0

U svetu igre i vunene čarolije

Ako se možda pitate gde sam bila do sada, naslov sve govori!

Od kada sam počela da se „bavim“ roditeljstvom počela sam da istražujem svet dečije igre i igračaka. Jer, kao što znamo, igra je najvažniji posao deteta, a igračke su najčešći predmeti koji se u igri koriste. Sa velikim odobravanjem sam prihvatila zaključak da je mnogo lepše i korisnije za dete da mu nudimo ručno rađene igračke i predmete sačinjene od prirodnih materijala, a da što više izbegavamo veštačke materijale i komercijalne igračke. Stvari kojima smo okruženi utiču na naše raspoloženje, i kvalitet igračaka utiče na razvoj i raspoloženje dece. Uopšte nije isti osećaj kada uđemo u sobu jarkih boja punu tehničkih uređaja i plastičnih igračaka strpanih u ogromnu kutiju, ili u sobu rustičnog ugođaja u pastelnim bojama sa drvenim, vunenim i platnenim igračkama na policama i korpama punim prirodnih materijala kao što su šišarke, kamenčići, školjke i slično. Baš kao što je sasvim drugačiji osećaj kada uđemo u sobu gde su stvari razbacane po podu, odeća po foteljama, a na stolu ne može da se raspozna šta je šta i šta čemu služi, ili u sobu gde je svaka stvar na svome mestu, prekrivači i stolnjaci zategnuti pod konac, a u vazduhu lebdi krutost apotekarske sterilnosti. Negde između ove dve krajnosti se krije ono što bi se moglo nazvati urednost sa elementima spontanosti ili spontanost sa elementima urednosti, koje bismo mogli proglasiti nekom zlatnom sredinom. Svaki od ovih prostora pobuđuje različite osećaje i raspoloženja, i obrnuto, odražava osećaje i raspoloženja ljudi koji u njemu borave. Danas se jako puno pažnje poklanja izgledu dečijih soba, dečijem nameštaju, dečijim igračkama, dečijoj odeći. Većina stvari koje se nude na tržištu u suštini su suvišne i precenjene, da ne koristim reč nepotrebne. Sećam se, od stvari koje sam pripremila za bebu pre prvog porođaja mi je trebalo manje od pola. Nisam bila dovoljno informisana i nisam još imala nikakvog iskustva o negovanju bebe i deteta. Slično je i sa ostalim stvarima. Malo ko se zaista pita kako će uređenje dečije sobe i izbor igračaka zaista uticati na dete. Da li je nešto potrebno, preterano, previše stimulativno, razdražujuće, umirujuće? Današnji stil života previše naglašava važnost zabave, i skloni smo da animiranju deteta poklanjamo pažnje više nego što je to zaista potrebno, čak i zdravo. Naravno, deca ne vole da se dosađuju, ali nije neophodno da im svaki slobodan trenutak ispunjavamo zabavnim aktivnostima, izlascima ili zabavnim programom na medijima. Današnji stil života nameće da roditelji nemaju dovoljno vremena za bavljenje detetom ili ležerno zajedničko vreme provedeno sa detetom. Ono što se nudi kao rešenje je zaokupiti decu igračkama, tv programima, izlascima, igraonicama i vrtićima gde će se neko drugi baviti njihovim vaspitavanjem i animiranjem, neko ko je ionako plaćen za to. Ovo je verovatno najveća greška i najtužnija iluzija u kojoj su današnja deca prinuđena da žive. Jer na postoji ništa na ovome svetu što je detetu važnije, potrebnije i za čime više žudi nego što je to kontinuirano društvo roditelja i mogućnost aktivne razmene ljubavi i učenja sa njima.

Nije dovoljno dati detetu igračku da se samo igra. Njemu smo u igri potrebni i mi. Mame, tate, tetke, stričevi, bake, deke, sestre, braća. Učestvujući u igri sa decom, ili obavljajući aktivnosti sa decom u duhu igre, dobijamo priliku da ih podučavamo i vaspitavamo na najprirodniji i njima najugodniji način. Sećam se rečenice koju je davno izgovorila moja poznanica, majka gluvonemog deteta: „Muž i ja smo odlučili da uđemo u njegov svet umesto da ga uvedemo u naš“. Ja mislim da što uspešnije uđemo u svet svoje dece, njima omogućavamo da što uspešnije (postepeno) ulaze u svet odraslih. Kroz igru i svet mašte deca uče o „opipljivom i realnom“ svetu nas odraslih. Po svojoj prirodi deca su željna da uče, da saznavaju, da budu korisni i priznati članovi prvo porodice pa onda društva. Koliko će u tome biti uspešni u najvećoj meri zavisi od toga koliko su pozitivno podstaknuti. A za većinu dece slušanje i izvršavanje naredbi nije toliko podsticajno kao što je nenametljivo prenošenje znanja kroz igru. U svojoj biti, igra je prirodna aktivnost duše; igra je spoljašnja manifestacija unutrašnje radosti, kreativnosti i ljubopitljivosti. Što smo spremniji i otvoreniji za igru, više se osećamo mladima. Ne znači da se trebamo igrati 24 časa na dan, ali vreme odvojeno za igru sa decom je jednako važno kao i vreme odvojeno da im skuvamo ručak, da im operemo odeću, da zaradimo novac za njihovo izdržavanje. Ponekad imamo vremena samo da im ispričamo priču, ponekad da se odigramo žmurke, ponekad da držimo lutku koja predstavlja mamu, ponekad da budemo protivnici u mačevanju. Ponekad samo damo ideju i oni polete u igru ni ne obraćajući pažnju na nas. Ponekad smo im potrebni svakih pet minuta da rešimo neku dilemu, da im pomognemo u pravljenju kuće od kocaka, da pogledamo kako su divnu sliku nacrtali kredom na betonu. Nekad smo im potrebni manje, nekada više, ali tokom najranijih godina detinjstva smo zasigurno heroji i heroine njihovih života. A znamo da herojski posao nikada nije previše lak, inače ne bi bio herojski!

