Galerija
0

Šuma blista, šuma peva

Kao dete sam puno boravila u svetu mašte. To je bio čaroban svet u kojem je sve bilo živo – drvo, cvet, listovi paprati, šumske jagode, pečurke, vile, princeze, sirene, patuljci, leptiri, pčele, bubamari. Toliko je malo bilo potrebno da pokrene osećaje sreće, divljenja, iščekivanja i uzbuđenja – čitanje priče, penjanje na drvo, ljuljanje na ljuljašci ili vožnja biciklom pored kanala. Šume u mojoj mašti su brujale životom mnogih sićušnih bića, krile u sebi puno uzbuđenja, mamile lepotom i tajanstvenošću. Posmatrajući svet dečijim očima nije bilo toliko važno da li je nešto stvarno ili je deo mašte – i jedno i drugo je bilo jednako živo, i jedno i drugo je mamilo osećanja, i jedno i drugo se preplitalo u jedinstvenost moga doživljaja sveta. Sposobnost ovakvog doživljaja je neprocenjivi dar detinjstva, koji najčešće biva otet tokom dugih godina odrastanja. Da nije tako, svetom bi šetali mnogo sretniji i ispunjeniji ljudi.

Kada sam pre nekoliko godina prvi put ušla u šumu pokraj hotela u Karintiji, austrijskim pred-Alpima, imala sam osećaj da se vraćam u predele koje sam nosila u mašti tokom svog detinjstva. Oko mene su se uzdizale visoke i tanke jele kroz čije igličasto lišće su prodirali snopovi sunčevog sjaja, bacajući čaroliju na svaku travku, cvet, šišarku i mahovinu. Stazice koje vijugaju kroz travu su bile posute srebrnastim zrncima peska i kamenjem koje je svetlucalo kao da je posuto srebrnim prahom (zbog visokog sadržaja kalcijuma, kako sam saznala kasnije). Stabla i panjevi prekriveni mahovinom čija je mekoća milovala pogled jednako kao i dodir. Sve nijanse zelene koje se prelivaju, trepere i vijugaju. Potoci koji žubore u daljini, pogled na livade prepune pitomog poljskog cveća, mirisi svežine i lekovitosti, cvrkut i lepet ptičjih krila koji se mešaju sa zvucima udaljenog blejanja ovčica i rzanja konja. Lepota… mir… harmonija… ushićenost deteta u meni.

Ovog leta smo ponovo tu, ovaj put spremniji da istražujemo šumske krajolike nego prethodnih godina (o našim prethodnim posetama Austriji možete pročitati ovde: https://mesecevadeca.wordpress.com/2015/06/29/barka-na-brdu/ ). Puno puta smo prošli poznatom stazom koja vodi do farme na kojoj žive konji, lame i kamila, gde smo ih puno mazili i valjali se na brdu sena. Uz put smo pronalazili pećine u mahovinastim udubljenjima stabala u kojima se možda kriju vile i vilenjaci, sakupljali smo kamenje, šišarke, šumske maline i kupine, brali cveće i paprat, šetali bosi, preskakali barice, slušali svoj eho, trčali, sedeli na širokim panjevima, pričali sa mravima, pevali „šuma blista, šuma peva, la kukukukukukuku“. Ovaj put se pesma poklopila sa istinom… ili sa istinom našeg doživljaja.

Vrhunac je bila šetnja pored slapova potoka koji se spušta sa najvišeg planinskog vrha u okolini, kojeg planiramo da osvojimo čim deca malo stasaju da mogu izdržati sat vremena strmog penjanja. Za sada je gacanje po potoku, u skrivenim šumarcima koji ga okružuju, bilo sasvim dovoljno divljine i uzbuđenja. Obgrljeni krošnjama okolnih stabala i šumom vode koja penuša preko svetlucavog kamenja, osećali smo se kao u zagrljaju šume, ušuškani u njenim zelenim, mekim njedrima koja nas napajaju životnom snagom, prisutnom kroz svaki udisaj. Zaista je neverovatno koliko puno darova priroda oko nas može da nam da, a mi tako nemarno prolazimo pored njenih raširenih ruku, pažnjom usmerenom samo na sadržaje unutar granica svoga nemirnog i često nesrećnog uma. Boravak u prirodi, ako uspemo da joj se prepustimo, ima moć da nas izbavi iz „zatvora“ našeg uma i probudi u nama iskonske osećaje pripadnosti jednoj široj i većoj celini, da izmami spontanu životnu radost koja nema uzroka u umom zadatom postizanju i ostvarivanju ciljeva, baš kao kod dece. Boravak u prirodi je potreban deci da bi se njihova čula, instinkti i vitalnost pravilno razvijali, ali je takođe potreban i odraslima da bi se njihova sposobnost bezuzročnog radovanja i ushićenost životom povratili iz zone zaborava. Jer šuma blista i šuma peva, samo ako imamo oči i uši da je vidimo i čujemo.

020

298

305

183

176

023

Prijatelj koji nas je uvek čekao na istom mestu.

264

044

356

U sklopu hotela Arche se jednom nedeljno organizuje šetnja po šumi sa lamama i konjem.

304Omiljena zabava!

