0

Usklađivanje različitih potreba

ews_chkbrd_art_19

Nedavno smo se vratili sa Fruške Gore gde se svake godine u ovo vreme sastajemo sa našim bhakti-yoga  prijateljima, ali pre nego što napišem članak o svim doživljajima i inspiracijama koje smo poneli sa sobom imam potrebu da izrazim neka svoja trenutna razmišljanja. Nakon pet i po godina apsolutne posvećenosti majčinstvu nedavno sam dala sebi prostora da se počnem malo više baviti sobom. Drugim rečima, da počnem više negovati sebe, voditi računa o svome zdravlju, praviti prostora za ispunjavanje mojih ličnih potreba koje nisu povezane sa decom. Moja razmišljanja su počela da se kreću ka širem krugu tema od samog roditeljstva, teme kojom sam preokupirana od kada sam postala majka, očigledno sa razlogom. To se dešava spontano, bez da sam isplanirala, bez da me je neko savetovao ili me opomenuo. I nekako se to kreće paralelno sa promenama koje moja deca doživljavaju u svom razvoju. Oni sve više iskoračuju iz maminog gnezda u svet, oni postaju svesniji, razumniji, svojevoljniji. Mnoge stvari postaju lakše iz razloga što im se mnogo toga može objasniti, i što se mnogo toga možemo razumno dogovoriti (ah, dugo željeni momenat!). Ali uporedo sa olakšanjem raste i složenost naših odnosa, baš zato što njihova individualnost sve više dolazi do izražaja. Kada je sa rastom individualnosti povezan i rast snage volje, što je u osnovi jako zdravo i što je znak da se naše dete razvija u dobrom smeru, onda dolazi do neminovnih sukoba različitih individua u porodici. I to je isto dobro, jer se preko tih sukoba uče prve lekcije o životu, o samokontroli, o potrebi da budemo saosećajni i susretljivi, o rešavanju problema na konstruktivan način. Moje trenutno ponašanje sa decom se pomalo razlikuje od onog od pre godinu dana i ranije. Postala sam strožija, počela sam jasnije da izražavam svoje potrebe, počela sam više da ih podučavam rečima, pa čak sam počela i više da vičem na njih (što sam oduvek smatrala nepoželjnim roditeljskim ponašanjem!). Priznajem, i dalje ga smatram nepoželjnim, i nekom vrstom ličnog poraza, ali sa druge strane osećam se olakšavajuće priznavajući svoja nesavršenstva. Ponekad mi je podizanje glasa jedini način da doprem do njih, naročito kada sam na neko vreme izvan kontakta sa njima, fizički, mentalno i emotivno. Ako su oni pritom u euforičnom stanju to mi je jedini most kako da ponovo stupim sa njima u kontakt, i najčešće ostane na tome. Ali pošto smo oduvek u bliskom odnosu, i pošto su zbog toga razvili dovoljno poverenja u mene, moje vikanje nikad ne izaziva dramatičan emotivni efekat, a često pomogne da se stvari dovedu na svoje mesto. Ono u šta sam oduvek verovala i što mi se sad potvrđuje je činjenica da, ako smo u najranijem detinjstvu podarili detetu dovoljno BEZUSLOVNE ljubavi, bliskosti, poštovanja i podrške, onda će u kasnijim fazama naše podučavanje i disciplinovanje imati bolji efekat i biti lakše prihvaćeno. Naravno, pod uslovom da je izražavanje bezuslovne ljubavi i dalje aktivno prisutno (sa tim se nikad ne prestaje!)

Paralelno sa davanjem bezuslovne ljubavi mora da postoji i postavljanje određenih granica, inače rizikujemo da nam dete odraste u uverenju da je ono centar univerzuma, što nije uverenje koje će mu doneti sreću i uspeh u životu. Ako nije centar univerzuma onda mora da se prilagođava tuđim potrebama, da uviđa da uopšte postoje tuđe potrebe, a ne samo njegove/njene. U zadnje vreme često naglašavam deci koje su moje potrebe i zašto imam pravo na njihovo ispunjenje, iako se ponekad to sukobljava sa ispunjenjem njihovih potreba/želja. Takođe im pokušavam pomoći da shvate kako se moraju prilagođavati „višim silama“ života, kao što je na primer vreme. Ovih dana vladaju nesnosne vrućine, a mi zbog prehlade ne smemo da idemo na bazen. Nemirni i „puni želja“ oni traže da idemo u grad zbog ovoga ili onoga, a šetnja do grada po ovim vrućinama je moguća samo predveče. Tako mi provodimo čitav dan razjašnjavajući se zašto moramo čekati da bismo ispunili neku svoju želju, zašto je to potrebno, zašto je to dobro za nas, koje su posledice ako to ne ispoštujemo. Dakako, bilo bi mnogo lakše sesti u auto i obaviti to što treba za pola sata i vratiti se, ali pošto nam je tata na poslovnom putu, a nemamo drugi auto, mi koristimo predivnu priliku da učimo lekcije o strpljenju, o prilagođavanju, o svom položaju u odnosu na Sunce, vetar, kišu, prirodu koja nas okružuje i sile na koje ne možemo da utičemo. Ovo nisu lekcije koje se uče za jedan dan, nego se uče celi život, ali upravo sada počinju.

U postavljanju granica, disciplinovanju, i u bilo kojem drugom ponašanju sa detetom mislim da je ključni faktor iskrenost, ili još tačnije, autentičnost. Ako se ponašamo na način koji je u skladu sa našim uverenjima i stojimo iza toga, ako smo spremni preuzeti odgovornost za sve posledice svoga ponašanja, to je za mene iskrenost ili autentičnost. To je naročito važno u situacijama kada pogrešimo, a grešićemo sigurno pošto smo nesavršeni. Ako pogrešimo i priznamo, ako pokažemo svoju slabost, ako priznamo da nešto ne znamo ili ne umemo, autentični smo. Sa druge strane, ako smo u nešto čvrsto uvereni i uporni da istrajemo u tome uprkos spoljašnjim faktorima, autentični smo. Ako zahtevamo određene stvari od svoje dece i potpuno nam je jasno zašto je to važno i spremni smo to potkrepiti sopstvenim primerom, autentični smo. Ako ne zataškavamo svoja osećanja nego smo spremni da ih izrazimo i imenujemo, čak i kada nisu tako sjajna i bajna, autentični smo. Ako stojimo ispred deteta jasni u svojim potrebama, osećanjima i zahtevima, autentični smo. Da bismo bili autentični potrebno je da imamo snagu karaktera, iskrenost i odgovornost što će prirodno kod deteta izazvati neku vrstu poštovanja i poverenja, kao i dozvolu/podršku da i ono samo bude autentično (ukoliko ove podrške nema onda ne pričamo o autentičnosti nego o dominaciji).

I da se vratimo na početnu tačku, autentičnost nije statično stanje, nego neprekidni tok života koji pulsira na različitim nivoima našeg bića, ritam koji nas poziva da budemo baš ono što jesmo, ono jedinstveno što trebamo podariti sebi i drugima. Nekada je ta naša jedinstvenost više izražena, a nekada se pomalo zakoči i zgrči između visova i padova raznih životnih izazova. Zato je potrebno iznova i iznova ponirati u svoje dubine, da bismo sledećeg trenutka izašli na svetlost dana jači, lepši, jasniji, svetliji, bogatiji. Iako ovi trenuci nekada nisu kratki, iako među njima uvek ima perioda tame, sumnje, preispitivanja, slabosti, to je ritam našeg ličnog rasta koji nikada ne prestaje. I kojim vredi koračati.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: waldorftoday.com

 

Advertisements
0

Proleće naše ljubavi

153

Sada je vreme kada cvetaju višnje i kruške u našem dvorištu. Krošnje su im postale raskošne bele krune koje nas opijaju slatkim mirisom i brujanjem neumornih pčelica kad god prođemo ispod njih. Sada je vreme kada su ulice posute cvetnim stazama žutih maslačaka u čijim glavicama se ogleda osmeh sunca koga smo se tako puno uželeli tokom zime. Sada je vreme kada vredni ljudi izlaze da okopavaju bašte u svojim dvorištima i pred svojim kućama, da miluju cveće koje je se budi da bi ukrasilo lepotu proleća još jednom bojom i još jednim mirisom. Sada je vreme kada šuma počinje da treperi veselim cvrkutanjem ptica i zujanjem bubica, zelenim travčicama i puzavicama, radosnim skakutanjem ponekog užurbanog zeca kroz grmlje.

Sada je vreme kada se sunce ogleda u svetlim očima mojih mališana, koje se raduju što je zimi došao kraj. Sada je vreme njihovog  veselog cičanja zato što mogu da obuku majice kratkih rukava, da se valjaju po travi, da se grle sa kucom, da se probijaju kroz šumsko šipražje, da kuvaju u pesku, da bacaju kamenje u kanal. Sada je vreme kada ozarenih lica donose buketiće belih rada da obraduju mamu i tatu. Sada je vreme kada od biciklova i guralica-motora zamišljaju da su ovce, koze, krave i konji i da je čitavo dvorište jedna velika i lepa farma u kojoj su oni glavni farmeri. Sada je vreme kada po nekoliko puta na dan menjaju imena, pol, odeću i ulogu u neprekidnim talasima mašte koji ih nose tamo gde naš razum ne može da ih prati.

Sada je vreme kada se svake večeri kao maleno klupko ušuškaju u moje krilo, sa čežnjom za bliskošću i utočištem od svih loših snova, nejasnoća i nesigurnosti. Sada je vreme kada su njihova telašca još uvek mala da mogu stati u moje naručje, a njihova ljubav još uvek nevina da ne poznaje mane i nedostatke u voljenim bićima. Sada je vreme kada je ljubav među nama toliko potpuna, toliko živa, toliko ogoljena i neprikrivena, toliko – kako neće biti nikada više.