U mojim igrama sa decom često koristim jednostavne lutkarske predstave da im prenesem neku priču. Moji mališani ih jako vole, i često od tih predstavica nastane čitav niz novih priča i situacija kojih se oni kasnije sami igraju. Kao što sam napisala na početku, trudim se da lutke za predstavu budu što više prirodne, jednostavne, prijatne za dodir i estetski privlačne na jedan nenametljiv način. Od kada sam počela da istražujem ove vrste lutaka, vrlo su mi se dopale lutke sačinjene od vune. I evo sada, nakon godinu ili dve posmatranja i razmišljanja, rešila sam da ih probam sama napraviti. Prvo sam otišla kod poznanice da mi pokaže kako se sa iglom može formirati vuna, jer mi je to izgledalo kao neka naučna fantastika, ali sam brzo uvidela da je sama tehnika vrlo jednostavna, a sve ostalo je, kao što mi je i ona rekla, stvar vežbe i kreativnosti. Prvo sam napravila zeku, pa još jednog zeku da ima i za seku i za batu, i igra sa njima je potrajala mnogo duže nego što sam očekivala. Tokom boravka u Austriji smo čitali nemačku bajku Zlatni konj koja nam se jako svidela, a nismo poneli nijednu igračku konja od kuće. Napravila sam prvo jednog, pa onda i drugog zlatnog konja od žute vune koji su postali još omiljeniji od zečića. A kada sam od žene kod koje smo boravili (vlasnice farme ovaca, konja i krava) dobila na poklon ogromnu torbu punu raznobojne vune, zaključila sam da je pustovanje vune zvanično postalo moj novi hobi! Priznajem da jako uživam u njemu, i tokom samog rada i kada vidim rezultat i reakciju dece. Najlepše od svega je što se osećam kao da mogu napraviti skoro svaku moguću lutku koju poželim. A pošto volim da izvodim kućno lutkarsko pozorište i planiram da nastavim sa tim, sada imam savršeni alat da napravim sve likove koji su mi potrebni.

132

137

Naša vunena ekipa!

140

Sa batom iz Eko spirale.

101

Anđeo za božićni poklon.

263 266

Snežna majka za naše zimske priče i predstave.

Pre nego što sam rešila da se oprobam u pustovanju vune kupila sam seki za rođendan dve ljupke vunene lutkice iz udruženja Eko spirala. Seka je bila oduševljena, i već dva meseca se svakodnevno igra sa njima. Toplo ih preporučujem svakome ko želi da zakorači u magiju vunene čarolije!  http://www.ekospiral.org/store/p12/LuLu_lutkice_od_vune.html

Verujem da ću probati da pravim nešto i za prodaju. U sledećem članku nešto više o tome.

Lep dan vam želim,

Tamara

Advertisements
3

Volimo igru i praznike

Jedan sunčani novembarski dan, jedno maštovito brdo od peska, sa razbacanim sjajnim kamenčićima, pećinama, jezercima, putićima. Drugari su se celi dan izležavali, kupali, trčkarali i tražili kravice po svome brdu, ne želeći da ga napuste ni na trenutak jer im je baš tamo najlepše. Onda je stigao i ručak sa kolačićima, pa su se na kratko povukli u kuhinju da isprobaju sve što su im bata i seka uz maminu i tatinu pomoć prethodni dan ispekli i skuvali, pa onda opet na brdo. Celi dan se brdo kupalo u blistavoj svetlosti sunčanog jesenjeg dana, celi dan su bata i seka jurcali oko njega i družili se sa drugarima i kravicama kojima je brdo bilo današnje jedino igrališta. Povremeno su se mama i tata pridruživali jurcanju i igranju, a povremeno bi uživali u toplim tonovima jesenjih boja koje su se takođe igrale sa sunčevim zracima po krošnjama kruške, kajsije i višnje u našem dvorištu. Kada je sunce zašlo nekako smo uspeli da napustimo dvorište i da odnesemo drugare i kravice na spavanje u sobu gde će im biti ipak toplije. A pred spavanje, bata i seka su nekoliko puta pitali hoće li brdo biti i sutra u dvorištu… i kada će već svanuti jutro da se opet sa njime igraju.

