0

Jednostavnost – vodič u novoj godini

Ako biste trebali da izaberete jednu reč kao zvezdu vodilju u godini koja je pred vama, koja reč bi to bila? Počela sam da razmišljam o ovoj temi nakon što sam pročitala o tome na jednom inspirativnom blogu koji pratim. Pa, nije baš lako odlučiti se za samo jednu reč, među mnoštvom ideja i planova za skoru budućnost. Na kraju sam izabrala reč JEDNOSTAVNOST. Ovim pojmom bih najpotpunije mogla obuhvatiti sve misli koji mi se vrzmaju po glavi.

Danas u svetu postoji čitav trend ili pokret minimalizma, ili vraćanja jednostavnosti u naše krajnje zakomplikovane moderne živote. Potpuno prirodna reakcija kolektivne svesti na fenomen pretrpavanja naše svakodnevnice nepotrebnim stvarima i sadržajima, koji preti da uguši smislenost i slobodu našeg života. Na prvi pogled izgleda protivrečno, ali previše informacija i izbora koje danas imamo nas više lišavaju slobode nego što nam je daju. Zašto? Zato što nam ne daju dovoljno prostora da sami razmišljamo, spoznajemo i kreiramo ono što nam je potrebno. Zato što nam podstiču sve više i više želja koje nisu autentično naše, i koje nam uistinu nisu potrebne. Zato što nam ubrzavaju životni tempo radi dostizanja uvek novih ciljeva, koji opet nisu autentično naši. Zato što sagorevaju našu energiju u trci za postizanjem većeg i jačeg uživanja. Ali problem je u tome da li imamo dovoljno snage i energije da sva ta uživanja „svarimo“. Upravo čitam sjajnu knjigu o drevnoj indijskoj medicini, Ayurvedi, u kojoj piše da naše zdravlje zavisi od toga koliko uspevamo da se ograničimo u povlađivanju sebi. Prirodno smo ograničeni ličnom sposobnošću svoga tela i uma da uživamo u spoljašnjim stimulansima. Ukoliko prepoznamo to ograničenje i poštujemo ga, ne samo da ćemo biti zdraviji nego ćemo i više uživati u onome što nam je dato. Najočigledniji primer ovoga je uživanje u hrani. Ukoliko se prejedemo, rezultat jedenja neće biti uživanje nego patnja, koliko god da volimo određeno jelo. Ako neko želi da ostane zdrav, nije baš pametno da svakoga dana jede prazničnu gozbu. Isti je princip u svemu ostalom: gde god imamo previše izbora, mogućnosti i informacija, naše telo i um moraju da sagorevaju više energije da bi sve to „preradili“. Nakon nekog vremena se možemo osećati iscrpljeno, jer nam ova praksa više oduzima energiju nego što nas ishranjuje i nadopunjuje. Upravo zato postoji minimalistička izreka „Less is more“, što u prevodu znači „Manje je više“. Pouka je u tome da sa manje stvari, izbora, informacija, aktivnosti, ciljeva i stimulacija dobijamo više energije, prostora i vremena da se pravilno bavimo svim onim stvarima i aktivnostima koje su nam zaista važne i potrebne.

Kada razmišljam o tome kako da praktično učinim svoj život jednostavnijim, za mene to znači pre svega definisati prioritete. Moja definicija jednostavnosti je fokusiranje na onome što je važno, i eliminisanje ili smanjivanje onoga što je nevažno. Zato je ovo veoma lični proces, jer svako od nas ima svoje prioritete u skladu sa sistemom vrednosti koji nosimo u sebi. Nekome je važno da u ima u prostoriji predmete umetničke vrednosti, dok je nekome to nebitno i nepotrebno. Neko će svoje slobodno vreme utrošiti na čitanje, a neko nema ni jednu knjigu u kući. Ali i pored ovih razlika u detaljima, jednostavnost znači svoditi ispunjavanje svojih potreba na što razumniju meru, i organizovati svoj život oko najvažnijih i najsuštinskijih potreba koje su i dalje univerzalne, a to su potreba za zdravim odmorom i obrocima,  za radom i fizičkom aktivnošću koji nam daju zadovoljstvo i podsticaj, za odnosima koji nas emotivno ispunjavaju i pružaju mogućnost da ispunimo svoju dužnost ili svrhu, kao i potreba da razvijamo  duhovnu stranu života i da uzmognemo biti zadovoljni sami sa sobom i udobni „u svojoj koži“. U kakvoj god situaciji da se trenutno nalazimo, i sa kakvim god da se izazovima suočavamo, možemo se vratiti ovim temeljnim vrednostima i potrebama i videti gde je to mesto koje trebamo vratiti u ravnotežu, gde smo preterali ili se nepotrebno zaglibili, šta to možemo učiniti sada i ovde da sebi pomognemo. Često je ono što trebamo učiniti upravo povezano sa olakšavanjem tereta ili eliminisanjem nepotrebnih stvari iz svoga života i okruženje, i shodno tome uvođenjem zdravijih elemenata na njihovo mesto.

Moram priznati da mi kao porodica već živimo prilično jednostavan život, u malom i mirnom vojvođanskom gradiću, bez naročitog socijalnog života i obaveza, ponekad pomalo dosadno, ali rasterećeno od mnogih stresova od kojih pate mnoge porodice u većim gradovima i sa brojnijim obavezama. Kada razmišljam o jednostavnosti u sadašnjem trenutku, za mene to najviše znači jednostavnost u razmišljanju. Moj um je ponekad opterećen nepotrebnim detaljima, pa jednostavnost za mene znači rasteretiti se te navike da obraćam pažnju na mnoge nebitne detalje i gubim vreme sa njima. Kada nešto odlučim često imam sklonost da odugovlačim vreme za sprovođenje ideje u praksu, pa jednostavnost za mene znači prestati sa nepotrebnim odugovlačenjem. U tom kontekstu, jednostavnost znači direktnost, neposrednost, spontanost – sve ono što nas čini bližim realnosti u sadašnjem trenutku. U duhovnom smislu, razmišljati jednostavno znači pronaći sreću i mir u jednostavnim stvarima, uvideti smisao i zadovoljstvo koji postoje ispod površine, u samoj srži života koja je prisutna svuda oko nas. Ako to uspemo, neće nam biti potrebne gomile stvari, gomile novca, gomile prijatelja, gomile hobija, gomile diploma i medalja, gomile tehničkih pomagala, gomile spoljašnjih stimulansa da budemo srećni i da osećamo kako naš život ima smisla. Naravno, ne zagovaram ideju da svako treba postati asketa ili pustinjak, niti živeti povučenim životom u seoskom ambijentu. Svi imamo različite temperamente i nekima je potrebno više akcije i „trošenja energije“ nego drugima, kao i različite periode života kada se od nas zahteva da se više angažujemo i trošimo. Ali isto tako svako ima tu neku unutrašnju ravnotežu koja treba da se održava da bismo živeli zdrav i ispunjen život. Jednostavnost je barometar te ravnoteže, povezanost sa osnovom, ono što nam omogućuje da uvek budemo u dodiru sa svojom suštinom. Uvek će biti momenata kada se život iskomplikuje, kada smo izbačeni iz ravnoteže, kada moramo da uložimo ekstra napor u dostizanje nekog cilja. Ali važno je da to budu momenti, možda dugotrajni, ali ne većina našeg života.

