2

Moja senka i ja

Ovo je tekst malo drugačiji od onih koje obično pišem na blogu. Ukoliko ste introspektivni i zainteresovani za svoj unutrašnji razvoj verujem da će vas zaintrigirati.

Duga tišina na ovom virtuelnom prostoru je išla paralelno sa zastojima, padovima i buđenjima na mome putu isceljenja. Iako u današnje vreme reč isceljenje postaje pomalo komercijalizovana, i dalje najtačnije određuje proces i put kojim se krećem u svom unutrašnjem razvoju. Naročito zato što se trenutno i u najskorijoj prošlosti susrećem sa zdravstvenim izazovima. Tako ja doživljavam bolest koja se pojavila u mome fizičkom telu – kao izazov sa kojim se moram suočiti i kao (iza)zov na buđenje. Astma se već dugi niz godina najavljivala sitnijim i krupnijim simptomima, a potpuno se manifestovala nakon što sam rodila drugo dete. Dve godine sam se lečila pumpicom sa kortikosteroidima, a onda sam odlučila da to prekinem i započnem lečenje homeopatijom, uz pomoć prirodnih suplemenata, slane pećine i korigovanja ishrane. Leti se simptomi pogoršavaju, ulaskom u kasnu jesen smiruju i nestaju sve do kasnog proleća. U nekom svom ritmu, kao što i sve u prirodi ima svoj ritam. Proučavajući razna učenja koja se bave temom isceljenja osetila sam kako rezoniraju sa mojim ličnim ubeđenjem da je poenta u otkrivanju i lečenju uzroka bolesti, a ne njenih simptoma. Kao i uvek, idem u srž i suštinu problema, ne samo na površinu. Ovaj „put u središte Zemlje“ nije baš uvek prijatan, iako moram priznati da je pun uzbuđenja i iznenađenja koji uzdrmavaju tlo pod nogama i najokorelijim avanturistima. Spoljašnji avanturisti tragaju za novim predelima u spoljašnjem svetu, a unutrašnji avanturisti tragaju za novim predelima unutar sebe.

Među svim neprijatnim stvarima koje nas čekaju na ovome putu mislim da je jedna zaista nezaobilazna i možda od suštinskog značaja. To je suočavanje sa svojom senkom. To suočavanje je upravo ono od čega većina ljudi svim silama beži najvećim delom svog života. Bolest je ustvari fizička manifestacija naše senke iz posvesti. I ono što većina ljudi radi kada se razboli je da svim silama pokušava da što pre ukloni sve neprijatne i zastrašujuće simptome koje bolest sa sobom donosi. To je naša instinktivna reakcija koja proizilazi iz straha. Hoćemo da se osećamo dobro, hoćemo da smo sretni, hoćemo da preživimo. Sve je to potpuno prirodno. Samo je problem što stojimo na površini, posmatramo vrh ledenog brega i iz te pozicije odlučujemo, delujemo i donosimo zaključke. Na neki način ličimo na noja koji zarivanjem glave u pesak želi da veruje kako je sada bezbedan i zaštićen. Ovo stanje pomalo liči na dečije, zar ne? U suštini to i jeste naša nezrela, još nedovoljno razvijena svesnost, koja traga za čarobnim pilulama i čudotvorcima da je izleče, za krivcima u bližoj ili daljoj okolini, za izgovorima i opravdanjima zašto smo se odjednom našli u ovom sosu. Baš kao što rade deca.

Suočavanje sa senkom je neophodno jer nas dovodi u blizak kontakt sa onim delovima našeg bića koji su prouzrokovali problem sa kojim se suočavamo. Taj deo našeg bića je pun bola, straha i drugih neprijatnih osećanja od kojih želimo da pobegnemo. Međutim, pobeći ne možemo. Možemo na neko vreme, baš kao noj koji je zario glavu u pesak, ali ta osećanja će nas preplaviti na nekom ćošku, u nekoj slepoj ulici našeg života kada im se uopšte ne budemo nadali. U obliku bolesti, u obliku razočaranja, u obliku gubitka, u obliku depresije koja je došla niodkuda. Svoj paket nosimo sa sobom, bili mi toga svesni ili ne. A ako biramo između ovog dvoje, bolje je da smo svesni nego da nismo, iako se na prvi pogled ovo drugo čini prijatnije. Nesvest je tama, a svest je svetlo. Kada osvetlimo prostoriju videćemo u kakvom stanju se nalazi, videćemo nered i prljavštinu koje u mraku ne bismo videli. Možda ćemo se osećati loše zbog toga, ali tek na svetlu imamo priliku da počistimo prašinu i nered oko sebe. Ako i ne počistimo odmah, barem znamo šta ima u prostoriji i koji nas posao čeka, pa nećemo biti zbunjeni i iznenađeni kada dođe vreme da počnemo sa čišćenjem.

Ali ono što je u ovom procesu ustvari najvažnije nije da senku očistimo i ispravimo, nego da je volimo i prihvatimo. Pre svega, ova senka je deo nas samih. To smo mi kakvi ne želimo da budemo. To je sve ono u nama čega se plašimo i stidimo, sve ono od čega bežimo. To su i osećanja koja nas intenzivno bole i koja nas intenzivno plaše. I baš zbog tog bola i straha mi biramo da se ni po koju cenu ne suočavamo sa njima. Međutim, jedino hrabrim suočavanjem ova osećanja mogu da se ublaže i eventualno nestanu. Hrabrim u smislu ne boreći se sa njima, nego prihvatajući ih. Prihvatajući sa ljubavlju i opraštanjem. Drugim rečima, trebamo voleti sebe i onda kada se osećamo najbednije. Baš tada se trebamo najviše voleti. Ja tim svojim „bedacima“ pokušavam da pristupam kao prema svojoj deci. Kao što svoju decu volim i kada su prljava, neposlušna, bezobrazna, dosadna i slaba, tako isto pokušavam da volim sebe kada sam bedna, ružna, slaba, izgubljena, očajna i uplašena. Na kraju krajeva, jedino ljubav ima moć da isceli.

