4

Svet nije sastavljen od atoma nego od priča

homepage

Ako bih u jednoj rečenici trebala nabrojati one naj-najvažnije stvari za razvoj zdravog i srećnog deteta to bi zvučalo otprilike ovako: svo vreme ili velika većina vremena provedena u krugu porodice, dovoljno mirnog sna, zdravi obroci pripremljeni sa ljubavlju, puno skakanja i trčanja na suncu i svežem vazduhu, puno slobodnog igranja i puno priča. Krug porodice daje sigurnost, osnovu svih osnovnih potreba. Dobar san, zdravi „homemade“ obroci i fizička aktivnost na svežem vazduhu su gorivo za izgradnju fizičkog tela i unutrašnjih organa, što je glavni i najvažniji proces razvoja u prvih sedam godina života (Rudolf Stajner). A puno slobodnog igranja i slušanje priča na redovnoj bazi su hrana za dušu deteta. Ako zamislimo detinjstvo kao živi organizam koji ima srce, usudila bih se zaključiti da je ritam otkucaja toga srca ritam izgovorene reči koja prenosi priču u otvorenu dušu deteta koje sluša.

Od doba kada sam naučila da čitam, moje detinjstvo je bilo prožeto pričama i bajkama. Gutala sam sve dečije knjige koje bi mi došle pod ruku, a omiljene su mi bile bajke koje su sačinjavale komplet od tri velike i debele knjige sa pozlaćenim koricama, u crvenoj, plavoj i zelenoj boji. Ne sećam se ko je bio izdavač, ali za mene je i dalje neprežaljeni gubitak što te knjige nisam sačuvala. Ja ih nisam samo čitala, ja sam ih živela, pričala ih drugima, igrala njihove junake i junakinje u svojim igrama i u svojim maštanjima iznova i iznova. I sećam se dok sam bila trudna sa prvim detetom, često sam se pitala hoće li i ono deliti sa mnom ovu strast za pričama, bajkama i knjigama, koja nikada nije prestala da tinja u meni. Ispostavlja se da hoće, i to oboje. Od malena vole slikovnice i knjige, a kako rastu još više vole kada im pričam priče. Pre nego što sam naučila da čitam, nisam slušala priče na redovnoj bazi, ili to što sam slušala meni nije bilo dovoljno pa mi nije ostalo u bliskom sećanju. Naravno, ja sam to kasnije dobro nadoknadila, ali sada znam koliko je važno malom detetu koje još ne ume da čita pričati priče. Zaista, nakon što ispunimo osnovne potrepštine za jedenjem, spavanjem, oblačenjem i sve što spada u tu kategoriju, nema važnije dužnosti za roditelja (ni zadovoljstva) nego da sedne sa detetom na kauč ili pod, i da mu ispriča priču. I da se onda igra sa njim te priče, sve dok mašta ne ponese dete tamo gde mu roditelj više nije potreban, makar i na kratko.

Od kada je sveta i veka, majke i bake, očevi i dedovi pričaju priče svojim potomcima, i tako se razvijaju i održavaju kultura, tradicija, moralne i duhovne vrednosti. Ali u današnje vreme to je na neki način obustavljeno, zapostavljeno, zastarelo. Jedan od najvećih kamena spoticanja tom prirodnom kulturnom toku su televizija i crtani filmovi koji se plasiraju na lokalnom tržištu koji su postali kao neka verodostojna zamena za pripovedanje, jer, ko još ima vremena da se bavi time?! Profesorica Milica Novković, autorka Porodičnog Bukvara, pametno je sročila: danas decu ne odgajaju ni roditelji ni vaspitačice u vrtićima, nego virtuelna vaspitačica. Deci se serviraju ružne, degradirajuće, zbunjujuće, agresivne, neprikladne, neharmonične slike i sadržaji preko svih glavnih medija (čast retkim izuzecima), i to se grubo nameće kao stil odrastanja. Isti trend grubosti i površnosti postoji u ogromnoj ponudi slikovnica od kojih je manji broj pravog kvaliteta. Slikovnice su daleko bolja varijanta od crtanih filmova, ali preplavljivanje deteta sa slikovnicama takođe nije najbolji recept za željeno razbuktavanje mašte. Za taj posao su neprikosnoveno na prvom mestu priče ispričane usmenim putem…baš kao što beše od kada je sveta i veka.

