2

Koje moralne vrednosti prenosimo svojoj deci?

Često sebi postavljam pitanje, kako da odgojim decu u skladu sa moralnim i duhovnim vrednostima u društvu koje te vrednosti ne podržava? Ono što smatram suštinskim vrednostima koje dete treba da usvoji od prvih godina života su zahvalnost i poštovanje. Dok su deca mala grade osnovne temelje svoga odnosa sa spoljašnjim svetom. Odlike kao što su zahvalnost i poštovanje čine osnovu na kojoj dete može da izgradi pozitivan i odgovoran stav prema životu i ljudima oko sebe. Dete je malo i po prirodi svoga položaja oseća divljenje, čuđenje i oduševljenje pojavama oko sebe koje su veće od njega, koje mu još nisu shvatljive. Ako je sa ljubavlju negovano prirodno će osećati zahvalnost i poštovanje prema onima koji brinu o njemu. Iako je ovo tako prirodno i jednostavno, današnji stil života ne podržava ove odlike ni kod dece niti kod odraslih. Opšta atmosfera je prožeta pohlepom za što većim uživanjem i zabavljanjem, trkom da se što više postigne brzo i sa što manje napora. Deca su preterano stimulisana i preko medija izložena sadržajima koji nisu u skladu sa njihovim razvojnim tempom i potrebama. U takvoj atmosferi je otežan prirodni razvoj deteta, a naročito razvoj moralnih vrednosti koje su nekako u sveopštoj trci odraslih izbledele i počele da gube smisao.

I u vreme kada sam ja odrastala ove odlike u meni niko nije aktivno pobuđivao i negovao, naročito ne direktno. Indirektno su moji roditelji davali svoj primer odgovornosti, poštenja i dobrote komunističkog idealizma koji je zasigurno posejao seme vrline u meni, koje se kasnije razvijalo nekim svojim putevima, ne baš istim kao i njihovim. Ali mi smo odrastali u kulturi koja je bila buntovnička, koja je bahatost i razuzdanost cenila mnogo više od vrline i poštenja. Današnja kultura je mnogo manje ravolucionarna i buntovnička, ali je bahatost i razuzdanost postala njen sastavni deo, nešto što se podrazumeva. Ranije je bilo revolucionarno odbaciti autoritete, šablone, sve oblike prisile tradicionalnog života i obrazovanja bazirane na strahu i manipulaciji. Međutim danas su bahatost, nasilje, samovolja i naglašena lična sloboda postali sveprožimajući deo naše kulture življenja da je zaista postalo revolucionarno vratiti se tradicionalnim vrednostima kao što su poštovanje, zahvalnost, nesebičnost i vrlina.

Moderan stil života ne podržava poštovanje i zahvalnost zato što živimo kao da smo svemoćni, samodovljni, slobodni i nezavisni, i stoga nema potrebe da se ikome zahvaljujemo, a kamoli da nekoga poštujemo. Naravno, pošto su moć i bogatstvo najvažnija vrednost koju priznajemo, ukazaćemo poštovanje šefovima i moćnicima od kojih zavise naš profit i status, ali samo dok imamo interes u tome. Većina ljudi današnjice svakodnevni život vidi kao arenu borbe za opstanak u kojoj pobeđuju oni koji su jači i siroviji, a ne oni koji su bolji i moralniji. I zato nam je danas, možda ne uvek svesno, više stalo da nam dete bude sposobno i snažno za tu borbenu arenu u koju odrastajući stupa nego da bude visokog morala. Jer, zaboga, kakve će koristi u životu imati od toga?

Ovde se samo radi o jednoj tankoj liniji koja razdvaja ljude kojima je stalo do morala od onih kojima nije, a to je različita perspektiva. Iako možemo biti komšije, raditi u istoj firmi, ići u iste prodavnice i voditi decu u iste škole, naš pogled na život je potpuno drugačiji i naši uspesi se mere drugačijim merilima.  Ljudi kojima je stalo do morala liče na ptice koje visoko lete i imaju širinu vidika ispred sebe, uviđajući dugoročne posledice svojih delovanja. Oni su svesni svoje povezanosti sa bližnjima, precima, ljudima, svetom, prirodom, planetom, univerzumom i Bogom (bez obzira na koji način ga percepirali), i odgovornosti koja proističe iz te povezanosti. Što smo svesniji to smo odgovorniji. Što smo odgovorniji to smo moralniji. Što smo moralniji gradimo svet koji je srećniji. Što smo moralniji naša će deca i naši potomci uživati plodove blagostanja koji su dugoročniji i stabilniji. Ovo su univerzalne istine koje važe u svim vremenima, samo ih ne možemo primetiti ako plutamo na površini, ako nas zanima samo to kako da sutra napunimo stomak i novčanik.

Čak i ako na mnogim poljima današnjeg civilizovanog života vlada borba za opstanak u kojoj pobeđuju jači i siroviji, mi imamo izbor da unutar svoga doma uvedemo drugačija pravila za svoju porodicu. Mi majke imamo tu „svetu dužnost“ i moć koja ide uz nju, da svoj dom učinimo utočištem ljubavi, mira i nesebičnog davanja za sve članove svoje porodice. Imamo izbor da primećujemo i vrednujemo svaki čin dobrote koji našu oazu ljubavi čini lepšim i boljim mestom za boravak. Imamo izbor da izražavamo svoju zahvalnost za sve što imamo i za sve dobro što nam dolazi. Imamo izbor da primećujemo jednostavne detalje koji naš život čine bogatijim. Imamo izbor da osećamo i pokazujemo divljenje prema čudima prirode kojom smo okruženi. Imamo izbor da se sa poštovanjem ophodimo prema Majci Zemlji koja nas hrani i sa kojom živimo u neraskidivoj međuzavisnosti. Imamo izbor da pustimo svoje srce u Božije ruke kao dete koje sigurno i bezbedno leži u naručju majke i oca. I ako sve ovo radimo znaćemo da nismo sami, da nismo potpuno nezavisni, da nismo samovoljni i slobodni da činimo šta god nam se prohte. Znaćemo da se radujemo sreći svoga brata i da plačemo zbog tuge svoje sestre. I zauzvrat ćemo dobiti život koji ima vrednost, lepotu, sreću i smisao. I čak ako u spoljnjem svetu vladaju malo drugačija pravila, naše dete će sa sobom poneti delić oaze našeg porodičnog doma koji će mu kao svetionik osvetljavati sve oluje koje ga tamo mogu zadesiti.

 