Jednostavnost u razmišljanju zapravo znači sposobnost da svoj um učinimo zadovoljnim. Niko ne može naš um učiniti zadovoljnim osim nas samih. Unutrašnje zadovoljstvo je veština koja se vežba i razvija. U našem spoljašnjem okruženju se smenjuju valovi sreće i nesreće, dobrog i lošeg, uspeha i neuspeha, jedni se rađaju, drugi umiru… Prirodno je da smo srećniji u dobrom, i nesrećniji u lošem valu, ali unutrašnje zadovoljstvo je ono što nas čini stabilnima pri udaru svih valova života. To je ono što nam daje utočište u svim situacijama koje mogu da nas zadese. Kada smo uravnoteženi postajemo utočište i sebi i drugima. U današnje vreme ima sve više ljudi koji uviđaju da je sreća stanje svesti, a ne proizvod spoljašnjih uticaja. Da bismo dostigli to stanje svesti potrebno je da imamo samodisciplinu, da naučimo kada treba da se ograničimo, da se zaustavimo, da kažemo NE spoljašnjim izazovima. Uživanje u spoljašnjim čulnim nadražajima nije izvor sreće, naročito ako je neumereno – tada postaje izvor patnje. A pošto smo u današnje vreme bombardovani čulnim stimulansima sa svih strana, još je veća potreba da budemo disciplinovani i da preuzmemo kontrolu nad svojim neposrednim okruženjem i nad svojim aktivnostima tako što ćemo ih pojednostaviti. Ovo je naročito važno našoj deci, koja su još uvek mala da bi imala takvu samodisciplinu, a izložena su mnogo većim izazovima da razviju štetne navike nego što smo mi bili kada smo odrastali. Mislim da je u današnje vreme sretno ono dete čiji roditelji prepoznaju potrebu da žive u okruženju koje je do određene mere zaštićeno od stresa modernog načina života: tehno manije, virtuelnih svetova i igara, pretrpavanja svim najnovijim igračkama sa reklama, prejedanja neograničenim vrstama grickalica, čokolada i gaziranih sokova i svih ostalih proizvoda namenjenih lakoj i brzoj uživanciji, kao i od mnoštva predškolskih i van-nastavnih aktivnosti za razvoj svojih uspavanih multitalenata. Iako će i oni imati svoje uspone i padove u životu kao i svi ostali od čega ih niko ne može zaštititi, osnova zdravih navika, zdravog ritma i zdravog razuma koje steknu u najranijim godinama je neprocenjiv dar koji im pruža mogućnost za bolji i stabilniji start u avanturu koja ih čeka. U današnje vreme, da li postoji išta vrednije što im kao roditelji možemo pružiti?

Advertisements
0

Indija kroz moj prozor

Prvi susret sa Indijom može da bude veoma zbunjujući. Doživljaj meteža koji vlada na ulicama bilo kojeg indijskog grada može da izazove osećaj velikog iznenađenja, skoro neverice, kod nekoga ko je navikao na ustaljeni red života na zapadu. Ljudi, automobili, rikše, biciklovi, krave, koji se susreću i mimolilaze u rastojanjima od jednog milimetra, u bujicama kojima kao da nema kraja. Sve prodavnice su otvorene poput izloga, i u njima se sedi, leži, jede, šije i drema, u trenucima kada neko iz njih ne viče da uđeš unutra da bi dobio najkvalitetniju robu po najjeftinijoj ceni. Po svim sporednim uličicama, po svim mogućim rupama i stepenicama sede ljudi, prolaze, odlaze, viču, razgovaraju, gledaju te crnim, vatrenim pogledima bez imalo ustručavanja. Prosjaci zapanjujuće izvrnutih i uvrnutih udova ti presreću put i traže milostinju, gledajući te ne baš „milosrdnim“ nego zahtevajućim pogledom. Kao i prodavci bilo čega, kojima iz očiju kipti zahtev da kupiš njihovu robu. Kao i vozači rikši koji se svakog minuta zaustavljaju pored tebe da pitaju da li ti treba njihova usluga. Da ne spominjem “nevidljive” kradljivce koji vrebaju na svakom koraku da te oslobode težine novčanika koji nosiš sa sobom (i koji je zato najsigurnije nositi uz telo ispod spoljašnje odeće, što skrivenije od pogleda prolaznika). Okružena mnoštvom očiju koje te gledaju direktno sa velikom snagom volje, zahtevajući ovo i ono od tebe, u isto vreme čula bombardovanih jarkim bojama ženskih sarija i mirisima ljutih mešavina začina iz restorana i opojno slatkog dima mirisnih štapića koji se izvijaju sa malih oltara u prodavnicama, čaj-šopovima i taksijima,počinješ da se osećaš prvo hipnotisano, zatim umorno, i na kraju uspaničeno sa željom da se što pre sakriješ u svoju hotelsku sobu u kojoj ipak imaš koliko-toliko kontrolu nad okruženjem i dešavanjima.

Ovaj intenzivni splet pokreta, glasova i komešanja sačinjava niti kojima je ispleten čarobni ćilim života u Indiji. Ono što je u njemu najčudnije i najčarobnije je postojanje neke vrste harmonije u preplavljujućem haosu koji vlada. To je najočiglednije na primeru njihovog saobraćaja. Na prvi pogled po putevima vlada potpuna ludnica, bez pravila i zakona, sa automobilima koji idu jedni drugima u susret kao da će se sudariti, a onda u zadnjem sekundu se mimoiđu na milimetarskom rastojanju. Kada bi neko sa zapada bio prinuđen da vozi u takvim uslovima sigurna sam da bi nakon pola sata doživeo nervni slom. A u Indiji je to svakodnevna, neprimetna, obična rutina. Na isti način sva njihova telesna kretanja odišu spretnošću, prosto kao da među njima teče neki nevidljivi fluid koji im omogućava da se glatko kreću i neprimetno mimoilaze, bez napora i nervoze. Od kada sam prvi put kročila u Indiju pa sve do danas, ova njihova osobina me ne prestaje iznova oduševljavati, pa čak izazivati divljenje (uprkos raznim njihovim manama i nedostacima kojih sam u međuvremenu postala svesna). I često sam pokušavala da dokučim tajnu iz koje izvire ova njihova, za mene zaista čarobna sposobnost. Kada sam savladala prvo čuđenje i nesigurnost u dodiru sa indijskom gužvom, počela sam da uživam šetajući po njihovim pijacama i osećajući tu vibraciju energetske usklađenosti koja me je nosila kao talas u struji jedne vesele i živahne reke.

Jedan od razloga sigurno mora biti u činjenici da Indijci dele svoj neposredan telesni prostor sa puno ljudi. Da bi se živelo u takvoj telesnoj bliskosti sa ljudima oko sebe moramo razviti mnogo veću prilagodljivost nego kada imamo puno prostora samo za sebe. Već od samog rođenja, Indijci svojim bebama dozvoljavaju da se prevrću jedne preko drugih, stavljaju ih da leže zajedno na istom krevetu (ili ćebetu) i ne sputavaju njihove prirodne kretnje. Drugi razlog je sigurno u tome da Indijci od malih nogu uče svoju decu svim vrstama praktičnih delatnosti kojima se i roditelji bave, bilo da je to kuvanje, šivenje, obrađivanje drveta, rad na zemlji, prodavanje u šopu ili služba u hramu. Moj muž u polušali ima običaj da kaže kako svaki muškarac ili žena u Indiji zna da savršeno valja čapati – koga god sa ulice da uvedeš u kuhinju to će znati da uradi! Jednom je jedan gost Indijac stvarno ušao u kuhinju hotela u Austriji gde moj muž radi zahtevajući neko pecivo, a onda je i sam zasukao rukave da pokaže kako to treba napraviti. Pošto ima puno iskustva sa Indijcima Ištvan se samo nasmejao na njegov gest i upitao ga: Kako to da vi svi u Indiji znate da pravite dobar čapati? Odgovor je bio: Zato što u detinjstvu pomažemo mami da ih pravi.(A mislim da u tom valjanju čapatija ima nešto stvarno privlačno za decu, jer seka i bata obožavaju da ih prave isto koliko vole da ih jedu!)