Naša senka je proterana iz naše svesti, zato se i zove senka. Ona je deo nas koji se krije u senci tame, neznanja, nesvesti i odbačenosti. Ali bolna istina je da bez te svoje senke ne možemo biti celoviti i zdravi. Dokaz tome je da nesvesno biramo bliske prijatelje i partnere (a često dobijamo decu i roditelje, ili komšije, kolege i šefa na poslu) koji upravo imaju osobine naše senke, onoga što smo kod sebe odbacili. I onda čitav život provedemo kriveći njih za sve loše što nam se dešava, i nije nam jasno zašto nas baš toliko nerviraju, i zašto sve to moramo da trpimo. Auh, osvešćivanje ovoga je tek veliki zalogaj! Ali, ako u tome uspemo, imamo priliku da shvatimo jednu od najvažnijih istina u svome životu – niko nije kriv za bilo šta što mi se dešava, sve je moja sopstvena odgovornost. Ja sam puno puta čula ovu rečenicu, jer sam dugi niz godina proučavala duhovno znanje, pa sam upoznata sa zakonima karme, akcije i reakcije, odgovornosti koje imamo kao vršilac aktivnosti koji se kasnije suočava sa plodovima svojih delovanja. Međutim, ovo sam znala samo na nivou teorije. Dok mi nedavno nije osvetljena ta jednostavna, ali ne tako lako shvatljiva istina unutar mene. To se desilo tek nakon što sam izbacila iz sebe svu ogorčenost koja se bazira na okrivljavanju drugih. Kao osoba beskrajne tolerancije uvidela sam da sam se našla u položaju žrtve koja neprekidno guta svoja sopstvena osećanja povređenosti u ime mira, razumevanja i viših ciljeva. Kada sam se toliko nagutala da sam počela da se gušim, i kada je to gušenje dostiglo kritičnu tačku, konačno sam prestala da budem beskrajno tolerantna. Prestala sam da gutam, ignorišem i negiram svoja osećanja. Prestala sam da se osećam krivom zbog svojih osećanja. Konačno sam prestala da gušim samu sebe (iako je ovo tek početak, jer se nije lako osloboditi dugotrajne loše navike). I počela sam da se borim za sebe. Borba za opstanak, najbazičniji zakon na čijem temelju funkcioniše ovaj materijalni svet, uvek mi je bila nekako preniska, nedodirljiva, nekako ponižavajuća aktivnost. Ja sam uvek stremila visinama, na kojima je nebo čisto, na kojima blista svetlost Sunca, sa kojih se pružaju široki vidici, na kojima vladaju uzvišeniji zakoni od onih tamo dole, u mulju i prljavštini. I eto, gle slučajnosti, kada sam čitala koji su psihološki uzroci astme i alergije na popisu su se pre svega našli „odbacivanje onih  oblasti života koje smatramo prljavim i niskim“  i „potisnuta agresivnost“.  A najviše me je oborila rečenica da astmatičar žudi za planinskim visinama i čistoćom minerala, a gnuša se života koji vrvi tamo dole, u močvari i ravnici, u biljnom i životinjskom carstvu… ali ne shvata da time udaljava sebe od samog života i beži u sterilnost beživotnosti. (Ovo sam parafrazirala poentu iz knjige koja mi je pružila mnoge važne uvide i koju toplo preporučujem svima koje interesuju pravi uzroci bolesti. Knjiga se zove „Bolest kao put izlečenja“, Tomas Detlefsen i Ridriger Dalke). Kada sam malo pažljivije analizirala svoj život, uvidela sam da sam često imala (i dalje imam) blizak kontakt i vezanost sa osobama koje su upravo suprotne od mene: ambiciozne, strastvene, manipulativne i prodorne. Počela sam da shvatam ( u početku sa teškoćom i nevericom, jer su te osobe nakon određenog vremena uvek postajale predmet moje unutrašnje kritike i odbacivanja) da su one u stvari manifestacija moje sopstvene senke. Ono što odbacujem u sebi mi se vraća kroz njih. I ne mogu da ih izbegnem, nametnute su mi, date su mi, zakačene su za mene. Ako sam se jedne oslobodila došla je druga. Jednostavno poenta nije u njima, krivica nije u njima, one su ogledalo koje mi je potrebno za dostizanje celovitosti i ravnoteže. Ništa neću postići odbacujući ih, time ću samo produbiti jaz koji već postoji unutar mene. Ništa neću postići okrivljujući ih, jer one su samo instrumenti, kanali kroz koje sila Božijeg zakona pokušava da me vrati u ravnotežu. Jer ravnoteža je osnova svih zakona ovoga sveta, u to sam ubeđena. Svako narušavanje ravnoteže ima za posledicu napor koji moramo uložiti da bi se ravnoteža povratila. Ako svesno ne ulažemo napor u to, onda moramo istrpeti neprijatnosti koje „sile korigovanja“ sprovode na nama.

Zato je jedini pravi način suočavanja sa svojom senkom, bilo iznutra preko sopstvenih skrivenih osećanja, bilo spolja preko odnosa sa drugim ljudima i situacijama koje nam se dešavaju, pružiti joj ljubav, prihvatanje i opraštanje. A ljubav, prihvatanje i opraštanje moramo vežbati. Voleti, prihvatiti  i oprostiti –zvuči tako jednostavno, ali ustvari nije, lakše je odbaciti, ignorisati i kritikovati. Odbacivanje, ignorisanje i kritikovanje ne zahtevaju veliki napor, a voljenje, prihvatanje i opraštanje zahtevaju (sve dok nam ne postanu prirodni načini razmišljanja i ponašanja). Ako sebe ne volimo, ne možemo voleti ni druge. A ako ne volimo svoju senku, ne možemo sebe uistinu voleti. Ne možemo voleti svetlo i mrzeti tamu. Ne možemo voleti dobro i mrzeti zlo. Jer ljubav nema granice, i ona ne zna za mržnju. Ljubav svojim dodirom može da isceli tamu i zlo. Ljubav je način kojim Bog deluje.

Ovo je malo, kratko zavirivanje u moj unutrašnji svet i najnovije uvide. Razmišljala sam dugo da li uopšte da pišem o svemu tome ili ne, ali poslušala sam glas intuicije koji me navodi da pišem. Verujem da će nekome biti od koristi, kao podrška na sličnom putu razvoja i isceljenja. Jer zaista je malo ljudi na svetu koji se mogu pohvaliti da im isceljenje nije potrebno, da su već celoviti, zdravi i uravnoteženi na svim životnim poljima. Ali isto tako verujem da ih ima, i da je to moguće dostići, koliko nam to dozvoljavaju ograničenja ovog dualnog sveta. Trudim se da koračam prema njima.

Sa ljubavlju,

Tamara

 

 

Advertisements
0

Na pragu jesenje tišine

6027_900

Uvek sam se pitala, zašto sam se morala roditi baš krajem novembra? U tom prelaznom trenutku kada je lepota jesenjih boja već počela da iščezava, a čarolija zimskih praznika još nije započela. Sunčevi zraci nas sve ređe greju, a mi polako ulazimo u sivi tunel tmurnih oblaka i tmurnih raspoloženja. Nedavno sam ušla u taj tunel tmurnosti, iako još nije kraj novembra, ali sam ga ovaj put doživela drugačije nego ikad do sad. Počela sam učiti da prihvatam: Da su nam takvi trenuci potrebni i da ih ne trebamo terati od sebe. Da nam ulazak u samoću svoga bića pruža dragoceni uvid u svoju sopstvenu senku koja je uvek tu, samo je nismo svesni. Da je potrebno i tu senku voleti, kao što volemo lepe, svetle, šarmantne delove svoje ličnosti. Da ljubav ne deli dobro od lošeg, svetlost od senke, nego ih objedinjuje u jednu celinu. Da se moram još jako puno istegnuti da bih stigla do ljubavi, i jako puno ohrabriti da bih izašla iz čaure gusenice. Da od samoće ne treba bežati, nego je prigrliti kao prijatelja, čak i kada nema puno toga lepog da nam kaže. Da je potrebno jednostavno voleti, a ako to nismo u stanju, onda što iskrenije moliti za ljubav. I naravno, ljubav je daleko više od odnosa sa jednim ili nekoliko ljudi. Ona je stanje svesti, stanje srca, stanje našeg bića.

