0

Naša priroda i temperament – naši jedinstveni darovi

015

Pre neki dan smo bili na maloj Montesori radionici koju drži naša poznanica. Nakon sat vremena vrednog rada i truda uloženog u bojanje, lepljenje i seckanje, moji klinci i jedna devojčica su počeli da trče u krug, pa da se jure, pa da rade fiskulturu, pa da se šale, pa da se krevelje, pa da se valjaju po podu, pa da vrište od smejanja. Ostala deca su pored njih i dalje vredno crtala po velikom papiru na zidu ili završavala prethodni projekat. Rekla sam poznanici: Ovo je spontana podela grupe prema temperamentu! (Sva sreća da je devojčica bila njena ćerka pa da nismo dobili po nosu, hahaha)

Ovaj simpatični događaj me je naveo da se podsetim koliko je važno da poznajemo karakter i temperament svoje dece da bismo mogli da izađemo u susret njihovim potrebama. Već kao sasvim mala, deca pokazuju jasne simptome svoga temperamenta i svoje specifičnosti. Neki su mirni i tihi, neki bučni i nemirni, neki emotivno ekspresivni, neki emotivno rezervisani, neki vole da istražuju i posmatraju, neki vole da su stalno u pokretu, neki vole da rizikuju, neki su vrlo oprezni, neki vole da prave brlog, a neki ne vole ni da uprljaju ruke. Prema načinu na koji opažamo svet oko sebe postoji podela tipova ličnosti na: vizuelne – one koji najviše uče gledanjem, auditorne – one koji najviše uče slušanjem, i kinestetičke – one koji najviše uče telom, dodirom i pokretom. U suštini, idealno bi bilo kada bi sve ove načine učenja i precepiranja stvarnosti imali u ravnoteži. Ali dok su mala, deca imaju tendenciju da uvek biraju one aktivnosti koje su bliže njihovoj prirodi. Kao što ja jednostavno ne mogu naterati seku i batu da provode sate u crtanju i bojanju kada njih to prirodno ne interesuje. To je ponekad frustrirajuće jer od toliko puno kreativnih aktivnosti za decu koje pronalazim po internetu sa njima mogu sprovesti jedva 10%! Ali sa druge strane, oni mogu provesti sate slušajući kako im čitam priče, pa onda i oni sami ih „čitajući“, pa onda se igrajući tih priča, a sada su već počeli i oni meni da izvode „pozorišne predstave“ poznatih i izmišljenih priča. Ono što sam zaključila nakon ovih nekoliko godina glumeći vaspitačicu seki i bati je da ih jedino mogu inspirisati za neku aktivnost ako je predstavim kroz priču, ili ako je povezana sa nekom pričom. Ako hoću da se igraju sa ledom, što smo radili tokom najhladnijih januarskih dana, oni nisu zainteresovani da posmatraju kako se led topi ili šta se dešava ako stavimo na led so ili boju. Biće zainteresovani pet minuta i to je sve. Ali ako im dodam male plastične igračkice i ponudim ideju za neku priču o spašavanju životinja od zaleđivanja ili strašnom zmaju koji vreba iz sante leda (za batu!), onda ima šanse da se malo duže poigraju.

Verujem da je poznavanje i poštovanje svoje urođene prirode i delovanje u skladu sa njom jedini put za dostizanje sreće. Zvuči jednostavno, ali zaista, ako radimo ono što volimo, što nam budi entuzijazam, inspiraciju i strast, bićemo srećni i ispunjeni u životu (ukoliko nam neke druge oblasti života ne zadaju velike probleme). Drevna mudrost Bagavad Gite otkriva tu istinu: niko ne može pobeći od svoje urođene prirode i bolje je izvršavati aktivnosti u skladu sa svojom prirodom nesavršeno, nego one koje su u skladu sa tuđom prirodom savršeno. Ako smo usklađeni sa ovim pravilom, tada smo najviše otvoreni za učenje i sticanje novih iskustava. Tako je i sa decom. Kada rade ono što vole i što im pričinjava zadovoljstvo i uzbuđenje, kroz takve delatnosti će biti najotvoreniji da uče o životu. Sa druge strane, ako nema tog prirodnog uzbuđenja i strasti u aktivnosti koju dete obavlja, ono neće biti ni dovoljno receptivno za učenje. Verujem da svako od nas može potvrditi da se iz škole seća samo onih stvari koje su nas baš interesovale, dok je sve ostalo prekrio zaborav.

U mojoj viziji, najprikladnije obrazovanje za decu bi bilo ono koje dozvoljava da se dete razvija i da uči svojim tempom i ritmom, prema svojim interesovanjima i strastima. Ako malo proširimo svoju perspektivu možemo pronaći načine da kroz jednu vrstu aktivnosti podučimo dete o raznim temama i oblastima. Kroz rad u bašti ili tokom zajedničkog kuvanja možemo učiti brojanje, računanje, reakcije određenih namirnica i materijala u dodiru sa toplotom, hladnoćom ili vlagom, poreklo i osobine različite vrste hrane, osnove zdravog života i zdravih navika. Kroz crtanje i druge umetničke aktivnosti možemo provući pisanje, računanje, učenje o prirodnim pojavama, istorijskim događajima, geografskim pojmovima i fiziologiji tela. Kroz pričanje priča i dramske aktivnosti možemo izuzetno podržati razvoj govora i izražavanja, moć opažanja i pamćenja, empatiju, timski rad, koordinaciju tela i pokreta. Ovo su samo neki od primera, ali praktično kroz svaku pojedinu aktivnost možemo steći mnoštvo informacija i znanja o mnogim drugim oblastima kada ih predstavljamo u holističkom duhu, povezano i objedinjeno.  Naravno, ne mislim da treba biti isključiv i ugađati deci dajući im da rade samo ono što im se sviđa non-stop. Radi dostizanja ravnoteže treba nuditi aktivnosti koje razvijaju one talente i sposobnosti koje naše dete ne poseduje, ali ako takve aktivnosti forsiramo sigurno ćemo postići suprotan efekat.