Moje divljenje ne izaziva samo njihova puka telesna spretnost, nego savitljivost, elastičnost, prilagodljivost, tolerancija, uravnoteženost i uzemljenost koje se kriju iza toga. To nije nešto što se može “nabildovati” kao sportska veština. To je nešto što prožima sve nivoe bića, i što Indijci očigledno stiču samim svojim rođenjem, kao jedno od mnogobrojnih darova svoga bogatog nasleđa. U poređenju sa njima, u načinima kako se krećemo, baratamo sa predmetima oko sebe, obavljamo neke uobičajene aktivnosti kao što je vožnja bicikla na primer, mi zapadnjaci u većini slučajeva izgledamo kruto i nespretno. To ja najtačnije opisala jedna moja prijateljica, dok smo zajedno stojale na obali Gange i posmatrale indijskog dečačića od nekih 8 ili 9 godina kako upravlja čamcem: Dok gledam ovo dete osećam se kao invalid!

Kao što su im telesni pokreti spretni i elastični, takvi su im i umovi. Granice mogućih ishoda određene situacije kod njih nisu nimalo krute nego vrlo savitljive. Oni uspevaju da uđu u prepun autobus sa ogromnim tovarom na leđima bez da trepnu, na biciklo natovare stvari za koje ni u snu ne biste pomislili da je moguće da ih prevoziš, u rikšu primaju putnike i kada pomisliš da je nemoguće da stane još ni igla. Kad god treba rešiti neku administrativnu stvar ili bilo koju vrstu projekta, nikada ne treba odustati čak i kada stvari izgledaju nemoguće, jer u Indiji je sve moguće. Ne samo zato što vlada korupcija, nego zato što oni zaista reaguju na snagu uma. Ko ima jaču želju i sa jačom umnom snagom je pokušava sprovesti, može da pomeri takozvane granice onoga što naizgled nije dozvoljeno i onoga što naizgled nije moguće. To je nepisano pravilo života u Indiji – neprekidno sučeljavanje tvoje volje i volje prodavaca, pomoćnika, službenika, komšija i prolaznika. Pošto pravila nisu tako čvrsto utemeljena kao u sređenim državama zapadnog sveta, ljudima koji dolaze iz tih država je teško i naporno (barem dok se ne naviknu) da žive u takvim uslovima u kojima se od njih zahteva neprekidna pažnja, budnost i svesnost o postojanju rastegljivih mogućnosti u svakom aspektu života, kako pozitivnih tako i negativnih (možeš biti prevaren u sekundi, a možeš upoznati i najmilosrdniju osobu svog života koja se baš tu stvorila da ti pomogne!). Sa druge strane, to je upravo onaj elemenat koji životu u Indiji daje neodoljivi šarm neprekidne pustolovine, zabiberen egzotičnim čulnim nadražajima koji te raspaljuju, a istovremeno ljuljuškaju na jastucima Hiljadu i jedne noći. Nije ni čudo što se za Indiju oduvek najviše interesuju ljudi skloni ekstremnim iskustvima kao što su umetnici, duhovni tragaoci i frikovi od hipi doba pa sve do današnjeg elektro-tehno-talasa.

Zato boravak u Indiji uvek, skoro nepogrešivo, menja ljude koji je posete, naročito one koji u njoj borave duže vremena. Zato što u nama neminovno budi prvo nesigurnost i strah od snalaženja u džungli spontanog haosa koji vlada, ali i duboke snage koje nismo ni znali da nosimo u sebi (ukoliko pre toga uspaničeno ne pobegnemo, hahaha). U Indiji smo prisiljeni da budemo jaka osoba, ličnost koja zna šta hoće i šta neće, koja zna da se suprotstavi da ne bi bila iskorištena i pregažena, i koja zna da ostvari svoje namere uprkos mogućim preprekama. Ta snaga ličnosti uopšte ne mora biti tipa agresivnog laktaša koji se probija i usput “ubija” sve oko sebe, što je uglavnom pravilo snalaženja u džungli modernog zapadnog sveta. U Indiji snaga znači autentičnost, postojanost namere, sposobnost prodiranja do nečijeg srca i nečije savesti, vernost svojim principima, tolerancija, strpljenje, prilagodljivost i elastično razmišljanje. U Indiji smo pre ili kasnije prisiljeni da ispoljimo sebe onakve kakvi jesmo, sa svojim manama ali i snagama koje leže skrivene u nama. Tamo su zidovi između čoveka i prirode koja ga okružuje mnogo manji I mnogo tanji nego što smo ih podigli u zapadnoj civilizaciji, i samim tim su manji zidovi između naše spoljašnjosti i naše istinske prirode. U Indiji je stvarnost ogoljena i žilava, kao prljavština po ulicama i spaljivanje mrtvog tela na obali svetih reka. Ali osim prljavštine tamo ćete naći najlepše građevine od kamena i mermera, najskupocenije materijale i parfeme, najuzvišenije filozofske postulate, a dok se spaljuje mrtvo telo na obali jedne od mnogobrojnih svetih reka rođaci i prijatelji uz pesmu i muziku ispraćaju dušu pokojnika u novi život.

U Indiji se čvrsto stoji na zemlji, bosih nogu, povezano sa korenima. Jedan od najlepših darova Indije je bila mogućnost da bosih nogu hodam po njenom tlu. Zato moje srce rezonira sa ovim rečima koje je napisao Karl Jung još davne 1938 godine nakon posete Indiji: “Sasvim je mogućno da je Indija autentični svet, i da beli čovek živi u ludnici punoj apstrakcija… Život se u Indiji još uvek nije povukao u čauru glave. On još uvek predstavlja celokupno telo koje živi. Nije nikakvo čudo što se Evropljanin tu oseća kao da sanja; čitav život Indije je nešto o čemu on može samo da sanja. Kada hodate bosonogi, ne postoji opasnost da zaboravite na zemlju!”

U Indiji sam upoznala sebe bez maski i ulepšavanja. Tamo sam bila suočena sa svojim najdubljim strahovima, i tamo sam shvatila koliko snage ima u meni. Tamo sam prvi put naučila kako da se žestoko naljutim i odbranim sebe. Tamo sam osetila koji su moji najveći izazovi i “unutrašnji demoni” koje treba da savladam. Tamo sam shvatila da je priroda živa, da nam uzvraća onako kako se mi ponašamo prema njoj, i da je život večan. Tamo sam poverovala da Bog sigurno postoji i da brine o nama, iako sam ranije uvek sumnjala u to. Tamo sam doživela prve osećaje ushićenosti zbog Božije ljubavi i velikodušnosti, i odlučila da je put prema Njemu onaj koji će me voditi dalje. Ovo sam sve doživela još pri prvim posetama Indiji, kada sam tek postala punoletna i “ispilila se iz ljuske jajeta”. Tada još nisam sve na ovaj način razumela, ali kada pogledam unazad vidim da sam već tada postala ono što sam sada, kao skica koja se tokom godina popunjavala bojama i zaokruživala u sliku.

