0

Rukotvorine i pokloni

Ima nekih stvari zbog kojih mi je ovo mračno doba godine drago. Kada krenu da se skraćuju dani i da se proređuju zraci sunca, sva bića počinju da traže sklonište. Počinjemo da se gnjezdimo u udobnosti toplog doma, dok napolju travu stežu prvi jutarnji mrazevi. Okrećemo se vatri ognjišta da nas ugreje i okrepi, umesto zracima sunca koji su nam davali polet i snagu čitavog leta. Okrećemo se unutrašnjim izvorima svetla, pošto ga spolja dobijamo sve manje. Svetlost, toplina i zadovoljstvo postaju sve više unutrašnje prirode – njihovi izvori su porodica, ljudi sa kojima delimo blizak odnos, i naša sopstvena mašta, u kojoj se odražava sve ono što smo do sada upijali iz spoljašnjeg sveta. To je ravnoteža između svetlosti i tame, primanja i davanja. Ono što primimo u sebe putem svojih čula, čuvamo i nosimo u škrinji svoga uma, i posredstvom stvaralačkog impulsa vraćamo nazad u spoljašnji svet. Obogaćeno dodirom naše duše koja je jedinstveni, savršeni i celoviti delić Vrhovne Duše.

Razlog zbog kojeg sam (potajno!) jedva čekala da dođu malo hladniji dani i da se više vremena provodi unutra je bio taj da se mogu posvetiti pravljenju figurica od vune. Koliko god sam to pokušavala ubaciti u raspored tokom leta nije uspevalo, jer su prioriteti bili odlasci na bazen, radovi u bašti, pripremanje zimnice, putovanja i druženja. I dok su se svi oko mene žalili na dolazak jeseni i zime, ja sam se potajno radovala da ću imati više vremena da se na miru posvetim radovima koje volim. Meni su pustovanje vune i pletenje prava meditacija, istovremeno odmor i regeneracija za um… pa čak i usred dečije graje!

Decembar je bio mesec za pripremanje i poklanjanje poklona, nama još više jer je u decembru i sekin rođendan, kao uvod u praznično raspoloženje koje sledi. Uvek se trudim da za te prilike pronađem neke poklone koji će biti  lepi i korisni, što više prirodni i ručno rađeni. Ove godine sam pronašla nešto što sam dugo vremena tražila i priželjkivala da kupim: prava, originalna krpena lutka u Waldorf stilu, potpuno od prirodnih materijala i ručno šivena. Jeste da je naručena u zadnjem trenutku i da je malo kasnila, pošto je putovala iz radionice „Anine lutke“ u Hrvatskoj, ali nije nam žao zbog toga jer je postala sekin nerazdvojni pratilac u igrama i tokom spavanja. Lutka koja zrači toplinom, nežnošću i nenametljivom lepotom koja priliči dečijem viđenju sveta.

Ima još jedna ručno rađena igračka koju sam dugo vremena planirala da napravim ili kupim. Naručila sam je za ovogodišnji Božićni poklon od majstorice „Pippoli“ iz Novog Sada, ali nisam odustala ni od ideje da i sama napravim jednu. Knjiga je multifunkcionalna, sadrži puno lutkica za prste, lutkice bate i seke koje se mogu oblačiti, mogućnosti za vežbanje dečijih prstića u vezivanju pertli i pletenica. Kroz igru i priču sve je lakše i lepše.

Želim vam srećom i blagoslovima ispunjenu Novu Godinu, uz puno prilika za igru, učenje i spoznaje koje nam osvetljavaju put!

Sa ljubavlju,

Tamara

 

Advertisements
0

U svetu igre i vunene čarolije

Ako se možda pitate gde sam bila do sada, naslov sve govori!