339

Plodovi šume koje smo rado brali tokom šetnje.

320

331Izrada cvetnih kolaža nakon šetnje.

301Veseli šumski pozdrav!

 

 

 

 

Advertisements
6

I miš se iz grada vrati u selo…

13227215_214802228906942_7342388573984346976_n

Iako je Sombor tek provincija u poređenju sa većim gradovima, naše posete Somboru su kao izleti u gradski život. Tamo živimo u stanu na petom spratu iz kojeg svaki izlazak napolje zahteva čitavu organizaciju, naročito po hladnijem vremenu. U stanu imamo mnogo manje prostora i mogućnosti za trčanje i skakanje po sobama nego što smo navikli. Imamo dosta igračaka, ali prostorom ubedljivo vlada televizor koji se dosta često uključuje (i isključuje!), što je ipak dovoljno da igranje igračkama potisne u drugi plan. Tokom igre dominira imitiranje omiljenih likova iz crtanih filmova koji se gledaju. Naša seka ima u sebi nešto melanholične prirode i vrhunsko zadovoljstvo u gostima joj je da se sklupča ispod ćebeta uz svoju tetku i gleda crtane pijuckajući „dečiju kafu“. Ipak, savesno sluša mamine savete da je potrebno često isključivati televizor da nas ne bi zabolela glava, pa se sve češće čuju njene komande „Mama, isključi sad televizor!“. A što se tiče bate, njegov temperament je daleko od melanholika, i nakon nekoliko dana provedenih u stanu oduševljenje novim ambijentom počinje da splašnjava, a nestrpljenje da raste. Nisam brojala, ali sigurno ne manje od pedeset puta na dan čujem njegove rečenice tipa: „Mama, meni je dosadno…..Mama, ja bih nešto novo da radim…..Mama, a šta ćemo sad?“ Pošto je on dete izuzetno sklono senzornim igrama, a ovde nema peska, zemlje, blata ni trave, jedino što mu preostaje da zadovolji svoju potrebu za ovom vrstom dodira je – brašno. Dok dosađuje mami koja kuva gore spomenutim pitanjima, odjednom mu lice zablista od novorođene ideje: „Mama, i ja bih da kuvam!“ Onda prvo izvadi sve šerpe i lonce iz ormara, puni ih raznim orašidama, suvim mahunarkama, makaronima, i ostalim zrnastim materijalima, pa ih nosa po sobama i meša, premešta po raznim stolovima, prebacuje sadržaje iz jedne posude u drugu, i to ga zaokupi neko vreme (ovo isto u jednostavnijoj varijanti je radio i kad je bio beba). Kada to dosadi prelazi na plan B, a to je mešanje brašna i vode. Sve do ovog momenta baka nekako toleriše njegova kuvarska umeća, ali kada krene da curi lepljiva smesa od brašna i vode po stolu i niz sto, dok se presipa iz većih u manje posude, baki počinje da se diže kosa na glavi. Tako se tokom celog našeg boravka u Somboru čuvaju neki lonci puni brašna i vode po frižideru, šerpe po krevetima, varjače po ormarima, dok nam se po tabanima lepe zrnca pasulja, sočiva i polomljenih makarona. Baka svako jutro mrmlja kroz bradu: „Nemoj da mu spominješ brašno danas!“, ali njegove ideje su, naravno, brže od naših skrivenih namera.

Najveće olakšanje svima je kada osvane sunčano jutro i kada izađemo napolje, najčešće u šetnju kroz grad. U ovome se svi troje slažemo – volimo šetnju kroz Somborski glavnjak, deca zbog vožnje autićima, igranja u parku i hranjenja golubova kokicama, a mama zbog starog dobrog osećaja iz detinjstva i devojačkog doba kada je glavnjak bio njena druga kuća, doduše puno drugačijeg izgleda nego što je danas. Ipak, osećaj opuštenosti i neke unutrašnje sreće je i dalje tu, ta neka širina prostora kroz koju se vreme lagano kotrlja u vojvođanski sporom ritmu, sa poznatim stablima bođoša na ulicama, sa ponekim poznatim licem i osmehom u prolazu, sa bleskovima sećanja na neke drage doživljaje i utiske. Jako lepa sećanja me vežu i za dvorište ispred naših zgrada gde smo se beskrajno igrali i jurcali kao deca, puna života, puna ideja, puna šale, puna energije. Danas se u dvorištu tek tu i tamo vide deca, leti više, a zimi skoro uopšte. Umesto dece dvorište ispunjavaju redovi automobila, u senci sada već gorostasno izraslih drveća iz mog detinjstva. Ipak, kada je lepo vreme izađemo napolje i penjemo se na isto drvo gde su se mnoge generacije do sada penjale, trčimo po livadi, loptamo se i družimo sa ponekim detetom koje naiđe.