I pogodite šta – danas mi više nije važno da li živim u Indiji ili na nekom drugom mestu. Ja Indiju nosim u sebi, upravo ovu Indiju koju sam opisala, koja je odredila putokaz moga života i otkrila mi moj sopstveni lik u ogledalu večnosti.

Namaskar!

fotografija: Kristina Radnić

 

0

Indija, trenuci kroz večnost

Ovoga puta je moje iskustvo Indije bilo veoma opušteno. Ta vibracija me i dalje drži kako u svakodnevnici tako i na ovom virtuelnom prostoru, pa se moji putopisi polagano i ležerno ispoljavaju. Ova vrsta opuštenosti je dobrodošla da povremeno razbije užurbanu svakodnevnicu čoveka koji živi punom snagom na fizičkom nivou. U svetu modernog načina života to se postiže odlaskom na godišnji odmor, a u svetu kako drevnog tako i današnjeg Indijca, odlaskom na hodočašće. Širom Indije postoji nebrojeno puno svetih mesta koja se masovno posećuju u vremenskim intervalima koji su određeni datumima specifičnih festivala i proslava. Ove festivale nema potrebe reklamirati, oni se postojano održavaju utabanim putevima vekovne tradicije. Neko malo seoce u nekom zabačenom delu zemlje iz jednog u drugi dan preraste u sedište masovnog događaja u kojem učestvuje hiljade i stotine hiljada ljudi, koji se jednostavno stvore tamo u određeno vreme, i nestanu nakon nekoliko dana kada obave sve svoje molitve, obilaske i obredne ceremonije predviđene proslavom. Postoje i mesta koja tokom cele godine vrve od hodočasnika kao mravinjaci. U Indiji postoji puno religioznih tradicija kao što su hinduizam, vaišnavizam, tantrizam, budizam, đainizam, i sve ove tradicije imaju nebrojeno puno svetih mesta koje njihovi poklonici posećuju tokom cele godine. Sva ova mesta imaju svoje hramove i specifična obeležja po kojima su poznata i jedinstvena, kao i svoje priče i legende koje tim mestima daju značaj i valjani razlog da bude tako posebna. Zato nije preterivanje kada kažemo da je Indija jedna od retkih prostornih dimenzija u kojoj legenda i stvarnost žive zajedno i usklađeno, plešući zagrljene kroz današnji trenutak kao što su plesale i vekovima ranije, i kao što će nastaviti da plešu u vekovima koji dolaze. Pojam trajanja i večnosti ovde postaje opipljiv kao toplina kamena drevnog hrama pod našim dlanovima, kao ukusi jela koja se vekovima kuvaju na isti način sa istim začinima i koja sada osećamo da se razlivaju pod našim nepcima. Zato svako hodočašće omogućava direktan dodir sa večnom duhovnom dimenzijom koja postoji nezavisno od našeg malog i prolaznog fizičkog postojanja. Taj dodir može da bude toliko okrepljujuć i čaroban da se nakon njega osetimo preobraženi i drugačiji nego ranije. Zato svaki odlazak u Indiju, koja jednostavno pulsira živom tradicijom koja traje uprkos svemu, pruža mogućnost da se vratimo drugačiji nego što smo bili. Naša novinarka i pesnikinja Gordana Brajović je lepo opisala ovu transformišuću moć Indije i smisao hodočašća: U Indiju možeš da uđeš sa svih strana, ali moraš da izađeš kroz sebe.

Za nas je ovo putovanje bilo istovremeno hodočašće, odmor, unutrašnje obnavljanje, druženje sa starim prijateljima i sećanje na stara dobra vremena. Za našu decu je bilo prvo upoznavanje sa čarobnom lepotom hramova, sa vrućinama vlažne bengalske džungle, sa bosonogim danima i noćima ispod ventilatora, sa blatnjavim igrama u plićaku Gange, sa novim drugarima i drugaricama koji pričaju drugačijim jezicima, ali vole iste igre kao i oni. Počeli smo svirati nove instrumente i pevati drevne stihove i mantre. Isprobali smo nove ukuse nepoznatih voća i povrća, od kojih su nam se ipak najviše sviđale banane i damini prsti. Jeli smo ručak prstima sa bananinog lista koji nam je služio kao najzeleniji i najekološkiji tanjir. Pili smo vodu iz oraha kokosa koja ima moć da osveži telo od tropske vrućine.Trčkarali smo po dvorištu za sitnim vevericama i pokušavali da uhvatimo njihov brzi ritam. Malo smo se plašili majmuna koji su nekoliko puta zauzeli grane drveća iznad našeg igrališta. Bili smo oduševljeni susretom sa slonovima i prilikom da doživimo njihovu maestralnu veličinu izbliza. Svaki dan smo čitali nove priče o Krišni i divili se njegovim zapanjujućim delima i nestvarnoj lepoti njegovog čarobnog sveta. Boravak u Indiji je kao mali prozor u taj svet, bajkovit i nestvaran, a opet tako privlačan i blizak duši deteta. A mi odrasli, kada se iznova osetimo kao deca koja počinju da veruju u čudo postojanje bajke koji se nazire kroz maglovita okna naše vere, želje i nade, znamo da smo na pravom putu.

1

Stižu putopisi iz Indije

Pre nego što smo dobili decu, putovanja su bila naš životni stil. Od kada smo dobili decu, počeo je period mirovanja, usidravanja i negovanja. Nakon 6 takvih godina odvažavamo se da krenemo na jedno dalje putovanje sa decom. Gde? U Indiju, a gde bi drugo!

Moram priznati da sam sa godinama i uz majčinstvo izgubila nekadašnji polet za avanture, putovanja, pa čak i za aktivni društveni život. Za nekoga ko me poznaje pre ove faze to može zvučati čudno. Ali pošto ja sebe poznajem bolje od ikoga, nije mi čudno. U meni je uvek živeo neko koga bi mogla opisati kao pustinjaka, neko ko može dugo vremena da živi sam sa sobom, neko ko može da se udubi u neki svoj unutrašnji svet i poprilično zaboravi na ovaj spoljašnji. Istina je da poslednjih godina nemam puno vremena da fizički budem sama sa sobom, ali sam jako puno vremena sama sa decom i sa sobom, što u jednu ruku dođe na isto. Ne u fizičkom smislu, jer da sam sama sa sobom ne bih morala toliko da trčim, pazim, čuvam, kuvam, perem, pevam i glupiram se. Ali u psihičkom smislu da, jer puno puta sam bila u prilici da jedini (smisleni) razgovor sa odraslom osobom u toku dana vodim sa sobom. Pa eto, nakon svih ovih 5-6 godina dadiljanja i unutrašnjih dijaloga sa sobom priznajem da se i pustinjak u meni malo umorio. Od mirovanja i negovanja. Dobro bi mu došlo malo opuštenog ćaskanja sa drugim odraslim osobama, malo pravih razgovora bez uplitanja „mama“ sa strane, malo više veselja i malo manje odgovornosti. Pa i malo više putovanja… čak i sa decom.

