Jesmo li mi sluge zabave, ili zabava služi nas?

Nedavno sam bila na jednom dečijem rođendanu na kojem su decu zabavljali animatori. Priznajem, deci je bilo zabavno, na trenutke nerazumljivo, ali dovoljno glasno i nametljivo da im tokom dva sata zaokupi pažnju i usmeri energiju na zajedničke aktivnosti bez nestašluka. Dok su se ostali roditelji oduševljavali kako su animatori profesionalni i kako sve ide po planu, ja nisam mogla da ignorišem svoj unutrašnji glas koji je govorio sve suprotno. Da se razumemo, ja nemam ništa protiv animatora, čak imam prijatelje koji se time bave i koji jako lepo zabavljaju decu na našem godišnjem yoga kampu, ali ovi animatori su mi izgledali kao oličenje vrišteće mašinerije koja danas nosi naziv zabava za decu. Baš kao neka piskava igračka na baterije kupljena kod Kineza, koja na početku izaziva dečije oduševljenje i euforiju, a već sledećeg dana biva bačena u ćošak i zaboravljena, a vrlo brzo i pokvarena.

Ako pažljivije osmotrimo način na koji odrastaju današnja deca možemo primetiti da je zabava na samom vrhu životnih vrednosti. Crtani filmovi, tv programi, video igrice, zabavni parkovi, igraonice i sijaset igračaka – kada nisu u školi ili u zabavištu životi naše dece su preplavljeni ovim sadržajima. Naravno tu su i razni sportovi, plesovi, škole stranih jezika i muzike, kojih ima toliko puno da se moraju utrkavati u kreativnosti pomoću koje će edukovati decu da im bude zanimljivo i primamljivo. Jednom rečju, deca su preplavljena gotovim sadržajima i programima koji se gusto smenjuju u njihovom dnevnom rasporedu i ne ostavljaju im ni malo vremena i prostora za predah koji se zove – dosada. U današnje vreme je dosada postala sinonim za najstrašnije čudovište koje može da napadne decu i roditelje. To čudovište postaje još užasnije kada i povrh svih igračaka, igrica, igraonica, skakaonica, crtanih i ostalih tv i kompjuterskih programa dete priđe mami i kaže: Dosadno mi je, hajde se igraj sa mnom! Pa sve ne znaš je li se čudovište više iskezilo na dete ili na mamu (pošto će mama izgubiti vreme za čatovanje na fejsbuku, hahaha). A to je sve zato što smo odlučili da dosadu zauvek proteramo iz svojih života i na presto ustoličimo zabavu kao gospodara koji diriguje šta je prihvatljivo, a šta nije.

Iako zvuči karikirano, činjenica je da su ljudi današnjice postali sluge zabave, umesto da zabava služi njima. A najveće žrtve ove službe su deca, koja nemaju moć da sama izađu iz začaranog kruga zabave u kojem su se našla, a koji ih prisiljava da se osećaju loše kada im je dosadno, te potežu za brzim i trenutačnim stimulacijama da bi odagnali taj osećaj – za tabletima, telefonima i televizorima koji su im nadohvat ruke. Ono što njihov mozak prima preko ovih medija su ubrzani signali koji ga teraju da ubrzano radi i da pokušava da simulira to ubrzanje u svom svakodnevnom životu. Pa tako kao pošast modernog doba imamo hiperaktivnu decu koja ne mogu da „siđu“ sa ubrzanja na čiju su frekvenciju „naštimovana“, a sa druge strane autističnu ili depresivnu decu koja su istim tim frekvencijama hipnotisana i ošamućena, ali su po prirodi lenja, osetljivija i introvertnija od hiperaktivnih. Ovo su dve krajnosti, a između postoji mnoštvo nijansi dece koja nisu klinički slučajevi ali pate od određene doze hiperaktivnosti ili lenjosti i tromosti. Ja stvarno nisam lekar niti stručnjak na ovom polju, ali sam potpuno ubeđena da je neumerena izloženost medijima na prvom mestu  direktni uzrok ovih poremećaja kod dece. I opšta neumerenost u načinu života koji vode deca zajedno sa svojim roditeljima – puno rada i zabave, a premalo odmora i introspekcije za roditelje; puno pasivne zabave, strukturisanih aktivnosti i edukacije, a premalo slobodne igre, dosade i vremena provedenog sa roditeljima za decu.