Advertisements
6

I miš se iz grada vrati u selo…

13227215_214802228906942_7342388573984346976_n

Iako je Sombor tek provincija u poređenju sa većim gradovima, naše posete Somboru su kao izleti u gradski život. Tamo živimo u stanu na petom spratu iz kojeg svaki izlazak napolje zahteva čitavu organizaciju, naročito po hladnijem vremenu. U stanu imamo mnogo manje prostora i mogućnosti za trčanje i skakanje po sobama nego što smo navikli. Imamo dosta igračaka, ali prostorom ubedljivo vlada televizor koji se dosta često uključuje (i isključuje!), što je ipak dovoljno da igranje igračkama potisne u drugi plan. Tokom igre dominira imitiranje omiljenih likova iz crtanih filmova koji se gledaju. Naša seka ima u sebi nešto melanholične prirode i vrhunsko zadovoljstvo u gostima joj je da se sklupča ispod ćebeta uz svoju tetku i gleda crtane pijuckajući „dečiju kafu“. Ipak, savesno sluša mamine savete da je potrebno često isključivati televizor da nas ne bi zabolela glava, pa se sve češće čuju njene komande „Mama, isključi sad televizor!“. A što se tiče bate, njegov temperament je daleko od melanholika, i nakon nekoliko dana provedenih u stanu oduševljenje novim ambijentom počinje da splašnjava, a nestrpljenje da raste. Nisam brojala, ali sigurno ne manje od pedeset puta na dan čujem njegove rečenice tipa: „Mama, meni je dosadno…..Mama, ja bih nešto novo da radim…..Mama, a šta ćemo sad?“ Pošto je on dete izuzetno sklono senzornim igrama, a ovde nema peska, zemlje, blata ni trave, jedino što mu preostaje da zadovolji svoju potrebu za ovom vrstom dodira je – brašno. Dok dosađuje mami koja kuva gore spomenutim pitanjima, odjednom mu lice zablista od novorođene ideje: „Mama, i ja bih da kuvam!“ Onda prvo izvadi sve šerpe i lonce iz ormara, puni ih raznim orašidama, suvim mahunarkama, makaronima, i ostalim zrnastim materijalima, pa ih nosa po sobama i meša, premešta po raznim stolovima, prebacuje sadržaje iz jedne posude u drugu, i to ga zaokupi neko vreme (ovo isto u jednostavnijoj varijanti je radio i kad je bio beba). Kada to dosadi prelazi na plan B, a to je mešanje brašna i vode. Sve do ovog momenta baka nekako toleriše njegova kuvarska umeća, ali kada krene da curi lepljiva smesa od brašna i vode po stolu i niz sto, dok se presipa iz većih u manje posude, baki počinje da se diže kosa na glavi. Tako se tokom celog našeg boravka u Somboru čuvaju neki lonci puni brašna i vode po frižideru, šerpe po krevetima, varjače po ormarima, dok nam se po tabanima lepe zrnca pasulja, sočiva i polomljenih makarona. Baka svako jutro mrmlja kroz bradu: „Nemoj da mu spominješ brašno danas!“, ali njegove ideje su, naravno, brže od naših skrivenih namera.

Najveće olakšanje svima je kada osvane sunčano jutro i kada izađemo napolje, najčešće u šetnju kroz grad. U ovome se svi troje slažemo – volimo šetnju kroz Somborski glavnjak, deca zbog vožnje autićima, igranja u parku i hranjenja golubova kokicama, a mama zbog starog dobrog osećaja iz detinjstva i devojačkog doba kada je glavnjak bio njena druga kuća, doduše puno drugačijeg izgleda nego što je danas. Ipak, osećaj opuštenosti i neke unutrašnje sreće je i dalje tu, ta neka širina prostora kroz koju se vreme lagano kotrlja u vojvođanski sporom ritmu, sa poznatim stablima bođoša na ulicama, sa ponekim poznatim licem i osmehom u prolazu, sa bleskovima sećanja na neke drage doživljaje i utiske. Jako lepa sećanja me vežu i za dvorište ispred naših zgrada gde smo se beskrajno igrali i jurcali kao deca, puna života, puna ideja, puna šale, puna energije. Danas se u dvorištu tek tu i tamo vide deca, leti više, a zimi skoro uopšte. Umesto dece dvorište ispunjavaju redovi automobila, u senci sada već gorostasno izraslih drveća iz mog detinjstva. Ipak, kada je lepo vreme izađemo napolje i penjemo se na isto drvo gde su se mnoge generacije do sada penjale, trčimo po livadi, loptamo se i družimo sa ponekim detetom koje naiđe.

I nakon tih desetak dana u gostima kod naših milih u Somboru, veselog se srca vraćamo u naše dvorište sa baštom, peskom, grožđem, višnjama, kucom, jagnjićima i letnjom kuhinjom u kojoj možemo da prosipamo brašno do mile volje, ispred koje možemo da se prskamo i polivamo do gole kože u letnjim mesecima, a tokom jeseni i zime da gacamo po barama i blatu koliko nam se prohte. Naš povratak u Adu mi često izgleda kao povratak miša u selo nakon posete svome rođaku u gradu, gde se nije uspeo ni pošteno najesti zbog silnih prepreka koje nosi gradski život. Naravno,i ovde se s vremena na vreme čuje batino pitanje: „A šta ćemo sad novo da radimo?“, koje se obično brzo rasprši među zrncima peska, utopi u flašama vode ili izgubi u lavežu psa i blejanju jagnjića. Seka se umesto gledanja crtanih filmova udobno zavali u svoj ćošak i „čita“ knjige ispredajući priče bez kraja i konca iz riznice svoje bogate mašte, često zasmejavajući tatu i batu do suza.

I nakon nekog vremena, zaboravićemo dosadne trenutke provedene u Somboru i poželećemo se bakine i dekine pažnje, tetkinog milovanja, crtanih, šetnje po glavnjaku, školice engleskog sa veselom tetka Zoricom, igraonice, bođoša, fijakera, i svega ostalog što volimo u tom našem gradskom životu. Ali samo dok smo na izletu…

036

 

029

034

037

2

Kakva zaštita je potrebna deci? – drugi deo

fdab6c69cf2b1fd9e0a0b3c00dfc162f

Dok je studirala pedagogiju sestra mi je prenela reči njihove profesorice, koja je rekla da se nikada u istoriji čovečanstva nije toliko poklanjalo pažnje deci i njihovom vaspitanju, a da nikada nisu bile katastrofalnije posledice. Drugim rečima, uprkos velikoj usmerenosti ka njihovoj što boljoj nezi, uprkos mnoštvu knjiga, saveta, oprema i igračaka za decu, ona postaju sve gora, sve neposlušnija, sve neodgovornija, sve bolesnija, sve neprilagođenija. Pedagogija i psihologija još uvek nemaju odgovor zašto je to tako. Možda pedagogija i psihologija ne žele da priznaju, ali uprkos pojedinačnim roditeljskim naporima da dobro vaspitaju svoje dete (opet pod znakom pitanja šta je to „dobro“), postoji ogroman negativan uticaj društva u celini koji je teško izbeći, koji je poput dima zamaglio domove, porodice, obrazovne ustanove. I živote samih roditelja, na najveću žalost. Iako je u nekim prošlim vremenima deci često nedostajala pažnja i briga koju današnja deca mahom dobijaju, ovi negativni uticaji su toliko jaki da i pored toga globalna slika dece u razvoju i omladine u mnogim važnim aspektima zaostaje u odnosu na prethodne generacije, na primer po pitanju stepena odgovornosti, radne i porodične zrelosti, samoregulacije, pa čak i fizičkog i mentalnog zdravlja. Sa pravom se možemo zapitati koji uticaji su uzrok ovakvog stanja?

Mnoštvo tih negativnih uticaja se može povezati pod jednim imenom – otuđenost od prirode i prirodnih tokova života. Živimo u veštačkim uslovima, okruženi tehničkim uređajima od kojih u ogromnoj meri zavise naše svakodnevne delatnosti. Konzumiramo mahom veštačku hranu punu nezdravih hemikalija. Domovi su nam često pretrpani mnogim nepotrebnim proizvodima i stvarima. Tempo kojim živimo i radimo je često ubrzan i prepun stresa zbog visokih očekivanja i nedovoljnog odmora. Preplavljeni smo svim vrstama veštačkih čulnih utisaka i informacija koje iritiraju naš nervni sistem na redovnoj bazi, od slika sa televizora, računara i časopisa, do proizvoda u supermarketima i izlozima prodavnica. Kada se mi kao odrasle osobe u svemu ovome često osećamo iscrpljeno i razdraženo, šta mislite kako se osećaju mala deca čiji su mozak i nervni sistem tek u povoju?

