0

Virtuelni via stvarni život – koji od ova dva više živimo?

U poslednjih nekoliko meseci moje  vreme na internetu se drasticno smanjilo, što je glavni razlog moje dugačke pauze na blogu. Poslednje što sam napisala je bio intervju za stranicu Mamino vreme, koji možete pročitati ovde: http://maminovreme.org/2018/02/hrabra-mama45/.

Jedno od pitanja je bilo kako provodim svoje slobodno” mamino vreme” (za koje sve mi mame znamo koliko je kratko i dragoceno!). U odgovoru sam opisala kako se moje slobodno vreme prebacilo sa večernjeg na jutarnje. Ranije sam večernjih nekoliko sati nakon što deca zaspu koristila za malo predaha i opuštanja, najčešće uz „rovarenje“ po internetu odakle sam dobijala inspiraciju i informacije o svemu što mi je bilo potrebno u roditeljstvu, kao i osećaj barem neke povezanosti sa svetom koji često nedostaje majkama koje 24 časa brinu o bebama. Dugo vremena su večernji časovi bili jedino vreme kratkotrajnog mira u kući, jer bi deca jedino tada mirno spavala, a nakon 3-4 sata bi se počeli periodično buditi sve do jutra. Tokom vremena sam stekla naviku da te večenje sate ostajem budna uz internet, a kako su deca sve mirnije spavala ja sam sve kasnije odlazila u krevet. Nakon nekoliko godina takve prakse sam konačno počela da obrćem sat unazad i da se vraćam na ritam koji sam ranije živela i koji je daleko  bolji pre svega za moje zdravlje, ali i za sve članove porodice, a to je rani odlazak na spavanje i rano ustajanje. Trenutno sam u stadijumu kada mi povremeni slučajni kasni odlazak u krevet fizički smeta i nedostak redovnog sna moram nadoknaditi poslepodnevnom dremkom. Zato što jutarnje spavanje ne može nadoknaditi spavanje pre ponoći koje najefektivnije obnavlja organizam.

E sad, pošto se moje slobodno vreme pomerilo na rano jutro,  to je vreme koje je idealno za meditaciju, vežbanje, čitanje, pisanje, planiranje, ali nikako za internet (ovo je naravno moja lična procena). Meni je prosto žao potrošiti rano jutro na nešto kao što je internet. Zašto? Zato što je rano jutro idealno vreme za osmatranje i osluškivanje onoga što je u nama i onoga što nas okružuje, za povezivanje sa Bogom, sa višim nivoima postojanja, kao i sa samim sobom i svojom intuicijom. A korišćenje elektronskih medija je sasvim suprotno po kvalitetu: odvaja nas od onoga što je u nama i što nas okružuje, povezuje nas sa zračenjima i vibracijama koje su veštačke i često štetne za nas, zatvara našu svesnost u čauru uma koji je preplavljen stimulansima koji se smenjuju i ne ostavljaju prostora za njihovu temeljnu obradu. Zato mi je korišćenja interneta u ranim jutarnjim časovima isključeno, osim ako pišem za blog ili moram nešto hitno obaviti na internetu. Kasnije, u toku dana većinu vremena koristim na aktivnosti sa decom i kućne obaveze, a pošto želim da mi deca odrastaju uz minimalni upliv elektronskih medija, ne koristim internet u njihovom prisustvu osim ako baš moram. Uz ovakve odluke i prioritete ne ostaje mi puno vremena za internet u dnevnom rasporedu. Ne tvrdim da mi to ponekad ne nedostaje, jer mi je internet stvarno dragoceni izvor informacija, ideja i inspiracije u mnogim aspektima života, ali ako uporedim njegove dobrobiti sa nedostacima i štetnim uticajima na porodicu u celini, biram da ga koristim što je manje moguće. Naročito sam veliki protivnik izlaganja dece svim vrstama elektronskih medija, naročito u ranom detinjstvu. U njihovom slučaju šteta je nemerljivo veća nego ikakva korist koju mogu imati od toga (tačnije za njih ne vidim niti jednu korist ili dobrobit koju mogu imati od bilo kojeg ekrana, u bilo koju svrhu). O tome sam pisala na blogu u ovim člancima:

/mesecevadeca.wordpress.com/2015/03/15/ziveo-zivot-bez-malih-ekrana/

https://mesecevadeca.wordpress.com/2016/05/03/razlozi-zbog-kojih-treba-razmisliti-pre-nego-sto-stavimo-dete-ispred-ekrana/

Ipak, pošto živimo u svetu u kojem je nemoguće pobeći od ovih uticaja, prisiljena sam da pravim konstantne kompromise, pa tako sada imamo dogovor sa decom da im je dozvoljeno gledanje dva kraća crtana na dan, a vikendom po jedan dugometražni. Dok smo nedavno boravili u planinskoj kući u Austriji deca su gledala svoj dogovoreni crtani za taj dan, ovoga puta u prevečerje iako obično to rade u jutarnjim časovima. Kroz prozor planinske kuće se video prelepi prizor sunčevog zalaska čija je crvenkasto purpurna svetlost obasjala ceo krajolik, ušavši i u našu sobu. Dok sam posmatrala taj čarobni prizor u isto vreme sam uvidela oštrinu kontrasta između njega i slika koje se pomeraju na ekranu. Deca su sedela pod snopom zraka koji su emanirali iz televizijskog ekrana i nije bilo ni trunčice šanse da primete lepotu snopova drugačije svetlosti koja se širila oko njih. Tačnije, nije bilo šanse da primete išta što se dešava oko njih. Za mene je to bio jedan od onih trenutaka otkrovenja, kada nam postaje slikovito jasno nešto što već znamo u teoriji. Tada sam ne samo pomislila, nego osetila celim bićem koliko je veliki deo našeg svakodnevnog života odesečen od lepote i svrhovitosti prirodnog životnog toka koji vibrira svuda oko nas. Čovek današnje civilizacije živi u čauri virtuelne stvarnosti, grubo odsečen od šireg konteksta stvarnosti čiji je inače neodvojivi deo, pre svega odsečen od Majke Prirode i Oca Boga, bez cilja i bez korena. A u toj virtuelnoj stvarnosti mu se čini da obavlja veoma važne stvari, da je veoma bitan i zauzet, da puno toga ima pod svojom kontrolom i da je sve namenjeno njemu da uživa. Ovo stanje svesti se na sanskritu naziva maya, što u prevodu znači iluzija. Ova iluzija ima puno različitih slojeva, a oni najgrublji I najtvrđi su zidovi virtuelne čaure u kojoj smo odvojeni od realnog života koji se odvija oko nas do te mere da smo postali nepovezani sa sopstvenim bićem i sopstvenim telom, onim što predstavlja najbliže okruženje naše duše. Zaista nije čudo što je autizam postao jedna od prominentnih bolesti novog doba, kao simbol naše grube odsečenosti od stvarnosti koja nas okružuje, odsečenosti koja živom svetu oko nas nanosi veliku bo, kao što autistično dete nanosi bol onima koji su ljubavlju vezani za njega.