Proleće će uskoro proći. Višnje i kruške će izgubiti bele cvetove za nekoliko dana. Maslačak će uskoro moći da se oduva ka nebeskom prostranstvu. Narcisi prolaze, jorgovani dolaze – vreme nastavlja svoj nepogrešivi hod po stazama večnosti. Naša mala deca će za nekoliko godina postati ne baš toliko mala. Uskoro neće moći da se sklupčaju kao maleno klupko u moje naručje. Uskoro neće tražiti kod mene utehu od loših snova. Uskoro više neće donositi buketiće belih rada jer će misliti da to možda i nije najbolji poklon (a da li će znati da mami nikada nijedan poklon neće biti draži od upravo tih belih rada i njihovih lica ozarenih čistom ljubavlju dok ih nose?). Uskoro će početi da posmatraju svet očima razuma u kojima biciklovi nikada ne mogu postati koze i ovčice. Uskoro će njih poneti talasi mladosti, a nas će odneti talasi starosti. I dobro je to, tako treba biti, naročito kada mladost donosi zdravlje i volju za učenjem, a kada starost donosi spokoj mudrosti. Ali ipak, sada mi ništa ne može pomoći da ne osetim bol prolaznosti, onaj isti koji me prati celog života iz razloga kojih se sećam kao i onih koje samo naslućujem. Baš je on, taj tupi i duboki bol tuge zbog prolaznosti nečega što ne želimo da ikada prođe, glavni pokretač moga neumornog traganja ka smislu života izvan prolaznosti. Ipak,u ovom trenutku, sa bolom zbog neminovne budućnosti se prepliće toplina sreće sadašnjosti u kojoj živim, u kojoj su mi deca još uvek mala i u kojoj još uvek imam puno prilika da im pružim ljubav kroz bliskost nesputanu ograničenjima sveta odraslih.

I trudiću se da uživam u tome što više, bez obzira na neudobnosti i poteškoće koje ovaj period života prate. Ako su vam deca još uvek mala, uživajte i vi!

016

 

 

 

 

6

Osetljiva i zahtevna deca

013

Od vremena kada sam ih držala u rukama kao bebe, prvo nju pa ubrzo i njega, znala sam da su veoma osetljiva bića. Nisam uspela da ih izvedem iz kuće prva tri meseca jer bi posle nekoliko minuta počeli sa vrištanjem i neutešnim plakanjem, sve dok ih ne bi uvela unutra i podojila. Prema tradiciji drevnih Veda, dete i majka ne bi trebali da izlaze iz kuće prva tri meseca nakon detetovog rođenja, pošto je detetov energetski sistem izuzetno osetljiv i treba da bude zaštićen od ljudi, buke, gužve, i praktično svega što se dešava u javnosti. Moram priznati da nisam imala nameru da sledim ovo pravilo, ali sam bila prisiljena, jer drugačije nije moglo. Sisali su mnogo češće nego što je propisano u zvaničnim listama. Noću su se uvek često budili, i teško uspavljivali. Od kada se sin rodio, buđenja su postala naročito teška, jer bi oboje u isto vreme zahtevali mene, a to nije bilo uvek fizički izvodljivo. U drugoj godini su počeli pokazivati rezervisanost i otpor prema strancima, koji su tek nedavno počeli da popuštaju – na prvi pogled nisu baš prijateljska deca koja dele osmehe svakome koga vide. Sa drugom decom su krajnje rezervisani dok ih malo bolje ne upoznaju. Na igralištima i u igraonicama prvo se ukipe i dobro osmotre sve i svakoga, pa tek onda počinju da se opuštaju, ukoliko ne odluče da žele otići. Vezanost za mene je od početka ogromna, ali je varirala u različitim fazama. Taman kad bih pomislila, evo, konačno se osamostaljuju i mogu bez mene, oni počnu da se vraćaju na faze simbiotske vezanosti, prave scene ako izađem iz kuće bez njih, ljute se ako izađem u dvorište bez njih, čim primete da me nema u njihovoj neposrednoj blizini čujem panično „mama, gde si?“. Sva sreća da ovo rade naizmenično, ne oboje u isto vreme, kao da nesvesno održavaju neku vrstu ravnoteže između sebe. Dugo vremena smo izbegavali bilo kakve posete ili putovanja sa njima, ne zato što je teško pripremiti im nešto za jelo i piće, nego zato što je teško nositi se sa njihovim napadima nervoze, otpora, izlivima nezadovoljstva ili velikog uzbuđenja (naročito prilikom uspavljivanja i buđenja), koje je vrlo lako izazvati nama nepoznatim razlozima. Od svih izazova koje nosi roditeljstvo, uvek su mi najteže padale ove emotivne vrteške u kojima sam jednostavno prisiljena da igram ulogu stuba čiji je zadatak da nas održava na okupu, da se ne bismo razleteli na sve strane pod udarima nekontrolisanih osećanja, poriva i instinktivnih impulsa. Kako rastu ovaj zadatak postaje malčice lakši, zato što razum počinje da prevladava instinkte, a naziru se i slabašni počeci samokontrole. Kao što je rekla Penelopa Lič, u jednom trenutku ćete samo primetiti da se nepredvidivo i instinktivno dete pretvorilo u razumno ljudsko biće sa kojim postaje moguće dogovoriti se. Aleluja, dočekali smo!

Mogi ljudi bi rekli (i kažu), to je zato što još uvek sisaju, ja sam ih navikla na sebe, ja sam na neki način prouzrokovala ovakvo njihovo stanje. Ali istina je obrnuta – ja sam oduvek samo sledila njihove potrebe i pokušavala da ih ispunim, onako kako bi ih protumačila i razumela. Ne tvrdim da deo mog emotivnog stanja, naročito podsvesnog, ne prelazi na njih, to se svakako dešava, mi se međusobno preplićemo kao korenje jednog drveta, pošto se nalazimo u prirodnom stanju simbiotičke povezanosti. Moje uverenje je da tu povezanost ne treba seći, ne treba nasilno odvajati korenje jedno od drugog, jer tako se ne postiže nezavisnost, samostalnost, a ponajmanje celovitost, nego se tako zadobijaju rane. U prve dve, tri godine života oni jesu nerazumna i instiktivna bića, i imaju pravo da takvi budu. Ako ovo zaista prihvatimo, nećemo se osećati neprijatno zbog njihovih emotivnih izliva. Ako ta ispoljavanja u nama bude neprijatnost, to može značiti da mi sami imamo problem sa tim istim emocijama blokiranim unutar sebe. Jer mnogima od nas takva slobodna emotivna ispoljavanja u ranom detinjstvu nisu bila dozvoljena.

Kada sam pročitala članak čiji je autor osnivač centra Prirodno Roditeljstvo u Zagrebu (meni najdraži izvor informacija o roditeljstvu, na ovim područjima), dobila sam potvrdu da nisam luda i da moja deca nisu Marsovci koje treba u čudu gledati i pitati se kako su se uopšte našla na ovoj planeti pristojne i samostalne dece od najmanjih nogu! U članku se opisuju četiri osnovne karakteristike po kojima možemo decu razlikovati i bolje razumeti njihovu osobenost: osetljivost, zahtevnost, temperament i sposobnost prorade frustracija. I evo citata koji doslovno opisuje naše male osetljivce:

„Osjetljivo dijete velikih potreba

Opisaću samo dvije kombinacije od velikog broja mogućih, kako bismo sagledali koliko je važno poznavati svoje dijete i imati neke informacije, bez kojih se često osjećamo izgubljeno u roditeljstvu. Jedna od krajnje zahtjevnih kombinacija u djetetu je jaka temperamentnost, izražena senzibilnost, snažna zahtijevnost i loša otpornost na frustracije. To je jednostavno dijete s povećanim potrebama i roditelji zaista treba da imaju veliki kapacitet, što nije lako ni najstaloženijem roditelju.

Ovom djetetu trebaće puno duži period dojenja, snažno će plakati kada ne dobija ono što mu treba (kontakt, emocionalnu bliskost), iscrpljivaće roditelje nespavanjem, neće je puštati od sebe do četvrte, ili pete godine, u razvojne faze će ulaziti kasnije i trajaće duže… Kad je već situacija takva, jedino što možemo je angažovati se, možda puno više nego smo planirali, da bi uz naš dodatni napor proveli dijete kroz rani formativni period i pomogli mu da se uspije “posložiti”, organizovati i ojačati svoj od starta osjetljivi sistem.

