2

Koje moralne vrednosti prenosimo svojoj deci?

Često sebi postavljam pitanje, kako da odgojim decu u skladu sa moralnim i duhovnim vrednostima u društvu koje te vrednosti ne podržava? Ono što smatram suštinskim vrednostima koje dete treba da usvoji od prvih godina života su zahvalnost i poštovanje. Dok su deca mala grade osnovne temelje svoga odnosa sa spoljašnjim svetom. Odlike kao što su zahvalnost i poštovanje čine osnovu na kojoj dete može da izgradi pozitivan i odgovoran stav prema životu i ljudima oko sebe. Dete je malo i po prirodi svoga položaja oseća divljenje, čuđenje i oduševljenje pojavama oko sebe koje su veće od njega, koje mu još nisu shvatljive. Ako je sa ljubavlju negovano prirodno će osećati zahvalnost i poštovanje prema onima koji brinu o njemu. Iako je ovo tako prirodno i jednostavno, današnji stil života ne podržava ove odlike ni kod dece niti kod odraslih. Opšta atmosfera je prožeta pohlepom za što većim uživanjem i zabavljanjem, trkom da se što više postigne brzo i sa što manje napora. Deca su preterano stimulisana i preko medija izložena sadržajima koji nisu u skladu sa njihovim razvojnim tempom i potrebama. U takvoj atmosferi je otežan prirodni razvoj deteta, a naročito razvoj moralnih vrednosti koje su nekako u sveopštoj trci odraslih izbledele i počele da gube smisao.

I u vreme kada sam ja odrastala ove odlike u meni niko nije aktivno pobuđivao i negovao, naročito ne direktno. Indirektno su moji roditelji davali svoj primer odgovornosti, poštenja i dobrote komunističkog idealizma koji je zasigurno posejao seme vrline u meni, koje se kasnije razvijalo nekim svojim putevima, ne baš istim kao i njihovim. Ali mi smo odrastali u kulturi koja je bila buntovnička, koja je bahatost i razuzdanost cenila mnogo više od vrline i poštenja. Današnja kultura je mnogo manje ravolucionarna i buntovnička, ali je bahatost i razuzdanost postala njen sastavni deo, nešto što se podrazumeva. Ranije je bilo revolucionarno odbaciti autoritete, šablone, sve oblike prisile tradicionalnog života i obrazovanja bazirane na strahu i manipulaciji. Međutim danas su bahatost, nasilje, samovolja i naglašena lična sloboda postali sveprožimajući deo naše kulture življenja da je zaista postalo revolucionarno vratiti se tradicionalnim vrednostima kao što su poštovanje, zahvalnost, nesebičnost i vrlina.

Moderan stil života ne podržava poštovanje i zahvalnost zato što živimo kao da smo svemoćni, samodovljni, slobodni i nezavisni, i stoga nema potrebe da se ikome zahvaljujemo, a kamoli da nekoga poštujemo. Naravno, pošto su moć i bogatstvo najvažnija vrednost koju priznajemo, ukazaćemo poštovanje šefovima i moćnicima od kojih zavise naš profit i status, ali samo dok imamo interes u tome. Većina ljudi današnjice svakodnevni život vidi kao arenu borbe za opstanak u kojoj pobeđuju oni koji su jači i siroviji, a ne oni koji su bolji i moralniji. I zato nam je danas, možda ne uvek svesno, više stalo da nam dete bude sposobno i snažno za tu borbenu arenu u koju odrastajući stupa nego da bude visokog morala. Jer, zaboga, kakve će koristi u životu imati od toga?

Ovde se samo radi o jednoj tankoj liniji koja razdvaja ljude kojima je stalo do morala od onih kojima nije, a to je različita perspektiva. Iako možemo biti komšije, raditi u istoj firmi, ići u iste prodavnice i voditi decu u iste škole, naš pogled na život je potpuno drugačiji i naši uspesi se mere drugačijim merilima.  Ljudi kojima je stalo do morala liče na ptice koje visoko lete i imaju širinu vidika ispred sebe, uviđajući dugoročne posledice svojih delovanja. Oni su svesni svoje povezanosti sa bližnjima, precima, ljudima, svetom, prirodom, planetom, univerzumom i Bogom (bez obzira na koji način ga percepirali), i odgovornosti koja proističe iz te povezanosti. Što smo svesniji to smo odgovorniji. Što smo odgovorniji to smo moralniji. Što smo moralniji gradimo svet koji je srećniji. Što smo moralniji naša će deca i naši potomci uživati plodove blagostanja koji su dugoročniji i stabilniji. Ovo su univerzalne istine koje važe u svim vremenima, samo ih ne možemo primetiti ako plutamo na površini, ako nas zanima samo to kako da sutra napunimo stomak i novčanik.

Čak i ako na mnogim poljima današnjeg civilizovanog života vlada borba za opstanak u kojoj pobeđuju jači i siroviji, mi imamo izbor da unutar svoga doma uvedemo drugačija pravila za svoju porodicu. Mi majke imamo tu „svetu dužnost“ i moć koja ide uz nju, da svoj dom učinimo utočištem ljubavi, mira i nesebičnog davanja za sve članove svoje porodice. Imamo izbor da primećujemo i vrednujemo svaki čin dobrote koji našu oazu ljubavi čini lepšim i boljim mestom za boravak. Imamo izbor da izražavamo svoju zahvalnost za sve što imamo i za sve dobro što nam dolazi. Imamo izbor da primećujemo jednostavne detalje koji naš život čine bogatijim. Imamo izbor da osećamo i pokazujemo divljenje prema čudima prirode kojom smo okruženi. Imamo izbor da se sa poštovanjem ophodimo prema Majci Zemlji koja nas hrani i sa kojom živimo u neraskidivoj međuzavisnosti. Imamo izbor da pustimo svoje srce u Božije ruke kao dete koje sigurno i bezbedno leži u naručju majke i oca. I ako sve ovo radimo znaćemo da nismo sami, da nismo potpuno nezavisni, da nismo samovoljni i slobodni da činimo šta god nam se prohte. Znaćemo da se radujemo sreći svoga brata i da plačemo zbog tuge svoje sestre. I zauzvrat ćemo dobiti život koji ima vrednost, lepotu, sreću i smisao. I čak ako u spoljnjem svetu vladaju malo drugačija pravila, naše dete će sa sobom poneti delić oaze našeg porodičnog doma koji će mu kao svetionik osvetljavati sve oluje koje ga tamo mogu zadesiti.

 

Advertisements
2

Jesmo li mi sluge zabave, ili zabava služi nas?