Zato, koliko god da su korisni, kompjuteri i mobilni telefoni nas čine robovima civilizacije koja je odsečena od svoga cilja i korena. Pošto jako lako stvaraju zavisnost kod onih koji ih neumereno koriste (a jako lako nas vuku na naumereno korišćenje!), treba ih tretirati kao jednu vrstu droge ili otrova: korisni su samo u vrlo malim količinama. Ovo još nebrojeno puta više važi za decu i tinejdžere, koji sami nemaju dovoljno snage da to drže pod svojom kontrolom. Zato su tu roditelji da im u tome pomognu, pod uslovom da imaju dovoljno samokontrole da sami ne postanu zavisnici od elektronskih medija. Ovo su neki od mojih krajnje jednostavnih podsetnika koji mogu pomoći roditeljima i njihovoj deci da se odupru ovoj vrsti zavisnosti i da povrate uticaj zdravog razuma u haos svojih elektronizovanih i automatizovanih života.

  1. Ako imate sreće da ste rođeni pre nego što su elektronski uređaji zavladali našom svakodnevnicom setite se kako je bilo sasvim normalno i lepo živeti bez kompjutera i mobilnih telefona, i uvidite da je to mogućei danas ako tako odlučimo.
  2. Uvek imajte na umu da je osoba koja je trenutno pored vas važnija i stvarnija od bilo čega što čitate ili gledate preko elektronskog medija, i da je komunikacija sa osobom koju vidimo pored sebe uvek stvarnija i bogatija nego komunikacija preko elektronskog medija.
  3. Precizno definišite vreme u toku dana i dužinu vremena tokom kojeg koristite bilo koji od elektronskih medija, i to isto učinite za svoju decu. Dajte sebi oduška da jednom u dve nedelje ili jednom nedeljno prekršite ovo vremensko ograničenje, ali ne češće od toga.
  4. Uvrstite boravak u prirodi u svakodnevni ili barem nedeljni program svoje porodice.
  5. Ako imate malu decu uvedite pričanje priča i kućno lutkarsko pozorište umesto gledanja crtanih filmova što češće možete.
  6. Odvojte vreme za igranje društvenih igara u kojima učestvuju svi članovi porodice umesto da svako ponaosob gleda svoj elektronski uređaj.
  7. Usporite svoj dnevni ritam kada ste kod kuće sa porodicom.
  8. Svaki dan doručkujte, ručajte i večerajte zajedno sa svim članovima porodice, ili makar jedan od obroka da bude zajednički, uz razgovor, komunikacijui i zajedničko spremanje pre i posle obroka.
  9. Svakodnevno omogućite deci vreme za igru bez uključenih elektronskih uređaja u prostoriji, kao i vreme za dosađivanjebez potezanja za telefonom, televizorom ili kompjuterom – to su dragoceni trenuci potrebni našoj deci da ostvare povezanost sa sopstvenom kreativnošću i intuicijom.

 

 

 

Advertisements
0

Jednostavnost – vodič u novoj godini

Ako biste trebali da izaberete jednu reč kao zvezdu vodilju u godini koja je pred vama, koja reč bi to bila? Počela sam da razmišljam o ovoj temi nakon što sam pročitala o tome na jednom inspirativnom blogu koji pratim. Pa, nije baš lako odlučiti se za samo jednu reč, među mnoštvom ideja i planova za skoru budućnost. Na kraju sam izabrala reč JEDNOSTAVNOST. Ovim pojmom bih najpotpunije mogla obuhvatiti sve misli koji mi se vrzmaju po glavi.

Danas u svetu postoji čitav trend ili pokret minimalizma, ili vraćanja jednostavnosti u naše krajnje zakomplikovane moderne živote. Potpuno prirodna reakcija kolektivne svesti na fenomen pretrpavanja naše svakodnevnice nepotrebnim stvarima i sadržajima, koji preti da uguši smislenost i slobodu našeg života. Na prvi pogled izgleda protivrečno, ali previše informacija i izbora koje danas imamo nas više lišavaju slobode nego što nam je daju. Zašto? Zato što nam ne daju dovoljno prostora da sami razmišljamo, spoznajemo i kreiramo ono što nam je potrebno. Zato što nam podstiču sve više i više želja koje nisu autentično naše, i koje nam uistinu nisu potrebne. Zato što nam ubrzavaju životni tempo radi dostizanja uvek novih ciljeva, koji opet nisu autentično naši. Zato što sagorevaju našu energiju u trci za postizanjem većeg i jačeg uživanja. Ali problem je u tome da li imamo dovoljno snage i energije da sva ta uživanja „svarimo“. Upravo čitam sjajnu knjigu o drevnoj indijskoj medicini, Ayurvedi, u kojoj piše da naše zdravlje zavisi od toga koliko uspevamo da se ograničimo u povlađivanju sebi. Prirodno smo ograničeni ličnom sposobnošću svoga tela i uma da uživamo u spoljašnjim stimulansima. Ukoliko prepoznamo to ograničenje i poštujemo ga, ne samo da ćemo biti zdraviji nego ćemo i više uživati u onome što nam je dato. Najočigledniji primer ovoga je uživanje u hrani. Ukoliko se prejedemo, rezultat jedenja neće biti uživanje nego patnja, koliko god da volimo određeno jelo. Ako neko želi da ostane zdrav, nije baš pametno da svakoga dana jede prazničnu gozbu. Isti je princip u svemu ostalom: gde god imamo previše izbora, mogućnosti i informacija, naše telo i um moraju da sagorevaju više energije da bi sve to „preradili“. Nakon nekog vremena se možemo osećati iscrpljeno, jer nam ova praksa više oduzima energiju nego što nas ishranjuje i nadopunjuje. Upravo zato postoji minimalistička izreka „Less is more“, što u prevodu znači „Manje je više“. Pouka je u tome da sa manje stvari, izbora, informacija, aktivnosti, ciljeva i stimulacija dobijamo više energije, prostora i vremena da se pravilno bavimo svim onim stvarima i aktivnostima koje su nam zaista važne i potrebne.