Poslednjih godina pokušavam da se više povežem sa prirodom i prirodnim ritmovima, kao što sam već i ranije pisala. Kada je sa dolaskom jeseni počeo da nailazi sivi tunel tmurnosti i tišine, pokušala sam da se povežem sa njim na jedan drugačiji način nego do sada – pre svega da ga prihvatim. Silom prilika se nalazim u situaciji gde sam prilično usamljena, u seoskom ambijentu gde nema puno spoljnih dešavanja, i gde su sve promene u prirodi prisutne sa puno uticaja na raspoloženje. Sa dolaskom jeseni počinje vreme ulaska unutra, kako u kuću tako i u svoju dušu. To je prirodan ciklus. Dani su kraći, počinje da se loži vatra i okuplja oko ognjišta. Sve je manje sunca pa je potrebno grejati se na druge načine. Nekada su se žene u jesenjim i zimskim danima okupljale i zajedno pravile ručne radove. Ljudi su se okupljali po kućama i proslavljali razne religiozne svečanosti, koje većinom odražavaju odnos čoveka i prirodnih sila većih od njega (sa više ili manje autentičnosti, ali to je posebna tema). Kuhinja u kojoj se kuvaju topla jela i peku kolači je oduvek bila omiljeno mesto okupljanja tokom hladnih meseci. Deca su provodila veći deo vremena u kući i više igrala društvene igre, više slušala bajke i priče, više posmatrala i učila ručne radove koje majke i ostale žene kreiraju. U takvom ambijentu, dosada i samoća su prirodan deo jesenjeg i zimskog života. Dasada i samoća nisu stanja koja treba po svaku cenu izbegavati, po svaku cenu ih preplavljivati hrpom površnih čulnih stimulansa koje nudi moderan način života (televizija, internet, sms poruke, isprazni razgovori rekla-kazala), samo da bi se osećali dobro i da bi ugušili taj neki turobni osećaj koji počinje da nas goni iznutra. Samoća je nekada divna prilika za untrašnju refleksiju, za ispoljavanje tuge, bola, razočarenja i ostalih nepoželjnih emocija koje možda u sebi osećamo, kao i za pronalaženje leka – protivotrova: prihvatanje, opraštanje, molitva, donošenje pravih odluka. Isto tako samoća može biti i svetla tačka u našem danu tokom koje se opuštamo od briga, meditiramo, uživamo u ličnim uspesima, u lepim sećanjima, tragamo za inspiracijom, pišemo, čitamo, stvaramo u tišini. Poznato je da su u trenucima samoće i dosade nastala mnoga velika (i mala, ali ne manje značajna) umetnička dela. Jesen nas polako uvodi u raspoloženje u kojem je tišina prirodan deo života, u kojem je unutrašnja kontemplacija naglašena više od spoljašnjih aktivnosti, u kojem izoštravamo svoju moć posmatranja, u kojem razvijamo strpljenje, u kojem pravimo planove za sve kreacije i avanture koje nas čekaju kada iznova ogreje sunce. Jesenju i zimsku tišinu možemo ceniti samo ako se uskladimo sa ritmom prirode, ako pustimo da nas taj tok ponese, ako mu verujemo da nas vodi tamo gde treba. U današnje vreme kada smo otuđeni od prirode pokušavamo one prirodne tokove koji nam ne prijaju da ignorišemo, i da veštački stvaramo uslove koji nam prijaju. Sve se vrti oko površnih čulnih utisaka prijatno-neprijatno. Međutim, zaboravljamo da ignorišući prirodu mi ustvari ignorišemo sami sebe. Sa prirodom smo povezani kao sa majkom, ona nam daje ova tela koja koristimo, a Bog u njih udahnjuje dušu, te smo sa njim povezani kao sa ocem. Kada prihvatimo sav živi svet oko sebe kao povezan sa sobom, čitava slika našeg poimanja se menja, a čulno prijatno-neprijatno, ograničeno samo na ovo jedno naše telo, nije više u prvom planu.

Kako naučiti decu da prihvate dosadu, samoću i tišinu kao prirodne tokove života? Meni je veoma bliska metafora koja je jedan od osnovnih principa Waldorf pedagogije: udisaj i izdisaj. Tok naših aktivnosti treba da prati ritam udisaja i izdisaja. Udisaj su spoljne, dinamične, ekstrovertne aktivnosti, a izdisaj povlačenje od njih, unutrašnja refleksija, odmor i predah. Ovo je princip po kojem funkcioniše sve u prirodi. Ako decu uspemo da usmerimo da prate ovaj ritam svakoga dana, činimo za njih veliku stvar. Da bismo to uspeli moramo prvo mi sami početi da se krećemo u tom ritmu. Koliko puta sebe preopterećujemo radom, zadacima, socijalnim interakcijama, planovima? Da li pružamo sebi dovoljno vremena, i dovoljno često u toku dana, da predahnemo, da ne radimo ništa, da se umirimo i obnovimo? Ako želimo da naša deca imaju takve trenutke, koji su im neophodni za zdrav razvoj, moramo i mi sa njima učestvovati u tome, jer dok su mali oni sami još nisu sposobni da se dobrovoljno povuku od aktivnosti radi odmora. Jako često su dečije emotivne erupcije upravo alarm da im je potreban odmor i opuštanje od napetosti, a oni sami ne umeju da ga isključe. Rešenje nije u nekim magičnim formulama kako postupati kada do toga dođe, nego u postojanom, svakodnevnom ritmu po principu udisaja i izdisaja. Odmor ne znači samo spavanje. To može biti i pažljivo slušanje priče, organizovanje kućnog lutkarskog pozorišta, lešakrenje sa roditeljima u opuštenom čavrljanju i sa puno dodira, tiho obavljanje neke jednolične aktivnosti kao što je bojanje, nizanje perli, igranje sa testom, ili neka druga senzorna aktivnost gde se dete fokusira na dodir i utiša za spoljna dešavanja. Svako dete je jedinstveno i potrebno je da otkrijemo koje aktivnosti našem detetu pružaju relaksaciju i regeneraciju koja mu je toliko potrebna. To je takođe povezano i sa razvojnim fazama, i možda će se te aktivnosti menjati tokom njihovog rasta. Na primer, seka i bata dok su bili manji nisu mogli na miru da poslušaju priču, već bi odmah hteli da se igraju toga što su čuli. Za njih je priča pred spavanje značila ne opuštanje nego razbuđivanje za novu igru, tako da im dugo vremena nisam pričala priče pred spavanje nego u toku dana. Kasnije se to promenilo i sada ne možemo zamisliti odlazak na spavanje bez priče. Po mome dosadašnjem iskustvu, zaista moramo odbaciti svaku rigidnost i nametanje deci krutih pravila zasnovanih na nekim našim vremenskim rasporedima, ali je od suštinske važnosti da uhvatimo ritam koji će nas voditi kroz dane i mesece u jednom neopterećenom a opet kontinuiranom toku, poput talasa reke koji se jasno kreću prema svome cilju ali imaju dovoljno širine u rečnom koritu za svoj razigrani ples.

Iako sam na početku teksta ispričala svoju ličnu priču prolaska kroz period turobnih osećanja, nije mi cilj da promovišem jesen kao sinonim za turobnost. Ono što sam želela preneti je da treba prihvatiti život kao cikličan proces u kojem se pojavljuju kako prijatna tako i neprijatna osećanja i da se treba hrabro suočavati sa svim neprijatnostima umesto bežati od njih. Da je introvertnost deo prirodnog ritma jeseni i zime, kao što je ekstrovertnost deo prirodnog ritma proleća i jeseni. Introvertnost nosi tišinu i samoću što se sa ekstrovertnog pogleda na svet tumači kao dosada. Iako možemo biti više jedan ili drugi tip ličnosti, pravi samorazvoj obuhvata ravnotežu oba principa, i što se više uspemo pomiriti sa oba, imaćemo više sreće i ispunjenosti tokom svih godišnjih doba i životnih promena. Kao što je Keri na svom divnom homeshcooling blogu ovih dana napisala: „Ovo doba godine nas nagoni da pažljivije negujemo svoj duhovni rad koji će nas održavati tokom tame i hladnoće zime. Kako svetlost bledi, pitamo se gde je smešteno svetlo u našoj duši i na koji način ono svetli prema čovečanstvu?“ (https://theparentingpassageway.com/2016/11/03/darkness-and-freedom/)

Toplu, mirnu, tihu i radošću ispunjenu jesen vam želim!