Od kada sam počela da se „bavim“ roditeljstvom počela sam da istražujem svet dečije igre i igračaka. Jer, kao što znamo, igra je najvažniji posao deteta, a igračke su najčešći predmeti koji se u igri koriste. Sa velikim odobravanjem sam prihvatila zaključak da je mnogo lepše i korisnije za dete da mu nudimo ručno rađene igračke i predmete sačinjene od prirodnih materijala, a da što više izbegavamo veštačke materijale i komercijalne igračke. Stvari kojima smo okruženi utiču na naše raspoloženje, i kvalitet igračaka utiče na razvoj i raspoloženje dece. Uopšte nije isti osećaj kada uđemo u sobu jarkih boja punu tehničkih uređaja i plastičnih igračaka strpanih u ogromnu kutiju, ili u sobu rustičnog ugođaja u pastelnim bojama sa drvenim, vunenim i platnenim igračkama na policama i korpama punim prirodnih materijala kao što su šišarke, kamenčići, školjke i slično. Baš kao što je sasvim drugačiji osećaj kada uđemo u sobu gde su stvari razbacane po podu, odeća po foteljama, a na stolu ne može da se raspozna šta je šta i šta čemu služi, ili u sobu gde je svaka stvar na svome mestu, prekrivači i stolnjaci zategnuti pod konac, a u vazduhu lebdi krutost apotekarske sterilnosti. Negde između ove dve krajnosti se krije ono što bi se moglo nazvati urednost sa elementima spontanosti ili spontanost sa elementima urednosti, koje bismo mogli proglasiti nekom zlatnom sredinom. Svaki od ovih prostora pobuđuje različite osećaje i raspoloženja, i obrnuto, odražava osećaje i raspoloženja ljudi koji u njemu borave. Danas se jako puno pažnje poklanja izgledu dečijih soba, dečijem nameštaju, dečijim igračkama, dečijoj odeći. Većina stvari koje se nude na tržištu u suštini su suvišne i precenjene, da ne koristim reč nepotrebne. Sećam se, od stvari koje sam pripremila za bebu pre prvog porođaja mi je trebalo manje od pola. Nisam bila dovoljno informisana i nisam još imala nikakvog iskustva o negovanju bebe i deteta. Slično je i sa ostalim stvarima. Malo ko se zaista pita kako će uređenje dečije sobe i izbor igračaka zaista uticati na dete. Da li je nešto potrebno, preterano, previše stimulativno, razdražujuće, umirujuće? Današnji stil života previše naglašava važnost zabave, i skloni smo da animiranju deteta poklanjamo pažnje više nego što je to zaista potrebno, čak i zdravo. Naravno, deca ne vole da se dosađuju, ali nije neophodno da im svaki slobodan trenutak ispunjavamo zabavnim aktivnostima, izlascima ili zabavnim programom na medijima. Današnji stil života nameće da roditelji nemaju dovoljno vremena za bavljenje detetom ili ležerno zajedničko vreme provedeno sa detetom. Ono što se nudi kao rešenje je zaokupiti decu igračkama, tv programima, izlascima, igraonicama i vrtićima gde će se neko drugi baviti njihovim vaspitavanjem i animiranjem, neko ko je ionako plaćen za to. Ovo je verovatno najveća greška i najtužnija iluzija u kojoj su današnja deca prinuđena da žive. Jer na postoji ništa na ovome svetu što je detetu važnije, potrebnije i za čime više žudi nego što je to kontinuirano društvo roditelja i mogućnost aktivne razmene ljubavi i učenja sa njima.

Nije dovoljno dati detetu igračku da se samo igra. Njemu smo u igri potrebni i mi. Mame, tate, tetke, stričevi, bake, deke, sestre, braća. Učestvujući u igri sa decom, ili obavljajući aktivnosti sa decom u duhu igre, dobijamo priliku da ih podučavamo i vaspitavamo na najprirodniji i njima najugodniji način. Sećam se rečenice koju je davno izgovorila moja poznanica, majka gluvonemog deteta: „Muž i ja smo odlučili da uđemo u njegov svet umesto da ga uvedemo u naš“. Ja mislim da što uspešnije uđemo u svet svoje dece, njima omogućavamo da što uspešnije (postepeno) ulaze u svet odraslih. Kroz igru i svet mašte deca uče o „opipljivom i realnom“ svetu nas odraslih. Po svojoj prirodi deca su željna da uče, da saznavaju, da budu korisni i priznati članovi prvo porodice pa onda društva. Koliko će u tome biti uspešni u najvećoj meri zavisi od toga koliko su pozitivno podstaknuti. A za većinu dece slušanje i izvršavanje naredbi nije toliko podsticajno kao što je nenametljivo prenošenje znanja kroz igru. U svojoj biti, igra je prirodna aktivnost duše; igra je spoljašnja manifestacija unutrašnje radosti, kreativnosti i ljubopitljivosti. Što smo spremniji i otvoreniji za igru, više se osećamo mladima. Ne znači da se trebamo igrati 24 časa na dan, ali vreme odvojeno za igru sa decom je jednako važno kao i vreme odvojeno da im skuvamo ručak, da im operemo odeću, da zaradimo novac za njihovo izdržavanje. Ponekad imamo vremena samo da im ispričamo priču, ponekad da se odigramo žmurke, ponekad da držimo lutku koja predstavlja mamu, ponekad da budemo protivnici u mačevanju. Ponekad samo damo ideju i oni polete u igru ni ne obraćajući pažnju na nas. Ponekad smo im potrebni svakih pet minuta da rešimo neku dilemu, da im pomognemo u pravljenju kuće od kocaka, da pogledamo kako su divnu sliku nacrtali kredom na betonu. Nekad smo im potrebni manje, nekada više, ali tokom najranijih godina detinjstva smo zasigurno heroji i heroine njihovih života. A znamo da herojski posao nikada nije previše lak, inače ne bi bio herojski!