Kao i kroz mnoge druge aspekte roditeljstva, kroz umetnost pripovedanja me vodi Waldorf pedagogija. Mislim da je upravo naglašavanje umetnosti i pripovedanja kroz rad sa detetom ono što me je najviše i privuklo Waldorfu. U predškolskom i tokom prvih razreda osnovnog obrazovanja Waldorf programa, deci se gradivo prenosi putem priča. Jedna priča se obrađuje tokom nekoliko nedelja do mesec dana, kroz pripovedanje, lutkarsko pozorište, igranje, kreativno stvaranje. Kod nas kući je otprilike slična situacija, imamo jednu ili nekoliko priča koje deci najviše zaokupljaju maštu i nju pričamo danima, čak i više od nedelju dana. Ne samo da je pričamo nego se i igramo te priče na razne načine: lutkama, sami glumeći junake, a od nedavno i kao jednostavno lutkarsko pozorište. Radeći sa svojom decom uviđam koliko je silna njihova potreba za poistovećivanjem. Zaista, deca žive u jednom posebnom svetu, satkanom od priča koje slušaju i aktivnosti koje posmatraju u svojoj neposrednoj okolini. Poistovećivanjem sa njima, ona grade svoj unutrašnji svet, koji će biti stub njihovog budućeg unutrašnjeg života. Sa kojim i kakvim pričama i junacima će se danas poistovećivati, takvo će biti njihovo buduće opredeljenje koje će ih neprimetno voditi kroz život, iz unutrašnje riznice pohranjenih slika iz detinjstva. Nakon što ovo uvidimo, da li možemo da ih ostavimo na (ne)milost nekog tamo bezdušnog Mini Ultra programa koji u njihovu podsvest programira seme (samo)destrukcije?

Nedavno sam dobila knjigu Isceljujuće Priče od australijske autorke Susan Perrow, prevedenu na hrvatski. Autorka se bavi pisanjem terapeutskih priča koje pomažu deci da prevaziđu problematična stanja i ponašanja, i takođe održava radionice za odrasle na kojima ih podučava kako da sami stvaraju terapeutske priče. Suvišno je reći da je knjiga prava riznica ideja i maštovitosti. Autorka dokazuje na puno primera kako su priče pomogle da dete prevaziđe određeni kamen spoticanja na putu svoga razvoja. Priče poznaju put do dečijeg srca, i ne samo to, nego pomažu da se deca više povežu sa svojim srcem i sa svojim osećanjima, i da povežu ono što znaju sa onim što osećaju. Priče pružaju način na koji dete upoznaje ne samo svet oko sebe nego i dubinu svojih emocija, kao i načine njihovog usmeravanja. Priče neposredno hrane i razvijaju maštu, kao i sposobnost zamišljanja i zadržavanja slika u umu, što je osnova budućeg kreativnog razmišljanja i stvaranja.

Prenosim citat iz predgovora ove divne knjige, napisan od strane Predsednice Svetske Federacije futurističkih studija: „U ovo postmoderno vreme ovisnost o brzini ogleda se u brzoj hrani, superbrzom internetu, instant-tekstualnim porukama preko mobilnih telefona, brzinskom čitanju i kulturi „tri brza koraka do duhovnog prosvetljenja“. Kako bismo se mogli nositi s time, postoje lekovi koji nam pomažu da se pokrenemo te lekovi koji nas potom trebaju smiriti. Kao psiholog, pedagog i futurist, svesna sam koliko je naša kultura prožeta kratkoročnim aktivnostima. Dok jure sa svojom decom od jedne aktivnosti prema sledećoj, kako bi deca zadržala „takmičarski“ duh, pitam se koliko kvalitetnog vremena roditelji uistinu provode sa svojom decom? Alarmantno veliki broj roditelja danas veruje da „nemaju vremena pričati deci priče“. Čini se da su dobrostojeći roditelji naseli na marketinški mit da mogu kupiti sreću svoje dece najnovijim kompjuterom i mobilnim telefonom i da gotove slike na ekranima mogu zameniti maštu i kreativni odgovor deteta na svet. Ipak, deci je najpotrebnije da sednu svom roditelju u krilo ili na pod pored njegovih nogu i slušaju ga kako priča priče.“