Deci je bezuslovno potrebna zaštita od preterane stimulacije sveta odraslih, naročito ovoga u šta se moderan svet pretvorio. Pre svega mislim da im je potrebna zaštita od televizora i kompjutera koji su bukvalno zavladali našim životima, i koji imaju čitav niz negativnih efekata na mozak i telo čoveka, a da ne kažem deteta. Neću ulaziti naširoko u ovu temu pošto ona zahteva čitav zaseban članak (stiže uskoro), ali želim naglasiti  da su mediji prvi na listi onoga od čega smatram da je važno decu zaštititi, makar u prvih 7 godina života. Ako imamo dete koje je osetljivo, onda su na listi sledeći – buka, gužva, žurba, česti odlasci u šoping, glasan i grub govor i gestikulacija, čak i govor koji nije previše grub sa gledišta odraslog čoveka, ali jeste za osetljivo dete. Iako se razlikuju po stepenu osetljivosti, sva deca će imati dobrobit ako ih što je više moguće štitimo od preterane stimulacije koja vlada u svakodnevnom životu gradskog, modernog čoveka. Nakon ove rečenice već čujem misli mnogih koji će se zapitati da li to znači da trebamo držati dete pod staklenim zvonom, jer kako će se kasnije uklopiti u normalan svet ako bude toliko zaštićeno? Ono što je najvažnije razumeti jeste da je detetov celokupni telesni, mentalni i energetski sistem u intenzivnom razvoju, dok je ovaj razvoj kod odraslog čoveka najvećim delom kompletiran (najvećim delom zato što se čovek razvija dok je živ). Sva energija koju dete poseduje je usmerena ka njegovom kompleksnom rastu i razvoju. Ako dete doživljava neku vrstu stresa, bilo od gladi, umora, uzbuđenja, straha ili razdraženosti, onda se glavni tok njegove energije usmerava ka savladavanju tog stresa, umesto na razvoj koji mu je potreban. To nije problem ako se dešava povremeno, ali ako se dešava redovno, onda je normalno da ćemo se zapitati kako da zaštitimo dete od ovakvih uticaja. Preterana stimulacija JESTE izvor stresa za detetova čula i mozak, čak i ako to nije na prvi pogled tako očigledno. Dok dete posmatra crtani film na ekranu, veštačke slike intenzivnih zvukova i boja koje se brzo smenjuju izuzetno iritiraju njegov mozak i nervni sistem, iako spolja može izgledati da dete uživa u gledanju. Ako ga bolje osmotrimo, videćemo da to uživanje u stvari nije uživanje nego neka vrsta hipnoze, omađijanosti, nesposobnosti da se skrene pogled sa vrištećih slika. I kasnije, dete u umu nosi intenzitet akumuliranih utisaka od tih veštačkih slika, koji mora na neki način da ispolji kroz fizičku aktivnost, a koja zbog toga postaje agresivna i nedovoljno koordinisana, jer to je priroda utisaka koje nosi u svom umu. A sadržaje slika da ni ne spominjemo…

Nekada su deca rasla uz cvrkut ptica i ostale zvuke prirode, uz mnogo sporiji životni ritam svojih roditelja, uz aktivnosti koje su bile smislenije i prirodnije čulima malog deteta kao što su razne vrste ručnih radova i radova na zemlji. I to nije bilo toliko davno, svega pre nekoliko generacija. Za tih nekoliko generacija život se iz korena promenio, ubrzao i obesmislio u mnogim aspektima, što predstavlja jedan ozbiljan evolucijski skok – samo je pitanje da li unapred ili unazad. Zato kod današnje dece i omladine postoji mnoštvo simptoma koji odražavaju razne anomalije današnjeg društva. To nije iznenađujuće, to je nešto što se može očekivati. Kako će se roditelji pojedinačno snalaziti u ovome je svačija lična odgovornost, jer pozitivna rešenja uvek postoje. Današnji život ipak (nije baš sve negativno!) nudi široki spektar izbora, i umesto onih izbora koje pokušavaju da nam nametnu, možemo se odlučiti za one koji nama imaju smisla.

Svaki roditelj ima izbor da stvori atmosferu unutar doma koja će pozitivno podsticati dete da se razvija i što manje ga ometati. Ovo su neki od naših izbora – da živimo u seoskom okruženju okruženi prirodom; da provodimo većinu svoga vremena sa decom, trudeći se da im budemo emotivno dostupni; da uklonimo SVE ekrane iz našeg okruženja dok su deca budna (ekrani su im dostupni kada odemo u posetu baki i deki što je sasvim dovoljno da budu u koraku sa komercijalnim virtuelnim tokovima!); da se hranimo proizvodima koje sami pravimo kod kuće, uključujući hleb, peciva i slatkiše, i da što više izbegavamo industrijsku hranu, slatkiše i sokove(što znači nekoliko sati više provedenih u kuhinji, ali kuhinja je osim pripreme hrane i naše mesto za igranje, eksperimentisanje i zabavljanje); da dajemo deci veliku slobodu igranja i fizičkog pokretanja, skakanja, penjanja, trčanja, prljanja i brljanja (za ovo je dragocena prednost imati svoje dvorište, kao i debele živce za toleranciju dečije buke,nereda i beskrajnih pranja i spremanja brloga); da živimo jednostavno i praktikujemo minimalizam kroz aktivnosti koje činimo i stvari koje posedujemo;  da u mnogim aspektima svakodnevnog života naš tempo prilagođavamo deci umesto da oni svoj tempo prilagođavaju nama, što jednom rečju znači – usporavanje.

Ono što je nama veoma važno je da unosimo u svoj život duhovnu praksu kroz primećivanje Božijeg prisustva u mnogim malim i velikim stvarima koje nas okružuju i koje nam se dešavaju. Ovaj duhovni aspekat je kao tačka povezivanja koja zaokružuje celu sliku i daje joj onaj pravi, opipljivi smisao. Mislim da je najveća zaštita koju roditelj može podariti detetu baš taj osećaj poverenja u Boga, privrženost Bogu, spremnost da volimo Boga, život i ljude kao Njegove sastavne deliće. Ovakva zaštita nije ograničena našom ličnom prisutnošću ili našom ličnom snagom, nego je to zaštita koja će naše dete pratiti kroz ceo život, kroz sve izazove i doživljaje na njegovom ili njenom životnom putu. Ako uspemo da im podarimo seme te sveprožimajuće i sveprisutne ljubavi i vere, ispunili smo najvažniji roditeljski zadatak, jer to seme će da raste i cveta mnogo, mnogo duže i dalje nego što ćemo mi da trajemo. Da bismo uspeli da živimo duhovnu dimenziju u svakodnevnom životu zaista je neophodno da se udaljimo od površnosti i konformizma koji nam se grubo nameću kao životni stil. Koliko god se servira šarena laža da sreća leži u beskrajnom uživanju, posedovanju i vladanju, praksa pokazuje da to nije tačno. Priroda čula jeste da žele beskrajno da uživaju, ali ako im se to dozvoli nije sigurno da će rezultat biti osećaj sreće – naprotiv, nekontolisano uživanje najčešće izgara čovekovu čvrstinu, postojanost, vrlinu, karakter i zdravlje. Najočiglednije je na primeru dece, jer deca još uvek nisu razvila samoovladanost i biće prirodno privučena čulnim uživanjima kao što su jedenje slatkiša, kupovina igračaka, gledanje crtanih filmova, igranje igrica, i to sve u neograničenoj meri. Ali koliko puta smo bili svedoci da nove igračke i sati provedeni pred televizorom nakon kratkog vremena ne donose detetu zadovoljstvo? Koliko puta smo mogli primetiti da jedenje industrijske hrane koja je bogata samo veštačkim ukusima i koja nema nikakvu nutritivnu vrednost izaziva kod deteta, nakon kraćeg vremena, samo iritaciju i potrebu za novim stimulansima? Veštački stimulansi samo izazivaju glad za novim stimulansima spolja. Prirodni stimulansi mogu da pokrenu naše unutrašnje potencijale i pomognu nam na putu ka celovitosti, i to ono što naša deca zaslužuju da dobiju.