Tamara

 

 

 

 

0

U zagrljaju sa sobom

beach-323453_960_720

Pronašla sam je! Pronašla sam malu, bespomoćnu, uplakanu, ranjenu devojčicu koja je dugo vremena  bila sakrivena od mojih očiju. Bila sam je izgubila, ostavila samu u dubokoj pećini zaborava. Tražila sam je dugo vremena, slutila sam da me čeka, osećala sam da je tu negde, ali nisam uspevala da je pronađem. Ušla sam joj u trag, i što sam dublje tragala bila sam sve sigurnija da je u blizini. I konačno smo se susrele, onda kada je moja uporna potraga po dubinama podsvesti počela da uzdrmava moj uredno sređen svakodnevni život. I dobro da ga je uzdrmala, jer inače nikada ne bih uspela da je pronađem, pošto su slojevi „sređenosti“ još od prvih godina njenog života počeli da slažu odbrambeni zid oko njene nežne ranjivosti. I kada smo se susrele, jedinu reč koju sam od nje čula bila je: Mama! Ne, ne samo reč, to je bio krik: Mamaaaaaaaaaa! I to bilo dovoljno, to je bilo jedino potrebno, ništa više od toga. Potrebna mi je mama….. Na njen duboki, iskreni zov, majka u meni je istrčala pred nju, uzela je u naručje i počela da je teši: Ne brini drago moje dete, tu sam, kod tebe sam, volim te, pružiću ti svu ljubav koja ti je potrebna, neću više nikada da te napustim, neću da dozvolim da opet ostaneš usamljena!… Niz moje lice su se slivale suze mene-deteta i mene-majke, pomešane i isprepletane u čvrstom zagrljaju ponovo rođene ljubavi. Ja-majka je sa svom silinom majčinske ljubavi grlila i tešila, a ja-dete je konačno osetila olakšanje kroz suze priznanja ranjivosti i bespomoćnosti. Ja-dete je konačno osetila da više nije sama, i osetila je slobodu kojom se usudila pokazati svoje nežno lice pred očima sveta.

Svaka odrasla osoba nosi ovo dete u sebi. Nekima je manje, a nekima više skriveno… nekima manje, a nekima više povređeno. Imam ga ja, ima ga i moja majka, a imaće ga i moja deca. Većinom se svi roditelji trude da najbolje odgoje i najmanje povrede svoje dete, ali povređivanja se dešavaju uprkos dobrim namerama. Svako dete prolazi kroz razvojne faze odvajanja od roditelja i formiranja svog zasebnog identiteta, i to je u svojoj suštini bolan proces. Roditelji ga mogu ublažiti ako znaju kako… tačnije, ako su dovoljno zreli da održavaju ravnotežu bliskosti i slobode u odnosu ljubavi sa detetom. A to će jedino moći ako imaju zdrav odnos sa sobom i ovu ravnotežu unutar sebe. Deca su najsavršenije podešeni radari koji detektuju unutrašnja stanja svojih roditelja i prilagođavaju se njima kako najbolje znaju i umeju. Ako oseti da roditelj nema dovoljno snage, kapaciteta ili bilo čega drugog da bi ispunio potrebe deteta za odnosom, ljubavlju, brigom, poverenjem – dete će biti prisiljeno da to na neki način ispolji bilo povlačenjem, bilo neprimerenim ponašanjima, ali u sebi će sigurno zakopati te svoje neispunjene  potrebe u tajne hodnike zaborava, jer to je prosto jedini način da se odbrani od bola koji neispunjena potreba uzrokuje. I kasnije, te iste neispunjene potrebe pritiskaju neko nevidljivo zvonce u nama koje nas upozorava da tu nešto nije redu, nije u harmoniji, nije usklađeno sa onim kako mi osećamo da bi trebalo biti. Ovi procesi izgradnje sopstvenog identiteta, odvajanja od roditelja i održavanja ljubavnog odnosa sa roditeljima i sa samim sobom – su procesi koji traju ceo život. Jako su povezani, isprepleteni i međusobno zavisni.

Po svojoj prirodi mi smo bića koja su stvorena za ljubav, da daju i da primaju ljubav pre svega u odnosu sa Bogom, i samim tim sa Njegovom svekolikom kreacijom. Potreba deteta za majkom je primarna potreba kojom duša izražava svoju potrebu za Bogom, za potpunom, bezuslovnom i savršenom ljubavlju na koju instinktivno oseća da ima pravo. Zato na zemaljskoj ravni nema sile jače od ljubavi između roditelja i deteta. Nedavno sam pročitala rečenicu: Odnos sa majkom je majka svih drugih odnosa. Pošto su nažalost roditelji često daleko od idela „božanske ljubavi“, ova potreba ne biva ispunjena, ili biva delimično ispunjena. Naravno, svaki roditelj oseća ljubav prema detetu (u većini slučajeva), ali način na koji će tu ljubav ispoljiti i pružiti na praktičnom nivou svakodnevnog života zavisi od zrelosti roditelja, pre svega na psihološkom i duhovnom nivou. Energija ljubavi u potpunosti ispunjava čitavu kreaciju, ali da li će se ispoljiti kao samilost, saosećaj, brižnost, opraštanje, ili kao ljubomora, posesivnost, kontrola, ambicija, požuda – to zavisi od stepena duhovne zrelosti osobe koja voli. Nikada nije dovoljno ličnog usavršavanja i razvijanja, jer od toga zavisi koliko čisto ćemo moći da ispoljimo ljubav kroz svoja delovanja.

Ako negde na ovome putu ličnog razvoja naiđemo na ranjeno dete u sebi, jako je važno da ga zagrlimo, najčvršće što možemo, da ga izvučemo iz mračne pećine bola na svetlost dana, da mu nežno obrišemo suze, i obećamo da ćemo ga uvek, potpuno i bezuslovno voleti. Bez obzira na to šta čini i šta želi, bez obzira na sve što mu se desilo u prošlosti. Učinimo tako pošto znamo da je ono uvek bilo i uvek će biti Božije dete, sazdano od ljubavi i za ljubav. Sve ostalo što je bolno, ranjeno, nerešeno i nečisto, sve je samo deo prolaznosti koja će da prođe. Ako uspemo da mu oprostimo sve greške, da ga prihvatimo i da ga jednostavno volimo, bol će proći mnogo, mnogo brže nego što mislimo. Ovo isto važi za sve ostale otcepljene i usamljene delove naše ličnosti, na koje možemo naići bilo u sebi, bilo u refleksiji sveta oko sebe. Jedino opraštanjem i prihvatanjem možemo iznova postati celi, a jedino u svojoj celovitosti možemo početi da se približavamo višim oktavama ljubavi, čija muzika hrani i napaja dušu.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Pixabay

 

0

Proleće naše ljubavi

153

Sada je vreme kada cvetaju višnje i kruške u našem dvorištu. Krošnje su im postale raskošne bele krune koje nas opijaju slatkim mirisom i brujanjem neumornih pčelica kad god prođemo ispod njih. Sada je vreme kada su ulice posute cvetnim stazama žutih maslačaka u čijim glavicama se ogleda osmeh sunca koga smo se tako puno uželeli tokom zime. Sada je vreme kada vredni ljudi izlaze da okopavaju bašte u svojim dvorištima i pred svojim kućama, da miluju cveće koje je se budi da bi ukrasilo lepotu proleća još jednom bojom i još jednim mirisom. Sada je vreme kada šuma počinje da treperi veselim cvrkutanjem ptica i zujanjem bubica, zelenim travčicama i puzavicama, radosnim skakutanjem ponekog užurbanog zeca kroz grmlje.