Nedavno sam bila na jednom dečijem rođendanu na kojem su decu zabavljali animatori. Priznajem, deci je bilo zabavno, na trenutke nerazumljivo, ali dovoljno glasno i nametljivo da im tokom dva sata zaokupi pažnju i usmeri energiju na zajedničke aktivnosti bez nestašluka. Dok su se ostali roditelji oduševljavali kako su animatori profesionalni i kako sve ide po planu, ja nisam mogla da ignorišem svoj unutrašnji glas koji je govorio sve suprotno. Da se razumemo, ja nemam ništa protiv animatora, čak imam prijatelje koji se time bave i koji jako lepo zabavljaju decu na našem godišnjem yoga kampu, ali ovi animatori su mi izgledali kao oličenje vrišteće mašinerije koja danas nosi naziv zabava za decu. Baš kao neka piskava igračka na baterije kupljena kod Kineza, koja na početku izaziva dečije oduševljenje i euforiju, a već sledećeg dana biva bačena u ćošak i zaboravljena, a vrlo brzo i pokvarena.

Ako pažljivije osmotrimo način na koji odrastaju današnja deca možemo primetiti da je zabava na samom vrhu životnih vrednosti. Crtani filmovi, tv programi, video igrice, zabavni parkovi, igraonice i sijaset igračaka – kada nisu u školi ili u zabavištu životi naše dece su preplavljeni ovim sadržajima. Naravno tu su i razni sportovi, plesovi, škole stranih jezika i muzike, kojih ima toliko puno da se moraju utrkavati u kreativnosti pomoću koje će edukovati decu da im bude zanimljivo i primamljivo. Jednom rečju, deca su preplavljena gotovim sadržajima i programima koji se gusto smenjuju u njihovom dnevnom rasporedu i ne ostavljaju im ni malo vremena i prostora za predah koji se zove – dosada. U današnje vreme je dosada postala sinonim za najstrašnije čudovište koje može da napadne decu i roditelje. To čudovište postaje još užasnije kada i povrh svih igračaka, igrica, igraonica, skakaonica, crtanih i ostalih tv i kompjuterskih programa dete priđe mami i kaže: Dosadno mi je, hajde se igraj sa mnom! Pa sve ne znaš je li se čudovište više iskezilo na dete ili na mamu (pošto će mama izgubiti vreme za čatovanje na fejsbuku, hahaha). A to je sve zato što smo odlučili da dosadu zauvek proteramo iz svojih života i na presto ustoličimo zabavu kao gospodara koji diriguje šta je prihvatljivo, a šta nije.

Iako zvuči karikirano, činjenica je da su ljudi današnjice postali sluge zabave, umesto da zabava služi njima. A najveće žrtve ove službe su deca, koja nemaju moć da sama izađu iz začaranog kruga zabave u kojem su se našla, a koji ih prisiljava da se osećaju loše kada im je dosadno, te potežu za brzim i trenutačnim stimulacijama da bi odagnali taj osećaj – za tabletima, telefonima i televizorima koji su im nadohvat ruke. Ono što njihov mozak prima preko ovih medija su ubrzani signali koji ga teraju da ubrzano radi i da pokušava da simulira to ubrzanje u svom svakodnevnom životu. Pa tako kao pošast modernog doba imamo hiperaktivnu decu koja ne mogu da „siđu“ sa ubrzanja na čiju su frekvenciju „naštimovana“, a sa druge strane autističnu ili depresivnu decu koja su istim tim frekvencijama hipnotisana i ošamućena, ali su po prirodi lenja, osetljivija i introvertnija od hiperaktivnih. Ovo su dve krajnosti, a između postoji mnoštvo nijansi dece koja nisu klinički slučajevi ali pate od određene doze hiperaktivnosti ili lenjosti i tromosti. Ja stvarno nisam lekar niti stručnjak na ovom polju, ali sam potpuno ubeđena da je neumerena izloženost medijima na prvom mestu  direktni uzrok ovih poremećaja kod dece. I opšta neumerenost u načinu života koji vode deca zajedno sa svojim roditeljima – puno rada i zabave, a premalo odmora i introspekcije za roditelje; puno pasivne zabave, strukturisanih aktivnosti i edukacije, a premalo slobodne igre, dosade i vremena provedenog sa roditeljima za decu.

Je li se možda ježite kada pročitate reč dosada? Onda je dobro da znate da su trenuci dosade, trenuci kada dete ne radi ništa, kada samo gleda ispred sebe, nešto razmišlja, nešto mašta, da su upravo ti trenuci od velikog značaja za njegov razvoj kao ljudskog bića. To je vreme kada dete prerađuje utiske koje prima, kada koristi i razvija svoju moć razumevanja pokušavajući da shvati šta, kako i zašto. To su takođe trenuci kada razvija svoju maštu, kada zamišlja, priželjkuje, začuđuje se, posmatra detalje oko sebe koje u žurbi i aktivnosti ne bi primetilo. Da bi ovi trenuci bili plodonosni detetu je potrebna atmosfera mira, malo tišine, malo lepote u okruženju kao što je priroda sa svojim bogatim, a opet nenametljivim čulnim podražajima koji hrane dušu, za razliku od veštačkih koji je iscrpljuju. Da li se sećamo onih lenjih letnjih poslepodneva koje smo kao deca provodili kod bake na selu, mirišući sveže pokošenu travu i sedeći satima na drvetu maštajući o nečemu što nam je tada bilo veoma važno? Ili tmurnih jesenjih dana kada smo dugo kroz prozor posmatrali jata ptica koja lete na jug i pokušavali da pojmimo šta se to dešava tamo napolju, sa nebom i oblacima koji su se tako natmurili? Ili kada smo kao tinejdžeri sedeli sami u svojoj sobi i osećali kako nas obuzima neka neobjašnjiva energija od koje bismo najradije da iskočimo iz kože, i onda bi uzeli svesku i olovku i napisali svoju prvu ljubavnu pesmu? Sećam se kako smo sestra i ja kao male običavale da posmatramo zvezdano nebo uveče preko prozora, pa smo se zapitkivale koliko daleko su ove zvezde, pa bi u razgovoru o tome došle do pitanja: koliko je veliki svet i koliko je prostano nebo, i ko ih je stvorio i zašto? U svakom malom detetu se krije klica mudrosti i divljenja veličanstvenosti Božije kreacije, koja se negovanjem može razviti u lepotu karaktera i ispunjavajući unutrašnji život.

Ovo su trenuci koji nedostaju našoj deci. Ne kažem da ih uopšte nema, ali deci je danas teško da dođu do suštinskog dodira sa drugim živim bićima i sa sobom pošto su preplavljena veštačkim stimulacijama koji im ne daju dovoljno vremena ni prostora za to. A možda je naša dužnost, između ostalih, da im upravo ove sitne, nebitne i neprimetne trenutke priuštimo. Možda ih prvo trebamo priuštiti sami sebi, ako smo ih negde usput u životnoj trci izgubili. Tada ćemo se prisetiti koliko su oni zapravo važni.

