0

Virtuelni via stvarni život – koji od ova dva više živimo?

U poslednjih nekoliko meseci moje  vreme na internetu se drasticno smanjilo, što je glavni razlog moje dugačke pauze na blogu. Poslednje što sam napisala je bio intervju za stranicu Mamino vreme, koji možete pročitati ovde: http://maminovreme.org/2018/02/hrabra-mama45/.

Jedno od pitanja je bilo kako provodim svoje slobodno” mamino vreme” (za koje sve mi mame znamo koliko je kratko i dragoceno!). U odgovoru sam opisala kako se moje slobodno vreme prebacilo sa večernjeg na jutarnje. Ranije sam večernjih nekoliko sati nakon što deca zaspu koristila za malo predaha i opuštanja, najčešće uz „rovarenje“ po internetu odakle sam dobijala inspiraciju i informacije o svemu što mi je bilo potrebno u roditeljstvu, kao i osećaj barem neke povezanosti sa svetom koji često nedostaje majkama koje 24 časa brinu o bebama. Dugo vremena su večernji časovi bili jedino vreme kratkotrajnog mira u kući, jer bi deca jedino tada mirno spavala, a nakon 3-4 sata bi se počeli periodično buditi sve do jutra. Tokom vremena sam stekla naviku da te večenje sate ostajem budna uz internet, a kako su deca sve mirnije spavala ja sam sve kasnije odlazila u krevet. Nakon nekoliko godina takve prakse sam konačno počela da obrćem sat unazad i da se vraćam na ritam koji sam ranije živela i koji je daleko  bolji pre svega za moje zdravlje, ali i za sve članove porodice, a to je rani odlazak na spavanje i rano ustajanje. Trenutno sam u stadijumu kada mi povremeni slučajni kasni odlazak u krevet fizički smeta i nedostak redovnog sna moram nadoknaditi poslepodnevnom dremkom. Zato što jutarnje spavanje ne može nadoknaditi spavanje pre ponoći koje najefektivnije obnavlja organizam.

E sad, pošto se moje slobodno vreme pomerilo na rano jutro,  to je vreme koje je idealno za meditaciju, vežbanje, čitanje, pisanje, planiranje, ali nikako za internet (ovo je naravno moja lična procena). Meni je prosto žao potrošiti rano jutro na nešto kao što je internet. Zašto? Zato što je rano jutro idealno vreme za osmatranje i osluškivanje onoga što je u nama i onoga što nas okružuje, za povezivanje sa Bogom, sa višim nivoima postojanja, kao i sa samim sobom i svojom intuicijom. A korišćenje elektronskih medija je sasvim suprotno po kvalitetu: odvaja nas od onoga što je u nama i što nas okružuje, povezuje nas sa zračenjima i vibracijama koje su veštačke i često štetne za nas, zatvara našu svesnost u čauru uma koji je preplavljen stimulansima koji se smenjuju i ne ostavljaju prostora za njihovu temeljnu obradu. Zato mi je korišćenja interneta u ranim jutarnjim časovima isključeno, osim ako pišem za blog ili moram nešto hitno obaviti na internetu. Kasnije, u toku dana većinu vremena koristim na aktivnosti sa decom i kućne obaveze, a pošto želim da mi deca odrastaju uz minimalni upliv elektronskih medija, ne koristim internet u njihovom prisustvu osim ako baš moram. Uz ovakve odluke i prioritete ne ostaje mi puno vremena za internet u dnevnom rasporedu. Ne tvrdim da mi to ponekad ne nedostaje, jer mi je internet stvarno dragoceni izvor informacija, ideja i inspiracije u mnogim aspektima života, ali ako uporedim njegove dobrobiti sa nedostacima i štetnim uticajima na porodicu u celini, biram da ga koristim što je manje moguće. Naročito sam veliki protivnik izlaganja dece svim vrstama elektronskih medija, naročito u ranom detinjstvu. U njihovom slučaju šteta je nemerljivo veća nego ikakva korist koju mogu imati od toga (tačnije za njih ne vidim niti jednu korist ili dobrobit koju mogu imati od bilo kojeg ekrana, u bilo koju svrhu). O tome sam pisala na blogu u ovim člancima:

/mesecevadeca.wordpress.com/2015/03/15/ziveo-zivot-bez-malih-ekrana/

https://mesecevadeca.wordpress.com/2016/05/03/razlozi-zbog-kojih-treba-razmisliti-pre-nego-sto-stavimo-dete-ispred-ekrana/

