4

Emotivni usponi i padovi naših mališana

047

Život sa decom mi je kao jedan kontinuirani emotivni slalom sa penjanjem na vrh i spuštanjem do dna po nekoliko puta na dan. Sa vrlo burnim reakcijama na mnoge meni nebitne i neprimetne situacije. Sa puno uzbuđenja, sa puno želja, sa puno oduševljenja, sa puno nestrpljenja, sa puno pobeđenih i nepobeđenih strahova i razočarenja, sa puno radosnog ushićenja. Ponekad mi se čini da stojim pred nemogućim zadatkom da ukrotim i usmerim snažnu struju emocija koja se kao vodena bujica izliva iz korita i preplavljuje bez kontrole, bez kočnica, bez granica. I puno puta sam zapanjena i preplavljena njenom jačinom i snagom.

Kao što mnoge roditelje iritira i nervira bebin plač, tako mnoge iritira i nervira negativno ispoljavanje emocija malog deteta: vrištanje, urlanje, zahtevanje, cičanje, udaranje, bacanje, histerisanje. Ta naša iritiranost se kreće od blage neprijatnosti do nepodnošljivosti. I tu se upravo krije test naše sopstvene emotivne zrelosti. Što više nerešenih i nezrelih emocija nosimo u svojoj podsvesti, to će nas više njihova manifestacija kod naše dece iritirati i nervirati, i to ćemo više mi sami delovati po sličnom obrascu: vikati, pretiti, bacati, udarati. Ili po obrascu druge krajnosti: ignorisati, popuštati, ne suočavati se, bežati. Ako do sada nismo stekli dovoljno emotivne stabilnosti da se ponašamo kao zrela odrasla osoba, onda je roditeljstvo prava prilika da to vežbamo! Koji je put između te dve nezrele krajnosti? Ja bih rekla da je ključna reč empatija. Pokušati saosećati sa detetom, pokušati doživeti svet iz njegovih cipela, opažati njegovim očima. Biti uz njega i jednostavno saosećati, beskrajno saosećati i dati mu do znanja da je primećeno, prihvaćeno, da se uzima u obzir. I ako smo u tome dovoljno dobri, onda sledi onaj teži deo, barem meni, a to je postaviti granice, suočiti se sa tom vodenom bujicom i pokušati je vratiti nazad u korito. Ako smo u prvom delu posla postali dovoljno uspešni, onda mislim da je prihvatljivo da ponekad koristimo strožije alate da bismo uveli red u haos i smirili uzburkano more, zato što to ide u korist i nama i detetu. Nama je potrebno da imamo red u porodici da bismo mogli obavljati sve složene i zahtevne aktivnosti koje se od nas očekuju, a deci je potrebno da osećaju da je tu neko ko brine o njima i ko drži kormilo u svojim rukama, a da se ne osećaju zbog toga pritisnuti, zapostavljeni, poniženi i emotivno osakaćeni. E sad, kako uspeti u tome…. praksa, praksa i opet praksa. Nećemo uvek uspeti, ali ubrzo ćemo dobiti novu priliku da vežbamo!