0

Moja senka i ja

Ovo je tekst malo drugačiji od onih koje obično pišem na blogu. Ukoliko ste introspektivni i zainteresovani za svoj unutrašnji razvoj verujem da će vas zaintrigirati.

Duga tišina na ovom virtuelnom prostoru je išla paralelno sa zastojima, padovima i buđenjima na mome putu isceljenja. Iako u današnje vreme reč isceljenje postaje pomalo komercijalizovana, i dalje najtačnije određuje proces i put kojim se krećem u svom unutrašnjem razvoju. Naročito zato što se trenutno i u najskorijoj prošlosti susrećem sa zdravstvenim izazovima. Tako ja doživljavam bolest koja se pojavila u mome fizičkom telu – kao izazov sa kojim se moram suočiti i kao (iza)zov na buđenje. Astma se već dugi niz godina najavljivala sitnijim i krupnijim simptomima, a potpuno se manifestovala nakon što sam rodila drugo dete. Dve godine sam se lečila pumpicom sa kortikosteroidima, a onda sam odlučila da to prekinem i započnem lečenje homeopatijom, uz pomoć prirodnih suplemenata, slane pećine i korigovanja ishrane. Leti se simptomi pogoršavaju, ulaskom u kasnu jesen smiruju i nestaju sve do kasnog proleća. U nekom svom ritmu, kao što i sve u prirodi ima svoj ritam. Proučavajući razna učenja koja se bave temom isceljenja osetila sam kako rezoniraju sa mojim ličnim ubeđenjem da je poenta u otkrivanju i lečenju uzroka bolesti, a ne njenih simptoma. Kao i uvek, idem u srž i suštinu problema, ne samo na površinu. Ovaj „put u središte Zemlje“ nije baš uvek prijatan, iako moram priznati da je pun uzbuđenja i iznenađenja koji uzdrmavaju tlo pod nogama i najokorelijim avanturistima. Spoljašnji avanturisti tragaju za novim predelima u spoljašnjem svetu, a unutrašnji avanturisti tragaju za novim predelima unutar sebe.

Među svim neprijatnim stvarima koje nas čekaju na ovome putu mislim da je jedna zaista nezaobilazna i možda od suštinskog značaja. To je suočavanje sa svojom senkom. To suočavanje je upravo ono od čega većina ljudi svim silama beži najvećim delom svog života. Bolest je ustvari fizička manifestacija naše senke iz posvesti. I ono što većina ljudi radi kada se razboli je da svim silama pokušava da što pre ukloni sve neprijatne i zastrašujuće simptome koje bolest sa sobom donosi. To je naša instinktivna reakcija koja proizilazi iz straha. Hoćemo da se osećamo dobro, hoćemo da smo sretni, hoćemo da preživimo. Sve je to potpuno prirodno. Samo je problem što stojimo na površini, posmatramo vrh ledenog brega i iz te pozicije odlučujemo, delujemo i donosimo zaključke. Na neki način ličimo na noja koji zarivanjem glave u pesak želi da veruje kako je sada bezbedan i zaštićen. Ovo stanje pomalo liči na dečije, zar ne? U suštini to i jeste naša nezrela, još nedovoljno razvijena svesnost, koja traga za čarobnim pilulama i čudotvorcima da je izleče, za krivcima u bližoj ili daljoj okolini, za izgovorima i opravdanjima zašto smo se odjednom našli u ovom sosu. Baš kao što rade deca.

Suočavanje sa senkom je neophodno jer nas dovodi u blizak kontakt sa onim delovima našeg bića koji su prouzrokovali problem sa kojim se suočavamo. Taj deo našeg bića je pun bola, straha i drugih neprijatnih osećanja od kojih želimo da pobegnemo. Međutim, pobeći ne možemo. Možemo na neko vreme, baš kao noj koji je zario glavu u pesak, ali ta osećanja će nas preplaviti na nekom ćošku, u nekoj slepoj ulici našeg života kada im se uopšte ne budemo nadali. U obliku bolesti, u obliku razočaranja, u obliku gubitka, u obliku depresije koja je došla niodkuda. Svoj paket nosimo sa sobom, bili mi toga svesni ili ne. A ako biramo između ovog dvoje, bolje je da smo svesni nego da nismo, iako se na prvi pogled ovo drugo čini prijatnije. Nesvest je tama, a svest je svetlo. Kada osvetlimo prostoriju videćemo u kakvom stanju se nalazi, videćemo nered i prljavštinu koje u mraku ne bismo videli. Možda ćemo se osećati loše zbog toga, ali tek na svetlu imamo priliku da počistimo prašinu i nered oko sebe. Ako i ne počistimo odmah, barem znamo šta ima u prostoriji i koji nas posao čeka, pa nećemo biti zbunjeni i iznenađeni kada dođe vreme da počnemo sa čišćenjem.

Ali ono što je u ovom procesu ustvari najvažnije nije da senku očistimo i ispravimo, nego da je volimo i prihvatimo. Pre svega, ova senka je deo nas samih. To smo mi kakvi ne želimo da budemo. To je sve ono u nama čega se plašimo i stidimo, sve ono od čega bežimo. To su i osećanja koja nas intenzivno bole i koja nas intenzivno plaše. I baš zbog tog bola i straha mi biramo da se ni po koju cenu ne suočavamo sa njima. Međutim, jedino hrabrim suočavanjem ova osećanja mogu da se ublaže i eventualno nestanu. Hrabrim u smislu ne boreći se sa njima, nego prihvatajući ih. Prihvatajući sa ljubavlju i opraštanjem. Drugim rečima, trebamo voleti sebe i onda kada se osećamo najbednije. Baš tada se trebamo najviše voleti. Ja tim svojim „bedacima“ pokušavam da pristupam kao prema svojoj deci. Kao što svoju decu volim i kada su prljava, neposlušna, bezobrazna, dosadna i slaba, tako isto pokušavam da volim sebe kada sam bedna, ružna, slaba, izgubljena, očajna i uplašena. Na kraju krajeva, jedino ljubav ima moć da isceli.