U mojim igrama sa decom često koristim jednostavne lutkarske predstave da im prenesem neku priču. Moji mališani ih jako vole, i često od tih predstavica nastane čitav niz novih priča i situacija kojih se oni kasnije sami igraju. Kao što sam napisala na početku, trudim se da lutke za predstavu budu što više prirodne, jednostavne, prijatne za dodir i estetski privlačne na jedan nenametljiv način. Od kada sam počela da istražujem ove vrste lutaka, vrlo su mi se dopale lutke sačinjene od vune. I evo sada, nakon godinu ili dve posmatranja i razmišljanja, rešila sam da ih probam sama napraviti. Prvo sam otišla kod poznanice da mi pokaže kako se sa iglom može formirati vuna, jer mi je to izgledalo kao neka naučna fantastika, ali sam brzo uvidela da je sama tehnika vrlo jednostavna, a sve ostalo je, kao što mi je i ona rekla, stvar vežbe i kreativnosti. Prvo sam napravila zeku, pa još jednog zeku da ima i za seku i za batu, i igra sa njima je potrajala mnogo duže nego što sam očekivala. Tokom boravka u Austriji smo čitali nemačku bajku Zlatni konj koja nam se jako svidela, a nismo poneli nijednu igračku konja od kuće. Napravila sam prvo jednog, pa onda i drugog zlatnog konja od žute vune koji su postali još omiljeniji od zečića. A kada sam od žene kod koje smo boravili (vlasnice farme ovaca, konja i krava) dobila na poklon ogromnu torbu punu raznobojne vune, zaključila sam da je pustovanje vune zvanično postalo moj novi hobi! Priznajem da jako uživam u njemu, i tokom samog rada i kada vidim rezultat i reakciju dece. Najlepše od svega je što se osećam kao da mogu napraviti skoro svaku moguću lutku koju poželim. A pošto volim da izvodim kućno lutkarsko pozorište i planiram da nastavim sa tim, sada imam savršeni alat da napravim sve likove koji su mi potrebni.

132

137

Naša vunena ekipa!

140

Sa batom iz Eko spirale.

101

Anđeo za božićni poklon.

263 266

Snežna majka za naše zimske priče i predstave.

Pre nego što sam rešila da se oprobam u pustovanju vune kupila sam seki za rođendan dve ljupke vunene lutkice iz udruženja Eko spirala. Seka je bila oduševljena, i već dva meseca se svakodnevno igra sa njima. Toplo ih preporučujem svakome ko želi da zakorači u magiju vunene čarolije!  http://www.ekospiral.org/store/p12/LuLu_lutkice_od_vune.html

Verujem da ću probati da pravim nešto i za prodaju. U sledećem članku nešto više o tome.

Lep dan vam želim,

Tamara

0

Kreativne mogućnosti sa drvenim lutkicama

Možda ne mogu baš reći da su najomiljenije, jer bi bila nepravda prema drugim dragim igračkama, ali su sigurno najčešće u rukama moje dece. Drvene lutkice koje možemo sami obojiti, naslikati, obući i osmisliti. Na engleskom ih zovu „peg dolls“, a pošto ne znam da li ima neki adekvatan tome prevod na srpski, ja ih zovem jednostavno drvene lutkice. Prvo sam ih viđala na Waldorf blogovima i odmah se zaljubila u njih, a onda sam na veliku radost otkrila da ih mogu kupiti kod proizvođača drvenih igračaka, srećne li podudarnosti, baš ovde u Adi (zanatska radnja Pinokio). Lutkica izgleda ovako:

059

Prvo što sam od njih napravila su bili Ivica, Marica i baba-veštica kojima sam sašila odeću od filca i nalepila kosu od vune za pustovanje, i to sam ukombinovala u Božićni poklon zajedno sa kućicom od kolača koje pravi moja prijateljica. Nakon prvobitnog oduševljenja kućica od kolača je brzo poručkana, a Ivica, Marica i baba-veštica se nisu baš puno koristili za igranje nego više za ukras – na kraju krajeva, priča o Ivici i Marici nije naša omiljena priča.

206

Onda sam se setila da napravim junake priča koje jesu naše omiljene, a to su priče o Krišni, njegovom bratu Balarami i njihovim drugarima pastirima. Iako priče potiču iz indijske tradicije i njihovi junaci su bogato obučeni i ukrašeni, odlučila sam da ih napravim što jednostavnije, naročito zato što sam ih ovaj put nacrtala, a priznajem da nisam previše likovno nadarena. Već je početak crtanja „drugara“ bio praćen velikim interesovanjem dece i nestrpljenjem kada će biti gotovi i spremni za igru. I od trenutka kada su bili gotovi pa sve do danas, definitivno su njihove najčešće i naradije korišćene igračke. Ništa ne smeta što su tako jednostavno urađeni – obojani u jednu boju (svako u različitu), sa očima, ustima i jednom ogrlicom kao jedinim motivima. Još jedan dokaz da su deci najdraže jednostavne igračke koje sadrže njima blisko značenje. Kada trebaju da izaberu neku igračku da ponesu sa sobom u goste ili na put, skoro uvek su to „drugari“.

