Virtuelni via stvarni život – koji od ova dva više živimo?

U poslednjih nekoliko meseci moje  vreme na internetu se drasticno smanjilo, što je glavni razlog moje dugačke pauze na blogu. Poslednje što sam napisala je bio intervju za stranicu Mamino vreme, koji možete pročitati ovde: http://maminovreme.org/2018/02/hrabra-mama45/.

Jedno od pitanja je bilo kako provodim svoje slobodno” mamino vreme” (za koje sve mi mame znamo koliko je kratko i dragoceno!). U odgovoru sam opisala kako se moje slobodno vreme prebacilo sa večernjeg na jutarnje. Ranije sam večernjih nekoliko sati nakon što deca zaspu koristila za malo predaha i opuštanja, najčešće uz „rovarenje“ po internetu odakle sam dobijala inspiraciju i informacije o svemu što mi je bilo potrebno u roditeljstvu, kao i osećaj barem neke povezanosti sa svetom koji često nedostaje majkama koje 24 časa brinu o bebama. Dugo vremena su večernji časovi bili jedino vreme kratkotrajnog mira u kući, jer bi deca jedino tada mirno spavala, a nakon 3-4 sata bi se počeli periodično buditi sve do jutra. Tokom vremena sam stekla naviku da te večenje sate ostajem budna uz internet, a kako su deca sve mirnije spavala ja sam sve kasnije odlazila u krevet. Nakon nekoliko godina takve prakse sam konačno počela da obrćem sat unazad i da se vraćam na ritam koji sam ranije živela i koji je daleko  bolji pre svega za moje zdravlje, ali i za sve članove porodice, a to je rani odlazak na spavanje i rano ustajanje. Trenutno sam u stadijumu kada mi povremeni slučajni kasni odlazak u krevet fizički smeta i nedostak redovnog sna moram nadoknaditi poslepodnevnom dremkom. Zato što jutarnje spavanje ne može nadoknaditi spavanje pre ponoći koje najefektivnije obnavlja organizam.

E sad, pošto se moje slobodno vreme pomerilo na rano jutro,  to je vreme koje je idealno za meditaciju, vežbanje, čitanje, pisanje, planiranje, ali nikako za internet (ovo je naravno moja lična procena). Meni je prosto žao potrošiti rano jutro na nešto kao što je internet. Zašto? Zato što je rano jutro idealno vreme za osmatranje i osluškivanje onoga što je u nama i onoga što nas okružuje, za povezivanje sa Bogom, sa višim nivoima postojanja, kao i sa samim sobom i svojom intuicijom. A korišćenje elektronskih medija je sasvim suprotno po kvalitetu: odvaja nas od onoga što je u nama i što nas okružuje, povezuje nas sa zračenjima i vibracijama koje su veštačke i često štetne za nas, zatvara našu svesnost u čauru uma koji je preplavljen stimulansima koji se smenjuju i ne ostavljaju prostora za njihovu temeljnu obradu. Zato mi je korišćenja interneta u ranim jutarnjim časovima isključeno, osim ako pišem za blog ili moram nešto hitno obaviti na internetu. Kasnije, u toku dana većinu vremena koristim na aktivnosti sa decom i kućne obaveze, a pošto želim da mi deca odrastaju uz minimalni upliv elektronskih medija, ne koristim internet u njihovom prisustvu osim ako baš moram. Uz ovakve odluke i prioritete ne ostaje mi puno vremena za internet u dnevnom rasporedu. Ne tvrdim da mi to ponekad ne nedostaje, jer mi je internet stvarno dragoceni izvor informacija, ideja i inspiracije u mnogim aspektima života, ali ako uporedim njegove dobrobiti sa nedostacima i štetnim uticajima na porodicu u celini, biram da ga koristim što je manje moguće. Naročito sam veliki protivnik izlaganja dece svim vrstama elektronskih medija, naročito u ranom detinjstvu. U njihovom slučaju šteta je nemerljivo veća nego ikakva korist koju mogu imati od toga (tačnije za njih ne vidim niti jednu korist ili dobrobit koju mogu imati od bilo kojeg ekrana, u bilo koju svrhu). O tome sam pisala na blogu u ovim člancima:

/mesecevadeca.wordpress.com/2015/03/15/ziveo-zivot-bez-malih-ekrana/

https://mesecevadeca.wordpress.com/2016/05/03/razlozi-zbog-kojih-treba-razmisliti-pre-nego-sto-stavimo-dete-ispred-ekrana/