S druge strane, ako propustimo odraditi ono što takvo dijete nesvjesno zahtijeva i očekuje od nas, ono će cijeli život osjećati posljedice, zbog čega će je mnogi ovako opisivati: “Ona je hipersenzibilna, ne smiješ joj ništa reći, odmah viče ili se rasplače, od partnera se ne odvaja i strašno je ljubomorna, kad joj nešto ne ide od ruke poludi.” http://www.roditelji.me/blog/2015/01/16/cetiri-dimenzije-po-kojima-se-djeca-razlikuju-od-rodenja/

Ako počnemo istraživati na ovu temu saznaćemo da ima sve više dece koja su hipersenzibilna I hiper-zahtevna (high needs children). Čak i ako ne istražujemo na internetu, dovoljno je pogledati oko sebe, svoju, komšijsku ili decu svojih poznanika, među kojima ćemo sigurno pronaći barem jedno dete iz ove kategorije. U uslovima života kojima su deca danas izložena to nije nikakvo čudo. Vreme u kojem živimo nosi velike promene, turbulencije i ubrzanja na svim nivoima, i logično je da deca koja se sada rađaju i rastu moraju biti prilagođena takvim uslovima. Možda nam informacije o indigo i kristalnoj deci zvuče kao bajka ili preterivanje, ali ako malo bolje osmotrimo decu oko sebe, ne tamo neku natprosečno nadarenu decu sa drugog kontinenta nego našu i komšijsku decu, videćemo da većina njih pokazuju simptome barem polovine odlika koje nose indigo i kristalna deca. Osetljivost, perceptivnost, snaga volje, osećaj sopstvene vrednosti, preplavljenost utiscima i emocijama, saosećaj prema drugim živim bićima – da imenujem samo neke od njih. Kada su deca izoštrenih čula i velikog senzibiliteta izložena negativnim uticajima, da bi nekako uravnotežili te uticaje oni pokazuju simptome agresivnosti, nervoze, razne „hiper“ oblike ponašanja, ili povučenost u raznim nijansama sve do autizma. Na žalost, atmosfera oko nas je nabijena negativnim uticajima, a senzibilna deca ih registruju svojim fino podešenim senzorima, i reaguju na njih negativnim simptomima. Onda se roditelji i okolina postave prema deci kao da su negativna, pokušavaju da isprave tu negativnost još negativnijim metodama, i onda deca počinju da prisvajaju negativan imidž kao njihovu osobnost, što u samom početku možda nije bilo ni blizu istine. Jedna od stvari koju deca jasno registruju, iako možda ne znaju kako da je imenuju, jeste licemerje. Licemerno je tražiti od deteta da bude dobro, poslušno, razumno, pristojno, samoovladano, a u isto vreme ga zasipati aktivnostima i primerima koji su daleko od toga. Licemerno je tražiti od deteta da sledi pravila koja ni mi sami ne sledimo. Licemerno je podsticati detetove nezdrave navike (ili ga ne zaštititi od njih), a posle ga kritikovati i kažnjavati zbog istih. Mogućnosti nezdravog i nesređenog života su tako blizu svih nas, tako nadohvat ruke, tako lepo upakovane u dodir plišane udobnosti, da je vrlo teško odupreti im se. Današnje udobnosti i gotova rešenja (od crtanih filmova do ishrane industrijskom hranom), iako na mnoge načine olakšavaju život, mogu ometati prirodan razvoj naše dece. Naše navike da sve i svakoga procenjujemo samo iz jedne perspektive, iz jedne kutije u koju svako „normalan“ treba da se uklopi (jer ako se ne uklopi znači da nije normalan), mogu pokolebati detetov i naš osećaj lične vrednosti, i čak pokvariti celi naš odnos sa detetom. Verovatno danas više nego ikada pre postoji potreba da se izađe iz šablona očekivanog društvenog ponašanja i da se uđe u dinamičan proces proširene lične odgovornosti i ličnih potencijala. Ako svoje dete posmatramo kao jedinstvenu osobu i pokušavamo da ga upoznamo onakvo kakvo ono jeste, bez upoređivanja i takmičenja sa drugima, imamo veće šanse da podstaknemo ono što je vredno i dobro u njemu, ono što ga čini pozitivno posebnim među svima ostalima.

Ono što mi pokušavamo u odnosu sa našom decom, koja su primeri dobitne kombinacije zahtevosti i osetljivosti (!), pre svega je da sledimo njihove potrebe i pokušavamo da ih ispunimo najbolje što možemo (mislim na potrebe, a ne na hirove). Nikada ih ne prisiljavamo na nešto prema čemu pokazuju veliki otpor (zato kod nas nije postojao trening za nošu; zato ne postoji odvajanje od sisanja; zato još uvek spavamo zajedno). Pružamo im neprekidno prisustvo nekoga od bliskih ljudi, jer njihov najveći strah je da budu sami ili sa nepoznatima (prisustvo može biti i da su sami u dvorištu, a ja u kuhinji, ali da znaju da uvek mogu tamo da me pronađu). Trudimo se da ih što više zaštitimo od preterane stimulacije i uzbuđenja koje nosi moderan gradski život, i zato smo izabrali da živimo u malom mestu gde je dostupan dodir sa prirodom, i zato nemamo televizor, a kompjutere ne uključujemo dok su budni. Trudimo se da sledimo njihov tempo razvoja i njihova interesovanja i da ih ne upoređujemo sa drugom decom, tako da neke stvari koje deca njihovog uzrasta bolje znaju oni tek uče i mi nismo uznemireni zbog toga. Trudimo se da budemo pažljivi kada menjamo aktivnosti i da ih pripremamo unapred za aktivnosti koje slede, pošto imaju tendenciju da se jako udube u nešto što rade i da pružaju otpor kada to treba da se promeni. Trudimo se da uvažavamo njihove izbore, ukoliko nisu van granica realnih potreba i zdravog razuma. I verovatno najvažnije, puno se grlimo, dodirujemo, mazimo i uživamo u bliskosti.

Ne kažem da je uvek sve savršeno, ima dana kada bude i vikanja i svađanja, ali dok nam je komunikacija otvorena, uvek se dođe do zadovoljavajućeg rešenja. Ne kažem da je lako kako možda zvuči dok pišem, ima dana kada poželim da dobijem malo godišnjeg odmora od majčinstva, ili makar jednu noć bez buđenja… Ipak, stojim iza svih svojih izbora, ako se pokaže da neki od njih nisu bili pravi priznaću da nisam savršena i nastaviću dalje sa novim saznanjima. Neprekidno učimo, i danas znam mnoge stvari koje nisam znala pre nekoliko godina i koje bih drugačije uradila da jesam. Ali ako se trudimo da damo najbolje od sebe sa što više ljubavi u sadašnjem trenutku, sigurno smo na pravom putu, zajedno sa neizbežnim greškama.

I na kraju moram spomenuti da ovo ništa ne bi bilo moguće da nemamo veoma podržavajućeg tatu/supruga, koji je pristao da bude jedini u porodici koji privređuje, što je u današnje vreme jednako sa luksuzom, i koji često pristaje da bude angažovan u mnogim kućnim poslovima da bih ja mogla da se posvetim svemu o čemu sam upravo pisala (naročito u kriznim trenucima). Zahvalna sam mu na tome, a verujem da će deca kada porastu i uvide koliko im je to puno značilo dok su bili mali, biti još zahvalnija.

Srdačno,

Tamara

 

 

 

6

Povezanost

birth-466140_960_720

Od trenutka začeća, pa kroz razvoj u majčinom stomaku, ležanje na njenim grudima, prohodavanje i igranje u njenoj blizini, majka i dete su delovi jedne celine. Iako su dve zasebne duše u dva zasebna tela, tokom ovog delikatnog perioda detetovog ulaska u svet one zajedno sačinjavaju jedan jedinstveni energetski organizam. Ako se pitamo šta je to najvažnije što majka pruža detetu, odgovor je – sve. Pre svega, daje mu sebe. Tokom trudnoće ga čuva i hrani u svome telu, nakon rođenja ga hrani mlekom iz svojih grudi, svojom neprekidnom pažnjom i bdenjem. U pozadini ovih telesnih aktivnosti bujaju njena ljubav, brižnost, nežnost i dobronamernost prema biću koje se rodilo kao njeno dete. Potpuno bespomoćno i zavisno, dete je okrenuto majci kao izvoru života, zadovoljstva i sigurnosti. Detetu je majka prva ljubav, ona koja se voli čitavim bićem, bez kočnica, instiktivno, silno, grčevito. Kasnije će detetova sposobnost voljenja postati profinjenija i nesebičnija, ali na početku je to ljubav koja izrasta iz potrebe da bude voljeno, zaštićeno, zbrinuto, ušuškano u toplinu zagrljaja i u mekoću nežnosti. Od samog početka svog života, dok je još u njenoj utrobi, dete doživljava odnos, razvija se kroz odnos, uči o odnosu i živi kroz odnos sa majkom i kroz odnose sa bliskim ljudima koji ga okružuju. Kada odraste, ovi najraniji odnosi će postati temelji i obrasci svih budućih odnosa – ljubavnih, prijateljskih, neprijateljskih, kao i odnosa prema sebi.

Prema ezoteričnim učenjima bakti joge, osnova duhovnosti i religije je odnos sa Bogom. Duša je večno povezana sa Bogom u ljubavnom odnosu. Dolaskom duše u materijalni svet ovaj odnos biva prekriven velom iluzije, i sve vrste duhovnosti i religija su pokušaji duša ovog sveta da obnove zaboravljeni odnos sa Bogom. Reč „yoga“ znači „povezati“. Suštinska svrha bilo koje joge je povezati dušu sa Bogom, i samim tim sa Njegovim božanskim energijama.

Kada dete dođe na svet, ono se po ko zna koji put nalazi na pragu ovog istog procesa povezivanja. Dete u sebi sadrži mudrost vekova u obliku semena. Da bi seme raslo potrebno ga je zalivati. Majka stoji na pragu detetovog životnog puta i u svojim rukama drži vrč sa vodom koja mu je neophodna za rast. Kako raste, različiti delići sveta koji ga okružuje se postepeno spajaju u slike koje dobijaju smisao, dok se u isto vreme njegovo telo, um, intelekt i osećanja razvijaju i povezuju u celine koje dobijaju smisao. Ovo je proces koji traje čitavog života, ali je u prvim godinama najintenzivniji i najočigledniji. Rođenje deteta i njegov razvoj u zrelo i celovito ljudsko biće je najveća misterija života. Kao roditelji i odgajatelji često i prečesto ne primećujemo ovu misteriju, uzimamo je zdravo za gotovo, prolazimo kroz nju sa poluzatvorenim očima i bez dovoljno pažnje, poštovanja i zahvalnosti. Često smo vođeni inercijom okruženja u kojem živimo i ne ulažemo ni trunku napora da provirimo izvan granica tog trenutnog okruženja. Da li smo sigurni da voda kojom napajamo dušu svoga deteta ima sve potrebne sastojke? Da li smo sigurni da načine na koje ljudi oko nas odgajaju decu treba bespogovorno slediti? Da li smo sigurni da smo pravilno postavili svoje životne prioritete i redosled onoga što nam je najvažnije? A redosled onoga što je najvažnije našem detetu i porodici? Sa kim i sa čim smo najviše povezani u toku svoga dana?