095

089

Nakon godinu i po dana igranja sa „drugarima“ odlučila sam da ih obnovim, tačnije da napravim nove, zato što su tu i tamo već počeli da se vide tragovi ožuljanosti, i zato što sam primetila da moji mališani počinju da obraćaju više pažnje na detalje kao što su nakit i odeća, što me je navelo da malo obogatim i proširim našu družinu. Dodala sam još dva drugara, tako da ih umesto četiri ima šest, i nacrtala sam im lice,kosu, ruke, donju odeću i ogrlice, a Krišni i Balarami još cvetne venčiće i bisere u kosi. Vau! Stari drugari su brzo zaboravljeni, a novi su se savršeno uklopili u tok sve maštovitije pozornice za igru. Nedostaje još nekoliko likova koje planiram da nacrtam: mama i tata, na malkice većim lutkicama, i jednog mračnog „fantoma“ koji će predstavljati sve one negativce koje Krišna i Balaram sa lakoćom pobeđuju.

046

Osim drugara sam napravila i dve pčelice, koje prestavljaju pčelicu Maju i Pava, junake omiljenog crtanog filma moje dece koje gledaju na televizoru kada odemo baki u posetu (kod nas se crtani ne gledaju i nema televizora). Oni su takođe česti učesnici u igri i „zujanju“ po sobama.

054

Ono što je najlepše kod ovih lutkica je mogućnost da sami osmislimo likove i da im udahnemo dušu kroz moć sopstvene mašte u sinergiji sa maštom naše dece. Već sama izrada lutkica, bilo da ih bojimo ili im šijemo odećicu, predstavlja povezivanje sa dečijim svetom i mogućnost da se i sami povežemo sa detetom u sebi. A deca, posmatrajući kako se lutkica postepeno manifestuje, uživaju u celom procesu i u slatkom iščekivanju kada će biti gotove. Da ne pominjem da im ništa ne smeta i ako nisu gotove – Malini i Gabriel se već dve nedelje igraju sa mamom od Krišne i Balarame kojoj sam stigla da nacrtam samo suknju!

Dečija jednostavnost je mnogo savršenija nego perfekcionizam nas odraslih.

Srdačno,

Tamara

3

Šta je dobra igračka?

022

Pridajem veliku važnost dečijim igračkama zato što one predstavljaju bitan deo dečijeg sveta koji se vrti oko igre kao osnovne platforme delovanja tokom čitavog detinjstva. Kao pristalica Waldorf obrazovanja suvišno je napomenuti da sam vrlo selektivna po pitanju materijala od kojeg se prave igračke, kao i po pitanju simbolike koju igračka nosi. Prednost imaju igračke napravljene od drveta, vune, pamuka i ostalih prirodnih materijala; zatim igračke koje su ne sasvim dovršene i koje pružaju detetu mogućnost manipulacije i eksperimentisanja kao što su drvene kocke, komadi prirodnih tkanina, pletene korpe, kartonske kutije, materijali iz prirode kao što su grančice, kamenčići, školjke, šišarke i slično; zatim igračke koje napravimo zajedno sa decom kao što su jednostavne lutke, oblici od kartona i papira, bilo šta što sašijemo ili obojimo (ako smo vični ručnim radovima i ako imamo dobru kolekciju alata kod kuće ova poslednja kategorija može da se proširi na puno raznovrsnih predmeta za igru). Ovakve vrste igračaka pre svega odišu nežnom, prijatnom energijom koja hrani čula deteta i ne nadražuje ih bespotrebno. Postoje dokazi da dodir drveta i prirodnih materijala povoljno utiče na naša čula, dok dodir veštačkih materijala kao što je plastika otupljuje čula. Na današnjem tržištu vlada opšta navala plastičnih, drečavih, drečećih, krutih, jeftinih (i skupih!) igračaka koje su vrlo nadražujuće, izrađene bez ljubavi i iz čisto profitnih razloga. A da ne pominjem simboliku koju nose i koja oslikava poremećene vrednosti današnjeg društva: lutke koje izgledaju kao da su izvršile plastičnu operaciju lica i tela, zastrašujuća čudovišta i oružja, razne vrste tehnoloških sprava i slično.