Ovako smo mi danas proslavili najlepši Krišnin festival „Govardan puđa“, koji je i Mira Bai slavila u svojim devocijskim pesmama: „Ar koto kal, giridhari lal, arale, arale robe…“ – „Kada ću moći da te vidim, dragi Giridari Lal (Krišna koji je podigao brdo Govardan)? Dok ne dođe taj dan, samo ću ostati ovde i čekati, četkati…“

069

044

043

046

047

080

090

091

Srdačno,

Tamara

0

Kreativne mogućnosti sa drvenim lutkicama

Možda ne mogu baš reći da su najomiljenije, jer bi bila nepravda prema drugim dragim igračkama, ali su sigurno najčešće u rukama moje dece. Drvene lutkice koje možemo sami obojiti, naslikati, obući i osmisliti. Na engleskom ih zovu „peg dolls“, a pošto ne znam da li ima neki adekvatan tome prevod na srpski, ja ih zovem jednostavno drvene lutkice. Prvo sam ih viđala na Waldorf blogovima i odmah se zaljubila u njih, a onda sam na veliku radost otkrila da ih mogu kupiti kod proizvođača drvenih igračaka, srećne li podudarnosti, baš ovde u Adi (zanatska radnja Pinokio). Lutkica izgleda ovako:

059

Prvo što sam od njih napravila su bili Ivica, Marica i baba-veštica kojima sam sašila odeću od filca i nalepila kosu od vune za pustovanje, i to sam ukombinovala u Božićni poklon zajedno sa kućicom od kolača koje pravi moja prijateljica. Nakon prvobitnog oduševljenja kućica od kolača je brzo poručkana, a Ivica, Marica i baba-veštica se nisu baš puno koristili za igranje nego više za ukras – na kraju krajeva, priča o Ivici i Marici nije naša omiljena priča.

206

Onda sam se setila da napravim junake priča koje jesu naše omiljene, a to su priče o Krišni, njegovom bratu Balarami i njihovim drugarima pastirima. Iako priče potiču iz indijske tradicije i njihovi junaci su bogato obučeni i ukrašeni, odlučila sam da ih napravim što jednostavnije, naročito zato što sam ih ovaj put nacrtala, a priznajem da nisam previše likovno nadarena. Već je početak crtanja „drugara“ bio praćen velikim interesovanjem dece i nestrpljenjem kada će biti gotovi i spremni za igru. I od trenutka kada su bili gotovi pa sve do danas, definitivno su njihove najčešće i naradije korišćene igračke. Ništa ne smeta što su tako jednostavno urađeni – obojani u jednu boju (svako u različitu), sa očima, ustima i jednom ogrlicom kao jedinim motivima. Još jedan dokaz da su deci najdraže jednostavne igračke koje sadrže njima blisko značenje. Kada trebaju da izaberu neku igračku da ponesu sa sobom u goste ili na put, skoro uvek su to „drugari“.

095

089

Nakon godinu i po dana igranja sa „drugarima“ odlučila sam da ih obnovim, tačnije da napravim nove, zato što su tu i tamo već počeli da se vide tragovi ožuljanosti, i zato što sam primetila da moji mališani počinju da obraćaju više pažnje na detalje kao što su nakit i odeća, što me je navelo da malo obogatim i proširim našu družinu. Dodala sam još dva drugara, tako da ih umesto četiri ima šest, i nacrtala sam im lice,kosu, ruke, donju odeću i ogrlice, a Krišni i Balarami još cvetne venčiće i bisere u kosi. Vau! Stari drugari su brzo zaboravljeni, a novi su se savršeno uklopili u tok sve maštovitije pozornice za igru. Nedostaje još nekoliko likova koje planiram da nacrtam: mama i tata, na malkice većim lutkicama, i jednog mračnog „fantoma“ koji će predstavljati sve one negativce koje Krišna i Balaram sa lakoćom pobeđuju.

046

Osim drugara sam napravila i dve pčelice, koje prestavljaju pčelicu Maju i Pava, junake omiljenog crtanog filma moje dece koje gledaju na televizoru kada odemo baki u posetu (kod nas se crtani ne gledaju i nema televizora). Oni su takođe česti učesnici u igri i „zujanju“ po sobama.

054

Ono što je najlepše kod ovih lutkica je mogućnost da sami osmislimo likove i da im udahnemo dušu kroz moć sopstvene mašte u sinergiji sa maštom naše dece. Već sama izrada lutkica, bilo da ih bojimo ili im šijemo odećicu, predstavlja povezivanje sa dečijim svetom i mogućnost da se i sami povežemo sa detetom u sebi. A deca, posmatrajući kako se lutkica postepeno manifestuje, uživaju u celom procesu i u slatkom iščekivanju kada će biti gotove. Da ne pominjem da im ništa ne smeta i ako nisu gotove – Malini i Gabriel se već dve nedelje igraju sa mamom od Krišne i Balarame kojoj sam stigla da nacrtam samo suknju!

Dečija jednostavnost je mnogo savršenija nego perfekcionizam nas odraslih.

Srdačno,

Tamara

3

Šta je dobra igračka?