Ipak, pošto živimo u svetu u kojem je nemoguće pobeći od ovih uticaja, prisiljena sam da pravim konstantne kompromise, pa tako sada imamo dogovor sa decom da im je dozvoljeno gledanje dva kraća crtana na dan, a vikendom po jedan dugometražni. Dok smo nedavno boravili u planinskoj kući u Austriji deca su gledala svoj dogovoreni crtani za taj dan, ovoga puta u prevečerje iako obično to rade u jutarnjim časovima. Kroz prozor planinske kuće se video prelepi prizor sunčevog zalaska čija je crvenkasto purpurna svetlost obasjala ceo krajolik, ušavši i u našu sobu. Dok sam posmatrala taj čarobni prizor u isto vreme sam uvidela oštrinu kontrasta između njega i slika koje se pomeraju na ekranu. Deca su sedela pod snopom zraka koji su emanirali iz televizijskog ekrana i nije bilo ni trunčice šanse da primete lepotu snopova drugačije svetlosti koja se širila oko njih. Tačnije, nije bilo šanse da primete išta što se dešava oko njih. Za mene je to bio jedan od onih trenutaka otkrovenja, kada nam postaje slikovito jasno nešto što već znamo u teoriji. Tada sam ne samo pomislila, nego osetila celim bićem koliko je veliki deo našeg svakodnevnog života odesečen od lepote i svrhovitosti prirodnog životnog toka koji vibrira svuda oko nas. Čovek današnje civilizacije živi u čauri virtuelne stvarnosti, grubo odsečen od šireg konteksta stvarnosti čiji je inače neodvojivi deo, pre svega odsečen od Majke Prirode i Oca Boga, bez cilja i bez korena. A u toj virtuelnoj stvarnosti mu se čini da obavlja veoma važne stvari, da je veoma bitan i zauzet, da puno toga ima pod svojom kontrolom i da je sve namenjeno njemu da uživa. Ovo stanje svesti se na sanskritu naziva maya, što u prevodu znači iluzija. Ova iluzija ima puno različitih slojeva, a oni najgrublji I najtvrđi su zidovi virtuelne čaure u kojoj smo odvojeni od realnog života koji se odvija oko nas do te mere da smo postali nepovezani sa sopstvenim bićem i sopstvenim telom, onim što predstavlja najbliže okruženje naše duše. Zaista nije čudo što je autizam postao jedna od prominentnih bolesti novog doba, kao simbol naše grube odsečenosti od stvarnosti koja nas okružuje, odsečenosti koja živom svetu oko nas nanosi veliku bo, kao što autistično dete nanosi bol onima koji su ljubavlju vezani za njega.

Zato, koliko god da su korisni, kompjuteri i mobilni telefoni nas čine robovima civilizacije koja je odsečena od svoga cilja i korena. Pošto jako lako stvaraju zavisnost kod onih koji ih neumereno koriste (a jako lako nas vuku na naumereno korišćenje!), treba ih tretirati kao jednu vrstu droge ili otrova: korisni su samo u vrlo malim količinama. Ovo još nebrojeno puta više važi za decu i tinejdžere, koji sami nemaju dovoljno snage da to drže pod svojom kontrolom. Zato su tu roditelji da im u tome pomognu, pod uslovom da imaju dovoljno samokontrole da sami ne postanu zavisnici od elektronskih medija. Ovo su neki od mojih krajnje jednostavnih podsetnika koji mogu pomoći roditeljima i njihovoj deci da se odupru ovoj vrsti zavisnosti i da povrate uticaj zdravog razuma u haos svojih elektronizovanih i automatizovanih života.

  1. Ako imate sreće da ste rođeni pre nego što su elektronski uređaji zavladali našom svakodnevnicom setite se kako je bilo sasvim normalno i lepo živeti bez kompjutera i mobilnih telefona, i uvidite da je to mogućei danas ako tako odlučimo.
  2. Uvek imajte na umu da je osoba koja je trenutno pored vas važnija i stvarnija od bilo čega što čitate ili gledate preko elektronskog medija, i da je komunikacija sa osobom koju vidimo pored sebe uvek stvarnija i bogatija nego komunikacija preko elektronskog medija.
  3. Precizno definišite vreme u toku dana i dužinu vremena tokom kojeg koristite bilo koji od elektronskih medija, i to isto učinite za svoju decu. Dajte sebi oduška da jednom u dve nedelje ili jednom nedeljno prekršite ovo vremensko ograničenje, ali ne češće od toga.
  4. Uvrstite boravak u prirodi u svakodnevni ili barem nedeljni program svoje porodice.
  5. Ako imate malu decu uvedite pričanje priča i kućno lutkarsko pozorište umesto gledanja crtanih filmova što češće možete.
  6. Odvojte vreme za igranje društvenih igara u kojima učestvuju svi članovi porodice umesto da svako ponaosob gleda svoj elektronski uređaj.
  7. Usporite svoj dnevni ritam kada ste kod kuće sa porodicom.
  8. Svaki dan doručkujte, ručajte i večerajte zajedno sa svim članovima porodice, ili makar jedan od obroka da bude zajednički, uz razgovor, komunikacijui i zajedničko spremanje pre i posle obroka.
  9. Svakodnevno omogućite deci vreme za igru bez uključenih elektronskih uređaja u prostoriji, kao i vreme za dosađivanjebez potezanja za telefonom, televizorom ili kompjuterom – to su dragoceni trenuci potrebni našoj deci da ostvare povezanost sa sopstvenom kreativnošću i intuicijom.

 

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s