Dok ovo pišem svesna sam koliko nas izazova može čekati tokom putovanja na daleku egzotičnu destinaciju sa decom, jer iz istog razloga smo i odlagali svaku raniju pomisao na to dok su deca bila manja i „neprilagodljivija“. Ali u isto vreme sam svesna koliko nas lepih, svetlih i radosnih mogućnosti čeka čim se otisnemo iz zone komfora i usudimo se da istražujemo, doživljavamo i širimo vidike. Sećamo se vrlo dobro da su putovanja neizmerna i neprocenjiva prilika za učenje, druženje i sticanje životno važnih iskustava i veština. Naročito kada idemo tamo gde naša duša oseća da joj je dom. Za nas je to Indija, u Indiji Bengal, u Bengalu Mayapur. Mesto gde se živi uz pesmu i ples, gde sunce na zalasku obasjava Gangu pretvarajući je u tečno zlato, gde se hoda bosih stopala po toploj i mekoj prašini, gde se najlepša zelena boja osunčanih rižinih polja ogleda u krupnim očima nasmejane, musave i blatnjave dece. Moja najlepša sećanja izviru baš odande, iz bosonogih šetnji po toploj zemlji, među palmama i osunčanim rižinim poljima, uz zvuke hramskih zvona i milozvučnih pesama koje grle dušu osećanjima mekim kao paunovo pero. Iz zemlje koja je uvek ispunjena sunčevom svetlošću, i koja još uvek osvetljava moje misli i moja sećanja.

Sledeće što ćete čitati na ovom blogu će biti niz putopisa iz Indije koju ćemo ovoga puta doživljavati dečijim očima. Verujem da će taj doživljaj biti još neposredniji od prethodnih, jer niko toliko ne ume da bude otvoren i jednostavan kao deca. A Indiju možemo doživeti u pravom svetlu samo ako nosimo te kvalitete u svom pogledu.

Doviđenja i dobrodošli!

Tamara

0

Na pragu jesenje tišine

6027_900

Uvek sam se pitala, zašto sam se morala roditi baš krajem novembra? U tom prelaznom trenutku kada je lepota jesenjih boja već počela da iščezava, a čarolija zimskih praznika još nije započela. Sunčevi zraci nas sve ređe greju, a mi polako ulazimo u sivi tunel tmurnih oblaka i tmurnih raspoloženja. Nedavno sam ušla u taj tunel tmurnosti, iako još nije kraj novembra, ali sam ga ovaj put doživela drugačije nego ikad do sad. Počela sam učiti da prihvatam: Da su nam takvi trenuci potrebni i da ih ne trebamo terati od sebe. Da nam ulazak u samoću svoga bića pruža dragoceni uvid u svoju sopstvenu senku koja je uvek tu, samo je nismo svesni. Da je potrebno i tu senku voleti, kao što volemo lepe, svetle, šarmantne delove svoje ličnosti. Da ljubav ne deli dobro od lošeg, svetlost od senke, nego ih objedinjuje u jednu celinu. Da se moram još jako puno istegnuti da bih stigla do ljubavi, i jako puno ohrabriti da bih izašla iz čaure gusenice. Da od samoće ne treba bežati, nego je prigrliti kao prijatelja, čak i kada nema puno toga lepog da nam kaže. Da je potrebno jednostavno voleti, a ako to nismo u stanju, onda što iskrenije moliti za ljubav. I naravno, ljubav je daleko više od odnosa sa jednim ili nekoliko ljudi. Ona je stanje svesti, stanje srca, stanje našeg bića.

Poslednjih godina pokušavam da se više povežem sa prirodom i prirodnim ritmovima, kao što sam već i ranije pisala. Kada je sa dolaskom jeseni počeo da nailazi sivi tunel tmurnosti i tišine, pokušala sam da se povežem sa njim na jedan drugačiji način nego do sada – pre svega da ga prihvatim. Silom prilika se nalazim u situaciji gde sam prilično usamljena, u seoskom ambijentu gde nema puno spoljnih dešavanja, i gde su sve promene u prirodi prisutne sa puno uticaja na raspoloženje. Sa dolaskom jeseni počinje vreme ulaska unutra, kako u kuću tako i u svoju dušu. To je prirodan ciklus. Dani su kraći, počinje da se loži vatra i okuplja oko ognjišta. Sve je manje sunca pa je potrebno grejati se na druge načine. Nekada su se žene u jesenjim i zimskim danima okupljale i zajedno pravile ručne radove. Ljudi su se okupljali po kućama i proslavljali razne religiozne svečanosti, koje većinom odražavaju odnos čoveka i prirodnih sila većih od njega (sa više ili manje autentičnosti, ali to je posebna tema). Kuhinja u kojoj se kuvaju topla jela i peku kolači je oduvek bila omiljeno mesto okupljanja tokom hladnih meseci. Deca su provodila veći deo vremena u kući i više igrala društvene igre, više slušala bajke i priče, više posmatrala i učila ručne radove koje majke i ostale žene kreiraju. U takvom ambijentu, dosada i samoća su prirodan deo jesenjeg i zimskog života. Dasada i samoća nisu stanja koja treba po svaku cenu izbegavati, po svaku cenu ih preplavljivati hrpom površnih čulnih stimulansa koje nudi moderan način života (televizija, internet, sms poruke, isprazni razgovori rekla-kazala), samo da bi se osećali dobro i da bi ugušili taj neki turobni osećaj koji počinje da nas goni iznutra. Samoća je nekada divna prilika za untrašnju refleksiju, za ispoljavanje tuge, bola, razočarenja i ostalih nepoželjnih emocija koje možda u sebi osećamo, kao i za pronalaženje leka – protivotrova: prihvatanje, opraštanje, molitva, donošenje pravih odluka. Isto tako samoća može biti i svetla tačka u našem danu tokom koje se opuštamo od briga, meditiramo, uživamo u ličnim uspesima, u lepim sećanjima, tragamo za inspiracijom, pišemo, čitamo, stvaramo u tišini. Poznato je da su u trenucima samoće i dosade nastala mnoga velika (i mala, ali ne manje značajna) umetnička dela. Jesen nas polako uvodi u raspoloženje u kojem je tišina prirodan deo života, u kojem je unutrašnja kontemplacija naglašena više od spoljašnjih aktivnosti, u kojem izoštravamo svoju moć posmatranja, u kojem razvijamo strpljenje, u kojem pravimo planove za sve kreacije i avanture koje nas čekaju kada iznova ogreje sunce. Jesenju i zimsku tišinu možemo ceniti samo ako se uskladimo sa ritmom prirode, ako pustimo da nas taj tok ponese, ako mu verujemo da nas vodi tamo gde treba. U današnje vreme kada smo otuđeni od prirode pokušavamo one prirodne tokove koji nam ne prijaju da ignorišemo, i da veštački stvaramo uslove koji nam prijaju. Sve se vrti oko površnih čulnih utisaka prijatno-neprijatno. Međutim, zaboravljamo da ignorišući prirodu mi ustvari ignorišemo sami sebe. Sa prirodom smo povezani kao sa majkom, ona nam daje ova tela koja koristimo, a Bog u njih udahnjuje dušu, te smo sa njim povezani kao sa ocem. Kada prihvatimo sav živi svet oko sebe kao povezan sa sobom, čitava slika našeg poimanja se menja, a čulno prijatno-neprijatno, ograničeno samo na ovo jedno naše telo, nije više u prvom planu.