Kada razmišljam o tome kako da praktično učinim svoj život jednostavnijim, za mene to znači pre svega definisati prioritete. Moja definicija jednostavnosti je fokusiranje na onome što je važno, i eliminisanje ili smanjivanje onoga što je nevažno. Zato je ovo veoma lični proces, jer svako od nas ima svoje prioritete u skladu sa sistemom vrednosti koji nosimo u sebi. Nekome je važno da u ima u prostoriji predmete umetničke vrednosti, dok je nekome to nebitno i nepotrebno. Neko će svoje slobodno vreme utrošiti na čitanje, a neko nema ni jednu knjigu u kući. Ali i pored ovih razlika u detaljima, jednostavnost znači svoditi ispunjavanje svojih potreba na što razumniju meru, i organizovati svoj život oko najvažnijih i najsuštinskijih potreba koje su i dalje univerzalne, a to su potreba za zdravim odmorom i obrocima,  za radom i fizičkom aktivnošću koji nam daju zadovoljstvo i podsticaj, za odnosima koji nas emotivno ispunjavaju i pružaju mogućnost da ispunimo svoju dužnost ili svrhu, kao i potreba da razvijamo  duhovnu stranu života i da uzmognemo biti zadovoljni sami sa sobom i udobni „u svojoj koži“. U kakvoj god situaciji da se trenutno nalazimo, i sa kakvim god da se izazovima suočavamo, možemo se vratiti ovim temeljnim vrednostima i potrebama i videti gde je to mesto koje trebamo vratiti u ravnotežu, gde smo preterali ili se nepotrebno zaglibili, šta to možemo učiniti sada i ovde da sebi pomognemo. Često je ono što trebamo učiniti upravo povezano sa olakšavanjem tereta ili eliminisanjem nepotrebnih stvari iz svoga života i okruženje, i shodno tome uvođenjem zdravijih elemenata na njihovo mesto.

Moram priznati da mi kao porodica već živimo prilično jednostavan život, u malom i mirnom vojvođanskom gradiću, bez naročitog socijalnog života i obaveza, ponekad pomalo dosadno, ali rasterećeno od mnogih stresova od kojih pate mnoge porodice u većim gradovima i sa brojnijim obavezama. Kada razmišljam o jednostavnosti u sadašnjem trenutku, za mene to najviše znači jednostavnost u razmišljanju. Moj um je ponekad opterećen nepotrebnim detaljima, pa jednostavnost za mene znači rasteretiti se te navike da obraćam pažnju na mnoge nebitne detalje i gubim vreme sa njima. Kada nešto odlučim često imam sklonost da odugovlačim vreme za sprovođenje ideje u praksu, pa jednostavnost za mene znači prestati sa nepotrebnim odugovlačenjem. U tom kontekstu, jednostavnost znači direktnost, neposrednost, spontanost – sve ono što nas čini bližim realnosti u sadašnjem trenutku. U duhovnom smislu, razmišljati jednostavno znači pronaći sreću i mir u jednostavnim stvarima, uvideti smisao i zadovoljstvo koji postoje ispod površine, u samoj srži života koja je prisutna svuda oko nas. Ako to uspemo, neće nam biti potrebne gomile stvari, gomile novca, gomile prijatelja, gomile hobija, gomile diploma i medalja, gomile tehničkih pomagala, gomile spoljašnjih stimulansa da budemo srećni i da osećamo kako naš život ima smisla. Naravno, ne zagovaram ideju da svako treba postati asketa ili pustinjak, niti živeti povučenim životom u seoskom ambijentu. Svi imamo različite temperamente i nekima je potrebno više akcije i „trošenja energije“ nego drugima, kao i različite periode života kada se od nas zahteva da se više angažujemo i trošimo. Ali isto tako svako ima tu neku unutrašnju ravnotežu koja treba da se održava da bismo živeli zdrav i ispunjen život. Jednostavnost je barometar te ravnoteže, povezanost sa osnovom, ono što nam omogućuje da uvek budemo u dodiru sa svojom suštinom. Uvek će biti momenata kada se život iskomplikuje, kada smo izbačeni iz ravnoteže, kada moramo da uložimo ekstra napor u dostizanje nekog cilja. Ali važno je da to budu momenti, možda dugotrajni, ali ne većina našeg života.

Jednostavnost u razmišljanju zapravo znači sposobnost da svoj um učinimo zadovoljnim. Niko ne može naš um učiniti zadovoljnim osim nas samih. Unutrašnje zadovoljstvo je veština koja se vežba i razvija. U našem spoljašnjem okruženju se smenjuju valovi sreće i nesreće, dobrog i lošeg, uspeha i neuspeha, jedni se rađaju, drugi umiru… Prirodno je da smo srećniji u dobrom, i nesrećniji u lošem valu, ali unutrašnje zadovoljstvo je ono što nas čini stabilnima pri udaru svih valova života. To je ono što nam daje utočište u svim situacijama koje mogu da nas zadese. Kada smo uravnoteženi postajemo utočište i sebi i drugima. U današnje vreme ima sve više ljudi koji uviđaju da je sreća stanje svesti, a ne proizvod spoljašnjih uticaja. Da bismo dostigli to stanje svesti potrebno je da imamo samodisciplinu, da naučimo kada treba da se ograničimo, da se zaustavimo, da kažemo NE spoljašnjim izazovima. Uživanje u spoljašnjim čulnim nadražajima nije izvor sreće, naročito ako je neumereno – tada postaje izvor patnje. A pošto smo u današnje vreme bombardovani čulnim stimulansima sa svih strana, još je veća potreba da budemo disciplinovani i da preuzmemo kontrolu nad svojim neposrednim okruženjem i nad svojim aktivnostima tako što ćemo ih pojednostaviti. Ovo je naročito važno našoj deci, koja su još uvek mala da bi imala takvu samodisciplinu, a izložena su mnogo većim izazovima da razviju štetne navike nego što smo mi bili kada smo odrastali. Mislim da je u današnje vreme sretno ono dete čiji roditelji prepoznaju potrebu da žive u okruženju koje je do određene mere zaštićeno od stresa modernog načina života: tehno manije, virtuelnih svetova i igara, pretrpavanja svim najnovijim igračkama sa reklama, prejedanja neograničenim vrstama grickalica, čokolada i gaziranih sokova i svih ostalih proizvoda namenjenih lakoj i brzoj uživanciji, kao i od mnoštva predškolskih i van-nastavnih aktivnosti za razvoj svojih uspavanih multitalenata. Iako će i oni imati svoje uspone i padove u životu kao i svi ostali od čega ih niko ne može zaštititi, osnova zdravih navika, zdravog ritma i zdravog razuma koje steknu u najranijim godinama je neprocenjiv dar koji im pruža mogućnost za bolji i stabilniji start u avanturu koja ih čeka. U današnje vreme, da li postoji išta vrednije što im kao roditelji možemo pružiti?

2

Koje moralne vrednosti prenosimo svojoj deci?

