavam da volim sebe kada sam bedna, ružna, slaba, izgubljena, očajna i uplašena. Na kraju krajeva, jedino ljubav ima moć da isceli.

Naša senka je proterana iz naše svesti, zato se i zove senka. Ona je deo nas koji se krije u senci tame, neznanja, nesvesti i odbačenosti. Ali bolna istina je da bez te svoje senke ne možemo biti celoviti i zdravi. Dokaz tome je da nesvesno biramo bliske prijatelje i partnere (a često dobijamo decu i roditelje, ili komšije, kolege i šefa na poslu) koji upravo imaju osobine naše senke, onoga što smo kod sebe odbacili. I onda čitav život provedemo kriveći njih za sve loše što nam se dešava, i nije nam jasno zašto nas baš toliko nerviraju, i zašto sve to moramo da trpimo. Auh, osvešćivanje ovoga je tek veliki zalogaj! Ali, ako u tome uspemo, imamo priliku da shvatimo jednu od najvažnijih istina u svome životu – niko nije kriv za bilo šta što mi se dešava, sve je moja sopstvena odgovornost. Ja sam puno puta čula ovu rečenicu, jer sam dugi niz godina proučavala duhovno znanje, pa sam upoznata sa zakonima karme, akcije i reakcije, odgovornosti koje imamo kao vršilac aktivnosti koji se kasnije suočava sa plodovima svojih delovanja. Međutim, ovo sam znala samo na nivou teorije. Dok mi nedavno nije osvetljena ta jednostavna, ali ne tako lako shvatljiva istina unutar mene. To se desilo tek nakon što sam izbacila iz sebe svu ogorčenost koja se bazira na okrivljavanju drugih. Kao osoba beskrajne tolerancije uvidela sam da sam se našla u položaju žrtve koja neprekidno guta svoja sopstvena osećanja povređenosti u ime mira, razumevanja i viših ciljeva. Kada sam se toliko nagutala da sam počela da se gušim, i kada je to gušenje dostiglo kritičnu tačku, konačno sam prestala da budem beskrajno tolerantna. Prestala sam da gutam, ignorišem i negiram svoja osećanja. Prestala sam da se osećam krivom zbog svojih osećanja. Konačno sam prestala da gušim samu sebe (iako je ovo tek početak, jer se nije lako osloboditi dugotrajne loše navike). I počela sam da se borim za sebe. Borba za opstanak, najbazičniji zakon na čijem temelju funkcioniše ovaj materijalni svet, uvek mi je bila nekako preniska, nedodirljiva, nekako ponižavajuća aktivnost. Ja sam uvek stremila visinama, na kojima je nebo čisto, na kojima blista svetlost Sunca, sa kojih se pružaju široki vidici, na kojima vladaju uzvišeniji zakoni od onih tamo dole, u mulju i prljavštini. I eto, gle slučajnosti, kada sam čitala koji su psihološki uzroci astme i alergije na popisu su se pre svega našli „odbacivanje onih  oblasti života koje smatramo prljavim i niskim“  i „potisnuta agresivnost“.  A najviše me je oborila rečenica da astmatičar žudi za planinskim visinama i čistoćom minerala, a gnuša se života koji vrvi tamo dole, u močvari i ravnici, u biljnom i životinjskom carstvu… ali ne shvata da time udaljava sebe od samog života i beži u sterilnost beživotnosti. (Ovo sam parafrazirala poentu iz knjige koja mi je pružila mnoge važne uvide i koju toplo preporučujem svima koje interesuju pravi uzroci bolesti. Knjiga se zove „Bolest kao put izlečenja“, Tomas Detlefsen i Ridriger Dalke). Kada sam malo pažljivije analizirala svoj život, uvidela sam da sam često imala (i dalje imam) blizak kontakt i vezanost sa osobama koje su upravo suprotne od mene: ambiciozne, strastvene, manipulativne i prodorne. Počela sam da shvatam ( u početku sa teškoćom i nevericom, jer su te osobe nakon određenog vremena uvek postajale predmet moje unutrašnje kritike i odbacivanja) da su one u stvari manifestacija moje sopstvene senke. Ono što odbacujem u sebi mi se vraća kroz njih. I ne mogu da ih izbegnem, nametnute su mi, date su mi, zakačene su za mene. Ako sam se jedne oslobodila došla je druga. Jednostavno poenta nije u njima, krivica nije u njima, one su ogledalo koje mi je potrebno za dostizanje celovitosti i ravnoteže. Ništa neću postići odbacujući ih, time ću samo produbiti jaz koji već postoji unutar mene. Ništa neću postići okrivljujući ih, jer one su samo instrumenti, kanali kroz koje sila Božijeg zakona pokušava da me vrati u ravnotežu. Jer ravnoteža je osnova svih zakona ovoga sveta, u to sam ubeđena. Svako narušavanje ravnoteže ima za posledicu napor koji moramo uložiti da bi se ravnoteža povratila. Ako svesno ne ulažemo napor u to, onda moramo istrpeti neprijatnosti koje „sile korigovanja“ sprovode na nama.

Zato je jedini pravi način suočavanja sa svojom senkom, bilo iznutra preko sopstvenih skrivenih osećanja, bilo spolja preko odnosa sa drugim ljudima i situacijama koje nam se dešavaju, pružiti joj ljubav, prihvatanje i opraštanje. A ljubav, prihvatanje i opraštanje moramo vežbati. Voleti, prihvatiti  i oprostiti –zvuči tako jednostavno, ali ustvari nije, lakše je odbaciti, ignorisati i kritikovati. Odbacivanje, ignorisanje i kritikovanje ne zahtevaju veliki napor, a voljenje, prihvatanje i opraštanje zahtevaju (sve dok nam ne postanu prirodni načini razmišljanja i ponašanja). Ako sebe ne volimo, ne možemo voleti ni druge. A ako ne volimo svoju senku, ne možemo sebe uistinu voleti. Ne možemo voleti svetlo i mrzeti tamu. Ne možemo voleti dobro i mrzeti zlo. Jer ljubav nema granice, i ona ne zna za mržnju. Ljubav svojim dodirom može da isceli tamu i zlo. Ljubav je način kojim Bog deluje.

Ovo je malo, kratko zavirivanje u moj unutrašnji svet i najnovije uvide. Razmišljala sam dugo da li uopšte da pišem o svemu tome ili ne, ali poslušala sam glas intuicije koji me navodi da pišem. Verujem da će nekome biti od koristi, kao podrška na sličnom putu razvoja i isceljenja. Jer zaista je malo ljudi na svetu koji se mogu pohvaliti da im isceljenje nije potrebno, da su već celoviti, zdravi i uravnoteženi na svim životnim poljima. Ali isto tako verujem da ih ima, i da je to moguće dostići, koliko nam to dozvoljavaju ograničenja ovog dualnog sveta. Trudim se da koračam prema njima.

Sa ljubavlju,

Tamara

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Moja senka i ja

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s