Srdačno,

Tamara

 

 

 

2

Jesenje maštarije

Jesen je vreme kada počinjemo da se ušuškavamo i gnjezdimo u svome domu, vreme za velika spremanja i zimnice, vreme kada se sa zahvalnošću osmehujemo svakom sunčanom danu znajući da će ih biti sve manje. Ljudi koji vole da provode vreme kod kuće se raduju jeseni, dok je oni koji to ne vole dočekuju sa mrzovoljom. Sigurno je da kiša koja sipi po tmurnom danu bez tračka sunca izaziva mrzovolju kod svakoga. Ali složićete se da je čarolija jesenjih boja po drveću jedan od nenadmašivih izraza lepote prirode oko nas….samo ga treba primetiti.

Jesen (kao i zima) sa malom decom je izazov zbog: skraćenog vremena jurcanja po svežem vazduhu (za šta smo mi roditelji odgovorni da bude što duže), mnogo utrošenog vremena i energije oko oblačenja i skidanja (kod nas i beskrajnih natezanja sa našim trogodišnjakom oko toga da li treba ili ne treba da se obuku jakna i kapa), previše vremena provedenog pred malim ili velikim ekranima, što je posledica primoranosti da se više vremena provodi unutra umesto napolju. Ovaj poslednji problem mi na svu sreću nemamo, pošto smo uklonili sve ekrane koji ometaju dečiju igru dok su u budnom stanju.

Ali upravo zbog primoranosti da više vremena provodimo kod kuće, jesen može biti divna prilika da povećamo bliskost sa decom i ostalim članovima porodice, kao i da kreiramo što više topline i maštovitosti u atmosferi svoga doma tako da vreme provedeno u njemu svima predstavlja zadovoljstvo umesto dosade. U našem domu nema skupocenih stvari, ali ima puno sitnica koje me greju oko srca kada mi pogled padne na njih. Jedna od tih sitnica su venci od jesenjih listova u vosku, prošlogodišnji projekat koji je krasio našu kuhinju tokom cele zime, a sada se preselio u sobe u nešto drugačijem aranžmanu. Ovi listovi mogu da unesu čaroliju jesenje šume pravo na naš zid ili gde god da ih stavimo, a pravljenje je lako i zabavno, mogu da učestvuju i deca. Prvo sakupimo lišće koje nam se dopada, bolje što ravnije. Ispresujemo ga u knjizi ili u novinama oko nedelju dana ili duže. Zagrejemo vosak u posudi koju smo namenili za to (pošto je više nećemo moći koristiti za druge stvari jer je jako teško skinuti ostatake voska), pri čemu imamo na umu da se veličina posude poklapa sa veličinom lišća. Kada je vosak potpuno otopljen i tečan, umočimo list držeći ga za dršku i brzo izvadimo. Vosak se skoro odmah osuši na listu, ali možemo ga okačiti štipaljkom na uže za sušenje veša još pet-deset minuta dok se potpuno ne stvrdne. Ako imamo više listova bolje je vosak držati na tihoj vatri koja će održavati njegovu retku teksturu, jer čim se malčice ugusti ostaviće predebeo sloj na listu. Na ovaj način se mogu sačuvati i cvetovi, šišarke, orasi, kesteni, žirovi, šipkovi i ostali jesenji plodovi .

062

173

Ako nekoga zanima kako ovo napraviti korak po korak može pogledati sledeće stranice:

http://www.themagiconions.com/2010/09/preserve-autumn-leaves-with-beeswax.html

http://www.5orangepotatoes.com/blog/2009/08/16/waxing-flowers-for-preservation/

Sva ova jesenja blaga, od lišća do plodova, kao i aktivnosti raznih šumskih životinja tokom ovog godišnjeg doba, predstavljaju izvor zanimljivosti za decu ako ih predstavimo na maštovit način, kao što je na primer „jesenji sto“. Takvi aranžmani postoje u svim vrtićima i domovima koji slede Waldorf pedagogiju, i nazivaju ih „Nature Table“ – postavka na stolu ili kutku prostorije koji se menja u skladu sa godišnjim dobima. Osim što prija očima i dodiru (pod uslovom da je sačinjen od prirodnih materijala), aranžman godišnjih doba ima i edukativnu funkciju, a deci pruža ideje i podsticaj za igru. Ovo je naš ovogodišnji jesenji sto, koji predstavlja šumu sa vevericom, zečićima, pužićima i njihovim jazbinama i zalihama za zimu, kao i ptičje gnezdo sa mamom pticom i malim ptićima. I svaka od ovih skupina ima svoju malu pričicu…Korišteni materijali su pamučne marame, drvo, sirova vuna, filc, vosak, kesteni i šišarke. I naravno, ova šuma pripada našim omiljenim junacima iz Indije…

071

Ovo je link za uputstvo kako kreirati jednostavan „nature table“ u svome domu:

http://fairydustteaching.com/2013/10/a-fall-nature-table-how-to-create-your-own/

Trenutno najomiljenije aktivnosti su nam sakupljanje, krckanje i mlevenje orasa na ručnom bakinom mlinu. Doduše, kada naš trogodišnjak krcka orase tu se teško mogu pronaći celi komadi, pošto je glavna zanimacija što jače udaranje (najčešće komadom drveta), a da li će neki orah ostati čitav nije od primarne važnosti. A za mlevenje se čeka u redovima dok se ne dođe do sporazumnog rešenja da seka drži poklopac, a bata okreće ručku mlina, pa onda obrnuto. I naravno, sve u kuhinji, koja je i dalje srce našeg doma, koje ponekad kuca poprilično divlje. Po čistoći je daleko od maminog standarda, ali mama je već neko vreme na terapiji odvikavanja od nekadašnjeg standarda čistoće. A kada je tata glavni kuvar, onda nastaje prava žurka! Seka se dokopala sudopere i pere, riba, mulja posuđe i sudoperu, pola juče sipanog deterdženta fali (sva sreća da je ekološki), onda čisti krpom sve posuđe i dodaje tati, sva zajapurena i caklećih očiju: „Mama, ja pomažem tati!“. A onda hvata džoger i mulja ga po podu na kojem se već ne zna čega nema. Bata je za stolom udubljen u krckanje ili mlevenje oraha u boljem slučaju, a u gorem mešanjem brašna i vode koji se slivaju niz ivice stola i stolice, a odeću ne smem ni da pogledam. Za to vreme tata kuva na četiri ringle u isto vreme i usput hvata metlu i svira na njoj kao na gitari uz ritam starog dobrog rokenrola sa prastarog CD plejera, a bata i seka u sekundi ostavljaju poverene im dužnosti i cičeći mu se pridružuju. A mama se teši, sva sreća da je ovo ipak letnja seoska kuhinja (u kojoj ćemo za divno čudo provesti i zimu) pa i ne mora baš blistati od čistoće. I sva sreća da okice mojih čupavaca blistaju ipak najviše. I sva sreća da sam udata za virtuoznog kuvara koji zna da skuva savršenu gozbu u roku od pola sata i za petnaest minuta očisti sav brlog za sobom (pa dobro ne baš sav, ali zar nisam na terapiji odvikavanja od čistoće?)