I nakon tih desetak dana u gostima kod naših milih u Somboru, veselog se srca vraćamo u naše dvorište sa baštom, peskom, grožđem, višnjama, kucom, jagnjićima i letnjom kuhinjom u kojoj možemo da prosipamo brašno do mile volje, ispred koje možemo da se prskamo i polivamo do gole kože u letnjim mesecima, a tokom jeseni i zime da gacamo po barama i blatu koliko nam se prohte. Naš povratak u Adu mi često izgleda kao povratak miša u selo nakon posete svome rođaku u gradu, gde se nije uspeo ni pošteno najesti zbog silnih prepreka koje nosi gradski život. Naravno,i ovde se s vremena na vreme čuje batino pitanje: „A šta ćemo sad novo da radimo?“, koje se obično brzo rasprši među zrncima peska, utopi u flašama vode ili izgubi u lavežu psa i blejanju jagnjića. Seka se umesto gledanja crtanih filmova udobno zavali u svoj ćošak i „čita“ knjige ispredajući priče bez kraja i konca iz riznice svoje bogate mašte, često zasmejavajući tatu i batu do suza.

I nakon nekog vremena, zaboravićemo dosadne trenutke provedene u Somboru i poželećemo se bakine i dekine pažnje, tetkinog milovanja, crtanih, šetnje po glavnjaku, školice engleskog sa veselom tetka Zoricom, igraonice, bođoša, fijakera, i svega ostalog što volimo u tom našem gradskom životu. Ali samo dok smo na izletu…

036

 

029

034

037

3

Volimo igru i praznike

Jedan sunčani novembarski dan, jedno maštovito brdo od peska, sa razbacanim sjajnim kamenčićima, pećinama, jezercima, putićima. Drugari su se celi dan izležavali, kupali, trčkarali i tražili kravice po svome brdu, ne želeći da ga napuste ni na trenutak jer im je baš tamo najlepše. Onda je stigao i ručak sa kolačićima, pa su se na kratko povukli u kuhinju da isprobaju sve što su im bata i seka uz maminu i tatinu pomoć prethodni dan ispekli i skuvali, pa onda opet na brdo. Celi dan se brdo kupalo u blistavoj svetlosti sunčanog jesenjeg dana, celi dan su bata i seka jurcali oko njega i družili se sa drugarima i kravicama kojima je brdo bilo današnje jedino igrališta. Povremeno su se mama i tata pridruživali jurcanju i igranju, a povremeno bi uživali u toplim tonovima jesenjih boja koje su se takođe igrale sa sunčevim zracima po krošnjama kruške, kajsije i višnje u našem dvorištu. Kada je sunce zašlo nekako smo uspeli da napustimo dvorište i da odnesemo drugare i kravice na spavanje u sobu gde će im biti ipak toplije. A pred spavanje, bata i seka su nekoliko puta pitali hoće li brdo biti i sutra u dvorištu… i kada će već svanuti jutro da se opet sa njime igraju.

Ovako smo mi danas proslavili najlepši Krišnin festival „Govardan puđa“, koji je i Mira Bai slavila u svojim devocijskim pesmama: „Ar koto kal, giridhari lal, arale, arale robe…“ – „Kada ću moći da te vidim, dragi Giridari Lal (Krišna koji je podigao brdo Govardan)? Dok ne dođe taj dan, samo ću ostati ovde i čekati, četkati…“

069

044

043

046

047

080

090

091

Srdačno,

Tamara

0

Letnje vrućine i kako u njima uživati

Kako preživljavamo tropske vrućine ovih dana?

Često se kupamo i puno se igramo sa vodom, ne marimo za odeću i ne marimo ako su najmlađi članovi porodice golišavi, trudimo se da jedemo hranu koja hladi, mažemo se samo prirodnim preparatima za sunčanje, izbegavamo boravak na suncu od 11 do 4, maksimalno koristimo debelu hladovinu višnjinog drveta ispred naše letnje kuhinje (dok mama kuva prepodne), uživamo u bazenu u poslepodnevnim časovima (bilo u našem dvorištu, bilo u Ađanskoj šumici).

Moja deca obožavaju da se igraju vodom i da budu golišava, pa je ovo doba godine izvor radosti za njih, koliko god da nama smetaju vrućine. Tek ovog leta su prevazišli strah od vode i sada otkrivaju zadovoljstva koja donosi brčkanje, gnjuranje i skakanje u bazenu i Tisi. Osim toga, trudimo se da unosimo elemenat vode u igre i aktivnosti kod kuće. Peremo sve što se prati može: sudove, igračke, krpene lutke, njihovu odeću, plišane mede i ostale životinjice, sa puno sapunice i bez sapunice. Prskalicama prskamo jedni druge, cveće, drveće, kucu, kozu, ovčicu, muve, pčele i sve što leti. Sipamo obojanu plavu vodu u tegle i mešamo sa sjajnim prahom i zvezdicama i pravimo bazenčiće, jezerca i barice za naše plastične ribice i kornjače. Valjamo se po pesku do mile volje znajući da svakako sledi kupanje po ko zna koji put u toku dana…

Kada je jako toplo vreme preovladava elemenat vatre, kako spolja tako i unutar našeg tela. Drevna indijska disciplina Ayurveda, koja se bavi zdravljem, ishranom, isceljenjem i životnim stilom na prirodan način, nudi nam znanje o tome koja hrana hladi i koja greje organizam, i koja hrana odgovara određenim tipovima tela. Kada u nama gori vatra logično je da ne želimo da dodajemo još ulja, nego vode da je ublažimo. Neke od namirnica koje hlade telo i koje su povoljne za konzumiranje u ovom dobu godine su:

-među žitaricama beli pirinač (mi koristimo basmati, najbolja aromatična indijska vrsta pirinča), ječam, ovsene pahuljice, pšenica

-među povrćem tikvice, karfiol, brokoli, krompir, boranija, grašak, celer, slatka paprika, krastavac, zelena salata, šparoga

-mahunarke sve osim sočiva

-među mlečnim proizvodima mleko, maslac, maslo (pročišćeni maslac), sveži mladi neslani sir

-od masnoća maslinovo ulje, suncokretovo ulje i kokosovo ulje

-među voćem jabuke, kruške, šljive, dinje, crno grožđe, avokado, kokos

Treba izbegavati ljutu, kiselu, masnu hranu, i previše slatku takođe. Naš omiljeni slatkiš koji deca obožavaju ovih dana su kuglice od kokosa (kokos je jedna od namirnica koja najviše hladi, možemo se mazati kokosovim uljem tokom leta jer izuzetno neguje kožu i hladi telo). Jednostavno se pomeša kokosovo brašno sa kokosovim mlekom, malo šećera u prahu i vanilin šećera (ja sameljem šećer od šećerne trske jer beli šećer izbegavam u širokom luku) dok se ne dobije kompaktna i ne previše suva smesa, izvaljaju se kuglice i čuvaju u frižideru do 5 dana. Kokosovo mleko može da se nađe u bolje snbdevenim marketima i prodavnicama zdrave hrane. Umesto kokosovog mleka može da se koristi mleko u prahu, ali ja ga izbegavam zbog sumnjivog sastava mleka uopšte, a naročito mleka u prahu na komercijalnom tržištu. Zato, iako je malo skuplje, kokosovo mleko je sigurnije što se tiče sastva, kao i osobine hlađenja. Ovo je koristan tekst sa još nekim detaljima na ovu temu: http://udahni.com/ohladimo-organizam-uljima-zacinima-cajevima-bojama-i-okusima/

Pošto su ovo meseci kada svakodnevno treba koristiti neko sredstvo za zaštitu od sunca, tragala sam za što prirodnijom varijantom. Najjednostavnije i najpristupačnije mi je napraviti mešavinu kakao i ši maslaca, u koju može da se doda i malo sezamovog ulja i voska (sve se zajedno zagreje na pari i promeša). Moram napomenuti da se mi ne izlažemo suncu u najkritičnijim časovima od 11 do 4, barem ne dugotrajno, pa nam je ova mešavina sasvim dovoljna, a usput hranljiva i mirišljava. Ako neko želi da se sunča tokom ovog kritičnog perioda možda bi trebalo da pronađe još neke sastojke sa većim SPF faktorom (ovo je tekst koji nudi informacije na tu temu http://udahni.com/sinergija-sunca-mora-i-ljekovitosti-biljnih-ulja/)

I na kraju, koliko god da nam je pretoplo, pokušajmo se setiti koliko smo sanjali sunce i leto u tmurnim i hladnim zimskim danima, i pokušajmo uživati u vodi, spontanosti, lakoći i razigranosti koje nudi ovo godišnje doba. Baš kao što deca uživaju!

059

Srdačno,

Tamara

PS: Zaboravila sam napisati da u recept za kokos kuglice ide i nekoliko kašika kokosovog ulja. Prijatno!

2

Barka na brdu

Evo nas između dva godišnja odmora, ako bi se to moglo uopšte nazvati “godišnji odmor” s obzirom da nisam zaposlena i da sam 24 sata na dan angažovana oko dece, a tokom tih odmora se ništa ne menja osim lokacije. Tako da vise volim koristiti reč putovanje nego odmor, iako moram priznati da se tokom tih putovanja odmorim barem od kućnih poslova, što puno znači.

Proveli smo dve nedelje u predvorju Austrijskih Alpa, kao gosti vegetarijanskog hotela sa posebnim povlasticama pošto naš tata tamo radi kao kuvar (putujući, i za njega takođe nije bio odmor nego rad kao i obično, s tim da je ovoga puta provodio vreme sa nama kada je bio slobodan). To je hotel koji spada u kategoriju Organskih Vegetarijnaskih Bio Hotela kojih ima par stotina na teritoriji Evrope, najviše u Nemačkoj, a ovo je jedan od najstarijih – baš dok smo bili tamo proslavio je tridesetogodišnjicu rada. Ovi hoteli pokušavaju da ispune zahteve onog dela populacije koji se usmerava ka prirodnom-eko-duhovnom životnom stilu, i zato nude čisto vegetarijansku hranu pripremljenu od organskih namirnica, ambijent u prirodi i daleko od zagađujućih uticaja i gradske verve, enterijer sačinjen od prirodnih materijala i usklađen sa prirodnim kosmičkim tokovima koje predstavljaju principi feng šui-a ili vastu-a. Povrh svega nabrojanog, ovaj hotel nosi i religioznu simboliku zahvaljujući strastvenoj hrišćanskoj posvećenosti bake Rozalinde, majke vlasnika, koja sa svojih 78 godina i dalje aktivno učestvuje u kuvanju i održavanju svoje organske bašte začinskih biljaka koja divno oplemenjuje dvorište i kuhinjsku trpezu. Hotel nosi ime Arhe što znači barka, i asocira na Nojevu barku iz starozavetne priče o velikom potopu. Sve u hotelu podseća na Nojevu barku i priču o njoj, od samog oblika građevine, do slika, dekorativnih predmeta, pa čak i slikovnica u dečijoj sobi za igranje.