Kako naučiti decu da prihvate dosadu, samoću i tišinu kao prirodne tokove života? Meni je veoma bliska metafora koja je jedan od osnovnih principa Waldorf pedagogije: udisaj i izdisaj. Tok naših aktivnosti treba da prati ritam udisaja i izdisaja. Udisaj su spoljne, dinamične, ekstrovertne aktivnosti, a izdisaj povlačenje od njih, unutrašnja refleksija, odmor i predah. Ovo je princip po kojem funkcioniše sve u prirodi. Ako decu uspemo da usmerimo da prate ovaj ritam svakoga dana, činimo za njih veliku stvar. Da bismo to uspeli moramo prvo mi sami početi da se krećemo u tom ritmu. Koliko puta sebe preopterećujemo radom, zadacima, socijalnim interakcijama, planovima? Da li pružamo sebi dovoljno vremena, i dovoljno često u toku dana, da predahnemo, da ne radimo ništa, da se umirimo i obnovimo? Ako želimo da naša deca imaju takve trenutke, koji su im neophodni za zdrav razvoj, moramo i mi sa njima učestvovati u tome, jer dok su mali oni sami još nisu sposobni da se dobrovoljno povuku od aktivnosti radi odmora. Jako često su dečije emotivne erupcije upravo alarm da im je potreban odmor i opuštanje od napetosti, a oni sami ne umeju da ga isključe. Rešenje nije u nekim magičnim formulama kako postupati kada do toga dođe, nego u postojanom, svakodnevnom ritmu po principu udisaja i izdisaja. Odmor ne znači samo spavanje. To može biti i pažljivo slušanje priče, organizovanje kućnog lutkarskog pozorišta, lešakrenje sa roditeljima u opuštenom čavrljanju i sa puno dodira, tiho obavljanje neke jednolične aktivnosti kao što je bojanje, nizanje perli, igranje sa testom, ili neka druga senzorna aktivnost gde se dete fokusira na dodir i utiša za spoljna dešavanja. Svako dete je jedinstveno i potrebno je da otkrijemo koje aktivnosti našem detetu pružaju relaksaciju i regeneraciju koja mu je toliko potrebna. To je takođe povezano i sa razvojnim fazama, i možda će se te aktivnosti menjati tokom njihovog rasta. Na primer, seka i bata dok su bili manji nisu mogli na miru da poslušaju priču, već bi odmah hteli da se igraju toga što su čuli. Za njih je priča pred spavanje značila ne opuštanje nego razbuđivanje za novu igru, tako da im dugo vremena nisam pričala priče pred spavanje nego u toku dana. Kasnije se to promenilo i sada ne možemo zamisliti odlazak na spavanje bez priče. Po mome dosadašnjem iskustvu, zaista moramo odbaciti svaku rigidnost i nametanje deci krutih pravila zasnovanih na nekim našim vremenskim rasporedima, ali je od suštinske važnosti da uhvatimo ritam koji će nas voditi kroz dane i mesece u jednom neopterećenom a opet kontinuiranom toku, poput talasa reke koji se jasno kreću prema svome cilju ali imaju dovoljno širine u rečnom koritu za svoj razigrani ples.

Iako sam na početku teksta ispričala svoju ličnu priču prolaska kroz period turobnih osećanja, nije mi cilj da promovišem jesen kao sinonim za turobnost. Ono što sam želela preneti je da treba prihvatiti život kao cikličan proces u kojem se pojavljuju kako prijatna tako i neprijatna osećanja i da se treba hrabro suočavati sa svim neprijatnostima umesto bežati od njih. Da je introvertnost deo prirodnog ritma jeseni i zime, kao što je ekstrovertnost deo prirodnog ritma proleća i jeseni. Introvertnost nosi tišinu i samoću što se sa ekstrovertnog pogleda na svet tumači kao dosada. Iako možemo biti više jedan ili drugi tip ličnosti, pravi samorazvoj obuhvata ravnotežu oba principa, i što se više uspemo pomiriti sa oba, imaćemo više sreće i ispunjenosti tokom svih godišnjih doba i životnih promena. Kao što je Keri na svom divnom homeshcooling blogu ovih dana napisala: „Ovo doba godine nas nagoni da pažljivije negujemo svoj duhovni rad koji će nas održavati tokom tame i hladnoće zime. Kako svetlost bledi, pitamo se gde je smešteno svetlo u našoj duši i na koji način ono svetli prema čovečanstvu?“ (https://theparentingpassageway.com/2016/11/03/darkness-and-freedom/)

Toplu, mirnu, tihu i radošću ispunjenu jesen vam želim!

Tamara

 

 

 

 

0

U zagrljaju sa sobom

beach-323453_960_720

Pronašla sam je! Pronašla sam malu, bespomoćnu, uplakanu, ranjenu devojčicu koja je dugo vremena  bila sakrivena od mojih očiju. Bila sam je izgubila, ostavila samu u dubokoj pećini zaborava. Tražila sam je dugo vremena, slutila sam da me čeka, osećala sam da je tu negde, ali nisam uspevala da je pronađem. Ušla sam joj u trag, i što sam dublje tragala bila sam sve sigurnija da je u blizini. I konačno smo se susrele, onda kada je moja uporna potraga po dubinama podsvesti počela da uzdrmava moj uredno sređen svakodnevni život. I dobro da ga je uzdrmala, jer inače nikada ne bih uspela da je pronađem, pošto su slojevi „sređenosti“ još od prvih godina njenog života počeli da slažu odbrambeni zid oko njene nežne ranjivosti. I kada smo se susrele, jedinu reč koju sam od nje čula bila je: Mama! Ne, ne samo reč, to je bio krik: Mamaaaaaaaaaa! I to bilo dovoljno, to je bilo jedino potrebno, ništa više od toga. Potrebna mi je mama….. Na njen duboki, iskreni zov, majka u meni je istrčala pred nju, uzela je u naručje i počela da je teši: Ne brini drago moje dete, tu sam, kod tebe sam, volim te, pružiću ti svu ljubav koja ti je potrebna, neću više nikada da te napustim, neću da dozvolim da opet ostaneš usamljena!… Niz moje lice su se slivale suze mene-deteta i mene-majke, pomešane i isprepletane u čvrstom zagrljaju ponovo rođene ljubavi. Ja-majka je sa svom silinom majčinske ljubavi grlila i tešila, a ja-dete je konačno osetila olakšanje kroz suze priznanja ranjivosti i bespomoćnosti. Ja-dete je konačno osetila da više nije sama, i osetila je slobodu kojom se usudila pokazati svoje nežno lice pred očima sveta.