Ipak, pošto živimo u svetu u kojem je nemoguće pobeći od ovih uticaja, prisiljena sam da pravim konstantne kompromise, pa tako sada imamo dogovor sa decom da im je dozvoljeno gledanje dva kraća crtana na dan, a vikendom po jedan dugometražni. Dok smo nedavno boravili u planinskoj kući u Austriji deca su gledala svoj dogovoreni crtani za taj dan, ovoga puta u prevečerje iako obično to rade u jutarnjim časovima. Kroz prozor planinske kuće se video prelepi prizor sunčevog zalaska čija je crvenkasto purpurna svetlost obasjala ceo krajolik, ušavši i u našu sobu. Dok sam posmatrala taj čarobni prizor u isto vreme sam uvidela oštrinu kontrasta između njega i slika koje se pomeraju na ekranu. Deca su sedela pod snopom zraka koji su emanirali iz televizijskog ekrana i nije bilo ni trunčice šanse da primete lepotu snopova drugačije svetlosti koja se širila oko njih. Tačnije, nije bilo šanse da primete išta što se dešava oko njih. Za mene je to bio jedan od onih trenutaka otkrovenja, kada nam postaje slikovito jasno nešto što već znamo u teoriji. Tada sam ne samo pomislila, nego osetila celim bićem koliko je veliki deo našeg svakodnevnog života odesečen od lepote i svrhovitosti prirodnog životnog toka koji vibrira svuda oko nas. Čovek današnje civilizacije živi u čauri virtuelne stvarnosti, grubo odsečen od šireg konteksta stvarnosti čiji je inače neodvojivi deo, pre svega odsečen od Majke Prirode i Oca Boga, bez cilja i bez korena. A u toj virtuelnoj stvarnosti mu se čini da obavlja veoma važne stvari, da je veoma bitan i zauzet, da puno toga ima pod svojom kontrolom i da je sve namenjeno njemu da uživa. Ovo stanje svesti se na sanskritu naziva maya, što u prevodu znači iluzija. Ova iluzija ima puno različitih slojeva, a oni najgrublji I najtvrđi su zidovi virtuelne čaure u kojoj smo odvojeni od realnog života koji se odvija oko nas do te mere da smo postali nepovezani sa sopstvenim bićem i sopstvenim telom, onim što predstavlja najbliže okruženje naše duše. Zaista nije čudo što je autizam postao jedna od prominentnih bolesti novog doba, kao simbol naše grube odsečenosti od stvarnosti koja nas okružuje, odsečenosti koja živom svetu oko nas nanosi veliku bo, kao što autistično dete nanosi bol onima koji su ljubavlju vezani za njega.

Zato, koliko god da su korisni, kompjuteri i mobilni telefoni nas čine robovima civilizacije koja je odsečena od svoga cilja i korena. Pošto jako lako stvaraju zavisnost kod onih koji ih neumereno koriste (a jako lako nas vuku na naumereno korišćenje!), treba ih tretirati kao jednu vrstu droge ili otrova: korisni su samo u vrlo malim količinama. Ovo još nebrojeno puta više važi za decu i tinejdžere, koji sami nemaju dovoljno snage da to drže pod svojom kontrolom. Zato su tu roditelji da im u tome pomognu, pod uslovom da imaju dovoljno samokontrole da sami ne postanu zavisnici od elektronskih medija. Ovo su neki od mojih krajnje jednostavnih podsetnika koji mogu pomoći roditeljima i njihovoj deci da se odupru ovoj vrsti zavisnosti i da povrate uticaj zdravog razuma u haos svojih elektronizovanih i automatizovanih života.