098

028

237

241

Deca su imala na raspolaganju puno meke trave za trčanje, duuugački tobogan koji se spušta uz padinu brežuljka, ljuljaške i mornarske lestve, drvenu kućicu, bazen sa peskom, nekoliko drva za penjanje i balvana za šetanje, sto za stoni tenis i gomilu reketa i loptica. Ovaj put su najviše uživali na ljuljaškama, dok drvenu kućicu skoro da nisu ni pogledali, za razliku od prošle godine. Mornarske lestve su bile pravi izazov jer su dovoljno porasli da mogu napraviti nekoliko egzibicija na njima, dok se prošle godine nisu mogli ni popeti. Moj sin je oduševljeno pozdravio ideju vlasnika da postavi stare kuhinjske posude u bazen sa peskom, i to mu je pružilo sate zabave kuvanja u „pravoj tavi“ – jedna od ideja koje sam rešila da primenim i u našem dvorištu, fantastična za decu sklonu igri kuvanja. Ćerka je više vremena provodila sa loptom i igrajući sa tatom tenis, tačnije pokušavajući da servira i vrati loptu, što je takođe donosilo skoro sate dobre zabave i vežbanja u isto vreme. Povremeno smo išli na obližnje jezero koje je savršeno uređeno za decu, sa plitkom i čistom vodom i igralištem odmah pored. Mi smo pomalo učili da plivamo, tačnije da razbijamo strah od duboke vode i od ribica, i verujem da bismo dosta uspeli u tome da su potrajali oni topli letnji dani koje smo imali tokom prve nedelje.

154

 

259

105

113

128

271

034

036

Mamina omiljena aktivnost je bila šetnja šumom koja se pruža od hotela uzbrdo. Uživala sam u mirisima zove koja je bila u punom cvetu i čiji se miris mešao sa mirisima raznog lekovitog bilja i mahovine. Sakupljala sam šišarke i kamenčiće koji svetlicaju na suncu kao da su posuti srebrnim prahom. Disala sam punim plućima koja su konačno osetila svežinu čistog vazduha koji im toliko nedostaje u ovoj našoj vojvođanskoj močvari. I naravno, fotografisala i žalila što nemam neki bolji fotoaparat da uslikam sve te divne vilenjačke prizore koje je moje oko hvatalo na sve strane. Da sam se ja pitala, išli bismo u tu šumu svaki dan po nekoliko puta, ali našem bati se nije puno svidela ta ideja i nakon nekoliko izleta je kategorično odbio da kroči nogom na šumski puteljak. Na pitanje zašto odgovor je bio – plaši se tigra. I ništa nije pomoglo naše ubeđivanje da u ovoj šumi nema tigrova, čak ni vukova ni medveda. Seka je takođe žalila što ne idemo češće u šumu, naročito zato što šumski puteljak vodi pravo na pašnjak na kojem žive četiri konja, jedan magarac, dve lame i jedna dvogrba kamila. Odakle kamila i lame u ovim krajevima, pitala sam se, ali kojim god razlogom da su dospele ovde očigledno su bile dobro pažene i negovane. Mogli smo prići nadstrešnici ispod koje im je bilo postavljeno puno sena i tu bi se često okupile sve životinje zajedno da ručkaju i da osmotre pridošlice. Mi bismo im čupali okolnu travu i hranili ih, i to je bila zabava sa pet zvezdica. Jedna od omiljenih aktivnosti moje dece, naročito ćerke, je hranjenje domaćih životinja. Čak i ja, koja nikada ranije nisam bila u nekom bližem kontaktu sa domaćim životinjama, počinjem da uživam u tome, naročito kada vidim koliko ih to raduje. I drago mi je što je tako, jer na taj način stiču osećaj za potrebe drugog živog bića. I pošto se često i ja nalazim u toj aktivnosti zajedno sa njima, počela sam da osećam neku vrstu smirenosti i zadovoljstva od prisustva tih pitomih stvorenja koja mirno pasu travu i jedu je iz naših ruku, naročito kada sam pored njih duže vreme. Tako divna, nežna i umirujuća vibracija. Eto, da nisam dobila decu verujem da nikada to ne bih saznala, jer sam imala nula interesovanja za kontakt sa domaćim životinjama. I tako, pošto nismo mogli više da posećujemo konje, magarca, kamilu i lame zbog strašnog tigra, zadovoljili smo se hranjenjem ovčica bake Rozalinde koje žive i pasu na padini ispod hotela i redovono dobijaju ostatke hrane iz hotelske kuhinje.

122

066

082

190

184

086 (2)

202

I da, zahvaljujući stadima krava, konja i ovčica po okolnim pašnjacima deca su bila mirna i zaokupljena mahanjem tokom putovanja po planinama i to nas je spasilo od dosade i nervoze u autu barem na tom delu puta. I naravno, tuneli!