Osim što su takve neadekvatne igračke danas dostupne na svakom koraku, postoji opšta tendencija da se dečije sobe zatrpavaju igračkama i gomilaju u kutijama. Sigurna sam da svako od nas zna barem po jedno dete koje ima svaku moguću igračku koja može da se zamisli, a da je i pored toga nezadovoljno i da se dosađuje. To je zato što zatrpavajući dete igračkama mu činimo medveđu uslugu – lišavamo ga mogućnosti da mašta i eksperimentiše, a to su osnovne psihološke i moždane funkcije koje su detetu potrebne tokom detinjstva. Time ga doslovno gušimo, na dajemo mu fizičkog ni suptilnog prostora (ni podrške) da zamišlja i koristi sopstvenu maštu. Iz ovog razloga je dobro da igračke budu što više nezavršene, da što više dopuštaju detetu mogućnost različitih uloga za različite situacije u igri. Zato se u Montesori pedagogiji koriste samo materijali i praktično nema gotovih igračaka, nego dete samo stvara sa materijalima koji mu izazovu interesovanje. U Waldorf pedagogiji se takođe koriste neoformljene igračke i naročito puno materijala iz prirode, čak su i lutke uglavnom napravljene bez crta na licu ili sa minimalnim crtama, zato da bi dete moglo da zamišlja izraze lica u skladu sa raspoloženjem u igri. Kad god primetim, a primetim vrlo često, da moja deca u igri zamišljaju da je neki predmet nešto što uopšte nije, znam da smo na pravom putu – mašta je puštena u pogon! Dok se igramo sa decom mi odrasli imamo tendenciju da odmah hoćemo da napravimo situaciju što sličniju stvarnosti, barem sam ja to primetila kod sebe (i to je upravo ideja kojom se vode fabrike igračaka, koja je ideja prilagođena odraslima, a ne deci). Ali tokom vremena sam naučila da suzdržavam taj poriv i da puštam njih da određuju šta će šta da predstavlja u igri, a šta će biti samo „zamišljeno“. I prosto je neverovatno koliko toga je samo zamišljeno, i koliko toga lako može postati nešto što je u tom trenutku potrebno. Korpe i kutije mogu postati pećine, kreveti, avioni, kuće, štale, stolice, šeširi, kacige…, marame mogu postati jezero, haljina, ljuljaška, ogrtač, krila…, jastuci mogu postati tvrđava, konji, kreveti, planine… A umesto lutaka za razne likove im odlično mogu poslužiti prstići (šta sve ti prstići nisu do sada bili!), papuče, listovi, kestenje, orasi, kamenčići, ključevi, čak i voće na kuhinjskom stolu. Jednom rečju – što više zamišljanja, to bolje. To je najbolja vežba za razvijanje kreativnosti, snalažljivosti i bogatog unutrašnjeg života. Moć zamišljanja kod dece direktno ruinira gledanje televizije i svih drugih medija, kao i pretrpavanje nekvalitetnim i gotovim igračkama koje savršeno preslikavaju stvaran svet odraslih. Deci je potrebno da otkrivaju, da isprobavaju i da zamišljaju – jedino tako će zaista ući u svet odraslih kada bude bilo pravo vreme za to. Svog detinjstva se sećam kao jako lepog i prijatnog iskustva, naročito po pitanju igre, a sestra i ja nismo uopšte imale puno igračaka. Sežam se da smo se često igrale sa papirnim lutkama koje su imale odeću, i to je bilo sve – ostalo smo zamišljale. I ništa nam nije nedostajalo niti smo priželjkivale da imamo. A maštanju nije bilo kraja…

Pretrpavanje možemo izbeći redovnim čišćenjem/izbacivanjem/poklanjanjem svega što više nije u upotrebi, kao i svega što nema pravu vrednost za razvoj našeg deteta, a dobili smo na poklon ili smo kupili dok još nismo razmišljali o ovome. Korisno je i rotirati igračke dva puta godišnje, pa će duže ostati zanimljive. Iako može zvučati paradoksalno, ali ostavljanjem manjeg izbora probranih igračaka možemo poboljšati igru deteta, jer mu ostavljamo više prostora i ne opterećujemo ga sa previše izbora. Kada imamo manji izbor igračaka korisno je da ih rasporedimo sa nekim smislom, tačnije da ih postavimo u određene aranžmane, kao na primer kutak za lutke i predmete koji bi mogli da se koriste za igru lutkama, kutak za vozila, kutak za kocke i materijale, kutak za čitanje i slično tome. Kreativni nered tokom igre jeste dobrodošao, ali previše nereda sa mnoštvom razbacanih igračaka po celi dan stvara atmosferu netrpeljivosti i nervoze (ne samo kod odraslih nego i kod dece). I opet, ne treba ni u ovome biti fanatik i uskratiti detetu previše igračaka, naročito ako je do sada naviklo da ih ima mnogo. Kao i u svemu, treba naći pravu meru i osetiti šta je dovoljno. Obično ako nisam sigurna da je neka igračka za bacanje isprobam da je sklonim u ormar na neko vreme, i ako je ne traže mesec ili dva onda je uklonim. Ili ak želim da je zadržim sklonim je na neko vreme pa ponovo vratim nakon nekoliko meseci.