022

Pridajem veliku važnost dečijim igračkama zato što one predstavljaju bitan deo dečijeg sveta koji se vrti oko igre kao osnovne platforme delovanja tokom čitavog detinjstva. Kao pristalica Waldorf obrazovanja suvišno je napomenuti da sam vrlo selektivna po pitanju materijala od kojeg se prave igračke, kao i po pitanju simbolike koju igračka nosi. Prednost imaju igračke napravljene od drveta, vune, pamuka i ostalih prirodnih materijala; zatim igračke koje su ne sasvim dovršene i koje pružaju detetu mogućnost manipulacije i eksperimentisanja kao što su drvene kocke, komadi prirodnih tkanina, pletene korpe, kartonske kutije, materijali iz prirode kao što su grančice, kamenčići, školjke, šišarke i slično; zatim igračke koje napravimo zajedno sa decom kao što su jednostavne lutke, oblici od kartona i papira, bilo šta što sašijemo ili obojimo (ako smo vični ručnim radovima i ako imamo dobru kolekciju alata kod kuće ova poslednja kategorija može da se proširi na puno raznovrsnih predmeta za igru). Ovakve vrste igračaka pre svega odišu nežnom, prijatnom energijom koja hrani čula deteta i ne nadražuje ih bespotrebno. Postoje dokazi da dodir drveta i prirodnih materijala povoljno utiče na naša čula, dok dodir veštačkih materijala kao što je plastika otupljuje čula. Na današnjem tržištu vlada opšta navala plastičnih, drečavih, drečećih, krutih, jeftinih (i skupih!) igračaka koje su vrlo nadražujuće, izrađene bez ljubavi i iz čisto profitnih razloga. A da ne pominjem simboliku koju nose i koja oslikava poremećene vrednosti današnjeg društva: lutke koje izgledaju kao da su izvršile plastičnu operaciju lica i tela, zastrašujuća čudovišta i oružja, razne vrste tehnoloških sprava i slično.

Osim što su takve neadekvatne igračke danas dostupne na svakom koraku, postoji opšta tendencija da se dečije sobe zatrpavaju igračkama i gomilaju u kutijama. Sigurna sam da svako od nas zna barem po jedno dete koje ima svaku moguću igračku koja može da se zamisli, a da je i pored toga nezadovoljno i da se dosađuje. To je zato što zatrpavajući dete igračkama mu činimo medveđu uslugu – lišavamo ga mogućnosti da mašta i eksperimentiše, a to su osnovne psihološke i moždane funkcije koje su detetu potrebne tokom detinjstva. Time ga doslovno gušimo, na dajemo mu fizičkog ni suptilnog prostora (ni podrške) da zamišlja i koristi sopstvenu maštu. Iz ovog razloga je dobro da igračke budu što više nezavršene, da što više dopuštaju detetu mogućnost različitih uloga za različite situacije u igri. Zato se u Montesori pedagogiji koriste samo materijali i praktično nema gotovih igračaka, nego dete samo stvara sa materijalima koji mu izazovu interesovanje. U Waldorf pedagogiji se takođe koriste neoformljene igračke i naročito puno materijala iz prirode, čak su i lutke uglavnom napravljene bez crta na licu ili sa minimalnim crtama, zato da bi dete moglo da zamišlja izraze lica u skladu sa raspoloženjem u igri. Kad god primetim, a primetim vrlo često, da moja deca u igri zamišljaju da je neki predmet nešto što uopšte nije, znam da smo na pravom putu – mašta je puštena u pogon! Dok se igramo sa decom mi odrasli imamo tendenciju da odmah hoćemo da napravimo situaciju što sličniju stvarnosti, barem sam ja to primetila kod sebe (i to je upravo ideja kojom se vode fabrike igračaka, koja je ideja prilagođena odraslima, a ne deci). Ali tokom vremena sam naučila da suzdržavam taj poriv i da puštam njih da određuju šta će šta da predstavlja u igri, a šta će biti samo „zamišljeno“. I prosto je neverovatno koliko toga je samo zamišljeno, i koliko toga lako može postati nešto što je u tom trenutku potrebno. Korpe i kutije mogu postati pećine, kreveti, avioni, kuće, štale, stolice, šeširi, kacige…, marame mogu postati jezero, haljina, ljuljaška, ogrtač, krila…, jastuci mogu postati tvrđava, konji, kreveti, planine… A umesto lutaka za razne likove im odlično mogu poslužiti prstići (šta sve ti prstići nisu do sada bili!), papuče, listovi, kestenje, orasi, kamenčići, ključevi, čak i voće na kuhinjskom stolu. Jednom rečju – što više zamišljanja, to bolje. To je najbolja vežba za razvijanje kreativnosti, snalažljivosti i bogatog unutrašnjeg života. Moć zamišljanja kod dece direktno ruinira gledanje televizije i svih drugih medija, kao i pretrpavanje nekvalitetnim i gotovim igračkama koje savršeno preslikavaju stvaran svet odraslih. Deci je potrebno da otkrivaju, da isprobavaju i da zamišljaju – jedino tako će zaista ući u svet odraslih kada bude bilo pravo vreme za to. Svog detinjstva se sećam kao jako lepog i prijatnog iskustva, naročito po pitanju igre, a sestra i ja nismo uopšte imale puno igračaka. Sežam se da smo se često igrale sa papirnim lutkama koje su imale odeću, i to je bilo sve – ostalo smo zamišljale. I ništa nam nije nedostajalo niti smo priželjkivale da imamo. A maštanju nije bilo kraja…