Srdačno,

Tamara

0

Rad kroz igru

Jedna od stvari koja je meni nedostajala u detinjstvu, ali koje tada nisam bila svesna, bio je nedostatak korisnog rada. Imala sam puno igre, puno slobode, puno čitanja i maštanja, što je sve divno, ali nedostatak praktičnog rada i kućnih poslova mi je kasnije u životu doneo nedostatak praktičnosti sa kojim sam se kao odrasla osoba morala izboriti sopstvenim naporima. Možda sam upravo zbog toga svesna koliko je važno da svoju decu ne lišim mogućnosti da učestvuju u praktičnom radu od svoje najranije dobi. Isti koncept sam pronašla u Waldorf sistemu obrazovanja, kao i u Vedskom sistemu koji se još uvek delimično sledi u današnjoj Indiji. Tokom svog boravka u Indiji puno puta sam se divila spretnosti sa kojom mala deca obavljaju niz praktičnih poslova, od pravljenja čapatija (indijske lepinje) do vožnje čamca. Kao i u ostalim tradicionalnim kulturama, i tamo se deca od malena uključuju u aktivnosti odraslih, i najčešće nastavljaju da se bave istim poslovima kao njihovi roditelji. Osim zadivljujuće spretnosti (mislim da indijska populacija, i azijska uopšte, ima genetski predodređenu daleko veću spretnost nego evropska, moje lično zapažanje puno puta potvrđeno) njihova deca pokazuju i veliko interesovanje da obavljaju te svoje dužnosti, i najčešće ih čine sa strašću i poletom. Nakon što sam postala majka, shvatila sam da je prirodna odlika dece da su zainteresovana da obavljaju aktivnosti odraslih i da koriste predmete koje koriste odrasli, zato što do svoje 7 godine njihovo učenje se odvija putem imitacije (prema Waldorf pedagogiji). Sigurna sam da svim majkama vrlo brzo postane jasno kako se njihove bebe i mala deca mnogo češće nego igračkama zabavljaju sa ključevima, kašikama, varjačama, kuhinjskim posudama, kartonskim kutijama, praznim kozmetičkim bočicama i ostalim stvarima koje vide da njihovi roditelji svakodnevno koriste.

Igra i praktičan rad mogu i trebaju da idu ruku pod ruku u životu male dece. Učestvujući u aktivnostima odraslih i dajući svoj doprinos deca stiču osećaj vrednosti i pripadnosti, koji gradi njihovo unutrašnje samopouzdanje. Takođe postavljaju temelj za radne navike u budućnosti, uspostavljaju zdrav odnos prema radu kao prirodnom načinu funkcionisanja i življenja, i postepeno stiču veštine koje su im potrebne za obavljanje raznih vrsta poslova. Sve ovo se dešava pod uslovom da učestvuju u radu koji je u skladu sa njihovim uzrastom i sposobnostima, bez pritiska i očekivanja. Da li je rad u skladu sa njihovim uzrastom pokazuje prosta činjenica da je dete poletno i zainteresovano za određenu aktivnost, i da je može obaviti sa lakoćom ili sa umerenim naporom. Ako je aktivnost preteška ili prekomplikovana izazvaće frustraciju što može dovesti do kontraefekta. U Montesori pedagogiji postoji termin „sweet spot“, koji se odnosi na aktivnost za čije obavljanje dete treba da uloži napor, znači malo teži zadatak nego što je detetu uobičajen, ali ne pretežak da izazove frustraciju jer ne može da ga obavi. Drugim rečima, ni previše teško ni previše lako. Obavljanjem takvih zadataka se razvijaju moždane vijuge, tu dolazi do povezivanja sinapsi, jer zahtevaju koncentraciju i fokus koji je u skladu sa detetovim sposobnostima i izazivaju osećaj uspeha i samopouzdanja. Ne moramo se previše truditi da pronađemo takve aktivnosti za dete, jer će ono prirodno biti privučeno upravo njima, zato što su mu one potrebne. I najčešće će učestvovanje u njima donositi veliku radost.

Jedna od najjednostavnijih, najkreativnijih i najpraktičnijih, a ujedno i najradosnijih aktivnosti za decu je kuvanje. Kuvanje je izuzetno zanimljiva aktivnost sa gledišta male dece, jer podrazumeva manipuliranje materijalima kao što su voda, vatra, brašno, začini i predmetima kao što su posude, poklopci, noževi, rendalice, varjače i druge interesantne parafernalije. Naša deca su uvek dobrodošla u kuhinju, bilo da pomažu ili da rade neku drugu aktivnost za kuhinjskim stolom. Ono što ih najviše privlači je da mese i oklagijom valjaju testo (ili da se igraju homemade plastelinom), da mešaju varjačom testo za palačinke i kolače, a ako imamo uslove, vreme i živce za pravu „prljavu“ igru, da mešaju svoje testo od brašna, vode i raznih začina – radost najveća! Veliku radost donosi i bilo koja radnja sa vodom: pranje povrća i voća u velikom plastičnom sudu sa vodom, pranje posuđa, sipanje vode iz jedne u drugu posudu, ili kupanje plastičnih i gumenih igračkica u njihovim kadama i bazenima (nisam pristalica plastičnih igračaka, ali čuvam jednu kolekciju sitnih igračkica za ovakve prilike, i jednu krupnijih za igre u letnjem bazenu i u pesku). Ponekad im dozvolimo da rendaju povrće kao što je šargarepa na pravoj rendalici, sitnoj, uz pažljivo nadziranje. Razmišljam da započnem i davanje plastičnih noževa kojima mogu da seku mekano voće, takođe uz pažljivo nadziranje. Kada im damo odgovornost uz zahtev da jako paze jer to može biti opasno, oni se jako uozbilje i uistinu paze, a uz to budu presretni da im je data mogućnost da urade nešto tako „ozbiljno i važno“.