Sada je vreme kada se sunce ogleda u svetlim očima mojih mališana, koje se raduju što je zimi došao kraj. Sada je vreme njihovog  veselog cičanja zato što mogu da obuku majice kratkih rukava, da se valjaju po travi, da se grle sa kucom, da se probijaju kroz šumsko šipražje, da kuvaju u pesku, da bacaju kamenje u kanal. Sada je vreme kada ozarenih lica donose buketiće belih rada da obraduju mamu i tatu. Sada je vreme kada od biciklova i guralica-motora zamišljaju da su ovce, koze, krave i konji i da je čitavo dvorište jedna velika i lepa farma u kojoj su oni glavni farmeri. Sada je vreme kada po nekoliko puta na dan menjaju imena, pol, odeću i ulogu u neprekidnim talasima mašte koji ih nose tamo gde naš razum ne može da ih prati.

Sada je vreme kada se svake večeri kao maleno klupko ušuškaju u moje krilo, sa čežnjom za bliskošću i utočištem od svih loših snova, nejasnoća i nesigurnosti. Sada je vreme kada su njihova telašca još uvek mala da mogu stati u moje naručje, a njihova ljubav još uvek nevina da ne poznaje mane i nedostatke u voljenim bićima. Sada je vreme kada je ljubav među nama toliko potpuna, toliko živa, toliko ogoljena i neprikrivena, toliko – kako neće biti nikada više.

Proleće će uskoro proći. Višnje i kruške će izgubiti bele cvetove za nekoliko dana. Maslačak će uskoro moći da se oduva ka nebeskom prostranstvu. Narcisi prolaze, jorgovani dolaze – vreme nastavlja svoj nepogrešivi hod po stazama večnosti. Naša mala deca će za nekoliko godina postati ne baš toliko mala. Uskoro neće moći da se sklupčaju kao maleno klupko u moje naručje. Uskoro neće tražiti kod mene utehu od loših snova. Uskoro više neće donositi buketiće belih rada jer će misliti da to možda i nije najbolji poklon (a da li će znati da mami nikada nijedan poklon neće biti draži od upravo tih belih rada i njihovih lica ozarenih čistom ljubavlju dok ih nose?). Uskoro će početi da posmatraju svet očima razuma u kojima biciklovi nikada ne mogu postati koze i ovčice. Uskoro će njih poneti talasi mladosti, a nas će odneti talasi starosti. I dobro je to, tako treba biti, naročito kada mladost donosi zdravlje i volju za učenjem, a kada starost donosi spokoj mudrosti. Ali ipak, sada mi ništa ne može pomoći da ne osetim bol prolaznosti, onaj isti koji me prati celog života iz razloga kojih se sećam kao i onih koje samo naslućujem. Baš je on, taj tupi i duboki bol tuge zbog prolaznosti nečega što ne želimo da ikada prođe, glavni pokretač moga neumornog traganja ka smislu života izvan prolaznosti. Ipak,u ovom trenutku, sa bolom zbog neminovne budućnosti se prepliće toplina sreće sadašnjosti u kojoj živim, u kojoj su mi deca još uvek mala i u kojoj još uvek imam puno prilika da im pružim ljubav kroz bliskost nesputanu ograničenjima sveta odraslih.

I trudiću se da uživam u tome što više, bez obzira na neudobnosti i poteškoće koje ovaj period života prate. Ako su vam deca još uvek mala, uživajte i vi!

016

 

 

 

 

0

Susreti

love_of_books_202371

Ovih dana puno čitamo priču o Palčiću. Kada sam prvi put počela da je čitam i došla do rečenice „roditelji su odlučili da ih ostave u šumi“ ugrizla sam se za usnu i podigla pogled prema majušnim licima koja sa pažnjom slušaju svaku reč koju izgovorim. Pomislila sam, u redu, sad je vreme da i ovo čuju. Izgovorila sam i na trenutak zastala. Tišina lebdi u vazduhu. Nakon sledeće rečenice sam opet malo zastala, čekajući. I nakon sledeće. Onda je bata konačno prozborio, nevino i jasno kao odraz sunca u njegovim očima: „A hoćete li i vi nas tako ostaviti u šumi?“. Došlo mi je da ih oboje stisnem uz sebe i viknem: „Nikada, nikada, nikada vas nećemo ostaviti, pa makar svi nemali šta da jedemo!“. Izgovorila sam tu rečenicu, bez vikanja i stiskanja, ali sa jako uverljivim tonom i direknim pogledom u plavetnilo njihovih očiju. Sledećeg dana je ponovio isto pitanje, ali već sa smeškom na usnama. Nakon toga ga više nije imao potrebe ponavljati. Ali su tražili da čitamo tu priču svakodnevno, po više puta.

Kada sam im pričala Ivicu i Maricu dok su bili manji uvek sam izostavljala taj detalj – da su roditelji zbog siromaštva odlučili da ih ostave u šumi – i umesto toga bih rekla da su se izgubili. Nisam znala kako bih im objasnila tu činjenicu da roditelji mogu tako nešto da odluče i nisam želela da budu zbunjeni u vezi toga. Sad sam im rekla da se to dešavalo nekada davno jer su ljudi bili jako siromašni, ali da se danas tako nešto ne dešava. I još sam rekla da mi ni tada ne bismo to nikada učinili – da potvrdimo do kraja. Čitajući ovu priču iznova i iznova, i gledajući sa kakvom pažnjom upijaju svaku reč, shvatila sam da je ovo neka vrsta terapije za decu. Kroz ovu priču oni se suočavaju sa svojim najvećim strahom – da budu ostavljeni i izgubljeni u nepoznatom svetu. Kroz priču oni proživljavaju te emocije na jedan potpuno bezbedan način, i zaokružuju to iskustvo snalažljivim pronalaskom rešenja i srećnim završetkom. Zbog sposopnosti deteta da se potpuno uživi u priču, da živi u svojoj mašti, slušanje priča je jako bitan deo njihovog sazrevanja i odrastanja. Kao i igra, putem koje se priče iz njihove mašte ovaploćuju u još realnije iskustvo. Iz tog razloga, ne treba izbegavati negativne događaje u pričama, koliko god da nama ponekad deluju surovi. Deca još ne poznaju tu dimenziju surovosti koju mi poznajemo, i oni te iste informacije doživljavaju drugačije nego mi. I baš preko priča se upoznaju sa raznim vrstama osećanja, sa raznim ljudskim karakterima, sa raznim mogućnostima delovanja koja ih čekaju u stvarnom životu. Što priča dublje zadire u njihove emocije, strahove ili potrebe, to su više privučeni njom i imaju je potrebe puno puta slušati, da bi doživeli to iskustvo i integrisali ga unutar sebe. Slušanje priča je realna detetova potreba kao što je realna i potreba za hranom.

Priče koje imaju za temu odvajanje od roditelja i na kraju ponovni susret i zajedništvo sa roditeljima su prikladne naročito za najmlađu decu.To su priče poput Ivice i Marice, Zlatokose i tri medveda, Palčića, Pinokia, i još nekih manje poznatih priča. Nama su se trenutno sve ove priče počele spontano preplitati kroz igru, naše kućno pozorište i kroz slušanje. Iako su moja deca malo osetljivija od drugih, kao što sam opisala u prethodnom članku, verujem da su svoj deci ovog uzrasta ovo „goruće“ teme, pošto je prvih nekoliko godina nakon rođenja najizraženija potreba za sigurnošću. Zato je važno da puno grlimo decu dok su mala, i da im grejemo dušu pričama koje će im dati osećaj da su sigurni i bezbedni u toplom roditeljskom gnezdu. Ovaj najraniji osećaj sigurnosti je osnova koja će popločiti tlo budućeg života deteta svim onim stvarima koje su preduslov za sreću: samopouzdanje, osećaj lične vrednosti, poverenje u život i u životnu svrhu.