Naše omiljene igračke sa kojima se puno igramo i koje smatram da zadovoljavaju gore spomenute standarde idu otprilike ovim redosledom:

Drvene lutkice u raznim likovima – mamina radionica

Vozila – autići, kamioni, zaprežna kola sa konjima, vozić, uglavnom drveni, metalni, a provuče se i koji plastični

Drvene kocke – dok su bili manji nisu se puno igrali kockama osim što bi ponekad pravili kule, ali sada ih puno koriste za pravljenje kućica i igrališta za drvene lutkice

Lutka-beba sa gumenim licem, rukama i nogama i sa mekanim krpenim trupom (imamo jednu i za batu)

Nekoliko krpenih ručno rađenih lutaka iz Indije koje su dugo vremena stajale samo za ukras, ali od pre nekoliko meseci postale su jedna od najčešćih zanimacija za igru. Predstavljaju Krišnu i Radhu koji su naši omiljeni junaci iz priča.

Figurice raznih životinja, uglavnom drvene i nekoliko gumenih

Čigre u raznim veličinama

Muzički instrumenti (drveni)

Nekoliko mekanih krpenih i plišanih životinja

Slikovnice i knjige

Od prirodnih materijala korpa sa kestenjem, žirovima i orasima, a trenutno su hit školjke koje je tetka donela sa mora.

Marame i nakit za prerušavanje (u zadnje vreme jako aktuelno)

Uvek aktuelna kutija sa svim i svačim (stari foto aparat, naočare, baterijske lampe, novčanici, flašice i slično)

 

Osim ovih imamo i plastične igračke koje sam ipak zadržala i koje su stvarno puno korištene i korisne:

U dvorištu -motor guralica, tricikl, autić guralica, dva konja za jahanje (jedan plastični i jedan drveni) – ne znam stvarno šta bismo bez njih! Istina da se sve ovo sigurno može nabaviti kvalitetnije od drveta, ali nekako smo ležerni po tom pitanju za sad.

Igračke za igranje u pesku i bazenu, kao što su kantice, lopatice, brodići i slično.

Lopte, tenis i slično.

Male plastične figurice koje koristimo za potapanje i igre u vodi.

 

Ima nekoliko stvari koje još nemamo i koje su mi u planu da nabavimo:

Svilene marame za igru, jedan od poznatih rekvizita u Waldorf vrtićima i porodicama, koje stvaraju divnu bajkovitu atmosferu kako god da se koriste (http://sarahssilks.com/)

Drvene stalke preko kojih se mogu prebaciti materijali za pravljenje šatora, takođe obavezan rekvizit u Waldorf vrtićima

Još krpenih lutaka za igru i za lutkarske predstave

Drvo – kućica

 

Koje su vaše omiljene igračke? Volela bih da čujem još neke ideje koje nisu sa našeg spiska.

Srdačno,

Tamara

PS: Zaboravila sam dve važne stvari: 1. kuhinjske šerpe, lonci, tave i varjače…..2. puzle i slagalice, za sad još uvek jednostavne

 

 

 

 

 

0

Uskrs uzbuđenje

Ove godine smo katolički Uskrs proveli u Somboru kod bake, deke i tetke u stanu. Da smo bili u našoj kući u Adi, i da je bilo malo lepše vreme, napravila bih prolećni sto sa svežom travom i cvećem, ali ovako smo samo napunili korpu šarenim drvenim igračkama i organizovali potragu za jajima. Šest drvenih jaja i šest minijaturnih paperjastih igračkica pilića sam prethodnu noć sakrila na nekoliko relativno vidljivih mesta po stanu, da ne bude preteško da se nađu (između ostalog i u njihove cipelice). To je bila prva jutanja aktivnost (pre 8 sati) i uzvici uzbuđenja su probudili sve ukućane. Osim drvenih jaja su se našla i dva kinder jajeta, čiji sam veliki protivnik, ali (ponekad) ne mogu ništa protiv njih u bakinoj kući. Onda smo sjajnim gliterima šarali po drvenim jajima, i to je bilo zanimljivo nekih dvadesetak minuta. Ja sam pripremila još jednu aktivnost crtanja, šaranja i lepljenja, ali moja deca još uvek nisu previše zainteresovana za delatnosti likovne kulture, koliko god da im ja to pokušavam probuditi, tako da sam to ostavila za neku drugu priliku. Onda smo otkrili korpu koju je noćas ostavio zeka, i to je bilo toliko uzbudljivo da smo jedva uspeli da pojedemo doručak pre 10 sati.
Pošto sam pristalica prirodnih materijala, i ovaj put sam se odlučila da korpu napunim igračkama od drveta, koje sam prethodni dan našla po povoljnim cenama na tezgama starih zanata u centru grada. Nije da nisam imala i druge igračke u vidu, ali u poređenju sa ovim drvenim su izgubile svaku šansu: ne samo što su skuplje nego kao da nemaju „dušu“, naročito one brendirane koje se reklamiraju svakih deset minuta na kanalu za crtane (kako podmuklo), nemaju nikakvu edukativnu vrednost, bude pomodarstvo i pritom koštaju užasno puno u odnosu na to koliko zaista vrede. Tako da sam osetila pravo olakšanje kada sam videla dve poznate tezge sa drvenim igračkama na kojima sam kupovala i ranije. Ovaj put sam se odlučila za kamion koji šlepuje auto, kolica sa kokama koje kljucaju semenke kada se vuku, (vozila moraju da budu na spisku) starinsku i uvek aktuelnu čigru, figurice pčelice i Pinokia koje su zakačene na uzicu feder, pištaljke-priveske za ključeve u obliku zeke i bubamare (moj sin je oduvek bio opčinjen ključevima). Tome sam dodala i komplet za baštu sa dva mala ašova i malim grabljama (za decu ali pravi, iz poljoprivredne prodavnice), koji će nam biti korisni tokom narednih meseci, kao i jednu slikovnicu i Riznicu pesama Jovana Jovanovića Zmaja, za koju se nadam da će nam trajati i biti zanimljiva još puno godina.