Pretrpavanje možemo izbeći redovnim čišćenjem/izbacivanjem/poklanjanjem svega što više nije u upotrebi, kao i svega što nema pravu vrednost za razvoj našeg deteta, a dobili smo na poklon ili smo kupili dok još nismo razmišljali o ovome. Korisno je i rotirati igračke dva puta godišnje, pa će duže ostati zanimljive. Iako može zvučati paradoksalno, ali ostavljanjem manjeg izbora probranih igračaka možemo poboljšati igru deteta, jer mu ostavljamo više prostora i ne opterećujemo ga sa previše izbora. Kada imamo manji izbor igračaka korisno je da ih rasporedimo sa nekim smislom, tačnije da ih postavimo u određene aranžmane, kao na primer kutak za lutke i predmete koji bi mogli da se koriste za igru lutkama, kutak za vozila, kutak za kocke i materijale, kutak za čitanje i slično tome. Kreativni nered tokom igre jeste dobrodošao, ali previše nereda sa mnoštvom razbacanih igračaka po celi dan stvara atmosferu netrpeljivosti i nervoze (ne samo kod odraslih nego i kod dece). I opet, ne treba ni u ovome biti fanatik i uskratiti detetu previše igračaka, naročito ako je do sada naviklo da ih ima mnogo. Kao i u svemu, treba naći pravu meru i osetiti šta je dovoljno. Obično ako nisam sigurna da je neka igračka za bacanje isprobam da je sklonim u ormar na neko vreme, i ako je ne traže mesec ili dva onda je uklonim. Ili ak želim da je zadržim sklonim je na neko vreme pa ponovo vratim nakon nekoliko meseci.

Naše omiljene igračke sa kojima se puno igramo i koje smatram da zadovoljavaju gore spomenute standarde idu otprilike ovim redosledom:

Drvene lutkice u raznim likovima – mamina radionica

Vozila – autići, kamioni, zaprežna kola sa konjima, vozić, uglavnom drveni, metalni, a provuče se i koji plastični

Drvene kocke – dok su bili manji nisu se puno igrali kockama osim što bi ponekad pravili kule, ali sada ih puno koriste za pravljenje kućica i igrališta za drvene lutkice

Lutka-beba sa gumenim licem, rukama i nogama i sa mekanim krpenim trupom (imamo jednu i za batu)

Nekoliko krpenih ručno rađenih lutaka iz Indije koje su dugo vremena stajale samo za ukras, ali od pre nekoliko meseci postale su jedna od najčešćih zanimacija za igru. Predstavljaju Krišnu i Radhu koji su naši omiljeni junaci iz priča.

Figurice raznih životinja, uglavnom drvene i nekoliko gumenih

Čigre u raznim veličinama

Muzički instrumenti (drveni)

Nekoliko mekanih krpenih i plišanih životinja

Slikovnice i knjige

Od prirodnih materijala korpa sa kestenjem, žirovima i orasima, a trenutno su hit školjke koje je tetka donela sa mora.

Marame i nakit za prerušavanje (u zadnje vreme jako aktuelno)

Uvek aktuelna kutija sa svim i svačim (stari foto aparat, naočare, baterijske lampe, novčanici, flašice i slično)

 

Osim ovih imamo i plastične igračke koje sam ipak zadržala i koje su stvarno puno korištene i korisne:

U dvorištu -motor guralica, tricikl, autić guralica, dva konja za jahanje (jedan plastični i jedan drveni) – ne znam stvarno šta bismo bez njih! Istina da se sve ovo sigurno može nabaviti kvalitetnije od drveta, ali nekako smo ležerni po tom pitanju za sad.

Igračke za igranje u pesku i bazenu, kao što su kantice, lopatice, brodići i slično.

Lopte, tenis i slično.

Male plastične figurice koje koristimo za potapanje i igre u vodi.

 

Ima nekoliko stvari koje još nemamo i koje su mi u planu da nabavimo:

Svilene marame za igru, jedan od poznatih rekvizita u Waldorf vrtićima i porodicama, koje stvaraju divnu bajkovitu atmosferu kako god da se koriste (http://sarahssilks.com/)

Drvene stalke preko kojih se mogu prebaciti materijali za pravljenje šatora, takođe obavezan rekvizit u Waldorf vrtićima

Još krpenih lutaka za igru i za lutkarske predstave

Drvo – kućica

 

Koje su vaše omiljene igračke? Volela bih da čujem još neke ideje koje nisu sa našeg spiska.

Srdačno,

Tamara

PS: Zaboravila sam dve važne stvari: 1. kuhinjske šerpe, lonci, tave i varjače…..2. puzle i slagalice, za sad još uvek jednostavne

 

 

 

 

 

1

Živeo život bez malih ekrana!