Najvažnija od svih detetovih potreba je potreba za povezanošću sa majkom. U svim drevnim kulturama i u kulturama koje su blisko povezane sa prirodom, to je oduvek bilo poznato. Povezanost majke i deteta se podrazumevala i negovala tokom najranijeg detinjstva preko dojenja, nošenja i puno telesnih dodira. Današnja civilizacija ne prepoznaje ovu potrebu na pravi način, niti pruža uslove da se ona neguje i ispuni za punu dobrobit deteta. Tokom prvih godina, do pete, šeste ili sedme, majka i dete su energetski povezani kao da su okruženi istom aurom. Mnogo puta odvajanje od majke u ovom ranom periodu dete doživljava kao bol. Ima različitih vrsta odvajanja, i naša percepcija ne mora biti ista kao i detetova. Nešto što nama izgleda normalno i smisleno za dete može izgledati sasvim drugačije. Neka bezazlena odvajanja detetu mogu pričinjavati bol, iako su u realnosti bezazlena. Naravno, ne možemo dete poštedeti svakog bola, ponekad neke situacije nije moguće izbeći. Ipak, kad god se radi o odvajanju majke i deteta, naročito na duži period, tome treba pristupati vrlo pažljivo, i treba imati u vidu da je dete energetski čvrsto povezano sa majkom – to je stvar prirode, a ne izbora. Povezanost sa majkom i bliskim članovima porodice je kao podloga kojom dete korača, sigurna luka iz koje će se otisnuti u još nepoznati svet onda kada bude bilo spremno za to.

Dete se iz malenog semena razvija u kompleksno ljudsko biće, i prvih godina je taj razvoj jako intenzivan. Različiti grubi i suptilni elementi se povezuju u celine, organe, čula, energetske centre i sisteme. U mozgu se neuroni povezuju u sinapse, nikada toliko intenzivno kao u prve tri godine života. Da bi se sva ova povezivanja odvijala nesmetanim i prirodnim tokom potrebna je zaštitnička i podržavajuća atmosfera u detetovom neposrednom okruženju. Potrebno mu je sigurno gnezdo ili mirna luka koji pulsiraju blagim i predvidivim ritmom. Potreban mu je skoro neprekidan kontakt sa bićima koja ga vole, podržavaju, hrane, štite i usrećuju. Skoro neprekidan znači da ga ne treba prekidati, barem ne nepotrebno. Nama to može izgledati preterano, ali iz perspektive malog, nejakog, nerazvijenog deteta to je opravdana potreba. To ne znači da dete treba visiti na mami po ceo dan, ali ima puno načina da se taj kontakt održava. Jačina potrebe za kontaktom zavisi od osobenosti deteta, i nema formule koja će odrediti koliko nekom detetu treba dodira i kontakta, i koliko je preterano. Da bismo bili spremni uvideti i prihvatiti dečiju osobenost moramo se osloboditi dogmatskog sleđenja formula, navika i običaja u vezi sa odgajanjem i vaspitanjem. Jako je potrebno poznavati prirodu razvojnih faza kroz koje dete prolazi, kao i negovati vlastitu introspekciju i intuiciju, pošto je svako dete jedinstvena osoba sa različitim porodičnim okruženjem i sudbinskim predispozicijama. Kao što je i svaka majka jedinstvena osoba u različitim životnim fazama i izazovima.

Ako nakon čitanja ovog članka dođemo do zaključka da nam nedostaje prave povezanosti – ne treba očajavati, jer nikada nije kasno da počnemo da se povezujemo. Možemo uložiti svesni napor da budemo prisutni u odnosu sa svojim detetom. To često može značiti da smo ostavili neki posao sa strane, nezavršen, da smo usporili svoje telesne pokrete, sa smo seli pokraj deteta i pogledali ga u oči, da smo utišali glasove u svome umu da bismo bili sposobni da čujemo šta nam dete govori, da smo pristali da pročitamo istu priču po deseti put istog dana, da smo pristali da držimo lutku i učestvujemo u igri baš onako kako dete to želi, da smo pristali da pomognemo bati i seki da se dogovore šta sada treba raditi, a šta kasnije. U trenucima dreke, nervoze ili svađe dovoljno je čučnuti pored deteta i pogledati ga u oči, otvoreno i prijateljski, sa jasnom namerom da ćemo biti tu za njega sve dok zajednički ne rešimo problem. Pokušati shvatiti koja potreba nije zadovoljena i kako to popraviti. Ako nismo u stanju ovo da učinimo, onda je potrebno pogledati u oči svome unutrašnjem detetu, i pokušati shvatiti šta je njemu sada preko potrebno da bi se naše stanje vratilo u ravnotežu. Ponekad je dovoljno samo duboko disati i stišati se nekoliko minuta, a ponekad jednostavno zapevati. Na bilo koji način, bilo koje odstupanje od ravnoteže zahteva ponovno povezivanje – sa sobom, sa detetom, sa svetom oko nas. Jer, jedino povezanost omogućava ravnotežu.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Pixabay

 

 

 

 

7

Dojenje deteta koje više nije beba

Nakon dva prethodna članka o dojenju imam potrebu da napišem i treći, kojim ću završiti „trilogiju“ na ovu temu. U prethodnim člancima sam samo dotakla, a sada želim malo detaljnije razraditi priču koja je, verujem, škakljivija i kontraverznija od drugih – dojenje deteta nakon godinu dana i duže.

Iz nekog razloga, na našim prostorima i na prostorima mnogih zemalja zapadnog sveta je tokom 20 veka vladao trend da se dete ne treba dugo dojiti i da je najnormalnija stvar da majka odvoji dete od dojenja oko prvog rodjendana ili malo ranije ili malo kasnije. To je ostalo upisano kao kod tradicije u programima naših majki i baka, kao i druge podrazumevajuće navike na primer rano navikavanje na nošu i ne navikavanja bebe na ruke. Jako malo tadašnjih majki je razmišljalo o tome kako su to radile njihove prabake i čukunbake, a još manje kako su radile majke iz drugih kultura i civilizacija. Današnje majke imaju pristup mnogo širem spektru informacija, kao i više interesovanja i radoznalosti. Tradicije su ionako srušene, a mnoge nekada nepoznate informacije postale dostupne. Ništa se više ne podrazumeva samo zato što je nekoliko generacija tako živelo i radilo. Sve može da se dovede u pitanje, i dovodi se. Odgovornost za pružanju znanja nije više samo na institucijama i autoritetima. Posedovati znanje i informisati se je postala lična odgovornost svakog pojedinca.

Hajde da krenemo od naših prostora. U ovom tekstu, koji iznosi isečke iz knjige „Predstava o detetu u srpskoj kulturi“ Srpska književna zadruga, Beograd 1991, opisuju se običaji, verovanja i navike o dojenju na našim prostorima tokom srednjeg veka i kasnije. Ako zanemarimo same procese i verodostojnost raznih magijskih običaja koji se opisuju, ono što je uočljivo je koliko je tadašnjim majkama bilo važno da doje svoju decu, pa su pribegavale svim mogućim sredstvima da to obezbede, uz podršku čitave zajednice. A o dužini dojenja govori sledeći citat: Dete se obično doji godinu ili dve dana, katkad i duže. „Dijete sisa kod pravoslavnih, ako mati ne ponese drugo dijete, do trećijeh časnijeh posta. Onda ga odbijaju jer, vele, da treba i ono da posti“, piše Luka Grđiđ Bjelokosić. U Gruži se dete doji godinu dana, a ako je bolesno, doji se i duže. Ako majka ima dovoljno mleka, ona, u đevđelijskoj kazi, doji dete jednu, pa i dve godine. Dete, piše Tešić, majka doji dve godine, a ako bi ga i dalje dojila, ono ne bi sisalo majčinu nego „Hristovu krv“, a od toga „ništa grđe nema“.¹ U nekim krajevima dete se doji i po dve do ti godine. „U Srbiji majke doje djecu obično dvije godine; trećijeh posta nesmiju ga više dojiti bez dopuštenja popova. U Crnoj Gori doje ih tri godine, i tek četvrte moraju imati dopust od crkve; kada to dobiju, doje djecu i pet do šest godina“, piše Vuk. U Kragujevačkoj Jasenici smatra se da je najbolje dojiti dete do tri godine.
Izuzetno, dojenje može da traje četiri, pet, šest, na i svih dvanaest godina! U Skopskoj Crnoj Gori, piše Atanasije Petrović, „nisu retki slučajevi da se dete odbije u četvrtoj pa čak i u petoj godini, a nekad sisa dok se samo ne odbije“. Dešava se da dete ima i pet godina, da već čuva koze, pa krišom od sveta ide kući da sisa. U Nišu, beleži Miodragović, neko dete je sisalo sve do svoje dvanaeste godine.”