Naša senka je proterana iz naše svesti, zato se i zove senka. Ona je deo nas koji se krije u senci tame, neznanja, nesvesti i odbačenosti. Ali bolna istina je da bez te svoje senke ne možemo biti celoviti i zdravi. Dokaz tome je da nesvesno biramo bliske prijatelje i partnere (a često dobijamo decu i roditelje, ili komšije, kolege i šefa na poslu) koji upravo imaju osobine naše senke, onoga što smo kod sebe odbacili. I onda čitav život provedemo kriveći njih za sve loše što nam se dešava, i nije nam jasno zašto nas baš toliko nerviraju, i zašto sve to moramo da trpimo. Auh, osvešćivanje ovoga je tek veliki zalogaj! Ali, ako u tome uspemo, imamo priliku da shvatimo jednu od najvažnijih istina u svome životu – niko nije kriv za bilo šta što mi se dešava, sve je moja sopstvena odgovornost. Ja sam puno puta čula ovu rečenicu, jer sam dugi niz godina proučavala duhovno znanje, pa sam upoznata sa zakonima karme, akcije i reakcije, odgovornosti koje imamo kao vršilac aktivnosti koji se kasnije suočava sa plodovima svojih delovanja. Međutim, ovo sam znala samo na nivou teorije. Dok mi nedavno nije osvetljena ta jednostavna, ali ne tako lako shvatljiva istina unutar mene. To se desilo tek nakon što sam izbacila iz sebe svu ogorčenost koja se bazira na okrivljavanju drugih. Kao osoba beskrajne tolerancije uvidela sam da sam se našla u položaju žrtve koja neprekidno guta svoja sopstvena osećanja povređenosti u ime mira, razumevanja i viših ciljeva. Kada sam se toliko nagutala da sam počela da se gušim, i kada je to gušenje dostiglo kritičnu tačku, konačno sam prestala da budem beskrajno tolerantna. Prestala sam da gutam, ignorišem i negiram svoja osećanja. Prestala sam da se osećam krivom zbog svojih osećanja. Konačno sam prestala da gušim samu sebe (iako je ovo tek početak, jer se nije lako osloboditi dugotrajne loše navike). I počela sam da se borim za sebe. Borba za opstanak, najbazičniji zakon na čijem temelju funkcioniše ovaj materijalni svet, uvek mi je bila nekako preniska, nedodirljiva, nekako ponižavajuća aktivnost. Ja sam uvek stremila visinama, na kojima je nebo čisto, na kojima blista svetlost Sunca, sa kojih se pružaju široki vidici, na kojima vladaju uzvišeniji zakoni od onih tamo dole, u mulju i prljavštini. I eto, gle slučajnosti, kada sam čitala koji su psihološki uzroci astme i alergije na popisu su se pre svega našli „odbacivanje onih  oblasti života koje smatramo prljavim i niskim“  i „potisnuta agresivnost“.  A najviše me je oborila rečenica da astmatičar žudi za planinskim visinama i čistoćom minerala, a gnuša se života koji vrvi tamo dole, u močvari i ravnici, u biljnom i životinjskom carstvu… ali ne shvata da time udaljava sebe od samog života i beži u sterilnost beživotnosti. (Ovo sam parafrazirala poentu iz knjige koja mi je pružila mnoge važne uvide i koju toplo preporučujem svima koje interesuju pravi uzroci bolesti. Knjiga se zove „Bolest kao put izlečenja“, Tomas Detlefsen i Ridriger Dalke). Kada sam malo pažljivije analizirala svoj život, uvidela sam da sam često imala (i dalje imam) blizak kontakt i vezanost sa osobama koje su upravo suprotne od mene: ambiciozne, strastvene, manipulativne i prodorne. Počela sam da shvatam ( u početku sa teškoćom i nevericom, jer su te osobe nakon određenog vremena uvek postajale predmet moje unutrašnje kritike i odbacivanja) da su one u stvari manifestacija moje sopstvene senke. Ono što odbacujem u sebi mi se vraća kroz njih. I ne mogu da ih izbegnem, nametnute su mi, date su mi, zakačene su za mene. Ako sam se jedne oslobodila došla je druga. Jednostavno poenta nije u njima, krivica nije u njima, one su ogledalo koje mi je potrebno za dostizanje celovitosti i ravnoteže. Ništa neću postići odbacujući ih, time ću samo produbiti jaz koji već postoji unutar mene. Ništa neću postići okrivljujući ih, jer one su samo instrumenti, kanali kroz koje sila Božijeg zakona pokušava da me vrati u ravnotežu. Jer ravnoteža je osnova svih zakona ovoga sveta, u to sam ubeđena. Svako narušavanje ravnoteže ima za posledicu napor koji moramo uložiti da bi se ravnoteža povratila. Ako svesno ne ulažemo napor u to, onda moramo istrpeti neprijatnosti koje „sile korigovanja“ sprovode na nama.

Zato je jedini pravi način suočavanja sa svojom senkom, bilo iznutra preko sopstvenih skrivenih osećanja, bilo spolja preko odnosa sa drugim ljudima i situacijama koje nam se dešavaju, pružiti joj ljubav, prihvatanje i opraštanje. A ljubav, prihvatanje i opraštanje moramo vežbati. Voleti, prihvatiti  i oprostiti –zvuči tako jednostavno, ali ustvari nije, lakše je odbaciti, ignorisati i kritikovati. Odbacivanje, ignorisanje i kritikovanje ne zahtevaju veliki napor, a voljenje, prihvatanje i opraštanje zahtevaju (sve dok nam ne postanu prirodni načini razmišljanja i ponašanja). Ako sebe ne volimo, ne možemo voleti ni druge. A ako ne volimo svoju senku, ne možemo sebe uistinu voleti. Ne možemo voleti svetlo i mrzeti tamu. Ne možemo voleti dobro i mrzeti zlo. Jer ljubav nema granice, i ona ne zna za mržnju. Ljubav svojim dodirom može da isceli tamu i zlo. Ljubav je način kojim Bog deluje.

Ovo je malo, kratko zavirivanje u moj unutrašnji svet i najnovije uvide. Razmišljala sam dugo da li uopšte da pišem o svemu tome ili ne, ali poslušala sam glas intuicije koji me navodi da pišem. Verujem da će nekome biti od koristi, kao podrška na sličnom putu razvoja i isceljenja. Jer zaista je malo ljudi na svetu koji se mogu pohvaliti da im isceljenje nije potrebno, da su već celoviti, zdravi i uravnoteženi na svim životnim poljima. Ali isto tako verujem da ih ima, i da je to moguće dostići, koliko nam to dozvoljavaju ograničenja ovog dualnog sveta. Trudim se da koračam prema njima.

Sa ljubavlju,

Tamara

 

 

0

U zagrljaju leta

Dok gledam kako bata i seka prskaju vodu u vis i raduju se kapljicama koje padaju po njima kroz zrake vrelog popodnevnog sunca razmišljam kako je ovo prava slika leta. Skakanje kroz vodu koja telu pruža nesputanu lakoću i osećaj svežine. Igra kapljica i sunčevog sjaja kao spoj savršenog sklada između onoga što izgleda nespojivo – vode i vatre. Nemir neobuzdane radosti kao talasi koji se šire od njihovog skakanja. Cika, vika, graja, i opiranje bilo kakvom pozivu za predah. Oni su sada u zagrljaju sunca i vode, u zagrljaju leta u kojem nema puno vremena za predah!