Svaka odrasla osoba nosi ovo dete u sebi. Nekima je manje, a nekima više skriveno… nekima manje, a nekima više povređeno. Imam ga ja, ima ga i moja majka, a imaće ga i moja deca. Većinom se svi roditelji trude da najbolje odgoje i najmanje povrede svoje dete, ali povređivanja se dešavaju uprkos dobrim namerama. Svako dete prolazi kroz razvojne faze odvajanja od roditelja i formiranja svog zasebnog identiteta, i to je u svojoj suštini bolan proces. Roditelji ga mogu ublažiti ako znaju kako… tačnije, ako su dovoljno zreli da održavaju ravnotežu bliskosti i slobode u odnosu ljubavi sa detetom. A to će jedino moći ako imaju zdrav odnos sa sobom i ovu ravnotežu unutar sebe. Deca su najsavršenije podešeni radari koji detektuju unutrašnja stanja svojih roditelja i prilagođavaju se njima kako najbolje znaju i umeju. Ako oseti da roditelj nema dovoljno snage, kapaciteta ili bilo čega drugog da bi ispunio potrebe deteta za odnosom, ljubavlju, brigom, poverenjem – dete će biti prisiljeno da to na neki način ispolji bilo povlačenjem, bilo neprimerenim ponašanjima, ali u sebi će sigurno zakopati te svoje neispunjene  potrebe u tajne hodnike zaborava, jer to je prosto jedini način da se odbrani od bola koji neispunjena potreba uzrokuje. I kasnije, te iste neispunjene potrebe pritiskaju neko nevidljivo zvonce u nama koje nas upozorava da tu nešto nije redu, nije u harmoniji, nije usklađeno sa onim kako mi osećamo da bi trebalo biti. Ovi procesi izgradnje sopstvenog identiteta, odvajanja od roditelja i održavanja ljubavnog odnosa sa roditeljima i sa samim sobom – su procesi koji traju ceo život. Jako su povezani, isprepleteni i međusobno zavisni.

Po svojoj prirodi mi smo bića koja su stvorena za ljubav, da daju i da primaju ljubav pre svega u odnosu sa Bogom, i samim tim sa Njegovom svekolikom kreacijom. Potreba deteta za majkom je primarna potreba kojom duša izražava svoju potrebu za Bogom, za potpunom, bezuslovnom i savršenom ljubavlju na koju instinktivno oseća da ima pravo. Zato na zemaljskoj ravni nema sile jače od ljubavi između roditelja i deteta. Nedavno sam pročitala rečenicu: Odnos sa majkom je majka svih drugih odnosa. Pošto su nažalost roditelji često daleko od idela „božanske ljubavi“, ova potreba ne biva ispunjena, ili biva delimično ispunjena. Naravno, svaki roditelj oseća ljubav prema detetu (u većini slučajeva), ali način na koji će tu ljubav ispoljiti i pružiti na praktičnom nivou svakodnevnog života zavisi od zrelosti roditelja, pre svega na psihološkom i duhovnom nivou. Energija ljubavi u potpunosti ispunjava čitavu kreaciju, ali da li će se ispoljiti kao samilost, saosećaj, brižnost, opraštanje, ili kao ljubomora, posesivnost, kontrola, ambicija, požuda – to zavisi od stepena duhovne zrelosti osobe koja voli. Nikada nije dovoljno ličnog usavršavanja i razvijanja, jer od toga zavisi koliko čisto ćemo moći da ispoljimo ljubav kroz svoja delovanja.

Ako negde na ovome putu ličnog razvoja naiđemo na ranjeno dete u sebi, jako je važno da ga zagrlimo, najčvršće što možemo, da ga izvučemo iz mračne pećine bola na svetlost dana, da mu nežno obrišemo suze, i obećamo da ćemo ga uvek, potpuno i bezuslovno voleti. Bez obzira na to šta čini i šta želi, bez obzira na sve što mu se desilo u prošlosti. Učinimo tako pošto znamo da je ono uvek bilo i uvek će biti Božije dete, sazdano od ljubavi i za ljubav. Sve ostalo što je bolno, ranjeno, nerešeno i nečisto, sve je samo deo prolaznosti koja će da prođe. Ako uspemo da mu oprostimo sve greške, da ga prihvatimo i da ga jednostavno volimo, bol će proći mnogo, mnogo brže nego što mislimo. Ovo isto važi za sve ostale otcepljene i usamljene delove naše ličnosti, na koje možemo naići bilo u sebi, bilo u refleksiji sveta oko sebe. Jedino opraštanjem i prihvatanjem možemo iznova postati celi, a jedino u svojoj celovitosti možemo početi da se približavamo višim oktavama ljubavi, čija muzika hrani i napaja dušu.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Pixabay

 

2

Kakva zaštita je potrebna deci? – drugi deo

fdab6c69cf2b1fd9e0a0b3c00dfc162f

Dok je studirala pedagogiju sestra mi je prenela reči njihove profesorice, koja je rekla da se nikada u istoriji čovečanstva nije toliko poklanjalo pažnje deci i njihovom vaspitanju, a da nikada nisu bile katastrofalnije posledice. Drugim rečima, uprkos velikoj usmerenosti ka njihovoj što boljoj nezi, uprkos mnoštvu knjiga, saveta, oprema i igračaka za decu, ona postaju sve gora, sve neposlušnija, sve neodgovornija, sve bolesnija, sve neprilagođenija. Pedagogija i psihologija još uvek nemaju odgovor zašto je to tako. Možda pedagogija i psihologija ne žele da priznaju, ali uprkos pojedinačnim roditeljskim naporima da dobro vaspitaju svoje dete (opet pod znakom pitanja šta je to „dobro“), postoji ogroman negativan uticaj društva u celini koji je teško izbeći, koji je poput dima zamaglio domove, porodice, obrazovne ustanove. I živote samih roditelja, na najveću žalost. Iako je u nekim prošlim vremenima deci često nedostajala pažnja i briga koju današnja deca mahom dobijaju, ovi negativni uticaji su toliko jaki da i pored toga globalna slika dece u razvoju i omladine u mnogim važnim aspektima zaostaje u odnosu na prethodne generacije, na primer po pitanju stepena odgovornosti, radne i porodične zrelosti, samoregulacije, pa čak i fizičkog i mentalnog zdravlja. Sa pravom se možemo zapitati koji uticaji su uzrok ovakvog stanja?

Mnoštvo tih negativnih uticaja se može povezati pod jednim imenom – otuđenost od prirode i prirodnih tokova života. Živimo u veštačkim uslovima, okruženi tehničkim uređajima od kojih u ogromnoj meri zavise naše svakodnevne delatnosti. Konzumiramo mahom veštačku hranu punu nezdravih hemikalija. Domovi su nam često pretrpani mnogim nepotrebnim proizvodima i stvarima. Tempo kojim živimo i radimo je često ubrzan i prepun stresa zbog visokih očekivanja i nedovoljnog odmora. Preplavljeni smo svim vrstama veštačkih čulnih utisaka i informacija koje iritiraju naš nervni sistem na redovnoj bazi, od slika sa televizora, računara i časopisa, do proizvoda u supermarketima i izlozima prodavnica. Kada se mi kao odrasle osobe u svemu ovome često osećamo iscrpljeno i razdraženo, šta mislite kako se osećaju mala deca čiji su mozak i nervni sistem tek u povoju?