(http://www.detinjarije.com/dojenje-u-narodnim-obicajima-i-verovanjima/)

U Indiji je normalno da majka doji dete više godina, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti. U svim tradicionalnijim zajednicama širom Azije, kao i u primitivnim zajednicama širom Afrike, takođe. U većini drevnih kultura, kao što su Egipat, Rim i Grčka dojenje se visoko poštovalo i bilo ohrabrivano. Na području Zapadne Evrope tokom srednjeg veka pripadnice viših staleža su počele smatrati dojenje previše prostim činom i nastao je običaj da decu doje plaćene dojilje umesto majki. Taj običaj je naprasno prekinut oko 18 veka kada je došlo do prevelikog mortaliteta odojčadi za šta se pretpostavljalo da je kriva upravo praksa plaćenih dojilja, i počelo se iznova ohrabrivati da majke doje svoju decu. (http://www.djeca.org/index.php/sve-o-djeci/teme/dojenje1/319-povijest-dojenja)

A onda je nastupila industrijska revolucija u 19 veku, koja je počela uvoditi promene u statusu žena, zatim sledi sve veća ženska emancipacij u 20 veku i zajedno sa tim sve ređe i kraće navike dojenja. Krajem 19 veka je proizvedena prva formula – veštačko mleko koje je bilo namenjeno ishrani dece u sirotištima kojima je pretila smrt od gladi i bolesti, a ne za široku potrošnju. Jedan vek kasnije, u drugoj polovini 20 veka je počela masovna proizvodnja i upotreba veštačkog mleka kao zamene za majčino mleko.

Ovaj kratki istorijski prikaz pokazuje da je praktično samo tokom dva protekla veka dojenje izgubilo na svome značaju i dužini, ako izuzmemo praksu srednjovekovnih gospođa koje su prepuštale dojenje svoje dece plaćenim dojiljama dok su one imale pametnija posla i visoko razvijenu potrebu da održavaju svoje grudi u zavidnom, čvrstom obliku. Mislim da nećemo pogrešiti ako zaključimo da je današnja sveopšta praksa neka vrsta ponavljanja tog trenda, samo što umesto plaćenih dojilja koristimo plaćene formule. Međutim, kao što se masovno korišćenje dojilja nije pokazalo najzdravijom varijantom, tako je pitanje kakve će globalne posledice doneti masovno korišćenje formula za ishranu u najranijoj dobi deteta… a mnoge posledice se već pokazuju. Evo jednog teksta koji razotkriva pozadinu svega ovoga (najviše mi se sviđa poređenje formule sa brzom hranom za bebe – ono što je industrijska hrana u odnosu na celovitu zdravu ishranu, to je isto formula u odnosu na majčino mleko): http://www.djeca.org/index.php/sve-o-djeci/teme/dojenje1/396-marina-males

Uporedo sa nametanjem materijalizma i profitne svesnosti koja donosi opštu degradaciju vrednosti, morala, ljudskosti i etike pojavljuje se i talas koja ide protiv struje, jer, hvala Bogu, ravnoteža mora da postoji – sve više ljudi se vraća prirodi, jednostavnosti, samodovoljnosti, povezanosti sa celinom, duhovnosti. Sve više žena iz te struje shvata važnost isključivog dojenja u prvim mesecima života bebe i važnost višegodišnjeg dojenja deteta, kao i važnost prirodnog vođenja trudnoće i prirodnog porođaja. Šta ustvari znači prirodna briga o detetu? Za mene to znači pre svega pratiti ritam detetovog razvoja i pružati mu brigu i podršku u skladu sa tim prirodnim ritmom, a ne u skladu sa pravilima koja mi ili neko sa strane nameće. Detetove fiziološke funkcije kao što su pokretanje, hodanje, pričanje, sisanje, pražnjenje creva su usko povezane sa emotivnim funkcijama, kao uostalom i kod odraslih, samo što je kod malog deteta to mnogo jače i jasnije izraženo. Dete ima potrebu da sisa i to je izvor njegovog opstanka jer u početku je to jedini način na koji dobija hranu. Osim što zadovoljava bebinu potrebu za hranom, sisanje istovremeno za bebu znači izvor sigurnosti i brige, jer je potpuno bespomoćno i oseća se najudobnije u toplom zagrljaju uz grudi koje mu pružaju hranu za opstanak. Ta potreba za sisanjem, fiziološka i emotivna, ne prestaje nužno sa prvim rođendanom. Svi znamo da puno dece sisa dude varalice, flašice, prstić ili ćebence do kasnih godina svog najranijeg detinjstva – do pete pa čak i šeste godine. Svi se moraju složiti da je potreba za sisanjem prirodna potreba deteta. Pa ako može da sisa cuclu ili prst, zašto ne bi moglo da nastavi sa sisanjem majčinih grudi? U čemu je ta toliko šokantna razlika između majčinih grudi i cucle/prstića? A pritome sisanje cucle i prstića loše utiče na formiranje zuba i desni, dok sisanje majčinih grudi utiče povoljno na formiranje zuba i desni. Ali tu sad postoji čitav niz razloga koji „se podrazumevaju“. Većina tih razloga su samo mitovi, navike nastale ne ranije od prošlog veka, a smatraju se „prirodnim i podrazumevajućim“ normama jedne civilizovane žene. Neki od najučestalijih mitova su sledeći:

Majčino mleko nema više nikakvu hranljivu vrednost nakon godinu dana. Netačno! Iako ima nekih pedijatara koji će ovo potvrditi, to je netačno i stvarno je šteta da takvi pedijatri još uvek rade i da ne obrazuju sebe u skladu sa naučnim napretkom. Svaka obrazovana savetnica za dojenje će reći da to nije tačno, i da majčino mleko ima još i te kako puno hranljivih i zaštitnih komponenata da ponudi svome detetu. Imuni sistem kod malog deteta je još uvek u razvoju, kao i nervni sistem. Tek oko šeste godine detetov imuni sistem dostiže razinu imunog sistema odraslog čoveka. Kroz majčino mleko dete dobija imunoglobin i nutrijente i nakon prve godine dojenja. Dete koje sisa prvih godina života je otpornije na infekcije i bolesti od deteta koje ne sisa – ovo sa sigurnošću mogu potvrditi iz iskustva sa svojom decom, i sa decom prijateljica koje su više godina dojile svoju decu. Jedna prijateljica je mlađe dete dojila četiri godine, a zbog druge trudnoće je prestala sa dojenjem starijeg deteta kad je imalo osam meseci. Ona mi je lično potvrdila da postoji velika razlika u imunitetu između dva deteta, i da otprilike pet infekcija koje bi zadesile starije dete su mlađe dete zaobilazile. Kako je to moguće ako je majčino mleko nakon godinu dana prazno kao voda? Detaljnije informacije o sastavu mleka u drugoj godini i o još nekim mitovima vezanim za dojenje možete pronaći u ovom tekstu na engleskom: http://theparentingpassageway.com/2009/01/03/extended-breastfeeding-breastfeeding-beyond-a-year/

Dete koje dugo sisa neće dovoljno jesti čvrstu hranu. Netačno! Kako dete raste prirodno će da mu raste apetit i majčino mleko neće zadovoljavati sve njegove nutritivne potrebe. Ako dozvolimo detetu da se kroz ovaj proces jedenja kreće prirodno i svojim tempom, sigurno neće biti takvih problema. Dužnost roditelja je da nudi zdravu i raznovrsnu hranu, i da ograničava nezdravu i štetnu hranu. Nema nikakve potrebe za forsiranjem deteta da jede, ali moramo biti postojani sa obrocima i uvek nuditi hranljive i što ukusnije obroke, iznova i iznova. Ishrana je tema za sebe, i mnoga deca koja ne sisaju imaju probleme sa ishranom zbog raznoraznih razloga. Ako dete koje i dalje sisa ima problema sa ishranom treba prvo proveriti da li su ovi faktori ispunjeni: Da li su obroci redovni? Da li se nude kvalitetni i zdravi obroci? Da li su u skladu sa detetovim ukusom? Da li dete jede veštačke slatkiše i brzu industrijsku hranu? Da li se roditelji zdravo hrane i da li imaju zdrave navike? Ovo su mnogo češći razlozi problema sa ishranom nego dojenje. Ako obezbedimo sve pomenute uslove na što kvalitetniji način, sisanje sigurno neće biti smetnja normalnoj ishrani. Moje mišljenje je da forsiranje deteta da jede donosi kontra efekat. To znači da opet idemo protiv prirode, da nemamo veru u detetovu unutrašnju ravnotežu. Nijedno dete neće gladovati, i uglavnom će želeti hranu koja mu je baš potrebna. Naravno, ako dete ide u neku krajnost, što je moguće naročito kada malo poraste i postane zaneseno određenim ukusima, trebamo to ograničiti i vratiti u ravnotežu.

