0

Moj susret sa Anastasijom

Pred vama je tekst malo drugačiji od prethodnih, gde dotičem i neke filozofske teme, ovoga puta inspirisana knjigom o Anastasiji.

032

Reč ima veliku moć, a pisana reč još veću. Stvari koje čujemo ili pročitamo mogu u velikoj meri da utiču na naše stanje svesti, a samim tim i na naš život. Mislim da naročito moćno utiče kada sadržaji koji su već počeli da nam se otkrivaju na neki način, dođu u naše ruke u obliku knjige ili pisanog teksta, čija svaka reč počne da odzvanja potvrdom o onome o čemu smo već razmišljali, zaključivali i počeli da spoznajemo. Meni se to desilo puno puta, a najdinamičnije je možda bilo kada sam davne 1993 godine pročitala knjigu indijskog učitelja i filozofa Bhaktivedanta Swamija. Knjiga nosi naziv „Lako putovanje na druge planete“, i skoro me je doslovno „lansirala“ u vatromet oduševljenja, potvrdivši da su mnoga moja tadašnja razmišljanja bila osnovana, a ne samo luckaste teorije jedne zanesene tinejdžerke. To su bile suštinske filozofske teme kao što je postojanje duše i Boga, život posle smrti, život u različitim dimenzijama i na drugim planetama, zakon uzročno-posledičnog delovanja ili karme – teme koje su često bile prisutne u mojim mislima odkada znam za sebe, i koje su počele da mi se razotkrivaju nakon mog prvog putovanja u Indiju.

Danas, dvadeset i nešto godina nakon tog iskustva, postoji neizmerno mnogo knjiga, tekstova, pisanih i govornih reči koje se tiču ovih i sličnih tema i koje otkrivaju različite aspekte i dimenzije jedne iste Istine. Mnoge su mi pomogle i dalje mi pomažu, ali sada bih izdvojila seriju knjiga za koje sam tek nedavno saznala i počela da ih čitam – „Zvoneći Kedri Rusije“, na čijim stranicama svoju mudrost razotkriva jedna krajnje neobična žena po imenu Anastasija. Izgleda da se u Anastasijinoj ličnosti ujedinjuju neke neobjašnjive suprotnosti: ona je mlada, lepa, vedra i razigrana devojka, a poseduje ogromnu dubinu znanja i drevne mudrosti; živi skoro doslovce pustinjačkim životom u dalekom Sibiru odakle nema nameru ni da se mrdne, a poznaje do tančina dešavanja, navike i običaje modernog sveta; poseduje izuzetne moći i sposobnosti, a uporno tvrdi da nije ni malo posebna nego da su te moći svojstvene svakom čoveku, samo što su ih ljudi danas zaboravili. Njene reči, preko knjiga koje je napisao Vladimir Megre nakon sudbonosnog susreta sa njom, utiču na stotine ljudi širom sveta koji drastično menjaju svoje navike i stil života sledeći njene preporuke izložene u knjigama. Mnogi istraživači, naučnici, filozofi i umetnici Rusije su proučavali i spekulirali o fenomenima vezanim za Anastasiju, i još uvek to čine. Ovo je sam autor napisao u drugoj knjizi, citirajući zaključak Moskovskog istraživačkog centra do kojeg se došlo istraživanjem pojava vezanih za Anastasiju: „Anastasija za svega nekoliko dana ili meseci, nekim neshvatljivim načinom, zaobišavši naravoučenija i razne duhovne rasprave, deluje neposredno na osećanja i izaziva emocionalne pljuskove i stvaralački zanos, ostvaren kroz opipljive tvorevine mnogih ljudi, koji su misaono došli u dodir sa njom. Mi ih možemo opaziti u obliku slikarskih dela, nadahnutih poriva ka Svetlom, dobrom.“