Deci je bezuslovno potrebna zaštita od preterane stimulacije sveta odraslih, naročito ovoga u šta se moderan svet pretvorio. Pre svega mislim da im je potrebna zaštita od televizora i kompjutera koji su bukvalno zavladali našim životima, i koji imaju čitav niz negativnih efekata na mozak i telo čoveka, a da ne kažem deteta. Neću ulaziti naširoko u ovu temu pošto ona zahteva čitav zaseban članak (stiže uskoro), ali želim naglasiti  da su mediji prvi na listi onoga od čega smatram da je važno decu zaštititi, makar u prvih 7 godina života. Ako imamo dete koje je osetljivo, onda su na listi sledeći – buka, gužva, žurba, česti odlasci u šoping, glasan i grub govor i gestikulacija, čak i govor koji nije previše grub sa gledišta odraslog čoveka, ali jeste za osetljivo dete. Iako se razlikuju po stepenu osetljivosti, sva deca će imati dobrobit ako ih što je više moguće štitimo od preterane stimulacije koja vlada u svakodnevnom životu gradskog, modernog čoveka. Nakon ove rečenice već čujem misli mnogih koji će se zapitati da li to znači da trebamo držati dete pod staklenim zvonom, jer kako će se kasnije uklopiti u normalan svet ako bude toliko zaštićeno? Ono što je najvažnije razumeti jeste da je detetov celokupni telesni, mentalni i energetski sistem u intenzivnom razvoju, dok je ovaj razvoj kod odraslog čoveka najvećim delom kompletiran (najvećim delom zato što se čovek razvija dok je živ). Sva energija koju dete poseduje je usmerena ka njegovom kompleksnom rastu i razvoju. Ako dete doživljava neku vrstu stresa, bilo od gladi, umora, uzbuđenja, straha ili razdraženosti, onda se glavni tok njegove energije usmerava ka savladavanju tog stresa, umesto na razvoj koji mu je potreban. To nije problem ako se dešava povremeno, ali ako se dešava redovno, onda je normalno da ćemo se zapitati kako da zaštitimo dete od ovakvih uticaja. Preterana stimulacija JESTE izvor stresa za detetova čula i mozak, čak i ako to nije na prvi pogled tako očigledno. Dok dete posmatra crtani film na ekranu, veštačke slike intenzivnih zvukova i boja koje se brzo smenjuju izuzetno iritiraju njegov mozak i nervni sistem, iako spolja može izgledati da dete uživa u gledanju. Ako ga bolje osmotrimo, videćemo da to uživanje u stvari nije uživanje nego neka vrsta hipnoze, omađijanosti, nesposobnosti da se skrene pogled sa vrištećih slika. I kasnije, dete u umu nosi intenzitet akumuliranih utisaka od tih veštačkih slika, koji mora na neki način da ispolji kroz fizičku aktivnost, a koja zbog toga postaje agresivna i nedovoljno koordinisana, jer to je priroda utisaka koje nosi u svom umu. A sadržaje slika da ni ne spominjemo…

Nekada su deca rasla uz cvrkut ptica i ostale zvuke prirode, uz mnogo sporiji životni ritam svojih roditelja, uz aktivnosti koje su bile smislenije i prirodnije čulima malog deteta kao što su razne vrste ručnih radova i radova na zemlji. I to nije bilo toliko davno, svega pre nekoliko generacija. Za tih nekoliko generacija život se iz korena promenio, ubrzao i obesmislio u mnogim aspektima, što predstavlja jedan ozbiljan evolucijski skok – samo je pitanje da li unapred ili unazad. Zato kod današnje dece i omladine postoji mnoštvo simptoma koji odražavaju razne anomalije današnjeg društva. To nije iznenađujuće, to je nešto što se može očekivati. Kako će se roditelji pojedinačno snalaziti u ovome je svačija lična odgovornost, jer pozitivna rešenja uvek postoje. Današnji život ipak (nije baš sve negativno!) nudi široki spektar izbora, i umesto onih izbora koje pokušavaju da nam nametnu, možemo se odlučiti za one koji nama imaju smisla.

Svaki roditelj ima izbor da stvori atmosferu unutar doma koja će pozitivno podsticati dete da se razvija i što manje ga ometati. Ovo su neki od naših izbora – da živimo u seoskom okruženju okruženi prirodom; da provodimo većinu svoga vremena sa decom, trudeći se da im budemo emotivno dostupni; da uklonimo SVE ekrane iz našeg okruženja dok su deca budna (ekrani su im dostupni kada odemo u posetu baki i deki što je sasvim dovoljno da budu u koraku sa komercijalnim virtuelnim tokovima!); da se hranimo proizvodima koje sami pravimo kod kuće, uključujući hleb, peciva i slatkiše, i da što više izbegavamo industrijsku hranu, slatkiše i sokove(što znači nekoliko sati više provedenih u kuhinji, ali kuhinja je osim pripreme hrane i naše mesto za igranje, eksperimentisanje i zabavljanje); da dajemo deci veliku slobodu igranja i fizičkog pokretanja, skakanja, penjanja, trčanja, prljanja i brljanja (za ovo je dragocena prednost imati svoje dvorište, kao i debele živce za toleranciju dečije buke,nereda i beskrajnih pranja i spremanja brloga); da živimo jednostavno i praktikujemo minimalizam kroz aktivnosti koje činimo i stvari koje posedujemo;  da u mnogim aspektima svakodnevnog života naš tempo prilagođavamo deci umesto da oni svoj tempo prilagođavaju nama, što jednom rečju znači – usporavanje.

Ono što je nama veoma važno je da unosimo u svoj život duhovnu praksu kroz primećivanje Božijeg prisustva u mnogim malim i velikim stvarima koje nas okružuju i koje nam se dešavaju. Ovaj duhovni aspekat je kao tačka povezivanja koja zaokružuje celu sliku i daje joj onaj pravi, opipljivi smisao. Mislim da je najveća zaštita koju roditelj može podariti detetu baš taj osećaj poverenja u Boga, privrženost Bogu, spremnost da volimo Boga, život i ljude kao Njegove sastavne deliće. Ovakva zaštita nije ograničena našom ličnom prisutnošću ili našom ličnom snagom, nego je to zaštita koja će naše dete pratiti kroz ceo život, kroz sve izazove i doživljaje na njegovom ili njenom životnom putu. Ako uspemo da im podarimo seme te sveprožimajuće i sveprisutne ljubavi i vere, ispunili smo najvažniji roditeljski zadatak, jer to seme će da raste i cveta mnogo, mnogo duže i dalje nego što ćemo mi da trajemo. Da bismo uspeli da živimo duhovnu dimenziju u svakodnevnom životu zaista je neophodno da se udaljimo od površnosti i konformizma koji nam se grubo nameću kao životni stil. Koliko god se servira šarena laža da sreća leži u beskrajnom uživanju, posedovanju i vladanju, praksa pokazuje da to nije tačno. Priroda čula jeste da žele beskrajno da uživaju, ali ako im se to dozvoli nije sigurno da će rezultat biti osećaj sreće – naprotiv, nekontolisano uživanje najčešće izgara čovekovu čvrstinu, postojanost, vrlinu, karakter i zdravlje. Najočiglednije je na primeru dece, jer deca još uvek nisu razvila samoovladanost i biće prirodno privučena čulnim uživanjima kao što su jedenje slatkiša, kupovina igračaka, gledanje crtanih filmova, igranje igrica, i to sve u neograničenoj meri. Ali koliko puta smo bili svedoci da nove igračke i sati provedeni pred televizorom nakon kratkog vremena ne donose detetu zadovoljstvo? Koliko puta smo mogli primetiti da jedenje industrijske hrane koja je bogata samo veštačkim ukusima i koja nema nikakvu nutritivnu vrednost izaziva kod deteta, nakon kraćeg vremena, samo iritaciju i potrebu za novim stimulansima? Veštački stimulansi samo izazivaju glad za novim stimulansima spolja. Prirodni stimulansi mogu da pokrenu naše unutrašnje potencijale i pomognu nam na putu ka celovitosti, i to ono što naša deca zaslužuju da dobiju.

Srdačno,

Tamara