Tako nam teku jesenji dani, uz jesenje pričice i životinjice, orase u svim kombinacijama, mamine maštarije i tatine žurke, i uz svakodnevno okupljanje oko tople peći, koju, razume se, zajednički čistimo i ložimo (sakupljanje i donošenje drva za potpalu je druga omiljena aktivnost ovih dana). Imam još malo pa 41 godinu i moram priznati da je ovo prvi put da se grejem sa peći na drva. A takođe moram priznati da nisam ni znala šta propuštam: savršeni ugođaj topline uz pucketanje drva, i posmatranje vatre kroz stakleno okno na peći – skoro kao da imamo kamin. I mislim da definitivno vredi uložiti novac i energiju u pravljenje i održavanje kamina, jer osećaj koji se dobija dodirom sa živom vatrom se ne može drugačije proizvesti – treperava toplina i ušuškanost, koji su nam više od svega potrebni tokom dugih hladnih zimskih meseci koji dolaze. Istina je da što je vatra otvorenija veći je rizik za malu decu, pa šta drugo reći nego da smo mi već prvog dana imali nezgodu (sa živahnim trogodišnjakom, naravno), pa smo ogradili peć gvozdenom ogradom koja joj ne umanjuje lepotu, naprotiv.

Između ostalog, ko se opeče, zna da treba biti oprezan sa vatrom, ali to nipošto ne znači da je treba izbegavati…kao što ne treba izbegavati ni sve pomalo rizične stvari u životu koje nam donose pravo, neposredno iskustvo života, a ne njegove blede kopije.

Srdačno,

Tamara

 

 

4

Waldorf inspiracija

309227_501469273215765_1438452463_n

Pre nekoliko dana sam preslušala audio snimak o terapeutskom efektu Waldorf obrazovanja koji me je divno inspirisao (ovo je link za snimak i stranicu na kojoj se nalazi puno korisnih informacija o Waldorf kućnom obrazovanju http://www.christopherushomeschool.com/Free-Talks-For-Homeschoolers-By-Donna-Simmons-s/17.htm).

Moja inspiracija Waldorfom nije u tome da jurim da se selim na mesto gde ima Waldorf škola i vrtića (iako bih rado iskoristila tu privilegiju za svoju decu da je imam), nego u tome da primenjujem principe Waldorf filozofije i pedagogije podižući decu u svom domu. Zbog toga mi najviše „leži“ da čitam članke majki koje rade kućno obrazovanje za svoju decu po Waldorf programu. Zaista ima pregršt materijala i informacija, prožetih mudrošću iskusnih „homeschooling“ majki, preko kojih možemo dobiti ideju kako da formiramo svoje vreme, svoje aktivnosti i svoje okruženje tako da budu što hranljiviji za celokupan razvoj naše dece, pa i nas kao roditelja. Suštinski koncept ovog pristupa je da mi kao prvi prirodni autoritet svoga deteta imamo moć da svojim primerom modeliramo utiske koje će dete upiti duboko u sebe i imitiranjem postepeno usvojiti kao norme ponašanja. Suvišno je za reći da je iz tog razloga od velike važnosti kako se ponašamo, kako pričamo, kojim tonom, kojim rečima, kako se krećemo, kako se osećamo i koju energiju emaniramo iz sebe. Zato je bavljenje detetom po Waldorf principima istovremeno i duboki rad na sebi, kako za vaspitače i učitelje, tako i za roditelje.

Ovo su neke od osnovnih karakteristika ovog pristupa koje su meni bitni i poklapaju se sa mojim unutrašnjim verovanjima i osećajima:

Holistički pogled na dete , uzima se u obzir fizički, emotivni, intelektualni i duhovni aspekt bića.

Razvoj deteta se posmatra u okviru sedmogodišnjih faza, od kojih je prva faza od 0 do 7 godina po mnogo čemu najbitnija, zato što se tokom tog perioda duša deteta uzemljuje u fizičko telo, izgrađuju se unutrašnji organi, formira se eterično telo. To je period kada dete još uvek oseća jedinstvo sa svetom oko sebe, ono je poput jednog velikog čulnog organa koji upija sve utiske oko sebe kao sunđer. Ne treba ometati ovaj skoro sneni oblak u koje je dete ušuškano preranim insistiranjem na samosvesti, na procesu razmišljanja, na razvoju intelekta i diskriminacije. U ovom periodu dete razmišlja u slikama, i najbolje mu se tako i obraćati, kroz priče i kroz igru, a što manje direktnim komandama i naširokim objašnjenjima koja su namenjena intelektu – to u slučaju malog deteta nema puno efekta, čak mu je i zbunjujuće. U ovom periodu dete živi kroz imitaciju, i potrebno mu je pokazivati ono što je vredno imitiranja. Ovo je period intenzivnog razvoja volje i fizičkog tela, i potrebno je podržavati sve vrste nesputanih fizičkih pokreta i aktivnosti. Dete želi da ČINI, i najbolje je činiti stvari zajedno sa njim (tačnije, jedino tako i može ako ne želimo da provedemo dan u vrištanju i nervozi). Ako želimo da dete nešto uradi, način da sedimo u fotelji i izdajemo komande neće se pokazati najuspešnijim, koliko kada ustanemo i počnemo mi sami da činimo određenu aktivnost zajedno sa njim hoće, na primer da sklanjamo igračke sa poda – najverovatnije će nas slediti, ako ne odmah sigurno jednom hoće. Ako želimo da ga obučemo (ovo je svakodnevni izazov svima nama koji imamo dvo-tro-četvorogodišnjake) nećemo puno postići naredbama ili objašnjenjima kako je važno da baš sad dođe da se obuče jer ćemo zakasniti tamo gde smo krenuli (osim ako ne idemo u luna park ili u neku za njega jako željenu destinaciju). Lakše (iako ne uvek brže) ćemo stići do cilja ako ispevamo pesmicu, ili ispričamo priču koja će mu privući pažnju pa dok nas pozorno sluša mi mu obučemo majicu jer je zaboravilo da se opire. Ukratko, u ovom periodu dete treba pustiti da jurca i skače, da živi u svojoj mašti i da je razvija kroz slobodnu igru, da imitira aktivnosti vredne imitiranja, da puno spava i sluša puno priča i bajki (shodno njegovom uzrastu), i po mogućstvu puno pesmica i ritmičkih igara.