Zato, pričajmo deci priče i pomozimo srcu detinjstva da kuca svojim živim, prirodnim ritmom… baš kao što je kucalo od kada je sveta i veka.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: bitehome.tumblr.com

Inspiracija za naslov je rečenica američkog Indijanca pripovedača Lebdeće Orlovo Pero: Neki misle da je svet sastavljen od atoma… ali ja mislim da je svet sastavljen od priča.

 

 

1

Živeo život bez malih ekrana!

1920554_795679020461454_337391019_n

Najbolja odluka koju smo suprug i ja doneli u korist svoje dece je ta da ukinemo gledanje crtanih filmova na kompjuteru. To smo učinili pre mesec dana (šteta da nismo mnogo ranije!), i pozitivni rezultati su jasno uočljivi: manje nervoze, manje natezanja, mnogo više kreativnosti, igranja, čitanja, pričanja priča i mirnijeg spavanja. Iako sam odavno svesna lošeg uticaja medija kako uopšte tako i na razvoj deteta, ipak nam je trebalo puno vremena da se osmelimo na ovaj korak. U našem domu, gde god da smo živeli, nikada nije bilo televizora, čak i ako je nekada bio prisutan bio je minimalno ili nikako korišten. Koristimo samo kompjutere koje smatramo mnogo boljom opcijom od televizora, očito zbog mogućnosti lične kontrole nad sadržajima koje koristimo i gledamo – ali upravo to se pokazalo kao još gora opcija kada je u pitanju malo dete. Mi smo na kraju došli do toga da je naš dvoipogodišnji sin zahtevao da gleda jednu istu scenu po pola sata, i još je naučio da je sam vraća na početak. Kada bih stavila kompjuter na višu policu on bi nalazio načina da se penje što je donosilo još i rizik od padova, tako da bih radi sigurnosti kompjuter ponovo vraćala dole. Da ne pominjem rana jutarnja buđenja uz vrištanje da gleda „svoje scene“, i kasnije leganje iz istog razloga. Naravno da smo pokušavali da stanemo tome na put, na različite načine koji se uklapaju u naš koncept nežnog roditeljstva (znači da batine i slično nije dolazilo u obzir), i to je donosilo puno natezanja, konflikata, tantruma i frustriranja sa obe strane. Sa starijom ćerkom bi se moglo doći do nekog dogovora i uspostaviti neko razumno vreme za gledanje crtanog, ali sa sinom je to nemoguće, s obzirom na razvojnu fazu u kojoj je trenutno (strašne dve i divlje tri). Tako je u isto vreme u suprugi i meni sazrela odluka da sklonimo kompjutere u potpunosti i da ih ne koristimo dok su deca budna.

Odvojili smo jedan dan da ih pripremimo govoreći kako sutra kompjuteri idu kod majstora na popravku i neko vreme nećemo moći da ih gledamo. Sledeće jutro ih više nije bilo u sobi. Za divno čudo, ta novost je bila prihvaćena mnogo mirnije nego što sam očekivala, bez histerije i tantruma. Ali narednih 6-7 dana je bilo u znaku odvezivanja od vezanosti, ili oslobađanja od zavisnosti. Deca su se jako vezala za junake i događaje iz crtaća koje su gledali (koji su svi bili dobri, pozitivni i prihvatljivi), i često smo imali skoro pa osećaj krivice da smo im oduzeli prijatelje za kojima pate. Ali čvrsta ubeđenost da je mnogo zdravije za njih da žive bez vezanosti za male ekrane nas je održala da ne odustanemo pred njihovim suznim očima koje su silno želele da opet gledaju ono što im je pričinjavalo toliko zadovoljstva (iako to nisu zahtevali jer su prihvatili da je nemoguće). A onda se počeo dešavati preokret – počeli su da se igraju svega što su gledali na crtaćima. Malo po malo, to je postala zamena za zadovoljstvo koje su dobijali od crtaća (ah, koliko zdravija zamena!). I postepeno je nestala senka tuge u njihovim očima, koje su živnule od radosti koju donosi maštovita igra. Naravno, igrali su se oni i ranije, ali njihova igra je puno puta bila isprekidana gledanjem crtanih koji, koliko god da su pozitivni, izazivaju pasivnost. Sada, kada nema druge opcije osim igranja, njihova igra je postala daleko, daleko maštovitija, bogatija, življa i radosnija. Počela je da im se budi sposobnost imaginacije u mnogo većoj meri nego ranije, što se i poklopilo sa razvojnim skokom u kojem se upravo sad nalaze – buđenjem imaginativne igre. Oni skoro kao da imaju svoje malo pozorište i menjaju scene, uloge, priče… i ponavljaju ih jako puno puta sa velikim žarom. Igraju se priča koje pričamo i čitamo, i crtanih kojih se sećaju. Od svih aktivnosti koje čine, ove igre im donose najviše radosti, naročito kada smo u njih uključeni suprug, tetka ili ja. I to je slika kako bi detinjstvo trebalo da izgleda, a ne pasivno sedenje ispred malih ekrana, i to satima!