  1. Ako imate sreće da ste rođeni pre nego što su elektronski uređaji zavladali našom svakodnevnicom setite se kako je bilo sasvim normalno i lepo živeti bez kompjutera i mobilnih telefona, i uvidite da je to mogućei danas ako tako odlučimo.
  2. Uvek imajte na umu da je osoba koja je trenutno pored vas važnija i stvarnija od bilo čega što čitate ili gledate preko elektronskog medija, i da je komunikacija sa osobom koju vidimo pored sebe uvek stvarnija i bogatija nego komunikacija preko elektronskog medija.
  3. Precizno definišite vreme u toku dana i dužinu vremena tokom kojeg koristite bilo koji od elektronskih medija, i to isto učinite za svoju decu. Dajte sebi oduška da jednom u dve nedelje ili jednom nedeljno prekršite ovo vremensko ograničenje, ali ne češće od toga.
  4. Uvrstite boravak u prirodi u svakodnevni ili barem nedeljni program svoje porodice.
  5. Ako imate malu decu uvedite pričanje priča i kućno lutkarsko pozorište umesto gledanja crtanih filmova što češće možete.
  6. Odvojte vreme za igranje društvenih igara u kojima učestvuju svi članovi porodice umesto da svako ponaosob gleda svoj elektronski uređaj.
  7. Usporite svoj dnevni ritam kada ste kod kuće sa porodicom.
  8. Svaki dan doručkujte, ručajte i večerajte zajedno sa svim članovima porodice, ili makar jedan od obroka da bude zajednički, uz razgovor, komunikacijui i zajedničko spremanje pre i posle obroka.
  9. Svakodnevno omogućite deci vreme za igru bez uključenih elektronskih uređaja u prostoriji, kao i vreme za dosađivanjebez potezanja za telefonom, televizorom ili kompjuterom – to su dragoceni trenuci potrebni našoj deci da ostvare povezanost sa sopstvenom kreativnošću i intuicijom.

 

 

 

Advertisements
0

Između granica i slobode

flying_bird_202171

Živimo u konfliktnom vremenu punom protivrečnosti. Jedan od izraženih konflikata ovog doba je sukob između postavljanja granica i lične slobode. Kao da je došlo vreme da se mnoge granice koje su ranije postojale poruše, i da se pojam lične slobode dovede u sam vrh životnih prioriteta. Mnoge istine koje su do sada važile se iznova i iznova preispituju, a samim tim i granice koje su bile formirane na osnovu tih istina. Ovo klackanje između ograničenja i slobode se odvija na svim životnim poljima, pa tako i na polju roditeljstva. Kako i gde treba detetu postaviti granice, a kako i gde mu dati slobodu? Da li slediti tradicionalne metode zastrašivanja koje su vekovima, ipak, uspevale da formiraju poslušnu decu koja su kasnije postajala poslušni i odgovorni članovi društva i sistema? Ili nove, moderne, koje često za rezultat imaju decu bez ikakve kontrole, pa čak i odgovornosti u kasnijem periodu života? Da li je sve tako crno-belo ili ima nekih odgovora u sredini?

Pre svega treba shvatiti da globalno menjanje životnih okolnosti i prioriteta utiče na način kako odgajamo decu. Meni je to slikovito jasno kada posmatram i slušam svoju svekrvu i mamu i njihove postupke i ideje o vaspitanju, a naročito oštre razlike primećujem između njihovog i mog stava prema postavljanju granica. Njihovim očima izgleda kao da ja uopšte ne postavljam granice, kao da uopšte ne disciplinujem, kao da ću razmaziti decu, što iz moje perspektive nije istina. Problem je u tome što se oblasti u kojima one i ja postavljamo granice potpuno razlikuju. One bi mnogo više od mene ograničavale decu u telesnim kretnjama,naročito po kući, i mnogo bi više razgraničavale ono što je za decu od onoga što je za odrasle – na primer ne bi im dozvolile da skaču i veru se po nameštaju, diraju sve i svašta, trče po sobama, igraju se šerpama, loncima, ključevima i novčanicima, seckaju zatupljenim makazama i noževima… a ja to sve dozvoljavam. Sa druge strane, one bi dale deci da pojedu tri velike čokolade dnevno i da po celi dan gledaju televizor, što ja nemilosrdno ograničavam. Kako da se razumemo, one i ja (naravno, sa mamom je razumevanje ipak daleko lakše i pored očiglednih razlika u prioritetima, jer mama je uvek mama), kada dolazimo iz dvaju različitih svetova? U njihovo vreme je bilo najvažnije prilagoditi se sistemu i opštevažećim društvenim normama, dok su u današnje vreme i sistem i društvene norme u fazi metamorfoze i pod stalnim znakom pitanja: šta je dobro a šta loše, šta funkcioniše a šta više ne funkcioniše, šta nam je potrebno a šta nam više ne treba? Kako biti prilagođen sistemu kada se sistem raspada? Da li je dobro odgajati dete u uverenju da će biti uspešno ako bude usklađeno sa trenutnim sistemom, kada nam ništa ne garantuje da se taj sistem neće promeniti naglavačke kada dete odraste? U ovom vremenu nesigurnosti i raspada starih obrazaca roditeljstvo ne može da se oslanja na postulate prošlih vremena, kao što su na primer „batina je iz raja izašla“ i „zna se šta je za decu, a šta za odrasle“. Da je batina iz raja izašla verovatno bi već odavno raj vladao na planeti Zemlji, a granice između dece i odraslih nisu više horizontalne kao ranije – nije nužno istina da odrasli znaju bolje od deteta, i nije nužno istina da dete ne može da poduči odraslog čoveka. Ova vratolomna vremena kada nam se trese tlo pod nogama više nego išta drugo zahtevaju snažne, kreativne, uverene, nezavisne i autentične ličnosti koje će biti sposobne da se prilagođavaju mnogo širem dijapazonu promena na svim nivoima postojanja nego ranije, i u idealnom smislu dovoljno osetljive, intuitivne, moralne i saosećajne da pokreću i održavaju svetsku metamorfozu u pravom smeru. Izazov današnjih roditelja je mnogo veći nego što je bio do sada, jer je mnogo teže odgojiti ličnost sa gore spomenutim kvalitetima nego nekoga ko se dobro uklapa u sistem. Ovakav način razmišljanja uvodi sasvim nove „postulate“ u načine na koje vaspitamo decu. Da bi neko bio uspešan u današnje vreme potrebno je da ima kreativnost i autentičnost mnogo više nego poslušnost. Potrebno je da ima mnogo više hrabrosti da stiče svoja sopstvena iskustva nego da sledi utabane staze. Potrebno je da ima praktično i iskustveno znanje umesto teorijskog. Sve ovo navodi na činjenicu da je deci potrebno pružiti mnogo više slobode nego što je to bilo uobičajeno ranije. Iz mog roditeljskog iskustva, ta sloboda treba da se odnosi pre svega na: slobodu fizičkog pokreta; slobodu izražavanja mišljenja, ideja i emotivnih stanja; slobodu mašte; slobodu ličnog izražavanja kroz igru i kreativni rad.