Leto je vreme širenja i rasta. Leto je vreme kada se naše ruke široko otvaraju da prigrle radost, igru, pokret, zagrljaj. Leto je vreme kada se naše korpe pune izobiljem plodova prirode koja je u svom punom cvatu. Leto je vreme kada se naša tela i oči napajaju toplinom i svetlošču sunčevog sjaja, a naša srca toplinom i svetlošću ljubavi koja se širi kroz velikodušne darove Majke Prirode. Leto je vreme kada život buja oko nas pružajući nam priliku da se uključimo svojim unutrašnjim stvaralačkim energijama, i doprinesemo manifestaciji ljubavi i lepote koja buja oko nas. Dobijajući toplinu i svetlost u izobilju, dobijajući ukuse i slatkoću plodova prirode u izobilju, imamo obavezu da uzvratimo pružajući toplinu, svetlost i slatkoću ljudima i živom svetu oko sebe. Da li ćemo kuvati pekmez i voćne sirupe, sakupljati lekovito bilje, zalivati i negovati cveće, praviti  bukete i cvetne vence, ili ćemo se truditi da što više poklanjamo, grlimo, i obradujemo one koje volimo – ako ove aktivnosti činimo kao ponudu u znak zahvalnosti za ljubav kojom nas Bog obasipa tokom ovog velikodušnog godišnjeg doba, sigurno ćemo dobiti unutrašnju sreću i zadovoljstvo koje će naše leto učiniti posebnim doživljajem, za pamćenje. Jer, treba da znamo da se sreća ne dobija iz nekog spoljašnjeg izvora. Sreća je isključivo pitanje našeg unutrašnjeg doživljaja stvarnosti koja se dešava oko nas.

Ovaj koncept je suprotan uvreženom mišljenju da sreća dolazi spolja i da prema tome treba što više prirodnih resursa oko sebe iskoristiti za lično uživanje i korist. Pod ovim utiskom se kod većine modernih ljudi današnjice leto vidi kao prilika za što veće uživanje. Uživanje u telesnim užicima, telesnom izgledu i trošenju velike količine novca da bi se obezbedio dobar telesni izgled radi što većeg užitka. I onaj mali odmor koji ljudi dobiju od godišnjeg rada se potroši na trud da se što bolje izgleda i što više uživa, što neminovno nosi sa sobom i puno trošenja. Ne samo trošenja novca nego i trošenja energije. Ne mislim da je uživanje i trošenje samo po sebi loše, ali preterano, besmisleno i egoistično uživanje i trošenje nam donosi više štete nego prave koristi. Preterano izlaganje sunčevoj toploti i svetlosti dovodi do isušivanja i prženja. To nam se može desiti ako želimo od leta da izvučemo što više sebičnog uživanja. To nam se takođe može desiti i ako se preopteretimo radom i obavezama bez zadovoljstva, odmora i druženja. I jedno i drugo su znaci da preterujemo, da želimo uzeti više nego što nam je uistinu potrebno, bez obzira da li pripremamo enormne količine zimnice i ne izlazimo na sunce ni među ljude jer nemamo vremena, ili po celi dan pržimo telo na plaži dok ne pocrveni kao rak, a pre toga smo ga izmučili kojekakvim dijetama da bismo izgledali što više u formi. Leto nas po svojoj prirodi preplavljuje ekstrovertnim i koleričnim temperamentom koji nas može jako iscrpiti ako mu se prepustimo bez granica. Zato nam je svima tokom leta u većoj meri potrebna voda – da nas osveži, rashladi i umiri svojom energijom koja je suprotna vatrenoj. Osim vode u fizičkom obliku njenu smirujuću energiju možemo dobiti tokom popodnevnog čitanja u hladovini, jutarnje meditacije, bosonogog hodanja po jutarnjoj rosi, trenutaka introvertnosti i povlačenja u sebe, makar na kratko. Ovo povremeno smirivanje je potrebno i deci tokom letnjih meseci, iako se oni tome protive i uživaju u zabavi i telesnim aktivnostima do svoga maksimuma. Osim vode i voća osvežiće ih i čitanje, pričanje priča, leškarenje u hladovini sobe ili drveta u bašti, igranje sa glinom ili u pesku, trenuci sanjarenja u samoći.

Uživajmo tokom leta u čulnim senzacijama, druženju, zabavi, obilju prirode i sunčevoj toploti, jer leto je za to namenjeno. Ali ne zaboravimo da veliki priliv sunčeve energije uravnotežimo malim dozama mesečevog osveženja kroz dodir sa vodom i povremenim povlačenjem u sebe. I nikako ne zaboravimo da budemo zahvalni na darovima koje nam život pruža, i trudimo se da uzvratimo koliko možemo, naročito najbližima.

Pitaću vas ista pitanja koja sebi postavljam ovog leta:

Kako uživate u ovom letu? Koliko ste svesni da oko vas ima puno razloga za radost? Da li se dovoljno radujete? Da li osećate zahvalnost? Da li je kreativna snaga u vama dovoljno ispoljena?

Topli letnji pozdrav…

Photocase

3

Dani Jagoda

Odlučili smo da proteklu nedelju proglasimo počasnim imenom Dani Jagoda. Od kada su počele sazrevati idemo svako poslepodne u rit da ih beremo. Doživljaj je time veći i važniji pošto svi članovi porodice voze svoj bicikl do rita, kroz mirne Ađanske ulice i onda prašnjavim seoskim putem kraj livada i žitnih polja, kroz mirise rascvetale zove i bagrema, do malog parčeta zemlje našeg čika Nandike na kojem nas čekaju kuca Lora i sazrele pod listovima rumene jagode. Ima ih taman toliko da se ne umorimo previše berući ih, i da na vreme pobegnemo od vrelih sunčevih zraka u hladovinu stare dunje. Prvo se zasladimo onim najsitnijima i najmekšima, koje ne mogu dugo čekati u kantici sa onim malo krupnijima da ne ostanu prignječene, a koje su istini za volju najslađe i najmirišljavije. Dok se tope u našim ustima shvatamo da je sreća jednostavna baš poput ovih jagoda, na prvi pogled nenametljiva i neugledna, ali kada se okusi iz nje izbija slatkoća od koje osećamo da smo dobili dozu hranljivosti i zadovoljstva koja nam upravo treba u ovom trenutku… za razliku od „plastičnih“ jagoda iz prodavnice i sa pijace koje izgledaju savršeno primamljivo, ali kada ih okusimo ne dobijemo ništa osim osećaja da nas je zadovoljstvo zaobišlo i da smo prevareni.

Pošto ih imamo u izobilju, pravimo od njih poslastice koje najviše volimo: smoothi, sladoled, voćnu rižu, žele od jagoda, a povremeno se provuče i neki kolač. Ove poslastice ne samo da su ukusne nego se trudimo da ih učinimo što zdravijima za naše mališane. Pošto se proslava batinog rođendana dogodila baš tokom ovih blagoslovljenih dana, za tu posebnu priliku smo napravili voćnu tortu sa jagodama (bez jaja, naravno) i korpice sa šlagom i jagodama.