1920554_795679020461454_337391019_n

Najbolja odluka koju smo suprug i ja doneli u korist svoje dece je ta da ukinemo gledanje crtanih filmova na kompjuteru. To smo učinili pre mesec dana (šteta da nismo mnogo ranije!), i pozitivni rezultati su jasno uočljivi: manje nervoze, manje natezanja, mnogo više kreativnosti, igranja, čitanja, pričanja priča i mirnijeg spavanja. Iako sam odavno svesna lošeg uticaja medija kako uopšte tako i na razvoj deteta, ipak nam je trebalo puno vremena da se osmelimo na ovaj korak. U našem domu, gde god da smo živeli, nikada nije bilo televizora, čak i ako je nekada bio prisutan bio je minimalno ili nikako korišten. Koristimo samo kompjutere koje smatramo mnogo boljom opcijom od televizora, očito zbog mogućnosti lične kontrole nad sadržajima koje koristimo i gledamo – ali upravo to se pokazalo kao još gora opcija kada je u pitanju malo dete. Mi smo na kraju došli do toga da je naš dvoipogodišnji sin zahtevao da gleda jednu istu scenu po pola sata, i još je naučio da je sam vraća na početak. Kada bih stavila kompjuter na višu policu on bi nalazio načina da se penje što je donosilo još i rizik od padova, tako da bih radi sigurnosti kompjuter ponovo vraćala dole. Da ne pominjem rana jutarnja buđenja uz vrištanje da gleda „svoje scene“, i kasnije leganje iz istog razloga. Naravno da smo pokušavali da stanemo tome na put, na različite načine koji se uklapaju u naš koncept nežnog roditeljstva (znači da batine i slično nije dolazilo u obzir), i to je donosilo puno natezanja, konflikata, tantruma i frustriranja sa obe strane. Sa starijom ćerkom bi se moglo doći do nekog dogovora i uspostaviti neko razumno vreme za gledanje crtanog, ali sa sinom je to nemoguće, s obzirom na razvojnu fazu u kojoj je trenutno (strašne dve i divlje tri). Tako je u isto vreme u suprugi i meni sazrela odluka da sklonimo kompjutere u potpunosti i da ih ne koristimo dok su deca budna.

Odvojili smo jedan dan da ih pripremimo govoreći kako sutra kompjuteri idu kod majstora na popravku i neko vreme nećemo moći da ih gledamo. Sledeće jutro ih više nije bilo u sobi. Za divno čudo, ta novost je bila prihvaćena mnogo mirnije nego što sam očekivala, bez histerije i tantruma. Ali narednih 6-7 dana je bilo u znaku odvezivanja od vezanosti, ili oslobađanja od zavisnosti. Deca su se jako vezala za junake i događaje iz crtaća koje su gledali (koji su svi bili dobri, pozitivni i prihvatljivi), i često smo imali skoro pa osećaj krivice da smo im oduzeli prijatelje za kojima pate. Ali čvrsta ubeđenost da je mnogo zdravije za njih da žive bez vezanosti za male ekrane nas je održala da ne odustanemo pred njihovim suznim očima koje su silno želele da opet gledaju ono što im je pričinjavalo toliko zadovoljstva (iako to nisu zahtevali jer su prihvatili da je nemoguće). A onda se počeo dešavati preokret – počeli su da se igraju svega što su gledali na crtaćima. Malo po malo, to je postala zamena za zadovoljstvo koje su dobijali od crtaća (ah, koliko zdravija zamena!). I postepeno je nestala senka tuge u njihovim očima, koje su živnule od radosti koju donosi maštovita igra. Naravno, igrali su se oni i ranije, ali njihova igra je puno puta bila isprekidana gledanjem crtanih koji, koliko god da su pozitivni, izazivaju pasivnost. Sada, kada nema druge opcije osim igranja, njihova igra je postala daleko, daleko maštovitija, bogatija, življa i radosnija. Počela je da im se budi sposobnost imaginacije u mnogo većoj meri nego ranije, što se i poklopilo sa razvojnim skokom u kojem se upravo sad nalaze – buđenjem imaginativne igre. Oni skoro kao da imaju svoje malo pozorište i menjaju scene, uloge, priče… i ponavljaju ih jako puno puta sa velikim žarom. Igraju se priča koje pričamo i čitamo, i crtanih kojih se sećaju. Od svih aktivnosti koje čine, ove igre im donose najviše radosti, naročito kada smo u njih uključeni suprug, tetka ili ja. I to je slika kako bi detinjstvo trebalo da izgleda, a ne pasivno sedenje ispred malih ekrana, i to satima!