Dete koje dugo sisa će postati previše vezano za majku i nedovoljno samostalno. Netačno! To što je dete od tri, četiri ili pet godina vezano za majku, sa sisanjem ili bez sisanja, je najnormalnija pojava. To ne znači da će takvo ostati i u tinejdžerskom dobu. Opet verujemo prirodi: kao što je naučilo da samo hoda, kao što je naučilo da samo jede, kao što je naučilo da samo obavlja nuždu, tako će naučiti da samo reguliše svoje emocije i da se samo snalazi u prostoru i među drugom decom. Koliko to osamostaljivanje traje zavisi od jednog do drugog deteta. Zašto taj proces treba požurivati? Uglavnom ne zbog deteta nego zbog roditelja, koji moraju da rade, koji nemaju dovoljno živaca biti stalno sa detetom, i koji se osećaju neugodno zbog te zavisnosti koju dete oseća prema njima. Ali sa gledišta deteta nema ništa loše ili nazadno u potrebi da bude stalno uz roditelja, i u otporu da budu samo ili sa osobama koje mu nisu bliske. Ne zaboravimo da deca doživljavaju svet drugačije nego odrasli, da mogu imati mnoge nerealne strahove i burne reakcije oko običnih stvari. Deci ispod sedam godina je potrebna pomoć u procesiranju emocija i iskustava kroz koja prolaze, i često im je potrebna uteha i utočište kod roditelja ili osobe koja brine o njima, zato što je osnovna ljudska potreba upravo sigurnost. Sisanje ispunjava sve ove potrebe deteta – SISANJE NIJE UZROK OVIH POTREBA NEGO UPRAVO ODGOVOR NA NJIH. Ono što ja smatram prirodnim roditeljstvom je da dopustimo detetu da prođe kroz sve svoje emocije, i prijatne i neprijatne, bez potiskivanja i sa utočištem koje je uvek dostupno. Sisanje je divan način da dete pronađe to utočište, da se smiri kad je uznemireno, da ublaži temper tantrume kroz koje prolazi, da lakše podnese bolesti, strahove i bilo koje druge izazovne situacije, kao i da razvije duboki unutrašnji osećaj sigurnosti i pripadnosti koji su osnova zrelosti. Svi mladići i devojke za koje znam da su dugo sisali kao deca pokazuju normalan stepen samostalnosti i snažnu emotivnu stabilnost. Takođe sam primetila da zadržavaju dobar i blizak odnos sa majkom tokom tinejdžerskog doba i kasnije, što smatram velikim plusom i jednim od ciljeva svoga roditeljstva.

Ako nam trebaju dokazi autoriteta, evo ih:

Svetska Zdravstvena Organizacija preporučuje da majke doje svoju decu minimum do druge godine, a i kasnije ako je na „obostrano zadovoljstvo“.

UNICEF preporučuje da majke doje svoju decu do druge godine.

Priznata naučnica antropologije Dr Katherine Dettwyler je napravila istraživanje o dužini dojenja kod ljudi u poređenju sa ostalim sisarima, i njen zaključak je da kod ljudskog „mladunčeta“ biološko vreme za prekidanje dojenja varira od druge do sedme godine života. (http://www.naturalchild.org/guest/katherine_dettwyler.html)

 

Moja obzervacija je da postoje dva glavna razloga zbog kojih majke u današnjem modernom društvu odbijaju da doje svoju decu na duže staze. Prvi razlog su finansije i emancipacija. Da bi ispunili zahteve koje nameće potrošačko društvo uglavnom je potrebno da privređuju oba roditelja, naročito u zemljama trećeg sveta kao što je naša. Čak i ako to nije nasušna potreba, skoro je redovna pojava da majke ne žele da se odreknu karijere zbog majčinstva. Jer, da se razumemo, dojenje deteta na duže staze jeste zahtevan posao i traži više posvećenosti i odricanja – više smo potrebni detetu koje sisa nego onome koje ne sisa, što znači manje vremena za sebe i za ispunjavanje ličnih potreba. U današnjem društvu je to maksimalno otežano jer nema takve podrške proširene porodice kao u tradicionalnim društvima, jer je životni ritam veštački ubrzan, jer se više od zajedništva ceni individualizam. Sećam se scene koju sam puno puta viđala po indijskim selima – majka sedi u dvorištu i doji dete, dok oko nje trčkara još nekoliko bosonoge sitne dečice, zajedno sa komšinicama i njihovom dečicom, svi osmeh od uva do uva. A nije da ta majka nema puno posla. Još kako ima: kuvanja, čišćenja, hranjenja domaćih životinja, ručno pranje veša na jezeru ili reci… Jedino što nema žurbe, nema sata koji zlokobno otkucava i podseća da ćemo zakasniti, nema termina za vrtić, kurseve, radionice i igraonice. U okruženju stresa i žurbe je stvarno teško i mučno dojiti, pa čak i brinuti se o deci. Na žalost, to je realnost većine danas, ali oni iz „suprotne struje“ polako shvataju da to nigde ne vodi i svesno usporavaju i prizemljuju svoje živote, vraćaju se Maloj kući u preriji, a ako ostaju u gradovima postaju umetnici ležernog životnog stila.

Drugi razlog je preterano isticanje seksualnosti koje je poput manije modernog društva, i zbog kojeg se na ženske grudi mnogo više gleda kao na seksualni simbol nego kao na nosioce hrane za bebe. Iz te perspektive je dojenje „velikog“ deteta nešto poput smrtnog greha, a uopšte uposliti grudi da doje nekoliko godina velika uvreda prema mužu i ideji telesne zategnutosti koja je zasela na presto svekolikih medija. Ako se žena uspe trgnuti iz te sveopšte iluzije koja je kreirana iz čisto profitnih razloga, koja nema nikakve veze sa obećanom srećom pa čak ni u seksualnom životu (ako je savršen telesni izgled garancija životne sreće zašto se onda Merilin Monro ubila?), i ako se poveže sa svojim telom, osećanjima i prirodnim tokovima u sebi, shvatiće da je dojenje prirodan proces koji je izuzetno zdrav, da je dojenje odnos intenzivne telesne i emotivne bliskosti bez izvitoperenih ideja o seksualnosti, da je dojenje čin davanja i primanja ljubavi u najčistijoj ljudskoj vezi od pamtiveka – vezi između majke i deteta.

Srdačno,

Tamara

 

 

4

Naše avanture tandem dojenja

Ne mogu se tačno setiti kada sam postala svesna koliko mi je važno dojiti svoju bebu i odlučna da u tome istrajem ne samo nekoliko meseci, već nekoliko godina. Verovatno se to desilo prirodno, kao što se prirodno razvijala sama trudnoća, osećaj za malo biće koje raste u meni, povezanost sa tim bićem i sa sobom. Žene sa kojima sam pričala o majčinstvu i trudnoći su one vrste žena od kojih najčešće tražim savete: autentične i originalne, koje imaju dublju viziju života od pukog životarenja linijom manjeg otpora, koje imaju puno životnog iskustva i mudrosti, koje se strastveno posvećuju nekom višem cilju, koje su najčešće duhovno nadahnute, svesne prirodnog ritma i prirodnih zakonitosti i trude sa da budu usklađene sa njima. Mnoge od njih su dojile svoju decu po nekoliko godina: 2, 3, 4, 5, 6. Živeći u takvom okruženju, bilo mi je sasvim normalno da očekujem kako ću svoje dete dojiti barem tri godine ili više od toga. I ja sam imala strahove koje verujem da svaka majka prvorotkinja ima (da li ću imati dovoljno mleka, da li ću uopšte imati mleka?!), što je potpuno normalno jer nikada nismo imale iskustvo da su nam dojke pune mleka. Moje su dojke pritom i vrlo male, pa mi je to povremeno provociralo strah, iako veličina dojki nama nikakve veze sa proizvodnjom mleka, ali tako razmišlja naš um kada se previše oslanja na ono što vidi. Tokom te prve trudnoće sam puno radila na sebi, pokušavala dotaknuti i probuditi one delove svoga bića koji su bili uspavani, a koji se prirodno bude kada se u nama razvija novi život: intuiciju, veru u sebe i u svoje ženske potencijale, prepuštenost prirodi i Bogu da me vode kroz ovaj proces. Kao što rekoh, ovi se delovi nas prirodno bude tokom trudnoće, ali je važno pripomoći im u tom buđenju, biti svesna svih otkrovenja, pažljivo osluškivati unutrašnji glas i prevazilaziti sumnje i strahove koje se isto tako prirodno pojavljuju. Moje ubeđenje je da ako se žena nesmetano posveti ovom procesu osluškivanja i osvešćivanja sebe tokom trudnoće, sve će teći po skladnom uređenju majke prirode. Ako ima i podršku bliskih ljudi oko sebe koji će je puniti pozitivnom energijom i vrednim informacijama, a ne strahovima ili nervozama, to je siguran put do uspešne trudnoće, porođaja i dojenja. Ja sam imala sreću da imam sve ove uslove ispunjene i prošla sam kroz jedinstveno iskustvo kućnog porođaja koji mi je dao priliku da budem slobodna i svoja kroz proces porađanja, da imam maksimalnu pomoć divnih žena baš onako kako je meni bila potrebna, i da se na kraju osećam kao heroj svoga života, sa prekrasnom bebicom koja je ležala na mojim grudima dugo vremena bez uznemiravanja, da se jedna uz drugu odmorimo od napornog puta kroz koji smo zajedno prošle i izašle kao pobednice. Naravno, u takvim uslovima je potpuno prirodno da beba posle pet minuta počne da sisa i da kolostrum nesmetano teče.

Od tih prvih pet minuta pa sve do danas, moja ćerkica nalazi najveću sreću i smirenje na mojim grudima. Ona je bila beba koja je prosto stvorena za dojenje. Toliko je bila smirena i blažena na mojim grudima da bi retko plakala. Dojila sam je na zahtev, a to je bilo prilično često, pa zato nije imala puno razloga za plakanje. Bila mi je u rukama ili na grudima skoro sve vreme budnog stanja, a noću bismo spavale zajedno sve dok nije počela previše da se vrti u snu, pa sam prešla na krevet odmah do njenog i dojila je kad god se probudi. Moj unutrašnji osećaj mi je snažno govorio da preko dojenja i bliskog telesnog kontakta ona i ja ostajemo u dubokoj povezanosti koja je započela dok mi je bila u stomaku , dok ne bude dovoljno spremna da se odvojimo, tačnije da se odvajamo kroz postepeni proces. Kao što je postepeno rasla u mom stomaku i kao što se postepeno razvijala ljubav među nama.