Nedavno mi je prijateljica dala ideju za fantastično zdrav, hranljiv i ukusan smoothi, koji ona koristi da zadovolji potrebe svoga sina koji zbog zdravstvenih razloga ne sme da jede šećer (hvala Bogu,na određeno vreme!). Osnovni sastojci su čija semenke (otprilike jedna kašika po osobi, potopljena preko noći), voće po izboru i neka vrsta mleka (kokosovo, bademovo, rižino i slično) ili jogurt. Da bi se obogatio nutrijentima može se dodati kašika ili dve konopljinog proteina u prahu, kašičica kokosovog ulja, gooji bobice, urme, mleveno laneno seme, pšenične klice i slične namirnice koje se popularno nazivaju „superhrana“ zbog visoke koncentracije nutrijenata u njima. Ovo je stvarno odličan trik ako hoćemo da serviramo detetu nešto zdravo što inače ne bi htelo da pojede odvojeno, i zaista široko polje mogućnosti kombinovanja i eksperimentisanja tokom čitavog leta dok ima svežeg voća u izobilju. Ja obično pravim ovu kombinaciju sa jagodama: jagode, čija semenke (prethodno potopljene u vodi), kokos, konopljin protein, prah semenki grožđa (koji je Ištvan doneo iz Austrije i koji nisam imala pojma gde da „uguram“ da bi ga neko pojeo!) i malo voćnog šećera ili banane. Deca obožavaju! A još više vole to isto u varijanti sladoleda – isti sastojci sa dodatkom domaće pavlake ili kajmaka koji skinem sa domaćeg mleka, i zamrznuto. Pre serviranja ga izvadim iz zamrzivača sat ili dva da se malo otopi i onda im serviram u kornete.

Ovih dana im je omiljeni doručak voćna riža – skuvana i proceđena riža (mi koristimo basmati), jogurt, jagode, šećer po ukusu. A omiljeni slatkiš žele od jagoda – jagode i šećer po ukusu sa dodatkom agar agara (vegetarijanska zamena za želatin). Jagode se kratko skuvaju sa šećerom, doda se agar agar pomešan u vodi (otprilike 1 kašika na pola čaše vode) i kuva se zajedno oko 5 minuta. Ostavi se u frižider da se ohladi i stegne.

Nadam se da ćete dobiti inspiraciju da isprobate neki od ovih recepata. Ako dobijete ideju da smislite neki vaš originalni recept poslastice sa jagodama obavezno mi javite! Prijatno!

 

0

Indija kroz moj prozor

Prvi susret sa Indijom može da bude veoma zbunjujući. Doživljaj meteža koji vlada na ulicama bilo kojeg indijskog grada može da izazove osećaj velikog iznenađenja, skoro neverice, kod nekoga ko je navikao na ustaljeni red života na zapadu. Ljudi, automobili, rikše, biciklovi, krave, koji se susreću i mimolilaze u rastojanjima od jednog milimetra, u bujicama kojima kao da nema kraja. Sve prodavnice su otvorene poput izloga, i u njima se sedi, leži, jede, šije i drema, u trenucima kada neko iz njih ne viče da uđeš unutra da bi dobio najkvalitetniju robu po najjeftinijoj ceni. Po svim sporednim uličicama, po svim mogućim rupama i stepenicama sede ljudi, prolaze, odlaze, viču, razgovaraju, gledaju te crnim, vatrenim pogledima bez imalo ustručavanja. Prosjaci zapanjujuće izvrnutih i uvrnutih udova ti presreću put i traže milostinju, gledajući te ne baš „milosrdnim“ nego zahtevajućim pogledom. Kao i prodavci bilo čega, kojima iz očiju kipti zahtev da kupiš njihovu robu. Kao i vozači rikši koji se svakog minuta zaustavljaju pored tebe da pitaju da li ti treba njihova usluga. Da ne spominjem “nevidljive” kradljivce koji vrebaju na svakom koraku da te oslobode težine novčanika koji nosiš sa sobom (i koji je zato najsigurnije nositi uz telo ispod spoljašnje odeće, što skrivenije od pogleda prolaznika). Okružena mnoštvom očiju koje te gledaju direktno sa velikom snagom volje, zahtevajući ovo i ono od tebe, u isto vreme čula bombardovanih jarkim bojama ženskih sarija i mirisima ljutih mešavina začina iz restorana i opojno slatkog dima mirisnih štapića koji se izvijaju sa malih oltara u prodavnicama, čaj-šopovima i taksijima,počinješ da se osećaš prvo hipnotisano, zatim umorno, i na kraju uspaničeno sa željom da se što pre sakriješ u svoju hotelsku sobu u kojoj ipak imaš koliko-toliko kontrolu nad okruženjem i dešavanjima.

Ovaj intenzivni splet pokreta, glasova i komešanja sačinjava niti kojima je ispleten čarobni ćilim života u Indiji. Ono što je u njemu najčudnije i najčarobnije je postojanje neke vrste harmonije u preplavljujućem haosu koji vlada. To je najočiglednije na primeru njihovog saobraćaja. Na prvi pogled po putevima vlada potpuna ludnica, bez pravila i zakona, sa automobilima koji idu jedni drugima u susret kao da će se sudariti, a onda u zadnjem sekundu se mimoiđu na milimetarskom rastojanju. Kada bi neko sa zapada bio prinuđen da vozi u takvim uslovima sigurna sam da bi nakon pola sata doživeo nervni slom. A u Indiji je to svakodnevna, neprimetna, obična rutina. Na isti način sva njihova telesna kretanja odišu spretnošću, prosto kao da među njima teče neki nevidljivi fluid koji im omogućava da se glatko kreću i neprimetno mimoilaze, bez napora i nervoze. Od kada sam prvi put kročila u Indiju pa sve do danas, ova njihova osobina me ne prestaje iznova oduševljavati, pa čak izazivati divljenje (uprkos raznim njihovim manama i nedostacima kojih sam u međuvremenu postala svesna). I često sam pokušavala da dokučim tajnu iz koje izvire ova njihova, za mene zaista čarobna sposobnost. Kada sam savladala prvo čuđenje i nesigurnost u dodiru sa indijskom gužvom, počela sam da uživam šetajući po njihovim pijacama i osećajući tu vibraciju energetske usklađenosti koja me je nosila kao talas u struji jedne vesele i živahne reke.