Često sebi postavljam pitanje, kako da odgojim decu u skladu sa moralnim i duhovnim vrednostima u društvu koje te vrednosti ne podržava? Ono što smatram suštinskim vrednostima koje dete treba da usvoji od prvih godina života su zahvalnost i poštovanje. Dok su deca mala grade osnovne temelje svoga odnosa sa spoljašnjim svetom. Odlike kao što su zahvalnost i poštovanje čine osnovu na kojoj dete može da izgradi pozitivan i odgovoran stav prema životu i ljudima oko sebe. Dete je malo i po prirodi svoga položaja oseća divljenje, čuđenje i oduševljenje pojavama oko sebe koje su veće od njega, koje mu još nisu shvatljive. Ako je sa ljubavlju negovano prirodno će osećati zahvalnost i poštovanje prema onima koji brinu o njemu. Iako je ovo tako prirodno i jednostavno, današnji stil života ne podržava ove odlike ni kod dece niti kod odraslih. Opšta atmosfera je prožeta pohlepom za što većim uživanjem i zabavljanjem, trkom da se što više postigne brzo i sa što manje napora. Deca su preterano stimulisana i preko medija izložena sadržajima koji nisu u skladu sa njihovim razvojnim tempom i potrebama. U takvoj atmosferi je otežan prirodni razvoj deteta, a naročito razvoj moralnih vrednosti koje su nekako u sveopštoj trci odraslih izbledele i počele da gube smisao.

I u vreme kada sam ja odrastala ove odlike u meni niko nije aktivno pobuđivao i negovao, naročito ne direktno. Indirektno su moji roditelji davali svoj primer odgovornosti, poštenja i dobrote komunističkog idealizma koji je zasigurno posejao seme vrline u meni, koje se kasnije razvijalo nekim svojim putevima, ne baš istim kao i njihovim. Ali mi smo odrastali u kulturi koja je bila buntovnička, koja je bahatost i razuzdanost cenila mnogo više od vrline i poštenja. Današnja kultura je mnogo manje ravolucionarna i buntovnička, ali je bahatost i razuzdanost postala njen sastavni deo, nešto što se podrazumeva. Ranije je bilo revolucionarno odbaciti autoritete, šablone, sve oblike prisile tradicionalnog života i obrazovanja bazirane na strahu i manipulaciji. Međutim danas su bahatost, nasilje, samovolja i naglašena lična sloboda postali sveprožimajući deo naše kulture življenja da je zaista postalo revolucionarno vratiti se tradicionalnim vrednostima kao što su poštovanje, zahvalnost, nesebičnost i vrlina.

Moderan stil života ne podržava poštovanje i zahvalnost zato što živimo kao da smo svemoćni, samodovljni, slobodni i nezavisni, i stoga nema potrebe da se ikome zahvaljujemo, a kamoli da nekoga poštujemo. Naravno, pošto su moć i bogatstvo najvažnija vrednost koju priznajemo, ukazaćemo poštovanje šefovima i moćnicima od kojih zavise naš profit i status, ali samo dok imamo interes u tome. Većina ljudi današnjice svakodnevni život vidi kao arenu borbe za opstanak u kojoj pobeđuju oni koji su jači i siroviji, a ne oni koji su bolji i moralniji. I zato nam je danas, možda ne uvek svesno, više stalo da nam dete bude sposobno i snažno za tu borbenu arenu u koju odrastajući stupa nego da bude visokog morala. Jer, zaboga, kakve će koristi u životu imati od toga?

Ovde se samo radi o jednoj tankoj liniji koja razdvaja ljude kojima je stalo do morala od onih kojima nije, a to je različita perspektiva. Iako možemo biti komšije, raditi u istoj firmi, ići u iste prodavnice i voditi decu u iste škole, naš pogled na život je potpuno drugačiji i naši uspesi se mere drugačijim merilima.  Ljudi kojima je stalo do morala liče na ptice koje visoko lete i imaju širinu vidika ispred sebe, uviđajući dugoročne posledice svojih delovanja. Oni su svesni svoje povezanosti sa bližnjima, precima, ljudima, svetom, prirodom, planetom, univerzumom i Bogom (bez obzira na koji način ga percepirali), i odgovornosti koja proističe iz te povezanosti. Što smo svesniji to smo odgovorniji. Što smo odgovorniji to smo moralniji. Što smo moralniji gradimo svet koji je srećniji. Što smo moralniji naša će deca i naši potomci uživati plodove blagostanja koji su dugoročniji i stabilniji. Ovo su univerzalne istine koje važe u svim vremenima, samo ih ne možemo primetiti ako plutamo na površini, ako nas zanima samo to kako da sutra napunimo stomak i novčanik.

Čak i ako na mnogim poljima današnjeg civilizovanog života vlada borba za opstanak u kojoj pobeđuju jači i siroviji, mi imamo izbor da unutar svoga doma uvedemo drugačija pravila za svoju porodicu. Mi majke imamo tu „svetu dužnost“ i moć koja ide uz nju, da svoj dom učinimo utočištem ljubavi, mira i nesebičnog davanja za sve članove svoje porodice. Imamo izbor da primećujemo i vrednujemo svaki čin dobrote koji našu oazu ljubavi čini lepšim i boljim mestom za boravak. Imamo izbor da izražavamo svoju zahvalnost za sve što imamo i za sve dobro što nam dolazi. Imamo izbor da primećujemo jednostavne detalje koji naš život čine bogatijim. Imamo izbor da osećamo i pokazujemo divljenje prema čudima prirode kojom smo okruženi. Imamo izbor da se sa poštovanjem ophodimo prema Majci Zemlji koja nas hrani i sa kojom živimo u neraskidivoj međuzavisnosti. Imamo izbor da pustimo svoje srce u Božije ruke kao dete koje sigurno i bezbedno leži u naručju majke i oca. I ako sve ovo radimo znaćemo da nismo sami, da nismo potpuno nezavisni, da nismo samovoljni i slobodni da činimo šta god nam se prohte. Znaćemo da se radujemo sreći svoga brata i da plačemo zbog tuge svoje sestre. I zauzvrat ćemo dobiti život koji ima vrednost, lepotu, sreću i smisao. I čak ako u spoljnjem svetu vladaju malo drugačija pravila, naše dete će sa sobom poneti delić oaze našeg porodičnog doma koji će mu kao svetionik osvetljavati sve oluje koje ga tamo mogu zadesiti.

 

2

Jesmo li mi sluge zabave, ili zabava služi nas?

Nedavno sam bila na jednom dečijem rođendanu na kojem su decu zabavljali animatori. Priznajem, deci je bilo zabavno, na trenutke nerazumljivo, ali dovoljno glasno i nametljivo da im tokom dva sata zaokupi pažnju i usmeri energiju na zajedničke aktivnosti bez nestašluka. Dok su se ostali roditelji oduševljavali kako su animatori profesionalni i kako sve ide po planu, ja nisam mogla da ignorišem svoj unutrašnji glas koji je govorio sve suprotno. Da se razumemo, ja nemam ništa protiv animatora, čak imam prijatelje koji se time bave i koji jako lepo zabavljaju decu na našem godišnjem yoga kampu, ali ovi animatori su mi izgledali kao oličenje vrišteće mašinerije koja danas nosi naziv zabava za decu. Baš kao neka piskava igračka na baterije kupljena kod Kineza, koja na početku izaziva dečije oduševljenje i euforiju, a već sledećeg dana biva bačena u ćošak i zaboravljena, a vrlo brzo i pokvarena.