Trenutno čitam drugu po redu knjigu, a prvu sam pročitala sa velikim zadovoljstvom i ushićenjem. Ono što piše u gore navedenom članku je istina – čitanje i razmišljanje o Anastasiji i njenim jednostavnim, a tako dubokim i smislenim rečima, deluje isceljujuće i unosi stvaralački poriv u srce… verovatno je i ovaj tekst posledica toga, između ostalog. Kroz razgovore sa piscem Anastasija govori o mnogim temama i objašnjava mnoge pojave, od krajnje ezoteričnih do banalno praktičnih, i čini se kao da ima odgovore na sva moguća pitanja. Njen stav je iskren, neposredan, prirodan, i najvažnije od svega, usmeren ka opštoj dobrobiti svakoga. „Čistota pomisli“ je reč koju često koristi, naglašavajući je kao tajnu svih ostalih vrlina. Ali ne krije da od svih tema o kojima priča, dve smatra najvažnijima: obrađivanje zemlje i odgajanje dece na svestan način, u skladu sa tokovima prirode i željama Tvorca. I gle, upravo su te teme trenutno najaktuelnije i u mom ličnom životu!

Kako se vratiti jednostavnom i radosnom životu u okruženju prirode, kako se ispetljati iz lavirinta veštački osmišljenog života u koji nas gura današnja civilizacija – pitanja su na koja mnogi svesni ljudi današnjice pokušavaju da odgovore. Mene ova pitanja naročito opsedaju odkada sam dobila decu, shvatajući da način života koji se danas vodi kao normalan nema kapacitet da im pruži ono što im je potrebno i što im od srca želim: stabilnost i mir uma, čistoću karaktera, neusiljeni stvaralački potencijal, otvorenost za primanje i davanje ljubavi, i konačno, osećaj sreće, zadovoljstva i ispunjenja. Život povezan sa prirodom je neophodan elemenat u dostizanju svega navedenoga, a pre svega za održavanje zdravlja tela i uma, koji su osnova za dalje. Dok stremim ovome za svoju decu, istovremeno se suočavam sa sopstvenim nedostatkom povezanosti sa prirodom, povezanosti koja je prekinuta još u mome detinjstvu, čak i ranije – u detinjstvu mojih roditelja. To je žalosna sudbina mnoge gradske dece od druge polovine dvadesetog veka pa sve do danas, po celom svetu. A nije lako ponovo povezati ono što je pokidano… Ja sam osećala silnu potrebu za prirodom u detinjstvu i kao tinejdžerka, ali sam kasnije pridavala veći značaj mnogim drugim stvarima, kao što obično biva. I sada, kao majka i na pragu pete decenije, ta potreba se vraća, ali u zrelijem obliku. Ranije sam želela da putujem i da doživljavam lepotu slikovitih pejzaža po šarolikim Zemljinim prostranstvima, i zahvalna sam što mi je to bilo omogućeno u velikoj meri. Danas više nemam potrebu za putovanjima, nego za svojim parčetom zemlje, svojim okriljem i utočištem u kojem ću moći da živim što povezanije i celovitije sa svime što me okružuje, u kojem ću moći da stvaram na razne načine i u raznim oblicima – svojim željama, rečima i rukama. A onda počnem da čitam knjigu Anastasija i pronalazim upravo sve to što nekako još ne sasvim jasno osećam u sebi, u knjizi jasno uobličeno i izraženo. I osećam nadahnuće, kao i stotine, tačnije milioni i milioni drugih čitalaca čiji se putevi srca počinju susretati sa Anastasijinim rečima i svime što ona predstavlja.