Jedan od razloga sigurno mora biti u činjenici da Indijci dele svoj neposredan telesni prostor sa puno ljudi. Da bi se živelo u takvoj telesnoj bliskosti sa ljudima oko sebe moramo razviti mnogo veću prilagodljivost nego kada imamo puno prostora samo za sebe. Već od samog rođenja, Indijci svojim bebama dozvoljavaju da se prevrću jedne preko drugih, stavljaju ih da leže zajedno na istom krevetu (ili ćebetu) i ne sputavaju njihove prirodne kretnje. Drugi razlog je sigurno u tome da Indijci od malih nogu uče svoju decu svim vrstama praktičnih delatnosti kojima se i roditelji bave, bilo da je to kuvanje, šivenje, obrađivanje drveta, rad na zemlji, prodavanje u šopu ili služba u hramu. Moj muž u polušali ima običaj da kaže kako svaki muškarac ili žena u Indiji zna da savršeno valja čapati – koga god sa ulice da uvedeš u kuhinju to će znati da uradi! Jednom je jedan gost Indijac stvarno ušao u kuhinju hotela u Austriji gde moj muž radi zahtevajući neko pecivo, a onda je i sam zasukao rukave da pokaže kako to treba napraviti. Pošto ima puno iskustva sa Indijcima Ištvan se samo nasmejao na njegov gest i upitao ga: Kako to da vi svi u Indiji znate da pravite dobar čapati? Odgovor je bio: Zato što u detinjstvu pomažemo mami da ih pravi.(A mislim da u tom valjanju čapatija ima nešto stvarno privlačno za decu, jer seka i bata obožavaju da ih prave isto koliko vole da ih jedu!)

Moje divljenje ne izaziva samo njihova puka telesna spretnost, nego savitljivost, elastičnost, prilagodljivost, tolerancija, uravnoteženost i uzemljenost koje se kriju iza toga. To nije nešto što se može “nabildovati” kao sportska veština. To je nešto što prožima sve nivoe bića, i što Indijci očigledno stiču samim svojim rođenjem, kao jedno od mnogobrojnih darova svoga bogatog nasleđa. U poređenju sa njima, u načinima kako se krećemo, baratamo sa predmetima oko sebe, obavljamo neke uobičajene aktivnosti kao što je vožnja bicikla na primer, mi zapadnjaci u većini slučajeva izgledamo kruto i nespretno. To ja najtačnije opisala jedna moja prijateljica, dok smo zajedno stojale na obali Gange i posmatrale indijskog dečačića od nekih 8 ili 9 godina kako upravlja čamcem: Dok gledam ovo dete osećam se kao invalid!

Kao što su im telesni pokreti spretni i elastični, takvi su im i umovi. Granice mogućih ishoda određene situacije kod njih nisu nimalo krute nego vrlo savitljive. Oni uspevaju da uđu u prepun autobus sa ogromnim tovarom na leđima bez da trepnu, na biciklo natovare stvari za koje ni u snu ne biste pomislili da je moguće da ih prevoziš, u rikšu primaju putnike i kada pomisliš da je nemoguće da stane još ni igla. Kad god treba rešiti neku administrativnu stvar ili bilo koju vrstu projekta, nikada ne treba odustati čak i kada stvari izgledaju nemoguće, jer u Indiji je sve moguće. Ne samo zato što vlada korupcija, nego zato što oni zaista reaguju na snagu uma. Ko ima jaču želju i sa jačom umnom snagom je pokušava sprovesti, može da pomeri takozvane granice onoga što naizgled nije dozvoljeno i onoga što naizgled nije moguće. To je nepisano pravilo života u Indiji – neprekidno sučeljavanje tvoje volje i volje prodavaca, pomoćnika, službenika, komšija i prolaznika. Pošto pravila nisu tako čvrsto utemeljena kao u sređenim državama zapadnog sveta, ljudima koji dolaze iz tih država je teško i naporno (barem dok se ne naviknu) da žive u takvim uslovima u kojima se od njih zahteva neprekidna pažnja, budnost i svesnost o postojanju rastegljivih mogućnosti u svakom aspektu života, kako pozitivnih tako i negativnih (možeš biti prevaren u sekundi, a možeš upoznati i najmilosrdniju osobu svog života koja se baš tu stvorila da ti pomogne!). Sa druge strane, to je upravo onaj elemenat koji životu u Indiji daje neodoljivi šarm neprekidne pustolovine, zabiberen egzotičnim čulnim nadražajima koji te raspaljuju, a istovremeno ljuljuškaju na jastucima Hiljadu i jedne noći. Nije ni čudo što se za Indiju oduvek najviše interesuju ljudi skloni ekstremnim iskustvima kao što su umetnici, duhovni tragaoci i frikovi od hipi doba pa sve do današnjeg elektro-tehno-talasa.

Zato boravak u Indiji uvek, skoro nepogrešivo, menja ljude koji je posete, naročito one koji u njoj borave duže vremena. Zato što u nama neminovno budi prvo nesigurnost i strah od snalaženja u džungli spontanog haosa koji vlada, ali i duboke snage koje nismo ni znali da nosimo u sebi (ukoliko pre toga uspaničeno ne pobegnemo, hahaha). U Indiji smo prisiljeni da budemo jaka osoba, ličnost koja zna šta hoće i šta neće, koja zna da se suprotstavi da ne bi bila iskorištena i pregažena, i koja zna da ostvari svoje namere uprkos mogućim preprekama. Ta snaga ličnosti uopšte ne mora biti tipa agresivnog laktaša koji se probija i usput “ubija” sve oko sebe, što je uglavnom pravilo snalaženja u džungli modernog zapadnog sveta. U Indiji snaga znači autentičnost, postojanost namere, sposobnost prodiranja do nečijeg srca i nečije savesti, vernost svojim principima, tolerancija, strpljenje, prilagodljivost i elastično razmišljanje. U Indiji smo pre ili kasnije prisiljeni da ispoljimo sebe onakve kakvi jesmo, sa svojim manama ali i snagama koje leže skrivene u nama. Tamo su zidovi između čoveka i prirode koja ga okružuje mnogo manji I mnogo tanji nego što smo ih podigli u zapadnoj civilizaciji, i samim tim su manji zidovi između naše spoljašnjosti i naše istinske prirode. U Indiji je stvarnost ogoljena i žilava, kao prljavština po ulicama i spaljivanje mrtvog tela na obali svetih reka. Ali osim prljavštine tamo ćete naći najlepše građevine od kamena i mermera, najskupocenije materijale i parfeme, najuzvišenije filozofske postulate, a dok se spaljuje mrtvo telo na obali jedne od mnogobrojnih svetih reka rođaci i prijatelji uz pesmu i muziku ispraćaju dušu pokojnika u novi život.