Jedan od najlepših poklona koje možemo podariti svojoj deci je da prepoznamo njihovu urođenu prirodu i da ih naučimo kako da je koriste za svoju i tuđu dobrobit. Ne postoji loš temperament, čak ni loša osobina – nego su loši ili dobri načini na koje ih koristimo. Na primer, ljutnju često karakterišemo kao nečiju lošu osobinu, ali u određenim situacijama ona može biti izuzetno korisna, može čak da nam spasi život. Svaku sklonost koju imamo možemo iskoristiti pozitivno, ali pre toga je moramo prepoznati i prihvatiti. Ako je u startu ne prihvatamo i etiketiramo kao „lošu“, utiremo put za loše korišćenje te sklonosti i za život ispunjen osećajem krivice i neadekvatnosti. Ako vidimo osobine svoje dece kao problem, one će nam kreirati problem. Ako ih vidimo kao prednosti i kvalitete, dete će se automatski bolje osećati u svojoj koži i dobiti veću šansu da ih pozitivno iskoristi. Čak i kada su u pitanju izazovne osobine kao što je sklonost ka ljutnji, agresiji, naređivanju ili kontroliranju drugih možemo usmeriti decu da ih koriste kroz sport i borilačke veštine ili dati im priliku da preuzmu odgovornost kroz ulogu vođe u nekim situacijama – u igri sa vršnjacima, u kućnim poslovima, pri organizaciji izleta, putovanja, nekih zajedničkih projekata i slično (što ne znači da im u isto vreme nećemo pomoći da te svoje sklonosti balansiraju u odnosima sa ostalom decom i odraslima!). Ako je u pitanju druga krajnost, ako je dete stidljivo, povučeno, tiho, teško se socijalizuje, više pasivno nego aktivno, ne moramo da ga „etiketiramo“ kao nesposobno ili smušeno. Zašto ne bismo umesto toga pretpostavili da ono ima dar da bude introspektivno što može biti izuzetno korisno ako želi da postane istraživač, pisac ili umetnik. Zaista, ako bolje razmislimo, ne postoji dobra ili loša priroda, nego samo dobri ili loši načini na koje ih koristimo. Kako ćemo koristiti svoju urođenu prirodu i talente – u dobre ili u loše svrhe, zavisi od našeg karaktera i etičkih vrednosti, a to je upravo ono što stičemo unutar porodice u najranijem detinjstvu. Ali koliko uspešno ćemo koristiti svoju prirodu i talente za neko lično i profesionalno ostvarenje u životu mislim da najviše zavisi od jačine samopouzdanja koje osećamo, što je direktno povezano sa kvalitetom podrške koju dobijamo, takođe, u najranijem detinjstvu.

Na kraju krajeva, prepoznavanje i prihvatanje svoje sopstvene prirode u pozitivnom svetlu je jedan od najlepših darova koji možemo darovati i samima sebi. Čak i ako ga nismo u dovoljnoj meri dobijali u detinjstvu, možemo ga darovati sami sebi u odraslom dobu – za dobre pokone nikada nije kasno!

Advertisements
0

Na pragu jesenje tišine

6027_900

Uvek sam se pitala, zašto sam se morala roditi baš krajem novembra? U tom prelaznom trenutku kada je lepota jesenjih boja već počela da iščezava, a čarolija zimskih praznika još nije započela. Sunčevi zraci nas sve ređe greju, a mi polako ulazimo u sivi tunel tmurnih oblaka i tmurnih raspoloženja. Nedavno sam ušla u taj tunel tmurnosti, iako još nije kraj novembra, ali sam ga ovaj put doživela drugačije nego ikad do sad. Počela sam učiti da prihvatam: Da su nam takvi trenuci potrebni i da ih ne trebamo terati od sebe. Da nam ulazak u samoću svoga bića pruža dragoceni uvid u svoju sopstvenu senku koja je uvek tu, samo je nismo svesni. Da je potrebno i tu senku voleti, kao što volemo lepe, svetle, šarmantne delove svoje ličnosti. Da ljubav ne deli dobro od lošeg, svetlost od senke, nego ih objedinjuje u jednu celinu. Da se moram još jako puno istegnuti da bih stigla do ljubavi, i jako puno ohrabriti da bih izašla iz čaure gusenice. Da od samoće ne treba bežati, nego je prigrliti kao prijatelja, čak i kada nema puno toga lepog da nam kaže. Da je potrebno jednostavno voleti, a ako to nismo u stanju, onda što iskrenije moliti za ljubav. I naravno, ljubav je daleko više od odnosa sa jednim ili nekoliko ljudi. Ona je stanje svesti, stanje srca, stanje našeg bića.