Bašta je još jedan nepresušan izvor mogućnosti da se mala deca uključe u smisleni rad. Proleće je idealna prilka za to: sejanje semena i sadnica, kopanje, grabljanje, zalivanje, čupanje trave i korova, branje cveća, povrća i voća. Malini i ja smo danas pre podne bile na pijaci i kupovale cveće za baštu, i ona je insistirala da nosi saksije u korpi (bila je prava atrakcija na pijaci, tako mala, a radi tako ozbiljan posao, što je jasno odavao izraz na njenom licu!). Kasnije smo naravno zajedno posadile sadnice, uz povremene smetnje njenog mlađeg brata koji je zakopavao rupe koje je ona pokušavala da napravi u zemlji, ali uspele smo ga primamiti nekim „specijalnim“ alatima u drugi deo bašte. Pranje tatinog automobila i metenje dvorišta (sa velikim metlama!) su takođe omiljene aktivnosti. Ali ovih dana definitivno najomiljenije je čupanje trave za kozu i jariće, koji će uskoro da nabubre od silne hrane kojima ih natrpavaju (znam šta ćemo sad, da nahranimo kozu!).

Od poslova unutar kuće sve aktivnosti čišćenja izazivaju njihovo interesovanje i učešće. Jedna od boljih investicija, i smešno jeftinih, je bila kupovina plastičnih boca sa raspršivačem za svakog po jedna, zajedno sa krpicom, tako da mogu da čiste prozore i vrata zajedno sa mamom. Osim prozora i vrata prskaju se i igračke, police, ormari, zavese, kosa, lica… Ali važno je da nam obezbeđuju barem pola sata neprekinute zabave, uz koju mama zaista uspe nešto i da obriše (a često i igračke budu čiste, iako previše mokre).

111

079

178

024

Ovo su dva predivna i inspirativna članka na temu smislenog rada za malu decu sa mog omiljenog bloga „The Parenting Passageway“ (Prolaz Roditeljstva): http://theparentingpassageway.com/2011/06/28/guest-post-meaningful-work-for-toddlers/

http://theparentingpassageway.com/2011/06/29/more-about-how-to-create-meaningful-work-for-toddlers/

Rado bih volela da čujem još neke ideje o tome kako pružiti deci priliku da rade kroz igru i da se igraju kroz rad…

Srdačno,

Tamara

4

Proleće u našem dvorištu

Stiglo je proleće i evo nas opet u našoj porodičnoj kući u Adi. Prošlog leta smo se ovde divno proveli, i jedva smo čekali sunčane prolećne dane da izađemo izvan četiri zida u dvorište i baštu. Od kada sam dobila decu počela sam da uviđam koliko je važno provoditi vreme napolju, u dodiru sa zemljom i prirodom. Najlepša sećanja iz moga detinjstva su povezana sa igranjem napolju, bilo da je to dvorište ispred zgrade, dvorište kod babe i dede na selu, ili plaža na moru. Sećam se penjanja po drveću, vožnji biciklovima po salašima u okolini Sombora, pečenja kukuruza na vatri sa drugom decom (koji smo prethodno ukrali sa neke obližnje njive), skakanja po senu i penjanja po tavanu u seoskom dvorištu kod babe i dede, beskrajnog plivanja i kupanja u moru kod druge babe i drugog dede. I pored tih lepih iskustava, uvek sam osećala veliku želju za boravkom u prirodi, i to što sam imala nije mi bilo dovoljno. Ja sam odrastala uz knjige o Tarzanu i Vinetu-u, i maštala sam o životu u nekoj kolibi u sred šume, da se budim i spavam uz zvuke prirode oko sebe, da osetim njen puls i ritam celim svojim bićem. Kasnije sam u velikoj meri zadovoljila tu svoju želju putovanjima po Indiji, gde sam često bila okružena predivnim prizorima skoro netaknute prirode, hodala bosonoga po prašnjavim putevima, jela sa tanjira od bananinog lišća, kupala se u divnim rekama, jezerima i okeanima. Moj suprug je imao još više sreće i proveo je detinjstvo u simbiozi sa prirodom oko reke Tise, baš ovde u Adi. Iako je sam gradić oronuo, opusteo i umrtvio se, kao što je danas slučaj sa mnogim manjim mestima po Vojvodini, priroda u Adi je i dalje neobično lepa i živopisna. Široka, peščana plaža na obali Tise, u produžetku šumica koja je puna kampera od maja do oktobra, sa druge strane dolme još jedna pitoma šumica sa raznim drvenim spravama za vežbanje i igralištem za decu, mali zoološki vrt, luksuzno opremljen letnji bazen sa još jednim igralištem za decu. Ako je neko željan više divljine preko Tise se nalaze guste šume u kojima se mogu videti divlje životinje i zanimljivi prizori prirodne lepote. Kada ovome svemu dodamo i činjenicu da tu imamo porodičnu kuću u kojoj žive suprugova majka i brat, da ima dosta mesta i za nas, kao i poprilično veliko dvorište, nije čudno da smo baš Adu izabrali za svoje mesto stanovanja. S obzirom da nismo vezani poslom za određeno mesto boravka, imamo sreću da možemo da ga biramo.