Ritam je jedan od stubova Waldorf vaspitanja. Uskladiti se sa ritmom koji vlada u prirodi: kao smena dana i noći, kao smena godišnjih doba, kao udisaj i izdisaj. Nakon intenzivne aktivnosti ka spoljašnjem svetu sledi period odmora i usmerenost ka unutrašnjem svetu. Priroda ima svoj ritam, što smo više usklađeni sa njim to smo više usklađeni sa svojom unutrašnjom mudrošću. Ritam je osnova ravnoteže, ravnoteža je osnova vrline, a vrlina je osnova sreće i zadovoljstva. Postozanje ove ravnoteže je često teško u uslovima modernog života, koji nas neprirodno ubrzava. Zato je važna odlika Waldorf vaspitanja da se vraća prirodi u svim svojim segmentima: korišćenje samo prirodnih materijala u radu sa decom (igračke i nameštaj od drveta, vune, svile, pamuka), redovan i aktivan boravak u prirodi i šumi, ishrana celovitim i svežim namirnicama, ručni rad, ritmične igre prstima, pričanje priča, lutkarsko pozorište, i potpuno ili skoro potpuno izbegavanje svih medija (televizije, kompjutera, mobilnih telefona i svega ostalog). Ove aktivnosti su upakovane u ritam koji se postojano ponavlja iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, i ta postojanost i ponavljanje daju deci osećaj sigurnosti i hrane ih iznutra. U vrtićima i školama je to relativno lako izvesti pošto postoji raspored i program kojeg se svi pridržavaju, ali uspostaviti ritam kod kuće je veća umetnost. Nama je to pravi izazov, naročito zato što silom prilika često menjamo mesta boravka. Ali to je još dodatni razlog zbog čega nam je ritam i potreban. Naravno, svaka porodica prirodno ima neki svoj životni ritam, kao i mi. Ja se trudim da taj ritam bude uravnotežen, da imamo dovoljno prilika i prostora za odmor (za moje hipersenzitivce od suštinske važnosti!), i da pokušam uspostaviti aktivnosti koje će se ritmično odvijati po danima u nedelji (još uvek izazov), kao na primer dan za baštu, dan za čišćenje, dan za pravljenje hleba, itd. Naravno, sve fleksibilno i podložno promeni kada je potrebno, ali čvrsto verujem da je ovakva vrsta ritmičnog života daleko hranljivija za decu nego kad je sve haotično i ne zna se šta se kad radi, i kad nam sve zavisi od trenutnog raspoloženja. Ovde je važno napomenuti da je baš zbog ovih promena raspoloženja bolje početi sa uspostavljanjem ovakvog ritma kada dete napuni 3 godine, jer pre toga je u fazi ćudljivosti, testiranja granica i mogućih temper tantruma, pa je tada stvarno teško ukrotiti ga u neki ritam, čak rizikujemo da nam se namerno opire. Moj mlađi sin uprevo puni tri godine, i ja tek sada nazirem da postoji mogućnost da počnemo sa uspostavljanjem nekog ozbiljnijeg ritma. Sa druge strane, što im ranije uvedemo ritam to će više imati dobrobiti u kasnijim školskim godinama, kada će ih biti sve teže kontrolisati i uticati na njih. Prema tim nekim merilima najbolje i najlakše je deci uspostaviti ritam između treće i šeste godine, ili druge i šeste, zavisno od deteta.

Treba da prihvatimo odgovornost da smo mi kao roditelji (naročitno majke i ako više vremena provodimo kod kuće i sa decom) kreatori svoga doma i raspoloženja koje vlada u njemu. Od tog raspoloženja tako puno, puno, puno toga zavisi. Od toga direktno zavisi kako se dete oseća, i shodno tome kako se i ponaša. Ne samo reči koje upućujemo, nego i ton, ne samo da smo prisutni nego i kako smo prisutni. I opet iznova, ovo zavisi od toga kako se mi osećamo iznutra, koliko smo mi uravnoteženi, koliko smo mi jasni, koliko smo mi zadovoljni. Koje vrednosti želimo da prenesemo svome detetu? Da li živimo u skladu sa tim vrednostima, iz dana u dan? Da li smo dovoljno autentični, da li nam je jasno šta hoćemo i zašto to hoćemo? Da li smo pomireni sa onim ko smo, gde smo, kako živimo, sa kim živimo? Odgovori na ova pitanja su važniji od bilo koje tehnike, teorije, doktrine i filozofije. I za našu decu i za nas lično. Dobro je da imamo viziju onoga kako bismo želeli da raspoloženje u našem domu vibrira, i onda da polako razrađujemo plan kako da to postignemo, koji elementi nedostaju, koji su suvišni. Moja želja je da našim domom vladaju mir (koji je naročito važan za nesmetani razvoj dece i za obnavljanje snage odraslih), poštovanje (prema svim živim bićima), zahvalnost (za sve dobro što imamo i što nam drugi čine, za jednostavne stvari koje život čine slađim i lepšim, za lekcije koje primamo čak i kada su neprijatne), divljenje (prema Bogu i čudima Njegove čarobne kreacije). I naravno, ljubav, ali upravo od prethodno pomenutih činilaca zavisi koliko će se ona ispoljiti i biti aktivna.

Dom bi trebao da bude oaza u kojoj se svi dobro osećaju, u koju svi vole da se vrate sa puta, u kojoj dobijaju snagu i inspiraciju za aktivnosti koje obavljaju u spoljašnjem svetu. U kojoj meri će dom postati oaza zavisi od raspoloženja koje ne kreira niko drugi nego mi koji živimo u njemu, počevši sa odraslima. Deca će oslikavati to raspoloženje i tako doprinositi da se ono umnožava. Nadam se da me neko neće pogrešno razumeti da ovo sve znači da ćemo hodati po oblacima kao anđeli, i da će nam deca biti milozvučna i mirna kao mali kerubini sa violinama! Naravno da svi imamo loše dane i trenutke, i da svi ponekad činimo stvari zbog kojih kasnije zažalimo. Naravno da će nam deca vrištati, bacati se na pod i biti neposlušna u određenim razvojnim fazama. To je normalno, to je ljudski. Ali trebalo bi da postoji neko osnovno raspoloženje koje dominira, koje je pozitivno i pod čije okrilje se svi vraćaju nakon raznih ispada i sklizavanja. Koje je stub porodice.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Kristina Radnić

(Devojčice sa fotografije pohađaju Waldorf osnovnu školu u Pragu)

2

Žena, majka, boginja

10646872_10152758055121477_6333739443286966925_n

Nedavno se u svetu slavio dan majki, te je povodom toga izašao ovaj tekst na jednoj stranici koja promoviše znanja i vrednosti drevne Vedske kulture. Izdvojiću neke od odlomaka za inspiraciju i ohrabrenje svim majkama, koji su u skladu sa mojim razmišljanjima i sa načinom na koji vidim važnost majčinstva i porodice. Što bi se reklo, kao da sam ja pisala…

„Kada se žena transformiše u majku, tri čuda se dese istovremeno. Prvo čudo je rođenje deteta. Prilikom porođaja se bol i zadovoljstvo ujedinjuju u jednom trenutku vremena i deluju ujedinjeno, i to je drugo čudo. Pre rođenja deteta žena je bila samo žena. Nakon rođenja deteta žena je postala majka, i to je treće čudo.

Iskustvo transformacije u majčinstvo je privilegija koju imaju samo žene. Majčinstvo je drugo ime za devociju ili posvećenost. Majčina nesebična devocija prema detetu raste iz semena nevinosti: bez sebičnih motiva, to je čista ljubav kojom su jedino majke blagoslovljene.

Buduća sreća i blagostanje deteta u potpunosti zavise od pravilnog očuvanja i funkcionisanja porodice. Buduće blagostanje društva, zajednice i nacije u potpunosti zavisi od pravilnog očuvanja i funkcionisanja porodice… Porodica koja dobro funkcioniše je u osnovi hram koji kuću transformiše u dom. A ko upravlja ovakvim domom? Majka.

Vreme koje majka provodi sa decom, vođeno mudrošću i pravilno iskorišćeno, stvara osnovu za izgradnju čitave nacije. Uravnotežena individua sa solidnim psihološkim temeljom je nit koja se provlači u tkanje čitave nacije i društva. Dakle, koren izgradnje društva i nacije jeste majka. Pravilno razumevanje ove činjenice i njegova primena bi bilo četvrto čudo.

Majčinstvo je duhovna transformacija supružništva. Supruga može da zahteva i uzima, ali majka oseća da je njena privilegija da daje… Izvršavanje domaćinskih dužnosti, organizovanje doma, odgajanje dece, vođenje kućnih finansija – te su delatnosti njena tvrđava. Majka je po prirodi obdarena božanskom ljubavlju i moći… To što trenira svoju decu u plemenite članove društva, to što formira karakter čitave ljudske rase je nesumnjivo moć daleko veća nego što bi žena mogla da izvršava kao poslanik, zakonodavac, predsednik ili sudija.