Poslednjih godina pokušavam da se više povežem sa prirodom i prirodnim ritmovima, kao što sam već i ranije pisala. Kada je sa dolaskom jeseni počeo da nailazi sivi tunel tmurnosti i tišine, pokušala sam da se povežem sa njim na jedan drugačiji način nego do sada – pre svega da ga prihvatim. Silom prilika se nalazim u situaciji gde sam prilično usamljena, u seoskom ambijentu gde nema puno spoljnih dešavanja, i gde su sve promene u prirodi prisutne sa puno uticaja na raspoloženje. Sa dolaskom jeseni počinje vreme ulaska unutra, kako u kuću tako i u svoju dušu. To je prirodan ciklus. Dani su kraći, počinje da se loži vatra i okuplja oko ognjišta. Sve je manje sunca pa je potrebno grejati se na druge načine. Nekada su se žene u jesenjim i zimskim danima okupljale i zajedno pravile ručne radove. Ljudi su se okupljali po kućama i proslavljali razne religiozne svečanosti, koje većinom odražavaju odnos čoveka i prirodnih sila većih od njega (sa više ili manje autentičnosti, ali to je posebna tema). Kuhinja u kojoj se kuvaju topla jela i peku kolači je oduvek bila omiljeno mesto okupljanja tokom hladnih meseci. Deca su provodila veći deo vremena u kući i više igrala društvene igre, više slušala bajke i priče, više posmatrala i učila ručne radove koje majke i ostale žene kreiraju. U takvom ambijentu, dosada i samoća su prirodan deo jesenjeg i zimskog života. Dasada i samoća nisu stanja koja treba po svaku cenu izbegavati, po svaku cenu ih preplavljivati hrpom površnih čulnih stimulansa koje nudi moderan način života (televizija, internet, sms poruke, isprazni razgovori rekla-kazala), samo da bi se osećali dobro i da bi ugušili taj neki turobni osećaj koji počinje da nas goni iznutra. Samoća je nekada divna prilika za untrašnju refleksiju, za ispoljavanje tuge, bola, razočarenja i ostalih nepoželjnih emocija koje možda u sebi osećamo, kao i za pronalaženje leka – protivotrova: prihvatanje, opraštanje, molitva, donošenje pravih odluka. Isto tako samoća može biti i svetla tačka u našem danu tokom koje se opuštamo od briga, meditiramo, uživamo u ličnim uspesima, u lepim sećanjima, tragamo za inspiracijom, pišemo, čitamo, stvaramo u tišini. Poznato je da su u trenucima samoće i dosade nastala mnoga velika (i mala, ali ne manje značajna) umetnička dela. Jesen nas polako uvodi u raspoloženje u kojem je tišina prirodan deo života, u kojem je unutrašnja kontemplacija naglašena više od spoljašnjih aktivnosti, u kojem izoštravamo svoju moć posmatranja, u kojem razvijamo strpljenje, u kojem pravimo planove za sve kreacije i avanture koje nas čekaju kada iznova ogreje sunce. Jesenju i zimsku tišinu možemo ceniti samo ako se uskladimo sa ritmom prirode, ako pustimo da nas taj tok ponese, ako mu verujemo da nas vodi tamo gde treba. U današnje vreme kada smo otuđeni od prirode pokušavamo one prirodne tokove koji nam ne prijaju da ignorišemo, i da veštački stvaramo uslove koji nam prijaju. Sve se vrti oko površnih čulnih utisaka prijatno-neprijatno. Međutim, zaboravljamo da ignorišući prirodu mi ustvari ignorišemo sami sebe. Sa prirodom smo povezani kao sa majkom, ona nam daje ova tela koja koristimo, a Bog u njih udahnjuje dušu, te smo sa njim povezani kao sa ocem. Kada prihvatimo sav živi svet oko sebe kao povezan sa sobom, čitava slika našeg poimanja se menja, a čulno prijatno-neprijatno, ograničeno samo na ovo jedno naše telo, nije više u prvom planu.

Kako naučiti decu da prihvate dosadu, samoću i tišinu kao prirodne tokove života? Meni je veoma bliska metafora koja je jedan od osnovnih principa Waldorf pedagogije: udisaj i izdisaj. Tok naših aktivnosti treba da prati ritam udisaja i izdisaja. Udisaj su spoljne, dinamične, ekstrovertne aktivnosti, a izdisaj povlačenje od njih, unutrašnja refleksija, odmor i predah. Ovo je princip po kojem funkcioniše sve u prirodi. Ako decu uspemo da usmerimo da prate ovaj ritam svakoga dana, činimo za njih veliku stvar. Da bismo to uspeli moramo prvo mi sami početi da se krećemo u tom ritmu. Koliko puta sebe preopterećujemo radom, zadacima, socijalnim interakcijama, planovima? Da li pružamo sebi dovoljno vremena, i dovoljno često u toku dana, da predahnemo, da ne radimo ništa, da se umirimo i obnovimo? Ako želimo da naša deca imaju takve trenutke, koji su im neophodni za zdrav razvoj, moramo i mi sa njima učestvovati u tome, jer dok su mali oni sami još nisu sposobni da se dobrovoljno povuku od aktivnosti radi odmora. Jako često su dečije emotivne erupcije upravo alarm da im je potreban odmor i opuštanje od napetosti, a oni sami ne umeju da ga isključe. Rešenje nije u nekim magičnim formulama kako postupati kada do toga dođe, nego u postojanom, svakodnevnom ritmu po principu udisaja i izdisaja. Odmor ne znači samo spavanje. To može biti i pažljivo slušanje priče, organizovanje kućnog lutkarskog pozorišta, lešakrenje sa roditeljima u opuštenom čavrljanju i sa puno dodira, tiho obavljanje neke jednolične aktivnosti kao što je bojanje, nizanje perli, igranje sa testom, ili neka druga senzorna aktivnost gde se dete fokusira na dodir i utiša za spoljna dešavanja. Svako dete je jedinstveno i potrebno je da otkrijemo koje aktivnosti našem detetu pružaju relaksaciju i regeneraciju koja mu je toliko potrebna. To je takođe povezano i sa razvojnim fazama, i možda će se te aktivnosti menjati tokom njihovog rasta. Na primer, seka i bata dok su bili manji nisu mogli na miru da poslušaju priču, već bi odmah hteli da se igraju toga što su čuli. Za njih je priča pred spavanje značila ne opuštanje nego razbuđivanje za novu igru, tako da im dugo vremena nisam pričala priče pred spavanje nego u toku dana. Kasnije se to promenilo i sada ne možemo zamisliti odlazak na spavanje bez priče. Po mome dosadašnjem iskustvu, zaista moramo odbaciti svaku rigidnost i nametanje deci krutih pravila zasnovanih na nekim našim vremenskim rasporedima, ali je od suštinske važnosti da uhvatimo ritam koji će nas voditi kroz dane i mesece u jednom neopterećenom a opet kontinuiranom toku, poput talasa reke koji se jasno kreću prema svome cilju ali imaju dovoljno širine u rečnom koritu za svoj razigrani ples.

Iako sam na početku teksta ispričala svoju ličnu priču prolaska kroz period turobnih osećanja, nije mi cilj da promovišem jesen kao sinonim za turobnost. Ono što sam želela preneti je da treba prihvatiti život kao cikličan proces u kojem se pojavljuju kako prijatna tako i neprijatna osećanja i da se treba hrabro suočavati sa svim neprijatnostima umesto bežati od njih. Da je introvertnost deo prirodnog ritma jeseni i zime, kao što je ekstrovertnost deo prirodnog ritma proleća i jeseni. Introvertnost nosi tišinu i samoću što se sa ekstrovertnog pogleda na svet tumači kao dosada. Iako možemo biti više jedan ili drugi tip ličnosti, pravi samorazvoj obuhvata ravnotežu oba principa, i što se više uspemo pomiriti sa oba, imaćemo više sreće i ispunjenosti tokom svih godišnjih doba i životnih promena. Kao što je Keri na svom divnom homeshcooling blogu ovih dana napisala: „Ovo doba godine nas nagoni da pažljivije negujemo svoj duhovni rad koji će nas održavati tokom tame i hladnoće zime. Kako svetlost bledi, pitamo se gde je smešteno svetlo u našoj duši i na koji način ono svetli prema čovečanstvu?“ (https://theparentingpassageway.com/2016/11/03/darkness-and-freedom/)

Toplu, mirnu, tihu i radošću ispunjenu jesen vam želim!