U Indiji se čvrsto stoji na zemlji, bosih nogu, povezano sa korenima. Jedan od najlepših darova Indije je bila mogućnost da bosih nogu hodam po njenom tlu. Zato moje srce rezonira sa ovim rečima koje je napisao Karl Jung još davne 1938 godine nakon posete Indiji: “Sasvim je mogućno da je Indija autentični svet, i da beli čovek živi u ludnici punoj apstrakcija… Život se u Indiji još uvek nije povukao u čauru glave. On još uvek predstavlja celokupno telo koje živi. Nije nikakvo čudo što se Evropljanin tu oseća kao da sanja; čitav život Indije je nešto o čemu on može samo da sanja. Kada hodate bosonogi, ne postoji opasnost da zaboravite na zemlju!”

U Indiji sam upoznala sebe bez maski i ulepšavanja. Tamo sam bila suočena sa svojim najdubljim strahovima, i tamo sam shvatila koliko snage ima u meni. Tamo sam prvi put naučila kako da se žestoko naljutim i odbranim sebe. Tamo sam osetila koji su moji najveći izazovi i “unutrašnji demoni” koje treba da savladam. Tamo sam shvatila da je priroda živa, da nam uzvraća onako kako se mi ponašamo prema njoj, i da je život večan. Tamo sam poverovala da Bog sigurno postoji i da brine o nama, iako sam ranije uvek sumnjala u to. Tamo sam doživela prve osećaje ushićenosti zbog Božije ljubavi i velikodušnosti, i odlučila da je put prema Njemu onaj koji će me voditi dalje. Ovo sam sve doživela još pri prvim posetama Indiji, kada sam tek postala punoletna i “ispilila se iz ljuske jajeta”. Tada još nisam sve na ovaj način razumela, ali kada pogledam unazad vidim da sam već tada postala ono što sam sada, kao skica koja se tokom godina popunjavala bojama i zaokruživala u sliku.

I pogodite šta – danas mi više nije važno da li živim u Indiji ili na nekom drugom mestu. Ja Indiju nosim u sebi, upravo ovu Indiju koju sam opisala, koja je odredila putokaz moga života i otkrila mi moj sopstveni lik u ogledalu večnosti.

Namaskar!

fotografija: Kristina Radnić

 

0

Indija, trenuci kroz večnost

Ovoga puta je moje iskustvo Indije bilo veoma opušteno. Ta vibracija me i dalje drži kako u svakodnevnici tako i na ovom virtuelnom prostoru, pa se moji putopisi polagano i ležerno ispoljavaju. Ova vrsta opuštenosti je dobrodošla da povremeno razbije užurbanu svakodnevnicu čoveka koji živi punom snagom na fizičkom nivou. U svetu modernog načina života to se postiže odlaskom na godišnji odmor, a u svetu kako drevnog tako i današnjeg Indijca, odlaskom na hodočašće. Širom Indije postoji nebrojeno puno svetih mesta koja se masovno posećuju u vremenskim intervalima koji su određeni datumima specifičnih festivala i proslava. Ove festivale nema potrebe reklamirati, oni se postojano održavaju utabanim putevima vekovne tradicije. Neko malo seoce u nekom zabačenom delu zemlje iz jednog u drugi dan preraste u sedište masovnog događaja u kojem učestvuje hiljade i stotine hiljada ljudi, koji se jednostavno stvore tamo u određeno vreme, i nestanu nakon nekoliko dana kada obave sve svoje molitve, obilaske i obredne ceremonije predviđene proslavom. Postoje i mesta koja tokom cele godine vrve od hodočasnika kao mravinjaci. U Indiji postoji puno religioznih tradicija kao što su hinduizam, vaišnavizam, tantrizam, budizam, đainizam, i sve ove tradicije imaju nebrojeno puno svetih mesta koje njihovi poklonici posećuju tokom cele godine. Sva ova mesta imaju svoje hramove i specifična obeležja po kojima su poznata i jedinstvena, kao i svoje priče i legende koje tim mestima daju značaj i valjani razlog da bude tako posebna. Zato nije preterivanje kada kažemo da je Indija jedna od retkih prostornih dimenzija u kojoj legenda i stvarnost žive zajedno i usklađeno, plešući zagrljene kroz današnji trenutak kao što su plesale i vekovima ranije, i kao što će nastaviti da plešu u vekovima koji dolaze. Pojam trajanja i večnosti ovde postaje opipljiv kao toplina kamena drevnog hrama pod našim dlanovima, kao ukusi jela koja se vekovima kuvaju na isti način sa istim začinima i koja sada osećamo da se razlivaju pod našim nepcima. Zato svako hodočašće omogućava direktan dodir sa večnom duhovnom dimenzijom koja postoji nezavisno od našeg malog i prolaznog fizičkog postojanja. Taj dodir može da bude toliko okrepljujuć i čaroban da se nakon njega osetimo preobraženi i drugačiji nego ranije. Zato svaki odlazak u Indiju, koja jednostavno pulsira živom tradicijom koja traje uprkos svemu, pruža mogućnost da se vratimo drugačiji nego što smo bili. Naša novinarka i pesnikinja Gordana Brajović je lepo opisala ovu transformišuću moć Indije i smisao hodočašća: U Indiju možeš da uđeš sa svih strana, ali moraš da izađeš kroz sebe.

Za nas je ovo putovanje bilo istovremeno hodočašće, odmor, unutrašnje obnavljanje, druženje sa starim prijateljima i sećanje na stara dobra vremena. Za našu decu je bilo prvo upoznavanje sa čarobnom lepotom hramova, sa vrućinama vlažne bengalske džungle, sa bosonogim danima i noćima ispod ventilatora, sa blatnjavim igrama u plićaku Gange, sa novim drugarima i drugaricama koji pričaju drugačijim jezicima, ali vole iste igre kao i oni. Počeli smo svirati nove instrumente i pevati drevne stihove i mantre. Isprobali smo nove ukuse nepoznatih voća i povrća, od kojih su nam se ipak najviše sviđale banane i damini prsti. Jeli smo ručak prstima sa bananinog lista koji nam je služio kao najzeleniji i najekološkiji tanjir. Pili smo vodu iz oraha kokosa koja ima moć da osveži telo od tropske vrućine.Trčkarali smo po dvorištu za sitnim vevericama i pokušavali da uhvatimo njihov brzi ritam. Malo smo se plašili majmuna koji su nekoliko puta zauzeli grane drveća iznad našeg igrališta. Bili smo oduševljeni susretom sa slonovima i prilikom da doživimo njihovu maestralnu veličinu izbliza. Svaki dan smo čitali nove priče o Krišni i divili se njegovim zapanjujućim delima i nestvarnoj lepoti njegovog čarobnog sveta. Boravak u Indiji je kao mali prozor u taj svet, bajkovit i nestvaran, a opet tako privlačan i blizak duši deteta. A mi odrasli, kada se iznova osetimo kao deca koja počinju da veruju u čudo postojanje bajke koji se nazire kroz maglovita okna naše vere, želje i nade, znamo da smo na pravom putu.