211  212  217  239  240  238  241  243
Tetka im je kupila spomenar sa ključićem i to je bila jedna od glavnih atrakcija. Tačnije, spomenar je bio namenjen za Malini, pravi roza cvetni za devojčice, ali je Gabriel toliko bio nezadovoljan što nema i on (rekla sam, tajna je u ključevima!), da je tetka morala da kupi i njemu jedan (uspela je da nađe plavi sa medama). I dobar deo današnjeg dana je prošao u otključavanju i zaključavanju malog katanca… skakanju pčelice Maje i Pinokia, vožnji kamiona i auta po policama među knjigama, vrtenju čigre, premeštanju jaja i pilića sa mesta na mesto… Nismo uspeli ni da izađemo napolje u šetnju, a dan je već proleteo.
Volim praznike, naročito kada na njih gledam dečijim očima!

Srdačno,

Tamara

0

Potreba za jednostavnošću

Danas sam bila sa decom u igraonici. Pre nego što smo otišli došlo je nekoliko starijih dečaka (oko 6 godina), na proslavu rođendana. Imala sam priliku da vidim ono što sam puno puta čula od sestre koja je radila neko vreme u igraonici, kako se deca tog uzrasta, naročito dečaci, ponašaju divlje, nekontrolisano i često destruktivno. A onda na sve to devojke koje rade u igraonici su glasno odvrnule muziku (ne dečiju), možda da skrenu pažnju dečacima sa divljanja na ples, ili sebi „za dušu“. Moja deca koja su inače hipersenzitivci su bila sve više pogubljena u toj atmosferi i začuđeno posmatrala šta se dešava oko njih, a već nam je skoro isteklo vreme, pa smo se brže bolje pokupili i otišli.
Puno puta mi se nametalo isto pitanje koje sam se upitala i danas: kako okruženje u kojem živimo utiče na našu decu, i kako sprečiti ili neutralisati negativne posledice nezdravog okruženja? Moje ubeđenje je da deca sama po sebi nisu i ne mogu biti kriva. Toliko puta čujemo kako su današnja deca drugačija nego pre, uglavnom u negativnom kontekstu. Kako ja to vidim je da deca odražavaju ono što se dešava oko njih i čemu su većinu vremena izložena, kao ogledalo. To je princip koji je važio i nekad i sad: deca su kao sunđeri koji upijaju energiju i poruke kojima su izloženi i onda ih reflektuju kroz svoje ponašanje. Ako su današnja deca postala negativnija, neposlušnija i destruktivnija nego pre, pravo pitanje koje se treba postaviti nije to šta je problem sa današnjom decom, nego šta je problem sa današnjim društvom.
Današnjoj deci je nametnuto da žive neprirodno, okruženi gumom i plastikom umesto travom i drvetom, ozračeni skoro neprekidnim energetskim talasima sa televizora i kompjutera, bombardovani sa užasno puno informacija i senzornih nadražaja preko istih tih televizora i kompjutera (mnogo više i intenzivnije nego što je maloj deci potrebno), naviknuti da se rano odvajaju od roditelja na duže vreme i borave u institucijama u kojima ne osećaju porodičnu atmosferu, preplavljeni rasporedima, časovima i lekcijama zbog kojih im život liči na trku umesto na detinjstvo. Ako tome još dodamo visok nivo stresa koji se oseća u samoj porodici zbog ogromnog ekonomskog i socijalnog pritiska i raznih zdravstvenih, političkih, ličnih i egzistencijalnih kriza kojima je sve više ljudi izloženo…. da li se imamo pravo čuditi tome što su deca gruba, nasilna i neposlušna? Činjenica je da deca ispoljavaju energiju najviše kroz pokret i akciju, jer to je njihov razvojni mehanizam. Deca moraju da budu aktivna i imaju potrebu da ispoljavaju svoje emocije na direktan način, da viču i plaču ako su ljuta ili nervozna, da se smeju i skaču kada su srećna i radosna. Nemamo pravo zaustavljati tok njihove silovite energije, ali možemo mudro pokušati da ga usmeravamo i kanališemo tako da bude što više konstruktivan.