U ezoteričnom smislu, ovo odvajanje i ponovni susret od voljenog bića i od bića koje je izvor života je tema svake pojedine duše ovoga sveta. To je odnos između duše i Boga, odnos u kojem duša pokušava da pronađe put do svog izgubljenog izvora. Prirodno stanje duše je da boravi u bliskom zajedništvu sa Bogom, bez obzira gde se nalazi. Bog je sveprisutan i u tom odnosu ne postoji prepreka sa Njegove strane – samo sa naše. Potraga za Bogom i čežnja za ponovnim susretom sa Njim je duboko usađena u prirodu svakog živog stvora, baš zato što je to najprirodnije stanje postojanja. Kao što je malom detetu najprirodnije stanje postojanja u bliskom dodiru sa roditeljima. Kroz detinju nevinost se mnogo jasnije probija sjaj duše nego kroz odbrambene obruče odraslog čoveka. Ali ako odrastao čovek uspe da očuva detinju nevinost u sebi kao dragocenu kap vode u pustinji, onda ima nade da će duša sretno isijavati i kroz njega.

Kada postanemo roditelji dobijamo priliku da se opet osvežimo detinjom kapi u svojoj unutrašnjoj pustinji. Ako smo se ponovo susreli, ja i moje unutrašnje dete, onda ima nade da ćemo ovoga puta ostati zajedno. I da ćemo zajedničkim naporima uvek negovati dete u svojoj deci, čak i onda kada porastu i zaborave na priče, na suze, na pitanja i na smeh koji im sada greju dušu i uljuljkavaju ih u miran san. Ali ovoga puta, mi ih nećemo zaboraviti.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Love Of Books by George Hodan

6

Osetljiva i zahtevna deca

013

Od vremena kada sam ih držala u rukama kao bebe, prvo nju pa ubrzo i njega, znala sam da su veoma osetljiva bića. Nisam uspela da ih izvedem iz kuće prva tri meseca jer bi posle nekoliko minuta počeli sa vrištanjem i neutešnim plakanjem, sve dok ih ne bi uvela unutra i podojila. Prema tradiciji drevnih Veda, dete i majka ne bi trebali da izlaze iz kuće prva tri meseca nakon detetovog rođenja, pošto je detetov energetski sistem izuzetno osetljiv i treba da bude zaštićen od ljudi, buke, gužve, i praktično svega što se dešava u javnosti. Moram priznati da nisam imala nameru da sledim ovo pravilo, ali sam bila prisiljena, jer drugačije nije moglo. Sisali su mnogo češće nego što je propisano u zvaničnim listama. Noću su se uvek često budili, i teško uspavljivali. Od kada se sin rodio, buđenja su postala naročito teška, jer bi oboje u isto vreme zahtevali mene, a to nije bilo uvek fizički izvodljivo. U drugoj godini su počeli pokazivati rezervisanost i otpor prema strancima, koji su tek nedavno počeli da popuštaju – na prvi pogled nisu baš prijateljska deca koja dele osmehe svakome koga vide. Sa drugom decom su krajnje rezervisani dok ih malo bolje ne upoznaju. Na igralištima i u igraonicama prvo se ukipe i dobro osmotre sve i svakoga, pa tek onda počinju da se opuštaju, ukoliko ne odluče da žele otići. Vezanost za mene je od početka ogromna, ali je varirala u različitim fazama. Taman kad bih pomislila, evo, konačno se osamostaljuju i mogu bez mene, oni počnu da se vraćaju na faze simbiotske vezanosti, prave scene ako izađem iz kuće bez njih, ljute se ako izađem u dvorište bez njih, čim primete da me nema u njihovoj neposrednoj blizini čujem panično „mama, gde si?“. Sva sreća da ovo rade naizmenično, ne oboje u isto vreme, kao da nesvesno održavaju neku vrstu ravnoteže između sebe. Dugo vremena smo izbegavali bilo kakve posete ili putovanja sa njima, ne zato što je teško pripremiti im nešto za jelo i piće, nego zato što je teško nositi se sa njihovim napadima nervoze, otpora, izlivima nezadovoljstva ili velikog uzbuđenja (naročito prilikom uspavljivanja i buđenja), koje je vrlo lako izazvati nama nepoznatim razlozima. Od svih izazova koje nosi roditeljstvo, uvek su mi najteže padale ove emotivne vrteške u kojima sam jednostavno prisiljena da igram ulogu stuba čiji je zadatak da nas održava na okupu, da se ne bismo razleteli na sve strane pod udarima nekontrolisanih osećanja, poriva i instinktivnih impulsa. Kako rastu ovaj zadatak postaje malčice lakši, zato što razum počinje da prevladava instinkte, a naziru se i slabašni počeci samokontrole. Kao što je rekla Penelopa Lič, u jednom trenutku ćete samo primetiti da se nepredvidivo i instinktivno dete pretvorilo u razumno ljudsko biće sa kojim postaje moguće dogovoriti se. Aleluja, dočekali smo!

Mogi ljudi bi rekli (i kažu), to je zato što još uvek sisaju, ja sam ih navikla na sebe, ja sam na neki način prouzrokovala ovakvo njihovo stanje. Ali istina je obrnuta – ja sam oduvek samo sledila njihove potrebe i pokušavala da ih ispunim, onako kako bi ih protumačila i razumela. Ne tvrdim da deo mog emotivnog stanja, naročito podsvesnog, ne prelazi na njih, to se svakako dešava, mi se međusobno preplićemo kao korenje jednog drveta, pošto se nalazimo u prirodnom stanju simbiotičke povezanosti. Moje uverenje je da tu povezanost ne treba seći, ne treba nasilno odvajati korenje jedno od drugog, jer tako se ne postiže nezavisnost, samostalnost, a ponajmanje celovitost, nego se tako zadobijaju rane. U prve dve, tri godine života oni jesu nerazumna i instiktivna bića, i imaju pravo da takvi budu. Ako ovo zaista prihvatimo, nećemo se osećati neprijatno zbog njihovih emotivnih izliva. Ako ta ispoljavanja u nama bude neprijatnost, to može značiti da mi sami imamo problem sa tim istim emocijama blokiranim unutar sebe. Jer mnogima od nas takva slobodna emotivna ispoljavanja u ranom detinjstvu nisu bila dozvoljena.

Kada sam pročitala članak čiji je autor osnivač centra Prirodno Roditeljstvo u Zagrebu (meni najdraži izvor informacija o roditeljstvu, na ovim područjima), dobila sam potvrdu da nisam luda i da moja deca nisu Marsovci koje treba u čudu gledati i pitati se kako su se uopšte našla na ovoj planeti pristojne i samostalne dece od najmanjih nogu! U članku se opisuju četiri osnovne karakteristike po kojima možemo decu razlikovati i bolje razumeti njihovu osobenost: osetljivost, zahtevnost, temperament i sposobnost prorade frustracija. I evo citata koji doslovno opisuje naše male osetljivce:

„Osjetljivo dijete velikih potreba

Opisaću samo dvije kombinacije od velikog broja mogućih, kako bismo sagledali koliko je važno poznavati svoje dijete i imati neke informacije, bez kojih se često osjećamo izgubljeno u roditeljstvu. Jedna od krajnje zahtjevnih kombinacija u djetetu je jaka temperamentnost, izražena senzibilnost, snažna zahtijevnost i loša otpornost na frustracije. To je jednostavno dijete s povećanim potrebama i roditelji zaista treba da imaju veliki kapacitet, što nije lako ni najstaloženijem roditelju.