Inspirirajuća snaga doma je majka. A dom je izvor i početak bilo kojeg oblika društvene organizacije. Kao jaslice društva. To je najslađe mesto gde se deca treniraju da postanu budući članovi društva. Dobre navike, pravilno ponašanje i dobar karakter se formiraju u deci unutar dobro regulisanog doma pod ličnim uticajem majke. Majčina nežnost i ljubaznost pomažu deci da ispolje svoje prirodne talente i uspavane kapacitete veoma lako i brzo. Deca upijaju ideje preko sugestije i imitacije. Vaspitanje i utisci koje dete dobije u ranom detinjstvu ostaju zauvek. Zato, dom je najlepše polje za trening i izgradnju karaktera dece pod ličnim vođstvom majke…

Majke su najvažniji rizničari kulture, koju održavaju preko kućnih rituala, poezije, priča i uspavanki. U ovome je sadržana filozofija života. Po samoj suštini svoga bića, majke su misionari civilizacije. Sa izuzetnim kapacitetom požrtvovanosti, one su prirodni lideri čovečanstva.

Manu izjavljuje: Žena koja čini dobro, koja je efikasna u poslu, prijatnog govora, predana svojim dužnostima i službi čovečanstvu, zaista više nije ljudsko biće nego boginja“

Celi tekst na engleskom možete pronaći ovde: http://www.aryasamajnz.org/articles/1_MotherhoodInVedicCulture_Sunanda.html

Kada pogledamo današnje porodice, majke, očeve i decu može nam izgledati da su ovakvi hvalospevi u slavu majčinstva u najmanju ruku preterani. Ove reči su napisane sa gledišta jedne drevne kulture koja je na društvo i porodicu gledala na drugačiji način nego što ih gledamo danas. U današnje vreme se ističu potrebe individue iznad potreba zajednice, a kada malo bolje pogledamo kroz istoriju sveta videćemo da to nikada ranije nije bilo tako. I kada još malo bolje pogledamo ispod površine, videćemo da je to jedna velika iluzija, koja dovodi do toga da ljudi više nisu sposobni da održavaju najosnovnije stvari na nivou ljudskosti i dostojanstva: brakove, porodice, svoje mentalno i fizičko zdravlje, mentalno i fizičko zdravlje svoje dece i supružnika. A kada ove stvari nisu u redu, šta nam onda vredi bilo šta drugo? Jer ove stvari su osnova, temelji. U Vedskoj kulturi, kao i u drugim kulturama koje su održavale povezanost sa višim izvorima znanja i mudrosti, stvari se odvojaju po logičnom redosledu: majka brine o deci na svim nivoima, muž brine o ženi i deci na svim nivoima, zauzvrat deca poštuju i služe roditelje, zauzvrat žena poštuje i služi muža. Svi su međuzavisni i povezani, svi se međusobno poštuju. I tolerišu nesavršenosti, kojih je uvek bilo i uvek će ih biti. Danas, međutim, niko ne želi da služi nikog, niko ne toleriše nikog, svako najpre misli na svoje sopstvene želje i potrebe, svako hoće sve da radi i sve da postigne i u svemu da bude uspešan, pa na kraju, veoma često, ne bude uspešan u ničemu. Kupujemo ne samo proizvode globalne marketinške mašinerije, nego i njene ideje, vrednosti, ciljeve. Borimo se za svoja prava kao individue, ali zauzvrat gubimo povezanost – sa Bogom, sa prirodom, sa jedni drugima, i na kraju sa samim sobom. Osećaj izolovanosti, nepovezanosti i gubitka smisla je već postao izvor niza problema sa kojima se nosi čovek dvadeset i prvog veka. A gde bolest počinje? Već od ranog detinjstva. Kada se beba koja je devet meseci provela u maminom stomaku nakon rođenja na razne načine, opravdano i neopravdano, odvaja od te iste majke koja je njoj još uvek izvor života – već tu počinje.

Važnost majčinstva u izvornom obliku je izgubila svoju vrednost u dobu u kojem živimo. Majčinstvo nije podržano celokupnim sistemom koji nameće stil života po kojem majke nemaju vremena, mogućnosti i podrške da se posvete deci onako kako bi trebalo, dok se u isto vreme značaj dečijeg odgoja potencira više nego ikada pre i deca se stavljaju na pijedestal više nego ikada pre, zasipaju se igračkama, odećama, aktivnostima i zabavama više nego ikada pre, a u isto vreme problemi sa neadekvatnim dečijim i adolescentnim ponašanjem su veći nego ikada pre. Kakva čudna podudarnost, zar ne? Ma ne treba deci ni toliko igračaka, ni odeće, ni zabave, ni časova plesa i engleskog, nego im treba majka koja je prisutna, zadovoljna, podržavajuća, mudra, stabilna, vedra i razigrana. Treba im baka koja im često mesi kolače, i deda koji im često priča priče i tetka koja se puno igra sa njima. Treba im tata koji ih nosi na ramenima, sluša ih kada hoće da se požale ili pohvale, koji ih poljubi pre spavanja i koji im često kaže da ih voli. Treba im postojani ritam po kojem im slično teku dani i meseci, treba im vazduh, sunce, zemlja, voda, drveće i kamenje, cveće i životinje. Treba im puno prilika da istražuju i da se kreću, i mogućnost da se uvek vrate u sigurno utočište.

To su jednostavne stvari koje deci trebaju. Na žalost,mnoge od tih jednostavnih stvari su postale teško dostižne, zbog nedostatka vremena, novca, mentalnog mira i zadovoljstva, zbog nedostatka podrške od najbližih članova porodice, iz opravdanih i neopravdanih razloga. Zato majke koje odluče da same odgajaju decu kod kuće ili su na to primorane često pate od usamljenosti i izolovanosti. I kako onda da pokažu deci primer sreće, zadovoljstva, mira i stabilnosti, ako ih one same ne osećaju? Odakle da izvuku mudrost i strpljenje koji su im neophodni alati za pravilan odgoj deteta? Indijska poslovica kaže: potrebno je čitavo selo za odgoj deteta. Majka jeste centralna figura u tom poslu, ali ne i jedina.

Majčinstvo je sveta dužnost, kroz koju se žena preobražava i sazreva, i kroz koju stiče kvalitete koji je približavaju položaju boginje. Nežnost, brižnost, posvećenost, požrtvovanost, saosećaj i mudrost su najvažnije ženske odlike, koje doživljavaju procvat kroz majčinstvo, ali se tu ne završavaju. Svet danas pati u nedostatku tih odlika, i jedan od pokazatelja toga je da se majčinstvo ne podržava i ne slavi onako kako to zaslužuje. Ali ako smo mi kao majke svesne ovoga, pronaći ćemo snagu unutar sebe da opstanemo u ovoj svetoj dužnosti na način koji će doneti najviše dobrobiti našoj deci, porodici i nama samima. Jer ne zaboravimo, kroz davanje majka obogaćuje i sebe, čak i ako nam niko ne zahvali za to, čak i ako niko ne primeti koliko napora smo u to uložile. Božanska Majka sigurno vidi, uvek je uz nas i daje nam snagu kada mislimo da je više nemamo.