Tamara

 

 

 

 

8

Zašto ponekad ne pišem

Ponekad dođu periodi kada se tok moga pisanja privremeno zaustavi, a ovo su neki od razloga za to:

Zato što je pisanje čin davanja, a ja ponekad nemam šta da dam, nego mi je potreno da uzimam.

Zato što je pisanje čin stvaranja, a ja ponekad osećam da je stvaralačka snaga u meni utihnula i da čeka neki bolji momenat za ispoljavanje.

Zato što mi je energija usredsređena na druge aktivnosti koje su mi u datom trenutku važnije i zahtevnije od pisanja.

Zato što ne želim da se osećam obaveznom da pišem nego slobodnom da pišem kada imam pravu inspiraciju za to.

Zato što osećam veeeeliku potrebu za spavanjem, odmorom i unutrašnjim obnavljanjem.

Zato što mi je potrebno da budem sama sa sobom i svojom tišinom.

Zato što mi je potrebno da čitam, učim, primam i upijam.

Zato što me neka ideja ili projekat toliko zanese da zaboravim na sve ostalo.

Zato što mi bude teško da izrazim osećanja rečima.

Zato što nemam vremena da sedim dovoljno dugo da bih pohvatala sve te naviruće ideje i pretočila ih u pisanu reč.

Zato što sam još uvek u slow motion ritmu koji je vladao pre današnjeg globalnog ubrzanja.

Zato što je multitasking koji majčinstvo zahteva veština koju još uvek pokušavam da savladam.

Zato što ja u svome umu stalno pišem, samo što nemam dovoljno vremena i pokretačkog impulsa da to stavim na papir (tačnije, na ekran!).

Zato što su, možda, ovo samo izgovori za to što ne ulažem dovoljno truda u nešto što volim i znam da treba da radim……. ali čak i ako jesu, dajem sebi za pravo da ih koristim, mireći se sa svojim priznanjem da i nisam baš savršena kakvu sam sebe do nedavno zamišljala…. i trenutno je to za mene vrednija spoznaja od svih koje sam mogla da napišem, a nisam.

Sutra će možda sve izgledati drugačije, i unapred se radujem tome. Zato što jedna od važnih životnih tajni glasi:  kao što posle kiše dolazi sunce, tako i posle tišine dolazi pesma.

Sa ljubavlju,

Tamara

dscn2011

0

Između granica i slobode

flying_bird_202171

Živimo u konfliktnom vremenu punom protivrečnosti. Jedan od izraženih konflikata ovog doba je sukob između postavljanja granica i lične slobode. Kao da je došlo vreme da se mnoge granice koje su ranije postojale poruše, i da se pojam lične slobode dovede u sam vrh životnih prioriteta. Mnoge istine koje su do sada važile se iznova i iznova preispituju, a samim tim i granice koje su bile formirane na osnovu tih istina. Ovo klackanje između ograničenja i slobode se odvija na svim životnim poljima, pa tako i na polju roditeljstva. Kako i gde treba detetu postaviti granice, a kako i gde mu dati slobodu? Da li slediti tradicionalne metode zastrašivanja koje su vekovima, ipak, uspevale da formiraju poslušnu decu koja su kasnije postajala poslušni i odgovorni članovi društva i sistema? Ili nove, moderne, koje često za rezultat imaju decu bez ikakve kontrole, pa čak i odgovornosti u kasnijem periodu života? Da li je sve tako crno-belo ili ima nekih odgovora u sredini?

Pre svega treba shvatiti da globalno menjanje životnih okolnosti i prioriteta utiče na način kako odgajamo decu. Meni je to slikovito jasno kada posmatram i slušam svoju svekrvu i mamu i njihove postupke i ideje o vaspitanju, a naročito oštre razlike primećujem između njihovog i mog stava prema postavljanju granica. Njihovim očima izgleda kao da ja uopšte ne postavljam granice, kao da uopšte ne disciplinujem, kao da ću razmaziti decu, što iz moje perspektive nije istina. Problem je u tome što se oblasti u kojima one i ja postavljamo granice potpuno razlikuju. One bi mnogo više od mene ograničavale decu u telesnim kretnjama,naročito po kući, i mnogo bi više razgraničavale ono što je za decu od onoga što je za odrasle – na primer ne bi im dozvolile da skaču i veru se po nameštaju, diraju sve i svašta, trče po sobama, igraju se šerpama, loncima, ključevima i novčanicima, seckaju zatupljenim makazama i noževima… a ja to sve dozvoljavam. Sa druge strane, one bi dale deci da pojedu tri velike čokolade dnevno i da po celi dan gledaju televizor, što ja nemilosrdno ograničavam. Kako da se razumemo, one i ja (naravno, sa mamom je razumevanje ipak daleko lakše i pored očiglednih razlika u prioritetima, jer mama je uvek mama), kada dolazimo iz dvaju različitih svetova? U njihovo vreme je bilo najvažnije prilagoditi se sistemu i opštevažećim društvenim normama, dok su u današnje vreme i sistem i društvene norme u fazi metamorfoze i pod stalnim znakom pitanja: šta je dobro a šta loše, šta funkcioniše a šta više ne funkcioniše, šta nam je potrebno a šta nam više ne treba? Kako biti prilagođen sistemu kada se sistem raspada? Da li je dobro odgajati dete u uverenju da će biti uspešno ako bude usklađeno sa trenutnim sistemom, kada nam ništa ne garantuje da se taj sistem neće promeniti naglavačke kada dete odraste? U ovom vremenu nesigurnosti i raspada starih obrazaca roditeljstvo ne može da se oslanja na postulate prošlih vremena, kao što su na primer „batina je iz raja izašla“ i „zna se šta je za decu, a šta za odrasle“. Da je batina iz raja izašla verovatno bi već odavno raj vladao na planeti Zemlji, a granice između dece i odraslih nisu više horizontalne kao ranije – nije nužno istina da odrasli znaju bolje od deteta, i nije nužno istina da dete ne može da poduči odraslog čoveka. Ova vratolomna vremena kada nam se trese tlo pod nogama više nego išta drugo zahtevaju snažne, kreativne, uverene, nezavisne i autentične ličnosti koje će biti sposobne da se prilagođavaju mnogo širem dijapazonu promena na svim nivoima postojanja nego ranije, i u idealnom smislu dovoljno osetljive, intuitivne, moralne i saosećajne da pokreću i održavaju svetsku metamorfozu u pravom smeru. Izazov današnjih roditelja je mnogo veći nego što je bio do sada, jer je mnogo teže odgojiti ličnost sa gore spomenutim kvalitetima nego nekoga ko se dobro uklapa u sistem. Ovakav način razmišljanja uvodi sasvim nove „postulate“ u načine na koje vaspitamo decu. Da bi neko bio uspešan u današnje vreme potrebno je da ima kreativnost i autentičnost mnogo više nego poslušnost. Potrebno je da ima mnogo više hrabrosti da stiče svoja sopstvena iskustva nego da sledi utabane staze. Potrebno je da ima praktično i iskustveno znanje umesto teorijskog. Sve ovo navodi na činjenicu da je deci potrebno pružiti mnogo više slobode nego što je to bilo uobičajeno ranije. Iz mog roditeljskog iskustva, ta sloboda treba da se odnosi pre svega na: slobodu fizičkog pokreta; slobodu izražavanja mišljenja, ideja i emotivnih stanja; slobodu mašte; slobodu ličnog izražavanja kroz igru i kreativni rad.