Mislim da je jedan od najvažnijih koraka koji možemo učiniti taj da pokušamo zaštititi svoju decu od preterane stimulacije koja je sveprisutna u dobu u kojem trenutno živimo. Početak toga je da pokušamo zaštititi pre svega sebe, i pojednostaviti sopstveni život i ritam svoje porodice. Ako želimo da naša deca gledaju manje televizor i kompjuter moramo ih mi manje koristiti. Ako želimo da naša deca provode više vremena u prirodi moramo se mi prvi pokrenuti i voditi ih na izlete, u šetnje kroz šumu, pokraj reke ili jezera. Ako želimo da se naša deca zdravije hrane moramo početi zdravije da kuvamo i razmišljamo, da sami ne posežemo za brzom hranom, čokoladama i nezdravim slatkišima i da ih ne držimo u kući. Ako želimo da ne trošimo toliko novca na njihove igračke možemo početi da ih sami izrađujemo i da ih učimo kako da se kreativnije igraju. Ako želimo da naša deca nisu „naelektrisana“ i da ne srljaju kroz prostor kao muve bez glave, moramo mi sami ne biti „naelektrisani“ i ne srljati kroz svoj dan kao da smo na maratonu.
Širom sveta je sve više ljudi postalo svesno kako je život mnogo slađi i prijatniji ako se pojednostavi, i postoje čak mnoge knjige, radionice i kursevi na tu temu. Takozvani moderni život nas je zarobio kao paukova mreža pa nije lako ispetljati se. Ono što nam najviše krade je dragoceno vreme. Toliko vremena moramo da utrošimo na održavanje puke egzistencije, i na ispunjavanje potreba koje smatramo da su naše ali u stvari su nam nametnute. Kada shvatimo da nam u stvari nije potrebno toliko puno stvari, tehničkih pomagala, odeće, šminke, kozmetičkih intervencija, nameštaja, igračaka, automobila, razmena na virtuelnim društvenim mrežama, tuđeg divljenja i odobravanja da bismo bili srećni, ah, život postaje mirniji, i otvaramo prostor za neke druge stvari koje imaju više smisla i obećavaju više ispunjenja: vreme za druženje sa porodicom i ljudima koji nam zaista znače, kreativan rad, delatnosti duhovne prakse, više čitanja, kontempliranja, više projekata koji nas zaista ispunjavaju zadovoljstvom. Potrebno je duboko preispitivanje sebe da bismo došli do toga šta je ono što nam je zaista potrebno, a šta nam je nametnuto; šta možemo i trebamo eliminisati, a šta ne možemo i ne trebamo.
Kod dece je ovaj princip jednostavnosti od izuzetnog značaja, na svim nivoima. Deca će mnogo slobodnije disati ako nisu preplavljena obavezama (deci ispod 6 godina ništa osim najosnovnijih), odećama (njima je potpuno svejedno šta nose i koliko puno ih imaju, i koliko su skupe), igračkama i nameštajem. Posmatrajući svoju decu u različitim situacijama i prostorijama uvidela sam da se najbolje osećaju i najkreativnije izražavaju u prostoru sa malo nameštaja, u kojem im je dozvoljeno i bezbedno da diraju šta hoće i da se penju gde hoće, u kojem imaju puno slobodnog prostora za kretanje, sa malo kupovnih igračaka, a više naših sopstvenih kreacija. U vezi hrane sam primetila da najzdravije i najbolje jedu kada imaju ne previše izbora i što manje prilika za kupovne grickalice i slatkiše (naravno, suženi izbor koji im nudimo mora biti u skladu sa njihovim ukusom). Isto važi i za aktivnosti, treba postojati ravnoteža između aktivnosti koje ih uzbuđuju i onih koje ih smiruju. Ovde trebamo imati na umu da mnoge situacije i aktivnosti koje su nama bezazlene našoj deci mogu biti itekako uznemirujuće, ili previše stimulirajuće.
Veliki učitelj tradicije bakti joge je rekao da je formula sretnog života u ovom svetu: jednostavno življenje i visoko razmišljanje. Autor bestselera Jednostavnost u roditeljstvu (Simplicity parenting) Kim John Payne kaže u svojoj knjizi da od manje dobijaš više (less is more). Sa manje stvari, manje aktivnosti i obaveza, manje izbora sa tv reklama, naš život postaje jednostavniji, ali bogatiji i kvalitetniji. Naročito ako ga uspemo povezati sa životom i radom u prirodi, duhovnim delatnostima, delatnostima koje bude našu kreativnost i daju nam inspiraciju i veru u život. Nije dovoljno samo eliminisati, potrebno je zameniti nečim boljim. Nije dovoljno samo smanjiti kolekciju dečijih igračaka na pola, potrebno je i igrati se sa njima, ponuditi im aktivnosti koje će ih inspirisati i dati im osećaj da su korisni. Jednostavnost u praksi nije uvek lako dostići, ali vredi pokušati… čak i mali napor donosi divne rezultate.

485758_520744947954864_1145332496_n
Srdačno,
Tamara

Fotografija: Kristina Radnić