Uporedo sa davanjem slobode važno je negovati odnos uzajamnog poštovanja sa detetom – poštovati detetove potrebe i želje, ali i jasno zahtevati da ono poštuje potrebe i želje nas odraslih. Najsigurniji način je da se nikada ne ophodimo prema detetu na način na koji ne bismo želeli da se neko ophodi prema nama. Čak i kada ograničavamo i zabranjujemo trebamo to činiti sa poštovanjem prema integritetu deteta. Mi neke stvari znamo bolje od njega, to nas čini njegovim autoritetom, ali to nam ne daje za pravo da ga povređujemo, omalovažavamo ili zloupotrebljavamo. Ako se ponašamo sa poštovanjem prema detetu, gotovo je 100% sigurno da će i dete da se ponaša sa poštovanjem prema nama. Dete ionako samo imitira i kopira u najranijim godinama života, i ako mu ponudimo pravi model za kopiranje nećemo morati da ulažemo dodatni napor da ispravljamo nešto što smo, pre svega, sami pogrešno postavili. Ovde treba razumeti da se pravi rezultati ovakvog našeg stava možda neće pokazati tokom prvih 3-4 godina detetovog života kada je ono u razvojnoj fazi izgradnje zasebnog identiteta i testiranja granica, ali nakon tog perioda hoće, naročito ako smo do tada uspeli da održimo ravnotežu između poštovanja, slobode i postavljanja granica. Postavljanje granica mora da postoji, jer je ono suprotnost slobodi. Da bi se iskusila sloboda u pravom smislu, potrebno je da postoji i njena suprotnost – inače kako bismo uopšte mogli znati šta je sloboda? Detetu su potrebne zdrave granice – da zna šta jeste a šta nije dozvoljeno, šta će usrećiti a šta uznemiriti roditelja, šta je opasno a šta bezbedno. Dete se oseća sigurno sa roditeljem koji jasno postavlja granice i koji je ubeđen u svoj stav…a verujem da se oseća predivno kada mu je dato pregršt slobode unutar tih jasnih i sigurnih granica. Koliko će te granice biti skučene, a koliko široke je odraz stanja roditelja i onoga u šta roditelj veruje. Upravo ove stvari povezuju roditelje sličnih stavova – u kojim oblastima života će dati više slobode, a u kojima više ograničenja, kao i načini na koji se granice uspostavljaju: nežno (ali odlučno) i sa poštovanjem ili uz primenu sile, zastrašivanja i dominacije…dok neko granice neće uspeti ni da postavi.