Ako pažljivije osmotrimo način na koji odrastaju današnja deca možemo primetiti da je zabava na samom vrhu životnih vrednosti. Crtani filmovi, tv programi, video igrice, zabavni parkovi, igraonice i sijaset igračaka – kada nisu u školi ili u zabavištu životi naše dece su preplavljeni ovim sadržajima. Naravno tu su i razni sportovi, plesovi, škole stranih jezika i muzike, kojih ima toliko puno da se moraju utrkavati u kreativnosti pomoću koje će edukovati decu da im bude zanimljivo i primamljivo. Jednom rečju, deca su preplavljena gotovim sadržajima i programima koji se gusto smenjuju u njihovom dnevnom rasporedu i ne ostavljaju im ni malo vremena i prostora za predah koji se zove – dosada. U današnje vreme je dosada postala sinonim za najstrašnije čudovište koje može da napadne decu i roditelje. To čudovište postaje još užasnije kada i povrh svih igračaka, igrica, igraonica, skakaonica, crtanih i ostalih tv i kompjuterskih programa dete priđe mami i kaže: Dosadno mi je, hajde se igraj sa mnom! Pa sve ne znaš je li se čudovište više iskezilo na dete ili na mamu (pošto će mama izgubiti vreme za čatovanje na fejsbuku, hahaha). A to je sve zato što smo odlučili da dosadu zauvek proteramo iz svojih života i na presto ustoličimo zabavu kao gospodara koji diriguje šta je prihvatljivo, a šta nije.

Iako zvuči karikirano, činjenica je da su ljudi današnjice postali sluge zabave, umesto da zabava služi njima. A najveće žrtve ove službe su deca, koja nemaju moć da sama izađu iz začaranog kruga zabave u kojem su se našla, a koji ih prisiljava da se osećaju loše kada im je dosadno, te potežu za brzim i trenutačnim stimulacijama da bi odagnali taj osećaj – za tabletima, telefonima i televizorima koji su im nadohvat ruke. Ono što njihov mozak prima preko ovih medija su ubrzani signali koji ga teraju da ubrzano radi i da pokušava da simulira to ubrzanje u svom svakodnevnom životu. Pa tako kao pošast modernog doba imamo hiperaktivnu decu koja ne mogu da „siđu“ sa ubrzanja na čiju su frekvenciju „naštimovana“, a sa druge strane autističnu ili depresivnu decu koja su istim tim frekvencijama hipnotisana i ošamućena, ali su po prirodi lenja, osetljivija i introvertnija od hiperaktivnih. Ovo su dve krajnosti, a između postoji mnoštvo nijansi dece koja nisu klinički slučajevi ali pate od određene doze hiperaktivnosti ili lenjosti i tromosti. Ja stvarno nisam lekar niti stručnjak na ovom polju, ali sam potpuno ubeđena da je neumerena izloženost medijima na prvom mestu  direktni uzrok ovih poremećaja kod dece. I opšta neumerenost u načinu života koji vode deca zajedno sa svojim roditeljima – puno rada i zabave, a premalo odmora i introspekcije za roditelje; puno pasivne zabave, strukturisanih aktivnosti i edukacije, a premalo slobodne igre, dosade i vremena provedenog sa roditeljima za decu.

Je li se možda ježite kada pročitate reč dosada? Onda je dobro da znate da su trenuci dosade, trenuci kada dete ne radi ništa, kada samo gleda ispred sebe, nešto razmišlja, nešto mašta, da su upravo ti trenuci od velikog značaja za njegov razvoj kao ljudskog bića. To je vreme kada dete prerađuje utiske koje prima, kada koristi i razvija svoju moć razumevanja pokušavajući da shvati šta, kako i zašto. To su takođe trenuci kada razvija svoju maštu, kada zamišlja, priželjkuje, začuđuje se, posmatra detalje oko sebe koje u žurbi i aktivnosti ne bi primetilo. Da bi ovi trenuci bili plodonosni detetu je potrebna atmosfera mira, malo tišine, malo lepote u okruženju kao što je priroda sa svojim bogatim, a opet nenametljivim čulnim podražajima koji hrane dušu, za razliku od veštačkih koji je iscrpljuju. Da li se sećamo onih lenjih letnjih poslepodneva koje smo kao deca provodili kod bake na selu, mirišući sveže pokošenu travu i sedeći satima na drvetu maštajući o nečemu što nam je tada bilo veoma važno? Ili tmurnih jesenjih dana kada smo dugo kroz prozor posmatrali jata ptica koja lete na jug i pokušavali da pojmimo šta se to dešava tamo napolju, sa nebom i oblacima koji su se tako natmurili? Ili kada smo kao tinejdžeri sedeli sami u svojoj sobi i osećali kako nas obuzima neka neobjašnjiva energija od koje bismo najradije da iskočimo iz kože, i onda bi uzeli svesku i olovku i napisali svoju prvu ljubavnu pesmu? Sećam se kako smo sestra i ja kao male običavale da posmatramo zvezdano nebo uveče preko prozora, pa smo se zapitkivale koliko daleko su ove zvezde, pa bi u razgovoru o tome došle do pitanja: koliko je veliki svet i koliko je prostano nebo, i ko ih je stvorio i zašto? U svakom malom detetu se krije klica mudrosti i divljenja veličanstvenosti Božije kreacije, koja se negovanjem može razviti u lepotu karaktera i ispunjavajući unutrašnji život.

Ovo su trenuci koji nedostaju našoj deci. Ne kažem da ih uopšte nema, ali deci je danas teško da dođu do suštinskog dodira sa drugim živim bićima i sa sobom pošto su preplavljena veštačkim stimulacijama koji im ne daju dovoljno vremena ni prostora za to. A možda je naša dužnost, između ostalih, da im upravo ove sitne, nebitne i neprimetne trenutke priuštimo. Možda ih prvo trebamo priuštiti sami sebi, ako smo ih negde usput u životnoj trci izgubili. Tada ćemo se prisetiti koliko su oni zapravo važni.