Uporedo sa davanjem slobode važno je negovati odnos uzajamnog poštovanja sa detetom – poštovati detetove potrebe i želje, ali i jasno zahtevati da ono poštuje potrebe i želje nas odraslih. Najsigurniji način je da se nikada ne ophodimo prema detetu na način na koji ne bismo želeli da se neko ophodi prema nama. Čak i kada ograničavamo i zabranjujemo trebamo to činiti sa poštovanjem prema integritetu deteta. Mi neke stvari znamo bolje od njega, to nas čini njegovim autoritetom, ali to nam ne daje za pravo da ga povređujemo, omalovažavamo ili zloupotrebljavamo. Ako se ponašamo sa poštovanjem prema detetu, gotovo je 100% sigurno da će i dete da se ponaša sa poštovanjem prema nama. Dete ionako samo imitira i kopira u najranijim godinama života, i ako mu ponudimo pravi model za kopiranje nećemo morati da ulažemo dodatni napor da ispravljamo nešto što smo, pre svega, sami pogrešno postavili. Ovde treba razumeti da se pravi rezultati ovakvog našeg stava možda neće pokazati tokom prvih 3-4 godina detetovog života kada je ono u razvojnoj fazi izgradnje zasebnog identiteta i testiranja granica, ali nakon tog perioda hoće, naročito ako smo do tada uspeli da održimo ravnotežu između poštovanja, slobode i postavljanja granica. Postavljanje granica mora da postoji, jer je ono suprotnost slobodi. Da bi se iskusila sloboda u pravom smislu, potrebno je da postoji i njena suprotnost – inače kako bismo uopšte mogli znati šta je sloboda? Detetu su potrebne zdrave granice – da zna šta jeste a šta nije dozvoljeno, šta će usrećiti a šta uznemiriti roditelja, šta je opasno a šta bezbedno. Dete se oseća sigurno sa roditeljem koji jasno postavlja granice i koji je ubeđen u svoj stav…a verujem da se oseća predivno kada mu je dato pregršt slobode unutar tih jasnih i sigurnih granica. Koliko će te granice biti skučene, a koliko široke je odraz stanja roditelja i onoga u šta roditelj veruje. Upravo ove stvari povezuju roditelje sličnih stavova – u kojim oblastima života će dati više slobode, a u kojima više ograničenja, kao i načini na koji se granice uspostavljaju: nežno (ali odlučno) i sa poštovanjem ili uz primenu sile, zastrašivanja i dominacije…dok neko granice neće uspeti ni da postavi.

Ono u šta najviše verujem je da svako od nas preslikava samog sebe u načinu na koji vaspitava dete. Ponekad se trudimo da delujemo na jedan način, ali ne uspevamo nego smo prisiljeni da delujemo drugačije. Upravo zato je odgovor za mnoga pitanja o roditeljstvu ne u nekim metodama i tehnikama nego u nama samima. Pošto se svi kolektivno nalazimo u vremenu pomeranja do sada poznatih granica – pre svega u ljudskim potencijalima i mogućnostima – na neki način smo i mi u fazi izgradnje novog identiteta i testiranja granica kao i dete koje se razvija. Zato je najlepše da u toj avanturi budemo rame uz rame sa svojom decom, ne prezajući da ih podučavamo ali ni da učimo od njih, ne ustručavajući se da budemo otvoreni i prijemčljivi za sve poruke koje usput zajedno otkrivamo.

Želim vam puno sreće na ovom uzbudljivom putovanju balansiranja između slobode i granica!

Tamara

       

0

Umetnost podržavanja

hand_hands_green_224147

U poslednje vreme sve češće pitam sebe ovo pitanje: kako da pružim pravu podršku, onu koja će uistinu pomoći, olakšati, ohrabriti, utešiti, nahraniti? Verujem da je ovo pitanje koje postavljaju sve majke, s obzirom da je naša prirodna uloga u životu naše dece da im pružamo sve što sam gore nabrojala – delanja koja se u mojoj viziji povezuju pod imenom podrška. I moja sve češća preispitivanja o značaju podrške me polako dovode do zaključka da je meni samoj ona potrebna mnogo više nego što sam je imala tokom života.