Ono u šta najviše verujem je da svako od nas preslikava samog sebe u načinu na koji vaspitava dete. Ponekad se trudimo da delujemo na jedan način, ali ne uspevamo nego smo prisiljeni da delujemo drugačije. Upravo zato je odgovor za mnoga pitanja o roditeljstvu ne u nekim metodama i tehnikama nego u nama samima. Pošto se svi kolektivno nalazimo u vremenu pomeranja do sada poznatih granica – pre svega u ljudskim potencijalima i mogućnostima – na neki način smo i mi u fazi izgradnje novog identiteta i testiranja granica kao i dete koje se razvija. Zato je najlepše da u toj avanturi budemo rame uz rame sa svojom decom, ne prezajući da ih podučavamo ali ni da učimo od njih, ne ustručavajući se da budemo otvoreni i prijemčljivi za sve poruke koje usput zajedno otkrivamo.

Želim vam puno sreće na ovom uzbudljivom putovanju balansiranja između slobode i granica!

Tamara

       

0

Usklađivanje različitih potreba

ews_chkbrd_art_19

Nedavno smo se vratili sa Fruške Gore gde se svake godine u ovo vreme sastajemo sa našim bhakti-yoga  prijateljima, ali pre nego što napišem članak o svim doživljajima i inspiracijama koje smo poneli sa sobom imam potrebu da izrazim neka svoja trenutna razmišljanja. Nakon pet i po godina apsolutne posvećenosti majčinstvu nedavno sam dala sebi prostora da se počnem malo više baviti sobom. Drugim rečima, da počnem više negovati sebe, voditi računa o svome zdravlju, praviti prostora za ispunjavanje mojih ličnih potreba koje nisu povezane sa decom. Moja razmišljanja su počela da se kreću ka širem krugu tema od samog roditeljstva, teme kojom sam preokupirana od kada sam postala majka, očigledno sa razlogom. To se dešava spontano, bez da sam isplanirala, bez da me je neko savetovao ili me opomenuo. I nekako se to kreće paralelno sa promenama koje moja deca doživljavaju u svom razvoju. Oni sve više iskoračuju iz maminog gnezda u svet, oni postaju svesniji, razumniji, svojevoljniji. Mnoge stvari postaju lakše iz razloga što im se mnogo toga može objasniti, i što se mnogo toga možemo razumno dogovoriti (ah, dugo željeni momenat!). Ali uporedo sa olakšanjem raste i složenost naših odnosa, baš zato što njihova individualnost sve više dolazi do izražaja. Kada je sa rastom individualnosti povezan i rast snage volje, što je u osnovi jako zdravo i što je znak da se naše dete razvija u dobrom smeru, onda dolazi do neminovnih sukoba različitih individua u porodici. I to je isto dobro, jer se preko tih sukoba uče prve lekcije o životu, o samokontroli, o potrebi da budemo saosećajni i susretljivi, o rešavanju problema na konstruktivan način. Moje trenutno ponašanje sa decom se pomalo razlikuje od onog od pre godinu dana i ranije. Postala sam strožija, počela sam jasnije da izražavam svoje potrebe, počela sam više da ih podučavam rečima, pa čak sam počela i više da vičem na njih (što sam oduvek smatrala nepoželjnim roditeljskim ponašanjem!). Priznajem, i dalje ga smatram nepoželjnim, i nekom vrstom ličnog poraza, ali sa druge strane osećam se olakšavajuće priznavajući svoja nesavršenstva. Ponekad mi je podizanje glasa jedini način da doprem do njih, naročito kada sam na neko vreme izvan kontakta sa njima, fizički, mentalno i emotivno. Ako su oni pritom u euforičnom stanju to mi je jedini most kako da ponovo stupim sa njima u kontakt, i najčešće ostane na tome. Ali pošto smo oduvek u bliskom odnosu, i pošto su zbog toga razvili dovoljno poverenja u mene, moje vikanje nikad ne izaziva dramatičan emotivni efekat, a često pomogne da se stvari dovedu na svoje mesto. Ono u šta sam oduvek verovala i što mi se sad potvrđuje je činjenica da, ako smo u najranijem detinjstvu podarili detetu dovoljno BEZUSLOVNE ljubavi, bliskosti, poštovanja i podrške, onda će u kasnijim fazama naše podučavanje i disciplinovanje imati bolji efekat i biti lakše prihvaćeno. Naravno, pod uslovom da je izražavanje bezuslovne ljubavi i dalje aktivno prisutno (sa tim se nikad ne prestaje!)