Je li se možda ježite kada pročitate reč dosada? Onda je dobro da znate da su trenuci dosade, trenuci kada dete ne radi ništa, kada samo gleda ispred sebe, nešto razmišlja, nešto mašta, da su upravo ti trenuci od velikog značaja za njegov razvoj kao ljudskog bića. To je vreme kada dete prerađuje utiske koje prima, kada koristi i razvija svoju moć razumevanja pokušavajući da shvati šta, kako i zašto. To su takođe trenuci kada razvija svoju maštu, kada zamišlja, priželjkuje, začuđuje se, posmatra detalje oko sebe koje u žurbi i aktivnosti ne bi primetilo. Da bi ovi trenuci bili plodonosni detetu je potrebna atmosfera mira, malo tišine, malo lepote u okruženju kao što je priroda sa svojim bogatim, a opet nenametljivim čulnim podražajima koji hrane dušu, za razliku od veštačkih koji je iscrpljuju. Da li se sećamo onih lenjih letnjih poslepodneva koje smo kao deca provodili kod bake na selu, mirišući sveže pokošenu travu i sedeći satima na drvetu maštajući o nečemu što nam je tada bilo veoma važno? Ili tmurnih jesenjih dana kada smo dugo kroz prozor posmatrali jata ptica koja lete na jug i pokušavali da pojmimo šta se to dešava tamo napolju, sa nebom i oblacima koji su se tako natmurili? Ili kada smo kao tinejdžeri sedeli sami u svojoj sobi i osećali kako nas obuzima neka neobjašnjiva energija od koje bismo najradije da iskočimo iz kože, i onda bi uzeli svesku i olovku i napisali svoju prvu ljubavnu pesmu? Sećam se kako smo sestra i ja kao male običavale da posmatramo zvezdano nebo uveče preko prozora, pa smo se zapitkivale koliko daleko su ove zvezde, pa bi u razgovoru o tome došle do pitanja: koliko je veliki svet i koliko je prostano nebo, i ko ih je stvorio i zašto? U svakom malom detetu se krije klica mudrosti i divljenja veličanstvenosti Božije kreacije, koja se negovanjem može razviti u lepotu karaktera i ispunjavajući unutrašnji život.

Ovo su trenuci koji nedostaju našoj deci. Ne kažem da ih uopšte nema, ali deci je danas teško da dođu do suštinskog dodira sa drugim živim bićima i sa sobom pošto su preplavljena veštačkim stimulacijama koji im ne daju dovoljno vremena ni prostora za to. A možda je naša dužnost, između ostalih, da im upravo ove sitne, nebitne i neprimetne trenutke priuštimo. Možda ih prvo trebamo priuštiti sami sebi, ako smo ih negde usput u životnoj trci izgubili. Tada ćemo se prisetiti koliko su oni zapravo važni.

Advertisements

2 thoughts on “Jesmo li mi sluge zabave, ili zabava služi nas?

  1. Divan, predivan tekst! Sve si rekla o čemu već neko vreme razmišljam. Prosto smo počeli da se plašimo dosade, pre svega mi odrasli, a to prenosimo i na decu. Mene fascinira da niko više nikakvo čekanje u redu, na primer, ne provodi bez telefona u ruci. Čim vidimo da postoji i najmanja naznaka da će nam biti dosadno i da ćemo „traćiti vreme“ čekajući, posežemo za nečim da nam to vreme „ispuni“. Stvarno, posle nekog vremena, hoćemo li umeti da ga ispunimo sami?

    Liked by 1 person

    • Hvala na pohvali! Drago mi je da slično razmišljamo. Da, ja sam isto fascinirana poplavom telefona u svakom trenutku, na svakom mestu, u svakoj maloj rupi ili praznom hodu u vremenu. Zaista počinjemo ličiti na zombije….na sve sreću ne baš svi. I ako tako nastavimo, sigurno nećemo moći da sami ispunimo svoje vreme, postaćemo mašine koje zavise od mašine (daleko bilo!)

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s