0

Naša priroda i temperament – naši jedinstveni darovi

015

Pre neki dan smo bili na maloj Montesori radionici koju drži naša poznanica. Nakon sat vremena vrednog rada i truda uloženog u bojanje, lepljenje i seckanje, moji klinci i jedna devojčica su počeli da trče u krug, pa da se jure, pa da rade fiskulturu, pa da se šale, pa da se krevelje, pa da se valjaju po podu, pa da vrište od smejanja. Ostala deca su pored njih i dalje vredno crtala po velikom papiru na zidu ili završavala prethodni projekat. Rekla sam poznanici: Ovo je spontana podela grupe prema temperamentu! (Sva sreća da je devojčica bila njena ćerka pa da nismo dobili po nosu, hahaha)

Ovaj simpatični događaj me je naveo da se podsetim koliko je važno da poznajemo karakter i temperament svoje dece da bismo mogli da izađemo u susret njihovim potrebama. Već kao sasvim mala, deca pokazuju jasne simptome svoga temperamenta i svoje specifičnosti. Neki su mirni i tihi, neki bučni i nemirni, neki emotivno ekspresivni, neki emotivno rezervisani, neki vole da istražuju i posmatraju, neki vole da su stalno u pokretu, neki vole da rizikuju, neki su vrlo oprezni, neki vole da prave brlog, a neki ne vole ni da uprljaju ruke. Prema načinu na koji opažamo svet oko sebe postoji podela tipova ličnosti na: vizuelne – one koji najviše uče gledanjem, auditorne – one koji najviše uče slušanjem, i kinestetičke – one koji najviše uče telom, dodirom i pokretom. U suštini, idealno bi bilo kada bi sve ove načine učenja i precepiranja stvarnosti imali u ravnoteži. Ali dok su mala, deca imaju tendenciju da uvek biraju one aktivnosti koje su bliže njihovoj prirodi. Kao što ja jednostavno ne mogu naterati seku i batu da provode sate u crtanju i bojanju kada njih to prirodno ne interesuje. To je ponekad frustrirajuće jer od toliko puno kreativnih aktivnosti za decu koje pronalazim po internetu sa njima mogu sprovesti jedva 10%! Ali sa druge strane, oni mogu provesti sate slušajući kako im čitam priče, pa onda i oni sami ih „čitajući“, pa onda se igrajući tih priča, a sada su već počeli i oni meni da izvode „pozorišne predstave“ poznatih i izmišljenih priča. Ono što sam zaključila nakon ovih nekoliko godina glumeći vaspitačicu seki i bati je da ih jedino mogu inspirisati za neku aktivnost ako je predstavim kroz priču, ili ako je povezana sa nekom pričom. Ako hoću da se igraju sa ledom, što smo radili tokom najhladnijih januarskih dana, oni nisu zainteresovani da posmatraju kako se led topi ili šta se dešava ako stavimo na led so ili boju. Biće zainteresovani pet minuta i to je sve. Ali ako im dodam male plastične igračkice i ponudim ideju za neku priču o spašavanju životinja od zaleđivanja ili strašnom zmaju koji vreba iz sante leda (za batu!), onda ima šanse da se malo duže poigraju.

Verujem da je poznavanje i poštovanje svoje urođene prirode i delovanje u skladu sa njom jedini put za dostizanje sreće. Zvuči jednostavno, ali zaista, ako radimo ono što volimo, što nam budi entuzijazam, inspiraciju i strast, bićemo srećni i ispunjeni u životu (ukoliko nam neke druge oblasti života ne zadaju velike probleme). Drevna mudrost Bagavad Gite otkriva tu istinu: niko ne može pobeći od svoje urođene prirode i bolje je izvršavati aktivnosti u skladu sa svojom prirodom nesavršeno, nego one koje su u skladu sa tuđom prirodom savršeno. Ako smo usklađeni sa ovim pravilom, tada smo najviše otvoreni za učenje i sticanje novih iskustava. Tako je i sa decom. Kada rade ono što vole i što im pričinjava zadovoljstvo i uzbuđenje, kroz takve delatnosti će biti najotvoreniji da uče o životu. Sa druge strane, ako nema tog prirodnog uzbuđenja i strasti u aktivnosti koju dete obavlja, ono neće biti ni dovoljno receptivno za učenje. Verujem da svako od nas može potvrditi da se iz škole seća samo onih stvari koje su nas baš interesovale, dok je sve ostalo prekrio zaborav.

U mojoj viziji, najprikladnije obrazovanje za decu bi bilo ono koje dozvoljava da se dete razvija i da uči svojim tempom i ritmom, prema svojim interesovanjima i strastima. Ako malo proširimo svoju perspektivu možemo pronaći načine da kroz jednu vrstu aktivnosti podučimo dete o raznim temama i oblastima. Kroz rad u bašti ili tokom zajedničkog kuvanja možemo učiti brojanje, računanje, reakcije određenih namirnica i materijala u dodiru sa toplotom, hladnoćom ili vlagom, poreklo i osobine različite vrste hrane, osnove zdravog života i zdravih navika. Kroz crtanje i druge umetničke aktivnosti možemo provući pisanje, računanje, učenje o prirodnim pojavama, istorijskim događajima, geografskim pojmovima i fiziologiji tela. Kroz pričanje priča i dramske aktivnosti možemo izuzetno podržati razvoj govora i izražavanja, moć opažanja i pamćenja, empatiju, timski rad, koordinaciju tela i pokreta. Ovo su samo neki od primera, ali praktično kroz svaku pojedinu aktivnost možemo steći mnoštvo informacija i znanja o mnogim drugim oblastima kada ih predstavljamo u holističkom duhu, povezano i objedinjeno.  Naravno, ne mislim da treba biti isključiv i ugađati deci dajući im da rade samo ono što im se sviđa non-stop. Radi dostizanja ravnoteže treba nuditi aktivnosti koje razvijaju one talente i sposobnosti koje naše dete ne poseduje, ali ako takve aktivnosti forsiramo sigurno ćemo postići suprotan efekat.

Jedan od najlepših poklona koje možemo podariti svojoj deci je da prepoznamo njihovu urođenu prirodu i da ih naučimo kako da je koriste za svoju i tuđu dobrobit. Ne postoji loš temperament, čak ni loša osobina – nego su loši ili dobri načini na koje ih koristimo. Na primer, ljutnju često karakterišemo kao nečiju lošu osobinu, ali u određenim situacijama ona može biti izuzetno korisna, može čak da nam spasi život. Svaku sklonost koju imamo možemo iskoristiti pozitivno, ali pre toga je moramo prepoznati i prihvatiti. Ako je u startu ne prihvatamo i etiketiramo kao „lošu“, utiremo put za loše korišćenje te sklonosti i za život ispunjen osećajem krivice i neadekvatnosti. Ako vidimo osobine svoje dece kao problem, one će nam kreirati problem. Ako ih vidimo kao prednosti i kvalitete, dete će se automatski bolje osećati u svojoj koži i dobiti veću šansu da ih pozitivno iskoristi. Čak i kada su u pitanju izazovne osobine kao što je sklonost ka ljutnji, agresiji, naređivanju ili kontroliranju drugih možemo usmeriti decu da ih koriste kroz sport i borilačke veštine ili dati im priliku da preuzmu odgovornost kroz ulogu vođe u nekim situacijama – u igri sa vršnjacima, u kućnim poslovima, pri organizaciji izleta, putovanja, nekih zajedničkih projekata i slično (što ne znači da im u isto vreme nećemo pomoći da te svoje sklonosti balansiraju u odnosima sa ostalom decom i odraslima!). Ako je u pitanju druga krajnost, ako je dete stidljivo, povučeno, tiho, teško se socijalizuje, više pasivno nego aktivno, ne moramo da ga „etiketiramo“ kao nesposobno ili smušeno. Zašto ne bismo umesto toga pretpostavili da ono ima dar da bude introspektivno što može biti izuzetno korisno ako želi da postane istraživač, pisac ili umetnik. Zaista, ako bolje razmislimo, ne postoji dobra ili loša priroda, nego samo dobri ili loši načini na koje ih koristimo. Kako ćemo koristiti svoju urođenu prirodu i talente – u dobre ili u loše svrhe, zavisi od našeg karaktera i etičkih vrednosti, a to je upravo ono što stičemo unutar porodice u najranijem detinjstvu. Ali koliko uspešno ćemo koristiti svoju prirodu i talente za neko lično i profesionalno ostvarenje u životu mislim da najviše zavisi od jačine samopouzdanja koje osećamo, što je direktno povezano sa kvalitetom podrške koju dobijamo, takođe, u najranijem detinjstvu.