Razmišljala sam kako bih mogla definisati skup svih tih važnih pojmova koji se spajaju preko značenja reči – podrška. Već sama reč puno govori: po-držati. U (mojem) prevodu to bi značilo kao držanje nekoga u ispravnom i zdravom stanju, u sigurnom prostoru, u zoni bezbednosti i ljubavi. Da bi neko mogao nekoga ili nešto držati mora imati određenu dozu snage i čvrstine. Držati znači postati neka vrsta oslonca čije prisustvo uliva sigurnost i obezbeđuje opuštenost i poverenje. Nedavno sam naišla na engleski termin koji objedinjuje suštinu ovih značenja – „holding space“ – što bi doslovno mogli prevesti kao „držati prostor“. Kada držimo prostor oko nekoga mi ga svojim prisustvom štitimo, grlimo i u isto vreme omogućavamo slobodu kretanja, baš kao posuda u kojoj može da se drži neki predmet bilo da je u celini, bilo da je u delovima. Ovo držanje prostora nekome znači da mi doslovno podržavamo postojanje toga bića u celini, bez obzira u kojem se stanju ono trenutno nalazi. Pošto svako od nas, neminovno, prolazi kroz životne momente celovitosti i ispunjenosti, koji se smenjuju sa momentima necelovitosti i rasejanosti, držanje prostora nekome znači da podjednako podržavamo osobu u svim ovim različitim fazama. U stvari, to postaje mnogo potrebnije upravo u fazama rasejanosti, kao što nam je potrebnija posuda da drži kocke koje su se raspale više nego kulu ili dvorac koji smo sastavili.

Ono što bitno razlikuje ovo držanje prostora od onoga što obično podrazumevamo kao pomaganje nekome je u većoj pasivnosti ovakve podrške u odnosu na aktivnost pomaganja. Ako želimo nekoga podržati na ovaj način znači da ne pokušavamo da učinimo, pokrenemo, usmerimo, zaključimo, rešimo, posavetujemo ili izbavimo. Umesto svega ovoga mi jednostavno prisustvujemo, pažljivo slušamo, saosećamo, reflektujemo ili dopustimo da ono što nam osoba želi preneti bude primljeno i poslato nazad kao potvrda da smo primili poruku, bez ikakvog ocenjivanja sa naše strane. Neko se može pitati u čemu je uopšte svrha ovakvog pomaganja i kako se na ovaj način može dostići neki opipljivi rezultat. Najvažniji rezultat ovakve podrške je da osobi dajemo jasan znak da imamo poverenja u nju bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi, bez obzira na stanje u kojem se nalazi, i da na osnovu tog poverenja joj dajemo slobodu da deluje iz svoje suštine. Ukazujemo poverenje da u svojoj suštini osoba ima potencijal da pronađe svoja rešenja i da se vrati u ravnotežu iz koje je iskliznula, ili da uspe u onome čemu stremi. Ovo poverenje ili vera u nekoga je ona sila koja pomaže da se dođe do rešenja i opipljivih rezultata, ali ne kroz kontrolu koja dolazi spolja nego kroz preobražaj koji dolazi iznutra. Ali upravo ovde dolazi do škakljivog momenta: da bismo bili spremni imati poverenje u nekoga, prvo moramo imati poverenje u sebe. Da bismo pružili veru i poverenje, moramo ih imati u sebi. Ne možemo dati nešto što nemamo. A često je razlog ovog našeg nedostatka upravo to što do sada niko nije imao dovoljno poverenja u nas. Naročito dok smo bili deca, kada nam je to bilo najvažnije za izgradnju svog ličnog pouzdanja i poverenja u sebe, i u svet oko sebe, što je kod dece jako blisko povezano. I sada kao majke se nalazimo u situaciji da trebamo pružiti poverenje svojoj deci, imati veru u njihovu snagu, lepotu, autentičnost, ispravnost, spretnost i vitalnost, naročito u situacijama kada ovi kvaliteti padnu u senku pred izazovima emotivnih padova i histerija, bolesti, nesnalaženja u društvu, neusklađenosti sa važećim društvenim normama… a možda ni mi same nismo dobile podršku i poverenje u istim takvim situacijama kada smo bile deca. I možda upravo zbog toga ne možemo da se otmemo utiscima zastrašenosti, sumnjičavosti, stalnog  preispitivanja šta je ispravno a šta pogrešno, ili povlačenja duboko u sebe kao u jedinu zonu sigurnosti koju poznajemo.

Mesto gde najviše ne uspevamo da pružamo podršku je tamo gde se nečije želje i ponašanje kose sa našim ličnim ubeđenjima, ili još češće sa uvreženim društvenim normama. I obrnuto, tamo gde se naše želje i ponašanje ne uklapaju u sistem vrednosti osoba kojima smo okruženi, tamo ne uspevamo da dobijemo podršku od njih. Na neki način, ovo je prirodan proces prilagođavanja opštevažećim društvenim pravilima koji započinje od najranijeg detinjstva, i što je zajednica tradicionalnija ili konzervativnija, prilagođavanje se strožije zahteva. Život u zajednici neminovno nosi sa sobom ovaj dinamični ples između ličnog i zajedničkog interesa, gde se lični interes često mora povinovati zahtevima zajedničkog interesa. Meni je ovaj princip potpuno prihvatljiv kada je zajednički interes pravedno ustoličen sa ciljem dobrobiti za sve članove zajednice, ali ono što mi nije prihvatljivo je kada pojedinac ili grupa nameće svoja pravila kao jedino ispravna bez dovoljno fleksibilosti, empatije ili širine uvida. Ovo ne važi samo za društvene vođe i velike face, nego svako od nas, u najobičnijim svakodnevnim situacijama puno puta dolazi u poziciju da deluje kao nečiji autoritet, sudija ili advokat. Puno puta, često i ne primetivši, osuđujemo, ispravljamo, ograničavamo i omalovažavamo nečije reči ili postupke. Najčešće to radimo sa ljudima koji su nam najbliži i nad kojima imamo neku vrstu odgovornosti ili moći. Najčešće su to upravo naša deca, partneri i roditelji.