Iako postoje određeni nedostaci u celoj ovoj priči, naša ideja je da želimo deci obezbediti prirodno okruženje što je više moguće. Želimo im pružiti mogućnost da borave što više vremena napolju na čistom vazduhu, da budu u dodiru sa zemljom i sa životinjama, da učestvuju u seoskim poslovima koji su povezani sa zemljom i prirodom. Sve ove aktivnosti imaju pozitivan, uzemljujući i umirujući efekat na decu, kao i na ljude. Deci je to naročito potrebno, jer njihov organizam i celokupni sistem su u intenzivnom razvoju, i u ranom uzrastu najvažniji način njihovog izražavanja je fizički. Drugim rečima, potrebna im je fizička aktivnost mnogo više nego odraslima, što znači da im treba puno slobodnog prostora za pokretanje, puno slobodnog vremena za istraživanje, puno svežeg vazduha i hrane pune hranljivih sastojaka i svežine (prane). Sve ovo je postalo teško ostvarljivo u uslovima gradskog modernog života, ali ovo su i dalje osnovne potrebe malog deteta, pored onih za ljubavlju i pažnjom. Nedavno sam razgovarala sa prijateljem koji radi kao vaspitač u vrtićima gde predaje engleski za decu. U protekle dve godine je radio u svim vrtićima u Subotici i okolnim mestima. Rekao mi je kako je primetio da su deca sa sela mnogo mirnija, nežnija i pribranija nego deca iz centra grada. Prema njegovim rečima, deca iz grada su više nasilna, nestrpljiva i imaju manji kapacitet pažnje nego deca iz sela. Pitala sam ga šta je razlog tome, i odgovorio mi je da deca iz grada mnogo više gledaju tv i igraju igrice, a deca sa sela manje. Pitala sam ga kako to zna, pa i deci na selu su dostupne te stvari. Odgovorio je da je to zaključio slušajući ih o čemu pričaju. Deca iz grada pričaju o likovima i događajima koje upijaju sa medija, a deca iz grada o životinjama, šta su radili kod kuće i slično. Njegove reči su mi bile još jedna potvrda mojih razmišljanja i ubeđenja po tom pitanju.

Od kada smo stigli u Adu, naša deca su više vremena napolju u dvorištu nego unutra. Prosto ih ne mogu nagovoriti da uđu u kuću. Konačno su kročili u fazu da im nije neophodna moja prisutnost svakog minuta (na moje olakšanje!), tako da mogu obavljati mnogo više kućnih poslova nego ranije. U dvorištu imamo dva psa, jednu kozu i dva jarića. Malini se sprijateljila sa svima, i kada su koza i jarići u svojoj štali svakih pet minuta ide do vrata štale da ih pozdravi i pruži im ruku da joj poližu dlan. Čupa travu za njih, hrani ih iz ruke, mazi ih, tepa im, priča sa njima, i hvali se okolo kako je ona njihova pastirica. Gabriel nije toliko blizak sa životinjama kao ona, iako voli da se pojuri sa jarićima i da ih gnjavi, ali brzo mu to dosadi pa onda sedne na neko od svojih vozila (imamo celi vozni park), i jurca unaokolo. Sva sreća pa voli da kuva (možda zato što je tata kuvar), tako da smo napravili mali šporet od cigli i crepova ispod kojeg on „zamišljeno“ loži vatru, peče, meša, kuva. Malini ima malo više sofisticiranu varijantu sa plastičnim posudicama na drvenom stoliću na rasklapanje. Tu je brdo peska, lopatice i ašovi, kao i gumeno crevo sa vodom koje obožavaju da koriste za pranje svojih biciklova po sto puta na dan (kada je toplo i sunčano). Zalivaju cveće i drveće iz svojih kantica, pomažu mi da beremo cveće i povrće iz bašte, seju semenje sa tatom i bakom, peru rotkvice koje će baka i stric nositi na pijacu da prodaju. A između svega ovoga se igraju svojih „zamišljenih“ igara koje samo oni razumeju i koje su samo njima zanimljive. Bude tu povremeno i plakanja i svađanja i kenkanja, ali važno je da se ujutru bude sa osmehom i poletnim planovima šta će sve toga dana da rade.

315  327

304  289

291  292

306  310

Učimo da budemo zadovoljni sa jednostavnim stvarima i zahvalni na svemu što imamo, kako oni tako i ja. I da što više uživamo u proleću.

Srdačno,

Tamara