Ovom djetetu trebaće puno duži period dojenja, snažno će plakati kada ne dobija ono što mu treba (kontakt, emocionalnu bliskost), iscrpljivaće roditelje nespavanjem, neće je puštati od sebe do četvrte, ili pete godine, u razvojne faze će ulaziti kasnije i trajaće duže… Kad je već situacija takva, jedino što možemo je angažovati se, možda puno više nego smo planirali, da bi uz naš dodatni napor proveli dijete kroz rani formativni period i pomogli mu da se uspije “posložiti”, organizovati i ojačati svoj od starta osjetljivi sistem.

S druge strane, ako propustimo odraditi ono što takvo dijete nesvjesno zahtijeva i očekuje od nas, ono će cijeli život osjećati posljedice, zbog čega će je mnogi ovako opisivati: “Ona je hipersenzibilna, ne smiješ joj ništa reći, odmah viče ili se rasplače, od partnera se ne odvaja i strašno je ljubomorna, kad joj nešto ne ide od ruke poludi.” http://www.roditelji.me/blog/2015/01/16/cetiri-dimenzije-po-kojima-se-djeca-razlikuju-od-rodenja/

Ako počnemo istraživati na ovu temu saznaćemo da ima sve više dece koja su hipersenzibilna I hiper-zahtevna (high needs children). Čak i ako ne istražujemo na internetu, dovoljno je pogledati oko sebe, svoju, komšijsku ili decu svojih poznanika, među kojima ćemo sigurno pronaći barem jedno dete iz ove kategorije. U uslovima života kojima su deca danas izložena to nije nikakvo čudo. Vreme u kojem živimo nosi velike promene, turbulencije i ubrzanja na svim nivoima, i logično je da deca koja se sada rađaju i rastu moraju biti prilagođena takvim uslovima. Možda nam informacije o indigo i kristalnoj deci zvuče kao bajka ili preterivanje, ali ako malo bolje osmotrimo decu oko sebe, ne tamo neku natprosečno nadarenu decu sa drugog kontinenta nego našu i komšijsku decu, videćemo da većina njih pokazuju simptome barem polovine odlika koje nose indigo i kristalna deca. Osetljivost, perceptivnost, snaga volje, osećaj sopstvene vrednosti, preplavljenost utiscima i emocijama, saosećaj prema drugim živim bićima – da imenujem samo neke od njih. Kada su deca izoštrenih čula i velikog senzibiliteta izložena negativnim uticajima, da bi nekako uravnotežili te uticaje oni pokazuju simptome agresivnosti, nervoze, razne „hiper“ oblike ponašanja, ili povučenost u raznim nijansama sve do autizma. Na žalost, atmosfera oko nas je nabijena negativnim uticajima, a senzibilna deca ih registruju svojim fino podešenim senzorima, i reaguju na njih negativnim simptomima. Onda se roditelji i okolina postave prema deci kao da su negativna, pokušavaju da isprave tu negativnost još negativnijim metodama, i onda deca počinju da prisvajaju negativan imidž kao njihovu osobnost, što u samom početku možda nije bilo ni blizu istine. Jedna od stvari koju deca jasno registruju, iako možda ne znaju kako da je imenuju, jeste licemerje. Licemerno je tražiti od deteta da bude dobro, poslušno, razumno, pristojno, samoovladano, a u isto vreme ga zasipati aktivnostima i primerima koji su daleko od toga. Licemerno je tražiti od deteta da sledi pravila koja ni mi sami ne sledimo. Licemerno je podsticati detetove nezdrave navike (ili ga ne zaštititi od njih), a posle ga kritikovati i kažnjavati zbog istih. Mogućnosti nezdravog i nesređenog života su tako blizu svih nas, tako nadohvat ruke, tako lepo upakovane u dodir plišane udobnosti, da je vrlo teško odupreti im se. Današnje udobnosti i gotova rešenja (od crtanih filmova do ishrane industrijskom hranom), iako na mnoge načine olakšavaju život, mogu ometati prirodan razvoj naše dece. Naše navike da sve i svakoga procenjujemo samo iz jedne perspektive, iz jedne kutije u koju svako „normalan“ treba da se uklopi (jer ako se ne uklopi znači da nije normalan), mogu pokolebati detetov i naš osećaj lične vrednosti, i čak pokvariti celi naš odnos sa detetom. Verovatno danas više nego ikada pre postoji potreba da se izađe iz šablona očekivanog društvenog ponašanja i da se uđe u dinamičan proces proširene lične odgovornosti i ličnih potencijala. Ako svoje dete posmatramo kao jedinstvenu osobu i pokušavamo da ga upoznamo onakvo kakvo ono jeste, bez upoređivanja i takmičenja sa drugima, imamo veće šanse da podstaknemo ono što je vredno i dobro u njemu, ono što ga čini pozitivno posebnim među svima ostalima.

Ono što mi pokušavamo u odnosu sa našom decom, koja su primeri dobitne kombinacije zahtevosti i osetljivosti (!), pre svega je da sledimo njihove potrebe i pokušavamo da ih ispunimo najbolje što možemo (mislim na potrebe, a ne na hirove). Nikada ih ne prisiljavamo na nešto prema čemu pokazuju veliki otpor (zato kod nas nije postojao trening za nošu; zato ne postoji odvajanje od sisanja; zato još uvek spavamo zajedno). Pružamo im neprekidno prisustvo nekoga od bliskih ljudi, jer njihov najveći strah je da budu sami ili sa nepoznatima (prisustvo može biti i da su sami u dvorištu, a ja u kuhinji, ali da znaju da uvek mogu tamo da me pronađu). Trudimo se da ih što više zaštitimo od preterane stimulacije i uzbuđenja koje nosi moderan gradski život, i zato smo izabrali da živimo u malom mestu gde je dostupan dodir sa prirodom, i zato nemamo televizor, a kompjutere ne uključujemo dok su budni. Trudimo se da sledimo njihov tempo razvoja i njihova interesovanja i da ih ne upoređujemo sa drugom decom, tako da neke stvari koje deca njihovog uzrasta bolje znaju oni tek uče i mi nismo uznemireni zbog toga. Trudimo se da budemo pažljivi kada menjamo aktivnosti i da ih pripremamo unapred za aktivnosti koje slede, pošto imaju tendenciju da se jako udube u nešto što rade i da pružaju otpor kada to treba da se promeni. Trudimo se da uvažavamo njihove izbore, ukoliko nisu van granica realnih potreba i zdravog razuma. I verovatno najvažnije, puno se grlimo, dodirujemo, mazimo i uživamo u bliskosti.

Ne kažem da je uvek sve savršeno, ima dana kada bude i vikanja i svađanja, ali dok nam je komunikacija otvorena, uvek se dođe do zadovoljavajućeg rešenja. Ne kažem da je lako kako možda zvuči dok pišem, ima dana kada poželim da dobijem malo godišnjeg odmora od majčinstva, ili makar jednu noć bez buđenja… Ipak, stojim iza svih svojih izbora, ako se pokaže da neki od njih nisu bili pravi priznaću da nisam savršena i nastaviću dalje sa novim saznanjima. Neprekidno učimo, i danas znam mnoge stvari koje nisam znala pre nekoliko godina i koje bih drugačije uradila da jesam. Ali ako se trudimo da damo najbolje od sebe sa što više ljubavi u sadašnjem trenutku, sigurno smo na pravom putu, zajedno sa neizbežnim greškama.

I na kraju moram spomenuti da ovo ništa ne bi bilo moguće da nemamo veoma podržavajućeg tatu/supruga, koji je pristao da bude jedini u porodici koji privređuje, što je u današnje vreme jednako sa luksuzom, i koji često pristaje da bude angažovan u mnogim kućnim poslovima da bih ja mogla da se posvetim svemu o čemu sam upravo pisala (naročito u kriznim trenucima). Zahvalna sam mu na tome, a verujem da će deca kada porastu i uvide koliko im je to puno značilo dok su bili mali, biti još zahvalnija.