Moj sin trenutno prolazi delikatnu fazu u gradnji svog identiteta, koju njegova sestra nije prolazila na taj način jer je prvo dete. U svim aktivnostima i u svim detaljima pokušava da se takmiči sa njom, da bude jednak sa njom ili superioran. A pošto je ona godinu i po dana starija, što u njihovom uzrastu puno znači, nije mu lako da je dostigne u spretnosti, idejama i uspesima. I to je razlog što se barem nekoliko puta na dan rastopi od plakanja, frustracije i ljutnje, a često i posegne za agresivnim metodama dokazivanja. To zna biti toliko iritirajuće, da za svaki detalj, svaku igračku, svaku i najmanju sitnicu moram razmišljati duplo – da ima isto i za nju i za njega, inače će biti oluja! Često saosećam sa njim (na njegovu sreću!) i shvatam kako mora da je zabrinjavajuće biti uvek najmanji, najslabiji i najbespomoćniji. Kako mora da je zbunjujuće kada se njegova velika ljubav i privrženost prema sestri koja je njegov uzor i njegov predmet inspiracije počne sukobiti sa porivom da i njegova snaga i njegova superiornost izađu na videlo. I kako mora da je zastrašujuće kada oseti da je sestra već spremna da se socijalizuje sa drugom decom, a on još nije, i kada krene tamo gde on ne sme… bez njega. Za njega su to pitanja od suštinskog značaja, njegove svakodnevne goruće teme, pokrenute silom emotivnog i psihičkog razvoja koji jeste sila nezaustavljiva. Jedino što možemo da uradimo je da saosećamo, posmatramo i divimo se toj snazi koja raste, koja želi da se razvija, da napreduje, da sazreva, da uvek pružamo utočište i razumevanje. A pored toga ono što moramo je da mu NE dozvolimo da povređuje druge ni sebe, da grubo krši principe koji su stub naših vrednosti kao što su zahvalnost i poštovanje. Da uđemo u konflikt kada zatreba, bez da se spuštamo na nivo malog deteta i počnemo da se inatimo sa njim. Da ga učimo umetnosti dogovaranja. I da ne očekujemo previše od njega, zato što još uvek nije spreman da bude uviđavan, korektan, fleksibilan, pristojan, pa čak ni poslušan, jer se njegov razvojni mehanizam trenutno bavi izgradnjom identiteta „JA I MOJE“ i ne dozvoljava mu da odstupa od toga, što se čak direktno sukobljava sa gore spomenutim vrlinama. Ali doći će vreme i za njih – što se uspešnije razvije u trenutnoj fazi, to će uspešniji biti u sledećoj.

Pre neki dan me je ćerka dirnula manifestacijom svoje ljubavi prema tetki koja nas je, nakon nekoliko zajedničkih dana, ostavila i otišla na more, što je stvorilo tugu pregolemu u srcu njene male sestričine. Plakala je nekoliko sati, a to plakanje….ah, to je bilo toliko dirljivo, lepo, snažno i nežno u isto vreme. To je bio izraz njene ljubavi, koju je prvi put uspela da opiše rečima i da izrazi kroz tugu zbog odvojenosti. Ona tetku doživljava kao drugu mamu, i definitivno najomiljeniju i najprijatniju ličnost u svome životu. Ali nikad do sada nije tako burno reagovala na odvajanje od nje. U stvari, kroz to sam uvidela da je njen kapacitet za zrelo ispoljavanje emocija sazreo do jedne mere, više nego do sada. Bila je svesna da je tužna, da jako voli tetku, da ne zna šta će sad bez nje, i to je ispoljavala tako prirodno, tako ljubavno i tako dirljivo. Trajalo nekoliko sati, i ja sam iskreno saosećala, čak i bata je bio tih i neprimetan pred naletom njene intenzivne bujice osećanja. Onda smo legli da spavamo, i ujutro je sve bilo u redu, kao vedro nebo posle oluje. Spominjala je tetku, ali bez emotivnog naboja.

Još jedna izuzetno važna stvar: treba dozvoliti deci da se dobro isplaču kada im je to potrebno. Kao što se moja ćerka tada isplakala, kao što sam se i ja isplakala nakon toga, ganuta njenom ljubavlju i unutrašnjom lepotom. Čitala sam da neki stručnjaci savetuju da se deca ne zaustavljaju kada plaču, čak ni bebe, da je to zdravo za njihove emocije. I da bismo čak i mi odrasli trebali da se dobro isplačemo s vremena na vreme, to deluje poput terapije. Mislim da ima istine u tome, svako od nas ima iskustvo kada nam je lakše u srcu posle dobrog plakanja. Zato nikada ne govorim niti pretim deci da prestanu sa plakanjem, koliko god da je to neprijatno za slušanje, niti sledim predstavnike stare škole kao što su moja mama, svekrva i komšinice kada mame decu raznim slatkišima ili zastrašivanjima da prestanu plakati – i najdraže mi je kada ih deca izignorišu. U situacijama neutešnog plakanja pokušavam da ih čujem, pričam sa njima, pitam, pokušavam izaći u susret ako može, ako ne može onda nudim krilo i zagrljaj (ponekad je neophodno prvo uputiti par strogih reči ili dozu zdravog ignorisanja, ali nakon toga obavezno krilo i zagrljaj sa rečima uverenja da ih još uvek volim najviše na svetu). Plakanje je istovremeno lek i terapija i izduvni ventil za napete emocije. Pitam se kako bi mala deca uopšte preživela period ovog najintenzivnijeg razvoja u svome životu da nije plakanja!

Srdačno,

Tamara