Kada je napunila deset meseci saznala sam da sam opet trudna. Prvo pitanje koje mi se pojavilo bilo je: kako ću nastaviti da dojim Malini? Sa mojim ubeđenjem da ću je dojiti do druge ili treće godine minimum, i sa njenom potpunom spremnošću da se to ubeđenje ostvari, bilo mi je neprihvatljivo da sada moramo to da prekinemo. Naravno, ginekolog mi je upravo to rekao, ali ja ga nisam ni pitala ni slušala. Počela sam da istražujem i na moje veliko olakšanje pronašla puno „živih“ primera majki koje doje dva deteta u isto vreme, i koje doje tokom trudnoće bez problema. Nazvala sam predstavnicu LLL kod nas (La Leach Leage, međunarodna organizacija za promovisanje i podršku dojenja) koja me je ohrabrila. Pričala sam sa pedijatricom koja je divna, širokoumna žena i veliki stručnjak u svojoj struci, kao i dugogodišnji vegetarijanac i praktikant joge, koja me je takođe ohrabrila. Istina je da se tokom trudnoće može desiti da dojenje pojača kontrakcije materice i dovede trudnoću u rizično stanje, ali to se jako retko dešava u praksi. Potrebno je jednostavno pratiti svoje telo i signale koje šalje, pa ako se tako nešto desi onda naravno treba prekinuti sa dojenjem. Dojila sam sve vreme trudnoće bez ikakvih problema sa kontrakcijama i bilo čime. Doduše, mleko mi je nestalo posle tri meseca, ali Malini je nastavila da sisa sa manjim intenzitetom, najčešće za utehu i uspavljivanje. Bila sam svesna da će to predstavljati koliko olakšicu toliko i preblem kada se rodi beba, zato što Malini nije htela zaspati ni na jedan drugi način osim dojenjem. Probala sam je odvojiti neinvazivnim metodama, pošto one druge nisu dolazile u obzir, ali bez uspeha. Davala sam joj flašicu sa formulom pre spavanja, ona bi je lepo popila i onako već u polusnu tražila gde je sika, a ako je ne bi našla, plač – nikakva flašica tu nije pomagala. Odustala sam, i pustila da stvari teku svojim tokom…

Razmatrali smo mogućnost ponovnog kućnog porođaja, ali smo se ipak odlučili za bolnički. Bilo je tu raznih razloga za i protiv, ali istina je bila da ovoga puta nisam bila dovoljno spremna za to. Nisam bila ni dovoljno podržana, ni dovoljno usredsređena na trudnoću kao prvi put. Nisam dovoljno vežbala, nisam se dovoljno odmarala ni opuštala, i više od svega sam jurila oko Malini koja je upravo prohodavala. Na žalost, nisam imala dovoljno vremena ni prostora da budem sama sa sobom i sa bebom u stomaku da bih nas pripremila za taj čin. Jasno mi je bilo da kod prirodnog kućnog porođaja žena mora da bude dobro fizički i psihički pripremljena, pošto će sve zavisiti od njene sopstvene snage i podrške osoba koje joj asistiraju. Nema stimulacija, indukcija, epidurala. Prvi put sam se porodila u Indiji, uz prisustvo dve babice iz Engleske od kojih je jedna imala 25 godina iskustva porađanja u kućnim uslovima (indijskim), a druga je bila mlada i neiskusna, ali divna i jaka kao anđeo koji je sleteo sa neba da nas blagoslovi. Takođe su bile prisutne i prijateljice sa iskustvom u porađanju, suprug i sestra, svi pozitivni, vedri, puni poštovanja i iščekivanja, svesni da svedoče Božijem čudu na delu – što je uistinu suština svakog porođaja, čudo stvaranja novog života. A sada sam bila u Somboru, jedina babica koja radi kućne porođaje u Beogradu, svi članovi porodice zaokupljeni sa Malini i u blagoj panici šta ćemo i kako ćemo kada nam se pridruži beba, neki novi porodični problemi, a sveopšto okruženje puno straha, nesigurnosti i neverice po pitanju trudnoće i porađanja. Tako sam silom inercije bila gurnuta da se ipak porodim u bolnici kao sav „normalan“ svet. Jedino što sam mogla da uradim je da unapred obezbedim normalne uslove, upoznam se sa babicama (da ne bude, evo me, banula sam u nepoznato) i najviše od svega, unapred najavim da želim da mi dete donesu što pre na dojenje i da bude stalno uz mene. Umesto divnog osećaja kada se odmah posle porođaja grlim sa svojom bebom na grudima, u blaženoj euforiji bez ikakvih lekova za smirenje, sada sam ležala sama na porođajnom krevetu pod sedativima, koje nisam imala pojma da će mi uopšte dati i koji mi nisu trebali, i neprestano mislila: gde je? kako je? kada će mi ga doneti? da li ga dohranjuju iako sam izričito zahtevala da to ne čine?! Nakon mog upornog dosađivanja doneli su ga tek posle tri sata (što i nije bilo toliko loše s obzirom da su ženama iz moje sobe donosili bebe posle 5-6 sati). Odmah smo počeli da ležimo zajedno i da se upoznajemo, pa je uskoro uspešno krenuo da sisa, iako malo nespretnije nego njegova starija seka koja je bila rođena u sretnijim uslovima. Izborila sam se da spavamo zajedno, uglavnom na istom krevetu, i da ranije izađem iz bolnice na svoju odgovornost – što pre u udobnost svoga doma, i što pre kod seke!

Susret između mene i nje nakon bolnice neću ovde da opisujem, to je ljubavna priča od koje i danas plačem kada je se setim. Sva sreća da je moja sestra bila sve vreme uz nju, danju i noću, pa je ipak ublažila osećaj odvojenosti pošto joj je ona kao druga mama, od prvog dana. A onda je usledila ona neizbežna noćna mora koja je trajala oko mesec ili dva privikavanja njih jedno na drugo, mene na njih u tandemu, i svih nas u vatri između dve bebe! U tih prvih par meseci to što sam nastavila da dojim i Malini se pokazalo kao nedostatak, pošto je bilo nemoguće izaći u susret oboma u isto vreme. I pored tetke, bake, dede i tate potpuno angažovanih, i dalje mi se srce cepalo kada bih bila sa jednim detetom i slušala kako ono drugo plače iz susedne sobe, jer mu treba mama. I to je to – mama je ipak nezamenjiva, to ne može ništa da promeni. Neko će reći, pa mogla sam ranije Malini da odvojim od sebe, da se navikne na nekog drugog (pitanje je ko je taj drugi koji toliko može da se odrekne svoga života, posla i slobodnog vremena da bi zamenio mamu jednom jednoipogodišnjem detetu?), tako da se ja mogu posvetiti bebi. Ali, da je odvojim od sebe? Pa to je upravo protivno svim mojim željama i ubeđenjima koje me čine roditeljem. I da sam je zaista odvojila, možda bi tih prvih mesec ili dva bili lakši svima, ali kako bih se ja kasnije nosila sa tom rupom u odnosu prema njoj? I kako bi se ona nosila sa time duboko u sebi? Jedna prijateljica mi je ispričala kako je njena dvogodišnja ćerka nakon rođenja mlađeg brata znala po pola sata da plače sama u sobi. A nije sisala. U svakom slučaju, to je vrsta traume i izazova za malo biće koje još ne razume da treba da bude tolerantno i strpljivo i odjednom da deli sve ono što je do tada bilo samo njegovo. Moja ćerka nije plakala sama u sobi, ali je povremeno vrištala i jecala na očigled svima. Kao i njen mali bata, koji je još manje razumeo, ali je osećao istim intenzitetom. Kako smo preživeli, ne znam ni sama. Uglavnom, preživeli smo, stabilizovali se, prihvatili ono što se mora prihvatiti. I naučili su da sisaju u tandemu. Iako nisam znala kako ću sve to praktično izvesti, jedna stvar mi je u glavi bila jasna – ne želim da se starije dete oseća da mu je uskraćena moje pažnja i bliskost zato što se rodilo drugo dete. Naravno, znala sam da će se povremeno tako osećati, to je neizbežno. Ali kako nju, koja je toliko uživala i nalazila utočište u sisanju, da gurnem sa strane, kao, sada ti je bilo dosta, sad je red na tvoga brata? Ja nisam imala srca da to učinim, pa koliko god da mi bude teško, mislila sam da ću ja lakše procesirati određene neudobnosti nego ona takav emotivni bol. Naravno, bilo bi mnogo lakše da je ona sama okrenula glavu od sisanja, ili bila indiferentna, kao što znam da su neka deca od mojih prijateljica. Ali ovakva kakva je ona, moje nasilno odvajanje od sisanja (jer bi jedino tako moglo) donelo bi joj puno bola i unutrašnjih konflikata, a to je zadnje što želim svojoj deci. Već sama ta činjenica da je prisutna druga beba koja sa pravom zahteva apsolutnu pažnju je dovoljna da malo starijem detetu (koje je takođe još uvek beba, samo malo veća!) donese veliki zadatak i puno izazova za prevazilaženje. To što je samo malo starija beba ne znači da mora odjednom da postane nezavisna, samostalna, bez zahteva i puna razumevanja! Ne samo da ne mora, nego ne može. A kako izaći u susret oboma, da se oboje osećaju zbrinuti i nezapostavljeni, to je zadatak za mamu i ostale članove porodice koji ga uče iz dana u dan, sa puno slaloma i spoticanja, ali i puno nagrada i topline oko srca.