Srdačno,

Tamara

 

 

 

0

Veština komuniciranja sa empatijom

Pišem ovaj tekst kao svojevrsni nastavak prethodnog „Emotivni usponi i padovi naših mališana“, sa naglaskom na fazu izgradnje identiteta koju sam spominjala da naročito moj sin intenzivno prolazi, koja se odvija od 2 do 5 godine, i za koju su najviše karakteristični ti emotivni usponi i padovi. Prijateljica mi je poslala link sa tekstom jedne mame koja deli sa drugima svoju „tajnu“ kako najbolje izaći na kraj sa temper tantrumima, ili kako to prevode na srpski, zacenjivanjima deteta u tom uzrastu. Ono što sam pročitala u tom tekstu sam već puno puta pročitala u raznim tekstovima, istražujući ovu temu, i puno puta se uverila da je to jedan od najvažnijih komunikacijskih alata ne samo za prevazilaženje tantruma, nego za odnose uopšte. I odlučila sam da posvetim ovaj članak toj temi, jer mislim da je izuzetno važna svim roditeljima, naročito onima koji žele da se bave roditeljstvom na nežan, povezujući i stvaralački način.

Tajna je u jednostavnom potvrđivanju ili reflektovanju onoga što dete oseća. Jeste vrlo jednostavno, ali u praksi zahteva puno transformacije na sopstvenom načinu izražavanja, dok nam to ne postane navika ili druga priroda. Ovo je možda jedna od najčešćih tema o kojima sam čitala i slušala, a opet se puno puta desi da to ne uradim kada je potrebno – jednostavno zaboravim! Zato što imam naviku da odgovaram na nečije ponašanje tekstovima iz svoje glave, onako kako se JA osećam ili kako JA mislim o tome. Potvrđivanje ili reflektovanje je upravo suprotno: jednostavno ponovimo ono što nam neko kaže, ili ono neizrečeno koje pokušava da nam prenese svojim ponašanjem. Maknemo JA iz centra i postavimo drugu osobu u centar trenutne komunikacije. To ne znači da sam JA nebitan/nebitna, ako neko sada to misli, nego to znači da sam JA trenutno ok, i da osoba sa kojom komuniciram ima neki problem, dok ja staloženo pokušavam da izađem u susret toj osobi. Naročito kada su u pitanju deca koja još nisu spremna za zrelu i odgovornu komunikaciju, mislim da je posebno važno postaviti se u položaj stabilne osobe koja je u principu ok, iako možda trenutano umorna, iziritirana ili neispavana, osobe koja izlazi u susret detetu koje nije u stanju samo prevazići i usmeriti emocije koje ga spopadaju. Najprirodniji i najefikasniji način je da potvrdimo detetu da je uredu da se tako oseća, i da ga razumemo i prihvatamo. Da li ste nekada imali u sebi pomešana osećanja i niste ne sami znali šta vam je? I da li ste osetili veliko olakšanje kada bi neko pogodio šta vam je i definisao to rečima? Koliko se ovo tek odnosi na decu u tom najmlađem uzrastu, koja skoro svaki put kada pokazuju „problematično“ ponašanje imaju pomešana osećanja, i koja ne znaju ni kako da ih nazovu, a kamoli kako da ih definišu! Njima je neophodna naša pomoć u tom procesu, bilo kroz pitanja kada nismo sigurni: Da li si tužan zato što je tata otišao bez tebe? Da li si besna zato što ne mogu sada da se igram sa tobom?….. bilo kroz potvrde kada smo sigurni: Znam da ti je žao što nećemo kupiti konjića, teško je kada nešto želimo, a ne možemo da ispunimo… ili… Uznemirena si zato što moraš da čekaš poslepodne da idemo na bazen, teško je biti strpljiv kada nešto želiš odmah. Jednostavno potvrdimo i iskažemo ono što dete oseća u tom trenutku, istovremeno dajući do znanja da saosećamo, razumemo i prihvatamo. Ne nudimo magična i nerealna rešenja, ne lažemo, ne zavaravamo. Ne morališemo i ne držimo lekcije, jer u tom uzrastu njihovo razumevanje nema dovoljno kapaciteta da shvati zašto nešto nije dobro ponašanje. Što jednostavnije i iskrenije, lakše će doći do njihovog srca. Čak i ako odmah ne prestanu sa nepoželjnim ponašanjem, u jednom trenutku će prestati, a unutar sebe će graditi dobru sliku o sebi i jasniju svest o svojim emocijama.

To što smo potvrdili kako se osećaju ne znači da moramo ispuniti njihovu želju ako je to u suprotnosti sa našom odlukom. Kada se setim da primenim reflektovanje u situacijama kada moja deca nešto jako žele, a ja sam odlučila da to nije dobro za njih, ili nije pravo vreme, ili je prosto nemoguće, u početku rečenice im dam do znanja da razumem kako se osećaju, i kada to izgovorim oni se u trenutku smire i pogledaju me sa nadom u očima. Kada izgovorim drugi deo rečenice kojim i dalje ne pomeram granice koje sam postavila, u istom trenutku nastave sa plakanjem i vrištanjem. Onda ja ponovim proces nekoliko puta (ponavljanje je majka znanja!). I tokom tog ponavljanja se postepeno utišaju. Najčešće na kraju ponudim neku drugu aktivnost ili drugi objekat ili drugo rešenje, ali tek kada se dovoljno smire.

Reflektovanje je jedan od osnovnih postulata Ne-nasilne komunikacije kojom se bave mnogi savetnici, psiholozi i diplomate širom sveta. Takođe sam se susrela sa ovim pojmom kada sam proučavala Imago terapiju za pomaganje u partnerskim odnosima doktora Hervila Hendriksa. U ovoj terapiji je to osnovni alat koji partneri treba da primenjuju tokom konverzacije. U početku nam može zvučati suludo razgovarati na ovaj način – samo ponavljati šta je drugi rekao dok nam on ne potvrdi da je to hteo da kaže (Ono što si sada rekao/rekla je…… Da li sam u pravu?). Ali baš se radi o tome da često NE ČUJEMO šta je drugi hteo da nam kaže jer smo prezauzeti svojim mislima i svojim reakcijama. Zato se većina problematičnih odnosa, bilo između partnera, prijatelja ili roditelja i dece, tokom vremena svodi na napad i odbranu, pošto je svako učauren u svoj obrazac, u svoju kontrolnu dramu. Ali ako počnemo da komuniciramo jedni sa drugima na ovaj način, počinjemo da izlazimo iz te čaure i da pokazujemo istinsko interesovanje za drugu osobu. Druga osoba počinje da se oseća shvaćenom. Počinjemo da primenjujemo empatiju, a ne samo da pričamo o njoj. Ali kao što rekoh na početku teksta, potrebno je puno vežbe, podsećanja i ponavljanja da bi nam to postalo navika, i mogu slobodno izjaviti, komunikacijska veština koja nam može puno pomoći u životu. Kao roditelji imamo dovoljno prilika da vežbamo ovu veštinu sa svojom decom dok su još mala, kao i kasnije, podržavavajući i sebe i njih u emotivnom sazrevanju i samo-osvešćivanju.

Ovo je link za tekst koji sam spomenula na početku, a koji vodi do daljih tekstova na ovu temu:

http://www.toddlerapproved.com/2013/11/my-favorite-tip-for-calming-tantrums.html?m=1

Srdačno,

Tamara