Ovo su između ostalih razlozi zbog kojeg mi se sviđa Waldorf pristup obrazovanju: bez medija ili sa veoma ograničenim pristupom medijima, puno kretanja, svežeg vazduha, pesmica, pričanja i imaginacije. Prema Rudolf Stajneru deca su osetljivije prirode nego odrasli, njihova suptilna tela, njihov mozak i nervni sistem su još uvek u razvoju, i zato ih ne treba preplavljivati čulnim podražajima i stimulansima jer to remeti njihov razvoj. Slike koje gledaju preko medija su preterani stimulans za njihova čula, bez obzira da li su pozitivne ili negativne, a ako su još i negativne onda su i pogrešna hrana za njihovu psihu koja upija kao sunđer sve što dolazi preko čula. Najzdravije je da deca primaju utiske iz prirodnih izvora: da slušaju ljudski glas koji im priča i peva sa ljubavlju, da posmatraju interakcije između ljudi i uče iz njih, da učestvuju u poslovima odraslih u skladu sa svojim mogućnostima, da borave u prirodi i osete njene mirise, boje, dodire, ukuse, da imaju dovoljno vremena da se slobodno igraju prema svojim unutrašnjim impulsima. Odkako su moja deca prestala da gledaju crtane, imam utisak kao da se prostor oko njih raščistio i sada ti njihovi unutrašnji impulsi mogu da se slobodno ispolje, bez da ih nešto vuče sa strane. Ranije, čim bi nastupio trenutak dosade, odmah hoće da gledaju crtani, a sada ne, nego smišljaju šta bi zaista hteli da rade, istražuju, eksperimentišu, isprobavaju… baš ono što bi deca trebala što više da rade. Gledanje crtanih krade njihovo dragoceno vreme koje bi trebalo da utroše na aktivni, pozitivni razvoj njihovog bića. A dobre sadržaje koje bi mogli da usvoje gledanjem crtanih je mnogo zdravije da usvajaju putem pričanja priča i bajki, a kasnije čitanjem.

Ima puno informacija o tome koliko je gledanje medija štetno za malu decu, otupljuje ih, čini ih pasivnima, smeta razvoju mozga, itd, ali još uvek kao da je to sve nekako nejasno, nedovoljno naglašeno, nedovoljno ozbiljno shvaćeno većini ljudi i roditelja. U skoro svaku kuću u koju uđem obavezno radi barem jedan televizor, a najčešće i kompjuter, i deca sede ispred velikih ekrana neprekidno izložena njihovom uticaju. Ovo je postalo toliko normalno da je jako čudno ako neko to dovodi u pitanje. Na žalost, i moja deca su bila izložena medijima u mnogo većoj meri nego što sam ja ikada želela i planirala, zbog okruženja i određenih životnih situacija, ali svo to vreme mi je u umu gorela crvena lampica: kada ćemo da prekinemo sa ovim?! I uspeli smo… do daljnjeg, nadam se što dužeg.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Kristina Radnić

0

Pružanje pažnje hrani srca naših mališana

Fotografija0860

Kada živimo sa dvogodišnjacima, trogodišnjacima i četvorogodišnjacima dešava se s vremena na vreme da ih obuzimaju trenuci nezadovoljstva, neposlušnosti, inata, kenkanja, tantruma… Kada krenu da se kotrljaju takve emocije uvek prvo pokušam da shvatim odakle izviru, šta im je uzrok i koja to njihova potreba nije zadovoljena. Ako su te emocije stvarne, one nikada nisu proizvod nekog hira. U pozadini uvek leži neka potreba koja nije zadovoljena ili primećena. Često je odgovor vrlo jednostavan: umor zbog nedovoljno kvalitetnog sna, napetost zbog preterane stimulacije i uzbuđenja (ovo su naši najčešći), glad i žeđ, frustracija zbog neuspeha u postizanju nekog rezultata. Ovo su najočigledniji uzroci. Malo suptilniji od toga je nedostatak pažnje od strane voljene osobe (čitaj roditelja), osobe za koju su emotivno vezani. U našem slučaju, ako moja deca svaki dan ne dobiju dobru dozu moje neometane pažnje sigurno će pokazati jednu od gore spomenutih reakcija. Pozitivna pažnja koju dobijaju od mene i od ostalih članova bliže porodice je hrana za njihovo srce, um i psihu, jednako važna kao i hrana koju dobija njihovo fizičko telo. Načini na koje pružam pažnju svojoj deci su raznoliki i svaki od njiih je važan na svoj način.

1. Telesno dodirivanje, grljenje, maženje, nosanje, ljubljenje, golicanje, i u našem slučaju, još uvek sisanje. Ima puno zajedničkih igara koje obuhvataju ove razmene nežnosti i koje moja deca traže više puta u toku dana… puno puta. Na ovom nivou razvoja mislim da su detetu ove razmene primarna psihološka potreba kao način na koji se osećaju voljenima i povezanima sa osobama koje im znače… i zato ne štedimo na njima.