Ne kažem da mi nekada nije teško. Prolazim kroz različite faze, ponekad mislim da neću moći više. Iritira me njihovo zajedničko sisanje, stvara mi nervozu. Nije to više tako lepo, prijatno i blaženo stanje kao kada mala beba sisa. Ovo su deca snažne volje i zahteva, nemirni i aktivni i kada su budni i kada spavaju i kada sisaju. Ali u isto vreme vrlo osetljivi, krhki, obazrivi, bojažljivi, perceptivni. Neko može reći da sam ih „napravila“ takvima jer im dopuštam tako puno bliskosti, ali ja znam da to nije tačno, da su takvi od samog početka. I ne mogu im uskratiti ono što im je još uvek potrebno. Objašnjavam i govorim, Malini već razume, čak se i trudi da svojevoljno manje sisa, što smatram velikim uspehom, ali o potpunom odvajanju još nema govora. Koliko će još da traje, ne znam. Samo znam da će sigurno da prođe, kao što je prošao prvi, drugi i treći rođendan; da će sigurno da sazreju da bi mogli mirno i bez prisile da prekinu sa tom navikom. Lično poznajem nekoliko mladića i devojaka koji su sisali po 4- 5-6 godina kada su bili deca, i izrasli su u stabilne, samostalne, zdrave osobe. Poznajem i njihove majke, još uvek su žive, zdrave i smeju se. Pa eto, imam razloga da se nadam da ću se posle ovoga i dalje smejati, biti zdrava i ispunjena, sa umirujućim saznanjem da sam dala sve od sebe, baš onako kako je priroda uredila, a ne nečije ideje, predrasude, civilizacijski ili modni tokovi. Isto tako ne smatram da je jedini put do zdravog deteta dugotrajno dojenje. Znam decu koja nisu bila dojena pa su opet izrasla u divne osobe. Ne volim generalizacije bilo kojeg tipa i trpanje svega u isti koš. Svi smo različiti, imamo različite istorije, psihologije, porodične situacije, potrebe. Nije svačiji put da doji decu u tandemu nekoliko godina, da spava sa njima, da provodi 24/7 sa njima. Ali naš jeste.

Srdačno,

Tamara

513

 

 

 

0

Pružanje pažnje hrani srca naših mališana

Fotografija0860

Kada živimo sa dvogodišnjacima, trogodišnjacima i četvorogodišnjacima dešava se s vremena na vreme da ih obuzimaju trenuci nezadovoljstva, neposlušnosti, inata, kenkanja, tantruma… Kada krenu da se kotrljaju takve emocije uvek prvo pokušam da shvatim odakle izviru, šta im je uzrok i koja to njihova potreba nije zadovoljena. Ako su te emocije stvarne, one nikada nisu proizvod nekog hira. U pozadini uvek leži neka potreba koja nije zadovoljena ili primećena. Često je odgovor vrlo jednostavan: umor zbog nedovoljno kvalitetnog sna, napetost zbog preterane stimulacije i uzbuđenja (ovo su naši najčešći), glad i žeđ, frustracija zbog neuspeha u postizanju nekog rezultata. Ovo su najočigledniji uzroci. Malo suptilniji od toga je nedostatak pažnje od strane voljene osobe (čitaj roditelja), osobe za koju su emotivno vezani. U našem slučaju, ako moja deca svaki dan ne dobiju dobru dozu moje neometane pažnje sigurno će pokazati jednu od gore spomenutih reakcija. Pozitivna pažnja koju dobijaju od mene i od ostalih članova bliže porodice je hrana za njihovo srce, um i psihu, jednako važna kao i hrana koju dobija njihovo fizičko telo. Načini na koje pružam pažnju svojoj deci su raznoliki i svaki od njiih je važan na svoj način.

1. Telesno dodirivanje, grljenje, maženje, nosanje, ljubljenje, golicanje, i u našem slučaju, još uvek sisanje. Ima puno zajedničkih igara koje obuhvataju ove razmene nežnosti i koje moja deca traže više puta u toku dana… puno puta. Na ovom nivou razvoja mislim da su detetu ove razmene primarna psihološka potreba kao način na koji se osećaju voljenima i povezanima sa osobama koje im znače… i zato ne štedimo na njima.

2. Biti suigrač u igri prema njihovim željama. Ono što oni žele od nas tokom igre je za njih mnogo važnije od onog što mi mislimo da treba da radimo. Prateći svoju decu kako se igraju iz dana u dan shvatila sam da su mališani mnogo jednostavniji nego što mi zamišljamo, i da moramo da pojednostavimo svoje umove da bismo se uskladili sa njima. Zato nam često uloge koje nam oni dodele u igri mogu izgledati besmislene ili dosadne, ali iz njihove perspektive nije tako. Moja deca su ove zime počela sve više da se igraju imaginativnih igara koje oni vrte i ponavljaju bezbroj puta, kao mini skečeve. U njihovim igrama uvek postoji jedno mesto za mene i to mesto im je posebno važno. Ponekad treba da budem dosta aktivna, a ponekad je dovoljno samo da sedim i kažem jednu rečenicu (istina, pedesetak puta!). Ponekad preuzimam ulogu lutke ili više lutaka, a ponekad sam narator koji opisuje šta se upravo dešava dok oni izvode sve radnje. Naravno, često se dešava da se usput zaigraju sami i da ni ne primete kako sam se iskrala u kuhinju i u međuvremenu oprala sudove. Ali sjaj koji im se pojavi u očima kada mama dođe da se igra sa njima mi uvek potvrđuje da sam na pravom mestu u pravo vreme, da delim sa njima najvažniji deo njihovog detinjstva kroz koji uče i u kojem najviše uživaju, i koji je upravo – igra.

3. Reflektovati njihova razmišljanja, ideje i identifikacije na pozitivan način. Ovo se takođe najviše dešava kroz igru, ali i usput u običnim razgovorima i dok obavljamo druge zajedničke delatnosti. Pre svega treba da slušamo šta nam dete govori i da mu to reflektujemo na pozitivan način. Moj sin mi pruža prazan tanjir:“Mama, vidi skuvao sam supu, vidi kako je vruća!“- „Aha, skuvao si supu, uh baš je vruća“. Moja ćerka se seća starijeg dečaka koji je prošle godine na kampovanju hvatao male guštere i držao ih u dlanovima, pa iz vedrog neba dođe i pokaže mi sklopljene šake:“Vidi mama, uhvatila sam guštera!“- „Jao, stvarno, a je li to beba gušter?“- „Jeste!“ Sećam se kako sam davno pročitala u knjizi jednog renomiranog psihologa o tome koliko je važan ovo pozitivno reflektovanje u vreme kada dete u trećoj godini počinje proces unutrašnje identifikacije. Moja deca su baš sada u tom procesu, kada se identifikuju sa likovima iz priča, iz crtanih filmova (koje smo nedavno ukinuli ali se i dalje sećaju omiljenih junaka), i iz svakodnevnog života. U zadnje vreme ih više ni ne zovemo njihovim imenima nego se smenjuju Krišna i Madumangal, Ben i Holi, pčelica Maja i Pavo, tatini drugari i mamine drugarice, majstori sa ulice, čak i čika koji pušta balone u centru grada. Ima tu i svakojakih zverčica i demona, ali koliko god da ih ima svi su prihvaćeni! Ovo nije vreme kada treba sa detetom polemisati o tome zašto je neko dobar, a neko loš, i zašto je nešto za dečake, a nešto za devojčice (vrlo je moguće da se mnogi ne slažu sa time, ali ovo je moje lično ubeđenje), zato što na ovom stadijumu deca pre svega uče preko srca, a ne preko razuma i inteligencije, i zato što upijaju vrednosti ne preko reči koje im upućujemo nego preko ponašanja koje im pokazujemo. Ako prihvatamo likove sa kojima se oni identifikuju, često sa velikom strašću, dajemo im do znanja da prihvatamo njih same, i pomažemo im da oni sami kasnije sa većom lakoćom integrišu različite delove svoje sopstvene ličnosti u jednu celinu (sa čime mnogi odrasli imaju problema upravo zato što im u ranom detinjstvu nije dato da „budu“ ono za čime su osećali poriv u sebi). Ako prihvatamo njihove imaginarne idejei učestvujemo u tome da budu pozitivno odražene u stvarnosti, dajemo im ogromnu potvrdu da su vredni. Osim toga, pružamo im sreću i učestvujemo u njihovoj zabavi.

Kada pričamo o tome da dajemo pažnju, na bilo koji način i u bilo kojem obliku, to uvek podrazumeva da samo prisutni celim svojim bićem – telom, umom i rečima. Sa decom je ovo naročito važno jer njih ne možemo lako prevariti. Oni kao da imaju šesto čulo (stalno uključeno!) koje uvek registruje naša osećanja, raspoloženja i koliko smo prisutni u kominikaciji. Kada se kod moje dece pojave reakcije koje sam nabrojala na početku teksta, prva stvar koju moram da uradim je da vratim fokus na njih i na našu komunikaciju, jer najčešće tu leži uzrok i rešenje problema. Duboko disanje i unošenje smirenosti pre svega u sebe pa u atmosferu, nežan dodir i kontakt očima, blage reči i smiren ton, uglavnom čine čuda. A onda sednemo sa njima u krilu kao da pred sobom imamo sve vreme sveta i pitamo ih: „Hoćemo li da se mazimo ili igramo?“, i zaista tako i mislimo. Nakon toga je samo pitanje minuta kada će se raspršiti oblaci i ponovo pojaviti sjaj u očima i osmeh na usnama – ne samo deci nego i nama.

Ovo je text na engleskom jeziku koji daje zanimljive uvide o prihvatanju dečijih emocija, sa bloga Mirni roditelji, sigurna deca: http://peacefulparentsconfidentkids.com/2014/08/creating-bonds-accepting-a-childs-emotions/

Srdačno,

Tamara