Na kraju krajeva, prepoznavanje i prihvatanje svoje sopstvene prirode u pozitivnom svetlu je jedan od najlepših darova koji možemo darovati i samima sebi. Čak i ako ga nismo u dovoljnoj meri dobijali u detinjstvu, možemo ga darovati sami sebi u odraslom dobu – za dobre pokone nikada nije kasno!

0

Na pragu jesenje tišine

6027_900

Uvek sam se pitala, zašto sam se morala roditi baš krajem novembra? U tom prelaznom trenutku kada je lepota jesenjih boja već počela da iščezava, a čarolija zimskih praznika još nije započela. Sunčevi zraci nas sve ređe greju, a mi polako ulazimo u sivi tunel tmurnih oblaka i tmurnih raspoloženja. Nedavno sam ušla u taj tunel tmurnosti, iako još nije kraj novembra, ali sam ga ovaj put doživela drugačije nego ikad do sad. Počela sam učiti da prihvatam: Da su nam takvi trenuci potrebni i da ih ne trebamo terati od sebe. Da nam ulazak u samoću svoga bića pruža dragoceni uvid u svoju sopstvenu senku koja je uvek tu, samo je nismo svesni. Da je potrebno i tu senku voleti, kao što volemo lepe, svetle, šarmantne delove svoje ličnosti. Da ljubav ne deli dobro od lošeg, svetlost od senke, nego ih objedinjuje u jednu celinu. Da se moram još jako puno istegnuti da bih stigla do ljubavi, i jako puno ohrabriti da bih izašla iz čaure gusenice. Da od samoće ne treba bežati, nego je prigrliti kao prijatelja, čak i kada nema puno toga lepog da nam kaže. Da je potrebno jednostavno voleti, a ako to nismo u stanju, onda što iskrenije moliti za ljubav. I naravno, ljubav je daleko više od odnosa sa jednim ili nekoliko ljudi. Ona je stanje svesti, stanje srca, stanje našeg bića.

Poslednjih godina pokušavam da se više povežem sa prirodom i prirodnim ritmovima, kao što sam već i ranije pisala. Kada je sa dolaskom jeseni počeo da nailazi sivi tunel tmurnosti i tišine, pokušala sam da se povežem sa njim na jedan drugačiji način nego do sada – pre svega da ga prihvatim. Silom prilika se nalazim u situaciji gde sam prilično usamljena, u seoskom ambijentu gde nema puno spoljnih dešavanja, i gde su sve promene u prirodi prisutne sa puno uticaja na raspoloženje. Sa dolaskom jeseni počinje vreme ulaska unutra, kako u kuću tako i u svoju dušu. To je prirodan ciklus. Dani su kraći, počinje da se loži vatra i okuplja oko ognjišta. Sve je manje sunca pa je potrebno grejati se na druge načine. Nekada su se žene u jesenjim i zimskim danima okupljale i zajedno pravile ručne radove. Ljudi su se okupljali po kućama i proslavljali razne religiozne svečanosti, koje većinom odražavaju odnos čoveka i prirodnih sila većih od njega (sa više ili manje autentičnosti, ali to je posebna tema). Kuhinja u kojoj se kuvaju topla jela i peku kolači je oduvek bila omiljeno mesto okupljanja tokom hladnih meseci. Deca su provodila veći deo vremena u kući i više igrala društvene igre, više slušala bajke i priče, više posmatrala i učila ručne radove koje majke i ostale žene kreiraju. U takvom ambijentu, dosada i samoća su prirodan deo jesenjeg i zimskog života. Dasada i samoća nisu stanja koja treba po svaku cenu izbegavati, po svaku cenu ih preplavljivati hrpom površnih čulnih stimulansa koje nudi moderan način života (televizija, internet, sms poruke, isprazni razgovori rekla-kazala), samo da bi se osećali dobro i da bi ugušili taj neki turobni osećaj koji počinje da nas goni iznutra. Samoća je nekada divna prilika za untrašnju refleksiju, za ispoljavanje tuge, bola, razočarenja i ostalih nepoželjnih emocija koje možda u sebi osećamo, kao i za pronalaženje leka – protivotrova: prihvatanje, opraštanje, molitva, donošenje pravih odluka. Isto tako samoća može biti i svetla tačka u našem danu tokom koje se opuštamo od briga, meditiramo, uživamo u ličnim uspesima, u lepim sećanjima, tragamo za inspiracijom, pišemo, čitamo, stvaramo u tišini. Poznato je da su u trenucima samoće i dosade nastala mnoga velika (i mala, ali ne manje značajna) umetnička dela. Jesen nas polako uvodi u raspoloženje u kojem je tišina prirodan deo života, u kojem je unutrašnja kontemplacija naglašena više od spoljašnjih aktivnosti, u kojem izoštravamo svoju moć posmatranja, u kojem razvijamo strpljenje, u kojem pravimo planove za sve kreacije i avanture koje nas čekaju kada iznova ogreje sunce. Jesenju i zimsku tišinu možemo ceniti samo ako se uskladimo sa ritmom prirode, ako pustimo da nas taj tok ponese, ako mu verujemo da nas vodi tamo gde treba. U današnje vreme kada smo otuđeni od prirode pokušavamo one prirodne tokove koji nam ne prijaju da ignorišemo, i da veštački stvaramo uslove koji nam prijaju. Sve se vrti oko površnih čulnih utisaka prijatno-neprijatno. Međutim, zaboravljamo da ignorišući prirodu mi ustvari ignorišemo sami sebe. Sa prirodom smo povezani kao sa majkom, ona nam daje ova tela koja koristimo, a Bog u njih udahnjuje dušu, te smo sa njim povezani kao sa ocem. Kada prihvatimo sav živi svet oko sebe kao povezan sa sobom, čitava slika našeg poimanja se menja, a čulno prijatno-neprijatno, ograničeno samo na ovo jedno naše telo, nije više u prvom planu.