2. Biti suigrač u igri prema njihovim željama. Ono što oni žele od nas tokom igre je za njih mnogo važnije od onog što mi mislimo da treba da radimo. Prateći svoju decu kako se igraju iz dana u dan shvatila sam da su mališani mnogo jednostavniji nego što mi zamišljamo, i da moramo da pojednostavimo svoje umove da bismo se uskladili sa njima. Zato nam često uloge koje nam oni dodele u igri mogu izgledati besmislene ili dosadne, ali iz njihove perspektive nije tako. Moja deca su ove zime počela sve više da se igraju imaginativnih igara koje oni vrte i ponavljaju bezbroj puta, kao mini skečeve. U njihovim igrama uvek postoji jedno mesto za mene i to mesto im je posebno važno. Ponekad treba da budem dosta aktivna, a ponekad je dovoljno samo da sedim i kažem jednu rečenicu (istina, pedesetak puta!). Ponekad preuzimam ulogu lutke ili više lutaka, a ponekad sam narator koji opisuje šta se upravo dešava dok oni izvode sve radnje. Naravno, često se dešava da se usput zaigraju sami i da ni ne primete kako sam se iskrala u kuhinju i u međuvremenu oprala sudove. Ali sjaj koji im se pojavi u očima kada mama dođe da se igra sa njima mi uvek potvrđuje da sam na pravom mestu u pravo vreme, da delim sa njima najvažniji deo njihovog detinjstva kroz koji uče i u kojem najviše uživaju, i koji je upravo – igra.

3. Reflektovati njihova razmišljanja, ideje i identifikacije na pozitivan način. Ovo se takođe najviše dešava kroz igru, ali i usput u običnim razgovorima i dok obavljamo druge zajedničke delatnosti. Pre svega treba da slušamo šta nam dete govori i da mu to reflektujemo na pozitivan način. Moj sin mi pruža prazan tanjir:“Mama, vidi skuvao sam supu, vidi kako je vruća!“- „Aha, skuvao si supu, uh baš je vruća“. Moja ćerka se seća starijeg dečaka koji je prošle godine na kampovanju hvatao male guštere i držao ih u dlanovima, pa iz vedrog neba dođe i pokaže mi sklopljene šake:“Vidi mama, uhvatila sam guštera!“- „Jao, stvarno, a je li to beba gušter?“- „Jeste!“ Sećam se kako sam davno pročitala u knjizi jednog renomiranog psihologa o tome koliko je važan ovo pozitivno reflektovanje u vreme kada dete u trećoj godini počinje proces unutrašnje identifikacije. Moja deca su baš sada u tom procesu, kada se identifikuju sa likovima iz priča, iz crtanih filmova (koje smo nedavno ukinuli ali se i dalje sećaju omiljenih junaka), i iz svakodnevnog života. U zadnje vreme ih više ni ne zovemo njihovim imenima nego se smenjuju Krišna i Madumangal, Ben i Holi, pčelica Maja i Pavo, tatini drugari i mamine drugarice, majstori sa ulice, čak i čika koji pušta balone u centru grada. Ima tu i svakojakih zverčica i demona, ali koliko god da ih ima svi su prihvaćeni! Ovo nije vreme kada treba sa detetom polemisati o tome zašto je neko dobar, a neko loš, i zašto je nešto za dečake, a nešto za devojčice (vrlo je moguće da se mnogi ne slažu sa time, ali ovo je moje lično ubeđenje), zato što na ovom stadijumu deca pre svega uče preko srca, a ne preko razuma i inteligencije, i zato što upijaju vrednosti ne preko reči koje im upućujemo nego preko ponašanja koje im pokazujemo. Ako prihvatamo likove sa kojima se oni identifikuju, često sa velikom strašću, dajemo im do znanja da prihvatamo njih same, i pomažemo im da oni sami kasnije sa većom lakoćom integrišu različite delove svoje sopstvene ličnosti u jednu celinu (sa čime mnogi odrasli imaju problema upravo zato što im u ranom detinjstvu nije dato da „budu“ ono za čime su osećali poriv u sebi). Ako prihvatamo njihove imaginarne idejei učestvujemo u tome da budu pozitivno odražene u stvarnosti, dajemo im ogromnu potvrdu da su vredni. Osim toga, pružamo im sreću i učestvujemo u njihovoj zabavi.

Kada pričamo o tome da dajemo pažnju, na bilo koji način i u bilo kojem obliku, to uvek podrazumeva da samo prisutni celim svojim bićem – telom, umom i rečima. Sa decom je ovo naročito važno jer njih ne možemo lako prevariti. Oni kao da imaju šesto čulo (stalno uključeno!) koje uvek registruje naša osećanja, raspoloženja i koliko smo prisutni u kominikaciji. Kada se kod moje dece pojave reakcije koje sam nabrojala na početku teksta, prva stvar koju moram da uradim je da vratim fokus na njih i na našu komunikaciju, jer najčešće tu leži uzrok i rešenje problema. Duboko disanje i unošenje smirenosti pre svega u sebe pa u atmosferu, nežan dodir i kontakt očima, blage reči i smiren ton, uglavnom čine čuda. A onda sednemo sa njima u krilu kao da pred sobom imamo sve vreme sveta i pitamo ih: „Hoćemo li da se mazimo ili igramo?“, i zaista tako i mislimo. Nakon toga je samo pitanje minuta kada će se raspršiti oblaci i ponovo pojaviti sjaj u očima i osmeh na usnama – ne samo deci nego i nama.

Ovo je text na engleskom jeziku koji daje zanimljive uvide o prihvatanju dečijih emocija, sa bloga Mirni roditelji, sigurna deca: http://peacefulparentsconfidentkids.com/2014/08/creating-bonds-accepting-a-childs-emotions/

Srdačno,

Tamara