Ovo su između ostalih razlozi zbog kojeg mi se sviđa Waldorf pristup obrazovanju: bez medija ili sa veoma ograničenim pristupom medijima, puno kretanja, svežeg vazduha, pesmica, pričanja i imaginacije. Prema Rudolf Stajneru deca su osetljivije prirode nego odrasli, njihova suptilna tela, njihov mozak i nervni sistem su još uvek u razvoju, i zato ih ne treba preplavljivati čulnim podražajima i stimulansima jer to remeti njihov razvoj. Slike koje gledaju preko medija su preterani stimulans za njihova čula, bez obzira da li su pozitivne ili negativne, a ako su još i negativne onda su i pogrešna hrana za njihovu psihu koja upija kao sunđer sve što dolazi preko čula. Najzdravije je da deca primaju utiske iz prirodnih izvora: da slušaju ljudski glas koji im priča i peva sa ljubavlju, da posmatraju interakcije između ljudi i uče iz njih, da učestvuju u poslovima odraslih u skladu sa svojim mogućnostima, da borave u prirodi i osete njene mirise, boje, dodire, ukuse, da imaju dovoljno vremena da se slobodno igraju prema svojim unutrašnjim impulsima. Odkako su moja deca prestala da gledaju crtane, imam utisak kao da se prostor oko njih raščistio i sada ti njihovi unutrašnji impulsi mogu da se slobodno ispolje, bez da ih nešto vuče sa strane. Ranije, čim bi nastupio trenutak dosade, odmah hoće da gledaju crtani, a sada ne, nego smišljaju šta bi zaista hteli da rade, istražuju, eksperimentišu, isprobavaju… baš ono što bi deca trebala što više da rade. Gledanje crtanih krade njihovo dragoceno vreme koje bi trebalo da utroše na aktivni, pozitivni razvoj njihovog bića. A dobre sadržaje koje bi mogli da usvoje gledanjem crtanih je mnogo zdravije da usvajaju putem pričanja priča i bajki, a kasnije čitanjem.

Ima puno informacija o tome koliko je gledanje medija štetno za malu decu, otupljuje ih, čini ih pasivnima, smeta razvoju mozga, itd, ali još uvek kao da je to sve nekako nejasno, nedovoljno naglašeno, nedovoljno ozbiljno shvaćeno većini ljudi i roditelja. U skoro svaku kuću u koju uđem obavezno radi barem jedan televizor, a najčešće i kompjuter, i deca sede ispred velikih ekrana neprekidno izložena njihovom uticaju. Ovo je postalo toliko normalno da je jako čudno ako neko to dovodi u pitanje. Na žalost, i moja deca su bila izložena medijima u mnogo većoj meri nego što sam ja ikada želela i planirala, zbog okruženja i određenih životnih situacija, ali svo to vreme mi je u umu gorela crvena lampica: kada ćemo da prekinemo sa ovim?! I uspeli smo… do daljnjeg, nadam se što dužeg.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Kristina Radnić