Kako naučiti decu da prihvate dosadu, samoću i tišinu kao prirodne tokove života? Meni je veoma bliska metafora koja je jedan od osnovnih principa Waldorf pedagogije: udisaj i izdisaj. Tok naših aktivnosti treba da prati ritam udisaja i izdisaja. Udisaj su spoljne, dinamične, ekstrovertne aktivnosti, a izdisaj povlačenje od njih, unutrašnja refleksija, odmor i predah. Ovo je princip po kojem funkcioniše sve u prirodi. Ako decu uspemo da usmerimo da prate ovaj ritam svakoga dana, činimo za njih veliku stvar. Da bismo to uspeli moramo prvo mi sami početi da se krećemo u tom ritmu. Koliko puta sebe preopterećujemo radom, zadacima, socijalnim interakcijama, planovima? Da li pružamo sebi dovoljno vremena, i dovoljno često u toku dana, da predahnemo, da ne radimo ništa, da se umirimo i obnovimo? Ako želimo da naša deca imaju takve trenutke, koji su im neophodni za zdrav razvoj, moramo i mi sa njima učestvovati u tome, jer dok su mali oni sami još nisu sposobni da se dobrovoljno povuku od aktivnosti radi odmora. Jako često su dečije emotivne erupcije upravo alarm da im je potreban odmor i opuštanje od napetosti, a oni sami ne umeju da ga isključe. Rešenje nije u nekim magičnim formulama kako postupati kada do toga dođe, nego u postojanom, svakodnevnom ritmu po principu udisaja i izdisaja. Odmor ne znači samo spavanje. To može biti i pažljivo slušanje priče, organizovanje kućnog lutkarskog pozorišta, lešakrenje sa roditeljima u opuštenom čavrljanju i sa puno dodira, tiho obavljanje neke jednolične aktivnosti kao što je bojanje, nizanje perli, igranje sa testom, ili neka druga senzorna aktivnost gde se dete fokusira na dodir i utiša za spoljna dešavanja. Svako dete je jedinstveno i potrebno je da otkrijemo koje aktivnosti našem detetu pružaju relaksaciju i regeneraciju koja mu je toliko potrebna. To je takođe povezano i sa razvojnim fazama, i možda će se te aktivnosti menjati tokom njihovog rasta. Na primer, seka i bata dok su bili manji nisu mogli na miru da poslušaju priču, već bi odmah hteli da se igraju toga što su čuli. Za njih je priča pred spavanje značila ne opuštanje nego razbuđivanje za novu igru, tako da im dugo vremena nisam pričala priče pred spavanje nego u toku dana. Kasnije se to promenilo i sada ne možemo zamisliti odlazak na spavanje bez priče. Po mome dosadašnjem iskustvu, zaista moramo odbaciti svaku rigidnost i nametanje deci krutih pravila zasnovanih na nekim našim vremenskim rasporedima, ali je od suštinske važnosti da uhvatimo ritam koji će nas voditi kroz dane i mesece u jednom neopterećenom a opet kontinuiranom toku, poput talasa reke koji se jasno kreću prema svome cilju ali imaju dovoljno širine u rečnom koritu za svoj razigrani ples.

Iako sam na početku teksta ispričala svoju ličnu priču prolaska kroz period turobnih osećanja, nije mi cilj da promovišem jesen kao sinonim za turobnost. Ono što sam želela preneti je da treba prihvatiti život kao cikličan proces u kojem se pojavljuju kako prijatna tako i neprijatna osećanja i da se treba hrabro suočavati sa svim neprijatnostima umesto bežati od njih. Da je introvertnost deo prirodnog ritma jeseni i zime, kao što je ekstrovertnost deo prirodnog ritma proleća i jeseni. Introvertnost nosi tišinu i samoću što se sa ekstrovertnog pogleda na svet tumači kao dosada. Iako možemo biti više jedan ili drugi tip ličnosti, pravi samorazvoj obuhvata ravnotežu oba principa, i što se više uspemo pomiriti sa oba, imaćemo više sreće i ispunjenosti tokom svih godišnjih doba i životnih promena. Kao što je Keri na svom divnom homeshcooling blogu ovih dana napisala: „Ovo doba godine nas nagoni da pažljivije negujemo svoj duhovni rad koji će nas održavati tokom tame i hladnoće zime. Kako svetlost bledi, pitamo se gde je smešteno svetlo u našoj duši i na koji način ono svetli prema čovečanstvu?“ (https://theparentingpassageway.com/2016/11/03/darkness-and-freedom/)

Toplu, mirnu, tihu i radošću ispunjenu jesen vam želim!

Tamara

 

 

 

 

8

Zašto ponekad ne pišem

Ponekad dođu periodi kada se tok moga pisanja privremeno zaustavi, a ovo su neki od razloga za to:

Zato što je pisanje čin davanja, a ja ponekad nemam šta da dam, nego mi je potreno da uzimam.

Zato što je pisanje čin stvaranja, a ja ponekad osećam da je stvaralačka snaga u meni utihnula i da čeka neki bolji momenat za ispoljavanje.

Zato što mi je energija usredsređena na druge aktivnosti koje su mi u datom trenutku važnije i zahtevnije od pisanja.

Zato što ne želim da se osećam obaveznom da pišem nego slobodnom da pišem kada imam pravu inspiraciju za to.

Zato što osećam veeeeliku potrebu za spavanjem, odmorom i unutrašnjim obnavljanjem.

Zato što mi je potrebno da budem sama sa sobom i svojom tišinom.

Zato što mi je potrebno da čitam, učim, primam i upijam.

Zato što me neka ideja ili projekat toliko zanese da zaboravim na sve ostalo.

Zato što mi bude teško da izrazim osećanja rečima.

Zato što nemam vremena da sedim dovoljno dugo da bih pohvatala sve te naviruće ideje i pretočila ih u pisanu reč.

Zato što sam još uvek u slow motion ritmu koji je vladao pre današnjeg globalnog ubrzanja.

Zato što je multitasking koji majčinstvo zahteva veština koju još uvek pokušavam da savladam.

Zato što ja u svome umu stalno pišem, samo što nemam dovoljno vremena i pokretačkog impulsa da to stavim na papir (tačnije, na ekran!).

Zato što su, možda, ovo samo izgovori za to što ne ulažem dovoljno truda u nešto što volim i znam da treba da radim……. ali čak i ako jesu, dajem sebi za pravo da ih koristim, mireći se sa svojim priznanjem da i nisam baš savršena kakvu sam sebe do nedavno zamišljala…. i trenutno je to za mene vrednija spoznaja od svih koje sam mogla da napišem, a nisam.

Sutra će možda sve izgledati drugačije, i unapred se radujem tome. Zato što jedna od važnih životnih tajni glasi:  kao što posle kiše dolazi sunce, tako i posle tišine dolazi pesma.

Sa ljubavlju,

Tamara

dscn2011