Paralelno sa davanjem bezuslovne ljubavi mora da postoji i postavljanje određenih granica, inače rizikujemo da nam dete odraste u uverenju da je ono centar univerzuma, što nije uverenje koje će mu doneti sreću i uspeh u životu. Ako nije centar univerzuma onda mora da se prilagođava tuđim potrebama, da uviđa da uopšte postoje tuđe potrebe, a ne samo njegove/njene. U zadnje vreme često naglašavam deci koje su moje potrebe i zašto imam pravo na njihovo ispunjenje, iako se ponekad to sukobljava sa ispunjenjem njihovih potreba/želja. Takođe im pokušavam pomoći da shvate kako se moraju prilagođavati „višim silama“ života, kao što je na primer vreme. Ovih dana vladaju nesnosne vrućine, a mi zbog prehlade ne smemo da idemo na bazen. Nemirni i „puni želja“ oni traže da idemo u grad zbog ovoga ili onoga, a šetnja do grada po ovim vrućinama je moguća samo predveče. Tako mi provodimo čitav dan razjašnjavajući se zašto moramo čekati da bismo ispunili neku svoju želju, zašto je to potrebno, zašto je to dobro za nas, koje su posledice ako to ne ispoštujemo. Dakako, bilo bi mnogo lakše sesti u auto i obaviti to što treba za pola sata i vratiti se, ali pošto nam je tata na poslovnom putu, a nemamo drugi auto, mi koristimo predivnu priliku da učimo lekcije o strpljenju, o prilagođavanju, o svom položaju u odnosu na Sunce, vetar, kišu, prirodu koja nas okružuje i sile na koje ne možemo da utičemo. Ovo nisu lekcije koje se uče za jedan dan, nego se uče celi život, ali upravo sada počinju.

U postavljanju granica, disciplinovanju, i u bilo kojem drugom ponašanju sa detetom mislim da je ključni faktor iskrenost, ili još tačnije, autentičnost. Ako se ponašamo na način koji je u skladu sa našim uverenjima i stojimo iza toga, ako smo spremni preuzeti odgovornost za sve posledice svoga ponašanja, to je za mene iskrenost ili autentičnost. To je naročito važno u situacijama kada pogrešimo, a grešićemo sigurno pošto smo nesavršeni. Ako pogrešimo i priznamo, ako pokažemo svoju slabost, ako priznamo da nešto ne znamo ili ne umemo, autentični smo. Sa druge strane, ako smo u nešto čvrsto uvereni i uporni da istrajemo u tome uprkos spoljašnjim faktorima, autentični smo. Ako zahtevamo određene stvari od svoje dece i potpuno nam je jasno zašto je to važno i spremni smo to potkrepiti sopstvenim primerom, autentični smo. Ako ne zataškavamo svoja osećanja nego smo spremni da ih izrazimo i imenujemo, čak i kada nisu tako sjajna i bajna, autentični smo. Ako stojimo ispred deteta jasni u svojim potrebama, osećanjima i zahtevima, autentični smo. Da bismo bili autentični potrebno je da imamo snagu karaktera, iskrenost i odgovornost što će prirodno kod deteta izazvati neku vrstu poštovanja i poverenja, kao i dozvolu/podršku da i ono samo bude autentično (ukoliko ove podrške nema onda ne pričamo o autentičnosti nego o dominaciji).

I da se vratimo na početnu tačku, autentičnost nije statično stanje, nego neprekidni tok života koji pulsira na različitim nivoima našeg bića, ritam koji nas poziva da budemo baš ono što jesmo, ono jedinstveno što trebamo podariti sebi i drugima. Nekada je ta naša jedinstvenost više izražena, a nekada se pomalo zakoči i zgrči između visova i padova raznih životnih izazova. Zato je potrebno iznova i iznova ponirati u svoje dubine, da bismo sledećeg trenutka izašli na svetlost dana jači, lepši, jasniji, svetliji, bogatiji. Iako ovi trenuci nekada nisu kratki, iako među njima uvek ima perioda tame, sumnje, preispitivanja, slabosti, to je ritam našeg ličnog rasta koji nikada ne prestaje. I kojim vredi koračati.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: waldorftoday.com