Anastasija sa prirodom oko sebe živi u jedinstvu, u saglasju, u potpunoj harmoniji. Njen dom je njena poljana u kedrovoj šumi u dalekoj sibirskoj tajgi, bez kuće, bez kolibe, skoro bez odeće, bez ičega „veštački stvorenog“. Svaka biljčica, svaka životinjica i svaka zver na poljani su deo njenog doma i dobrovoljno potčinjeni njoj i njenim potrebama. Ona poseduje dar razumevanja osećanja ili „predodređenja“ koja žive u biljkama i životinjama i pomoću toga dara ona sa njima komunicira, sa velikom ljubavlju. Ja sam već dugo godina upoznata sa time da su biljke i životinje živa bića koja zaslužuju pažnju i uvažavanje, ali moram priznati da to znanje kod mene nije prevazilazilo granice jedne lepe teorije, istinite, ali još uvek samo teorije. Čitajući reči Anastasije kao da se prvi put teorija počela transformisati u stvarnost, kao da se počela skidati koprena koja deli mene, stvarnu, sa tom teorijom i istinom. Nakon što sam pročitala njene reči moj pogled na biljni i životinjski svet se zauvek promenio, i nekako počeo da evoluira, da se pokreće sa mrtve tačke. I sa tim, ceo jedan novi svet, jedan novi pristup životu počinje da se otvara. Naravno, poznajem mnoge ljude, naročito žene, koji imaju lep i negujući odnos sa životinjama i biljkama, ali često se ti isti ljudi ne snalaze toliko u odnosima sa drugim ljudima, čak imaju negativna iskustva sa njima. A ima puno onih koji imaju lepe odnose sa ljudima, ali sa biljkama i životinjama ništa, ili čak negativno. Prava je retkost sresti osobu koja je uspešna u svim ovim odnosima, koja je celovita u svom ophođenju sa svetom oko sebe. A to treba da se neguje, da se vežba, kao i sve druge veštine. A najlepše je kada se vežba od samog detinjstva.

Nisam još došla do toga da Anastasija detaljnije priča o odgoju dece (a jedva čekam!), ali je iznela jedan divan predlog koji bih volela da isprobamo već sledećeg proleća. Kako saditi semenje zajedno sa decom, objašnjavati im šta se događa sa semenom, kako će mu biti lepo i toplo u zemlji i kako će od te toplote početi da raste, i sve nadalje šta će se dešavati. Kada se deca zainteresuju i počnu sama da seju, odvojiti jedan deo bašte za njih, da bude njihov, i dozvoliti im da oni sami sade kako oni hoće i šta oni hoće od ponuđenog semenja, i da se oni sami brinu o svojoj baštici, bez našeg uplitanja, osim da malo pomažemo, ali oni da vode. Anastasija kaže da biljke koje negujemo sa ljubavlju i čistom namerom imaju moć da nas izleče i da nam pruže „prostranstvo Ljubavi“ u kojem možemo da živimo život obgrljeni ljubavlju, toplinom, sigurnošću i radošću – jednostavnom radošću života koji kao delići i čestice Boga možemo da osetimo kada smo u harmoniji sa Njim i Njegovim energijama. Takođe smo dužni da takvo „prostranstvo Ljubavi“ pružimo svojoj deci od početka njihovog života.

Za sreću i radost nam nisu potrebni veliki bankovni računi, savremeni uređaji, šoping centri, disko klubovi, skupa letovanja, čak ni prestiž i slava. Kada je pisac knjige pitao Anastasiju, isposnicu bez igde ičega, koja „ništa nema, a nekako se stiče utisak kao da ima sve“ da li se ona Bogu obraća i da li moli za sebe nešto, ona mu je odgovorila: „Šta mogu da molim, kad mi je tako mnogo dato. Da Mu blagodarim treba i da Mu pomažem.“ Dakle, to što treba da ostavimo svojoj deci kao „prostranstvo Ljubavi“ (tako mi divno zvuči ova reč, naglašavajući da ljubav uvek oslobađa, nikad ne sputava) nije samo materijalno, nego je sačinjeno od mnogo finijih elemenata. Naše je da dokučimo kako i šta, i da integrišemo različite delove mozaika u celinu, ostvarujući ravnotežu bez koje nema harmonije. Počevši od prostranstva unutar sebe, odakle kreće sva kreacija.

Srdačno,

Tamara