Iako se trudim da što manje sputavam svoju decu nepotrebnim pravilima i da ih ne opterećujem raznim blokadama, često uhvatim sebe kako izdajem komande, čak ih ponavljam kao papagaj, u mnogim situacijama kada to možda i nije toliko potrebno. Čujem u svome glasu vibraciju kontrole – samoprozvanog stražara koji je ubeđen da će bez njegove počasne intervencije nešto krenuti po zlu. A iza njene vibracije naslućujem polje zebnje i straha, čiju širinu i dubinu još uvek nemam dovoljno hrabrosti da istražujem. Opet, kontrola je ponekad neophodna, naročito sa decom nad kojom imamo odgovornost. Strahovi su ponekad opravdani, naročito kada brinemo o deci koja često deluju instinktivno i bez velikog udela razuma. Ali baš je zato važno razgraničiti koje situacije zahtevaju punu pozornost naše kontrole, i u kojim situacijama možemo dozvoliti da strah preuzme spasilačko kormilo u svoje ruke. U suštini, to su dosta retke situacije, kada su u pitanju životne opasnosti, neki sudbonosni preokreti koji mogu da utiču na daleku budućnost, možda još neki manje zastrašujući ali važni momenti kada na dete, na primer, utiču neki spoljašnji faktori koji mogu da mu zaista naškode (negativno društvo, mediji, nepovoljne aktivnosti), a mi možemo uticati da se to spreči ili ublaži. Ali pored ovih postoje nebrojene sitnice svakodnevnog života u kojima naša kontrola, bilo da je motivisana strahom ili ponosom, zaista nije potrebna. Ovo je ponekad teško prihvatiti kada deca deluju na nama nelogične i nerazumne načine, kada neće da se podvrgavaju pravilima ponašanja odraslih, kada se opiru da slede higijenske navike kojima pokušavamo da ih naučimo, kada uporno izražavaju zahteve koji nama izgledaju nerazumni i nepotrebni. Međutim, ako to nisu stvari koje ugrožavaju nečiji život, zdravlje ili budućnost na očigledan način, ako se ništa katastrofalno neće desiti ako pustimo dete da deluje prema svojoj volji, čak i da pogreši, onda možda vredi da probamo upravo to da uradimo, makar kao eksperiment. Da li moje dete zaista zaslužuje da mu sada stanem na put i zaustavim nalet njegove volje, želje i poleta? Koliko je moja procena zaista realna? Da li moja reakcija izvire iz potrebe da bude po mome, ili iz moga straha, ili iz podrške koju želim da pružim? Jedno je sigurno: ako previše često postavljamo prepreke sprovođenju volje svoga deteta to će se loše odraziti na njegovu/njenu unutrašnju sigurnost, samopouzdanje, preduzimljivost, životni polet, radost, spontanost. Ovo je prvi scenario, kada mi iznebuha, iz neke svoje „opravdane“ potrebe stajemo na put volji svoga deteta (ili neke druge osobe) na način na koji ono to doživljava kao sputavanje. Taj doživljaj sputanosti će ostati, i pratiće ga kroz život kao ne baš najdraži prijatelj.

Drugi scenario je kada je dete (ili neka druga osoba) u stanju neravnoteže, kada mu je potrebna pomoć (bilo da je svesno traži ili ne), i kada mi pokušavamo da rešimo tu situaciju za njega/nju preuzimajući kontrolu bez dovoljno osetljivosti i bez dovoljno uvažavanja njegovih/njenih osećanja i potreba (pošto mi imamo više iskustva i znamo kako se rešavaju ovakve stvari!). To može varirati od savetovanja i blagog podizanja tona glasa do svesrdnog ubeđivanja da je naše rešenje jedino ispravno i da je nedopustiva ikakva opcija osim toga. A šta bi se desilo ako bismo pokušali svom svojom ljubavlju i budnošću da poslušamo dete, ili osobu koja nam se obraća, i da joj pokažemo pre svega razumevanje za situaciju u kojoj se nalazi, da joj pokažemo da osećamo njen teret i da jednostavno saosećamo? Šta bi se desilo ako ne bismo žurili da ispričamo šta bismo mi uradili ili odlučili i šta je ispravno ili pogrešno, nega ako bismo sačekali da se pojavi ideja, misao ili vizija u osobi sa kojom saosećamo? Ako bismo ovako delovali to bi značilo da „držimo prostor“ oko nekoga koga volimo, da ga u potpunosti podržavamo, da smo spremni da uložimo vreme, osećanja, strpljenje u njega/nju i da smo spremni da podržimo rešenje koje će se pojaviti, ne nužno našom zaslugom. Imala sam nekoliko puta iskustvo sa svojim četvorogodišnjim sinom da sam u nekim za njega kriznim situacijama pokušala da saosećam sa njim do te mere da sam se skoro poistovetila sa njegovim bolom, i u trenutku kada bi se to desilo problem je potpuno nestao, raspršio se. Iako mu nisam uspela ponuditi pravo rešenje spolja, energetski sam podržala njegova osećanja i na neki način preuzela deo njegovog emotivnog tereta, i to se pokazalo kao pravo rešenje. Pošto je on vrlo mali to se desilo skoro trenutačno, sa starijom decom ili odraslim osobama bi možda trebalo malo duže vremena da ovakav pristup deluje… ali sigurno deluje, i to pozitivno.

Jedna od mojih misli vodilja je da roditeljstvo liči na negovanje cveća. Sve što je biljci potrebno je da joj pružamo uslove koji će hraniti njen rast, a kakav cvet i plod će da izraste iz nje nije pod našom kontrolom. Verujemo da će izrasti upravo onakav kakav treba biti, u skladu sa Božijim planom koji je udahnut u njega dok je još bio u obliku semena. Nasuprot tome je ideja da je roditeljstvo kao klesanje kamena, i da mi svojim namerama i postupcima kreiramo oblik koji želimo da iz njega nastane. Za mene je čovek ipak bliži cvetu nego kamenu, iako nije sporno da i kamena skulptura može biti prekrasna tvorevina, ali ipak sa mnogo manje života u sebi nego čak i obični mali poljski cvet.

Ako je neko zainteresovan da dublje istražuje ovu temu toplo preporučujem ovaj članak koji je od mnogih prepoznat kao pravo remek-delo na temu podrške u smislu „držanja prostora“: http://heatherplett.com/2015/03/hold-space/

Volela bih da čujem vaša razmišljanja o ovome i načine na koje uspevate da pružite podršku onima koje volite, kao i načine na koje osećate da je podrška koju ste primile/i zaista dodirnula vašu suštinu i pokrenula rešenja u vama.