Srdačno,

Tamara

0

In Memoriam – moja žena inspiracija

11014709_10203550695944220_100941961892221541_n

Nedavno je moja vrlo draga prijateljica napustila ovaj svet. Ona je bila žena za koju mogu reći da mi je inspiracija i uzor kao majka, kao supruga i kao stub porodice. Još tačnije rečeno, ona mi je pokazala lepotu, značaj i privlačnost koju nosi uloga žene kada je postavljena tamo gde po prirodi pripada – u centar doma. Namerno ne koristim reč domaćica, zato što u našem jeziku ta reč nosi u sebi puno predrasuda i nametnutih etiketa koje nisu u skladu sa onim što želim da napišem. Ograničiti ulogu žene rečju domaćica koja podrazumeva dosadnu i nezanimljivu poziciju iz koje žena žudi da izađe je po meni omalovažavajuće i nepravedno. Kako ja to vidim, biti u ulozi stuba porodice i doma je privilegija za ženu i velika potreba za sve članove društva, naročito u današnje vreme kada je smisao porodice pod velikim pitanjem i pritiskom da se rasprši. Moja prijateljica Manorupa je bila sve samo ne dosadna domaćica, ali je sve domaćinske poslove obavljala sa velikim poletom i spretnošću.

Rođena u Nemačkoj, udata za čoveka iz Ekvadora, živela u mnogim zemljama od Amerike do Indije, bila je stanovnik sveta, a ne jedne države ili nacije. Družile smo se tokom naših boravaka u Indiji, gde smo živele kao komšinice u jednom selu sa bogatom kulturnom tradicijom u istočnom Bengalu. Tamo nas je dovela naša potreba za duhovnošću, ljubav prema jogi i kulturnom nasleđu drevne Indije. Duhovna praksa koju je Manorupa vodila unutar sebe je bila središte njenog života, koja je obasjavala privlačnom svetlošću sve što se dešavalo oko nje, a naročito njen dom. Osim što je bio ukusno uređen, sa nameštajem od rezbarenog drveta, mermernim površinama, umetničkim predmetima, skulpturama, slikama, njen dom je bio obgrljen aurom mira, staloženosti i zadovoljstva. Sećam se kako bi me pri samom ulasku na prag njihovog stana obuzimao blaženi osećaj zajedno sa prijatnim mirisima koji su se širili ili sa kućnog oltara ili iz kuhinje. Ulaskom u njihov stan kao da sam ulazila u zonu sigurnosti i bezbednosti gde sam mogla da se opustim i gde me je uvek čekala lepa reč, lep gest ili poklon, savršeno ukusan domaći slatkiš, čaj od limun trave sa prirodnim šećerom (gurom), osećaj dobrodošlice i osmeh. Ako je njen muž bio prisutan onda je uz sve to bilo i puno šale i smeha, i obavezno barem jedna nova informacija o nečemu zanimljivom, jer je on kao pokretna enciklopedija, iskusan astrolog i poznavalac mnogih drevnih disciplina Istoka. Često su organizovali druženja u njihovom domu, često su putovali i bili rado viđeni gosti na proslavama uglednih ljudi kako u Indiji tako u Maleziji, Nemačkoj, Severnoj i Južnoj Americi. Bili su lični prijatelji Sultanije iz Malezije, mnogih ambasadora i njihovih porodica. Manorupa ne samo da je brinula o pripremanju hrane, odeći, čistoći doma, o dočekivanju gostiju, nego je organizovala sva njihova (česta) putovanja, kupovala karte, pakovala stvari za sve članove porodice, i na svakom mestu na kojem bi privremeno boravili ona je uvek kreirala atmosferu doma, toplog i gostoljubivog. Pored toga što je bila na raspolaganju mužu i deci 24 časa na dan (u pravom smislu reči,  sve njihove želje – ispunjene), nalazila bi vremena da povremeno šije, da se dopisuje sa mnoštvom prijateljica koje je sticala putujući po svetu, da svakoga sa kim popriča pita kako si, i da li mogu učiniti nešto za tebe – i onda bi stvarno to učinila.

10429392_10205444680983771_2806353046442104521_n

U vreme kada smo se mi družile sinovi su joj bili oko 12-14 godina, išli su u tradicionalnu vedsku školu gde bi provodili veći deo vremena, ali kad bi došli kući uživala je da brine o njima, da ih dobro nahrani i da provodi vreme sa njima. Bila je potpuno u saglasju sa prirodnim raspoloženjem u roditeljstvu koji mi je preporučivala kada sam ostala u drugom stanju i počela da se interesujem za tu temu. Puno je naglašavala važnost dojenja i bliskosti sa bebom, zajedničkog spavanja, sve što će mi kasnije postati deo životnog stava – ona je bila od prvih koja mi je pričala o tome. Na nežan, nenametljiv način, kao što je i sve drugo radila. Iako je poticala iz imućne porodice i iako je živela u većem obilju nego mnogi drugi, nikada nije gledala ljude sa visine. Pored svega što je imala i svega što je postizala ostajala je skromna i jednostavna, brižna i saosećajna. Puno puta sam svedočila kako se ponašala prema svojoj spremačici brižno i sa poštovanjem, davala joj više novca kad joj je bilo potrebno, hranila je, darivala, poslala kući ako je bolesna. Bila je oličenje ljubaznosti, u govoru i u delima. Nikada mi nije rekla ništa loše o nikome, i nikada mi niko nije rekao ništa loše o njoj. Sa kime god da sam pričala o njoj od njenih poznanika i prijatelja, niko ne bi imao šta da joj zameri. Jer svako ko bi je sreo bio je dirnut njenom ljubaznošću, koja je bila iskrena. Ali nije ona bila tako pozitivna i ljubazna zato što je glupa ili zato što ne vidi realnost, nego zato što je svesno odlučila da se tako postavi prema ljudima i prema životu – sa zahvalnošću i sa poštovanjem. I prema Sultaniji od Malezije, i prema neobrazovanoj bengalskoj spremačici. Naravno, imala je i ona svoje izazove i iskušenja, iako to nije pokazivala, ali meni je u par navrata nagovestila na veoma suptilan način da postoje stvari koje podnosi i sa kojima se muči. I podnosila ih je dostojanstveno, bez jadikovanja, odlučna da se uzdigne iznad njih. Ne bi to uspela da nije imala čvrst temelj duhovnog života koji je negovala u sebi sa pažnjom i odlučnošću, kao i sve ostalo što je radila. To je bio izvor njene snaga i njene lepote – u odnosu sa Bogom koji je negovala do poslednjeg daha svoga života, i koji nastavlja da neguje i dalje, u nekom drugom obliku i u nekim drugim okolnostima. Njen odlazak je pratilo stotine ljudi širom sveta koji su bili dirnuti njenim primerom i koji su joj ponudili srca puna iskrenih i dobrih želja, koje je svojim delima zaslužila.

Neko se može zapitati, da li je moguće da je takva osoba zaista postojala. Da moguće je. Ona je bila jedno od bića nalik anđelu, i nije jedina. Kada živimo uronjeni u sumornost i negativnost, okruženi ljudima koji su nezadovoljni i koji kritikuju, kada dopuštamo da nas preplavi borba za opstanak i dozvolimo joj da izvlači ono najgore iz nas, onda nam je teško doći u dodir sa osobama koje krase anđeoske osobine. Ali one postoje i ako imamo sreće da ih upoznamo naši životi više nikada neće biti isti. One mogu da nas podstaknu da i mi otkrijemo i počnemo da razvijamo takve osobine i kod sebe. Ono što je moju prijateljicu Manorupu činilo tako posebnom su bile njene osobine posvećenosti, ljubaznosti, brižnosti, postojanosti, koje su bile usmerene na održavanje njene porodice i koje su njen dom činile oazom sreće i zadovoljstva. Kako su samo takve oaze potrebne današnjim ljudima, i muškarcima i ženama, a naročito su potrebne deci! Jedan naš prijatelj je to najlepše sročio u sledećoj rečenici: „Kada bi bilo puno žena kao što je Manorupa, svet bi bio mnogo srećnije mesto za život“.

10391407_10152717234353831_8392765336555242371_n