Srdačno,

Tamara

5

Naš letnji kamp

Svake godine prve dane jula započinjemo na obroncima Fruške Gore, okruženi šumama, zujanjem pčela i bumbara, pesmom, plesom i osmesima. To je mesto na kojem se susrećemo sa mnogim prijateljima koje ne viđamo tokom godine, koji dolaze iz svih krajeva ex Jugoslavije, kao i manji broj onih iz Evrope, Amerike, Indije. Ranijih godina sam pronalazila veliko zadovoljstvu u posećivanju seminara i radionica koji se bave raznim duhovnim temama, a još veće u pevanju i plesanju tokom kirtana, devocijskog muzičkog programa uz pratnju tradicionalnih instrumenata (meni definitivno najlepše iskustvo duhovnosti koje sam do sada iskusila!). Od kada sam postala majka jedva sam uspela da provirim na neki od gore pomenutih događaja, ali sam zato redovni i postojani član neformalnog dečijeg vrtića na kampu. To je za mene divna prilika da 5-6 dana skoro po 12 časova dnevno budem u društvu dece različitih uzrasta i njihovih majki od kojih su mi neke stare a neke nove drage prijateljice, da čujem i vidim neka drugačija iskustva zajedničkog života sa decom, kao i da osetim olakšanje i podršku zbog istih izazova kroz koje prolazimo. Svaki put nakon završetka kampa poželim da imamo ovakve kampove ne samo jednom nego nekoliko puta godišnje (barem!).

Ove godine smo imali animatora – mađioničara i njegovu suprugu kao nosioce programa vrtića, uz koje smo se puno smejali, trčali, glumili, igrali, plesali, lutali po šumama, slušali zanimljive priče, pa čak i preskakali logorsku vatru (doduše najmlađi članovi vrtića su u ovom programu bili samo posmatrači).

10500349_10206416604748432_4621948193334058198_n

13346721_1006912799399628_1171236702274591886_n

Takođe smo imali jednu divnu porodicu sa obale Jadranskog mora koja u sastavu ima i dve bebe od sedam meseci, koje su zahvaljujući ležernosti svojih roditelja bile za naše članove vrtića kao žive lutke koje su mogli da nosaju, maze, zabavljaju, šetaju kolicima i umiruju kada se rasplaču.

13423796_925862090857801_9008670007312891379_n

Bilo je dečice od uzrasta ovih beba pa sve do mladih tinejdžera. Jedan tata je doneo i štene staro nekoliko dana koje je spasio sa ulice i hranio ga mlekom iz kapaljke. Bila je i jedna veeelika mreža za ljuljanje u koju je moglo da stane po šest-sedam dece u isto vreme i koja im je uglavnom služila kao brod koji se ljulja po valovitom okeanu. Bilo je loptanja, trčanja, skakanja, kopanja, crtanja, kupanja u bazenčiću, kao i pomalo padanja, plakanja, nadmetanja, otimanja igračaka, dosađivanja, jedenja pice i sladoleda u trenucima kada izazovi prerastu u „žute minute“.

13615441_274803109554096_4017550217991084581_n

13615181_274801999554207_6663045765704485602_n

Iako je sve baš ovako lepo i divno kao što sam opisala, našim malim osetljivcima je sve do sada (i još uvek pomalo) ovo bilo preintenzivno iskustvo socijalizacije. Prvi put kao majka sam išla sa sekom kada je imala sedam meseci, baš kao i bebe blizanci ove godine, što je bila prava milina, naročito jer sam bila sa sestrom sa kojom sam dadiljala u smenama. Sledeću godinu smo morali propustiti jer se bata rodio toga leta. Sledećeg leta smo došli kad je seka imala tri i po, a bata dve godine. Prve noći su se probudili u 1 sat posle ponoći i jurcali kroz sobu do 5 ujutru (ne moram spominjati da je bilo još onih koji se nisu naspavali u susednim sobama paviljona!). Nakon te noći smo se pokupili i otišli, ostavljajući komšije da se na miru odmore. Sledeće godine smo uspeli spojiti četiri, a ove godine celih šest dana, i još je seka htela duže ostati.

Osetljiva deca, ona koja se teže opuštaju i kojim je potrebno više „ličnog prostora“ i vremena sa roditeljima jedan na jedan, mogu ovakva događanja doživeti kao prenaporna, naročito ako su mlađa od šest godina. Seka je sada blizu šeste i već se oseti velika razlika u odnosu na protekle godine iskustva ovog kampa. Iako su pred mojim očima bila i deca koja su sasvim drugačija od moje, koja se lako prilagođavaju, koja su otvorenija i više uživaju u društvu vršnjaka, zaista je neophodno da svoje ponašanje prilagodim potrebama svoje dece i ne pokušavam na silu da ih navodim da budu deo grupe i da čine isto što i ostali. Bilo je dosta momenata kada smo morali da se povučemo u svoju sobu umesto da učestvujemo u nekoj uzbudljivoj aktivnosti sa ostalima. Bez empatije, tolerancije i pravog razumevanja razvojne dinamike i prirode svoje dece, ovo bi bilo teško prihvatiti i usvojiti kao prioritet. Ovi događaji mi samo potvrđuju da je mnogo zahtevnije biti roditelj osetljivog teže-prilagodljivog deteta nego onog koje se lako prilagođava. Dok sam ja, i nekolicina drugih majki, skoro neprekidno za petama svoje dece (ili ona za našim!), druge majke bez ikakvih problema i smetnji pričaju, druže se, učestvuju na raznim aktivnostima dok se njihova deca opušteno druže sa drugom decom, ili drugim roditeljima, ili čak sama sa sobom. Ali sa druge strane, to mi daje priliku da i ja sama budem više osetljiva, više saosećajna, više nežna i više kreativna. Tačnije da to učim da postanem… Hvala mojim najdražim malim učiteljima na pruženoj šansi!

PS: Ne smem zaboraviti da se zahvalim dragim i dugogodišnjim prijateljima Milošu i Zorici Blanuši koji već dugi niz godina sa uspehom organizuju ovaj kamp uprkos raznim izazovima i teškoćama, i time usrećuju mnoge ljudi koji žele autentično iskustvo duhovnosti, kao i mnoge roditelje (i decu) željne druženja i izlaska iz kolotečine svakodnevnog života.

Srdačno,

Tamara

6

Osetljiva i zahtevna deca

013

Od vremena kada sam ih držala u rukama kao bebe, prvo nju pa ubrzo i njega, znala sam da su veoma osetljiva bića. Nisam uspela da ih izvedem iz kuće prva tri meseca jer bi posle nekoliko minuta počeli sa vrištanjem i neutešnim plakanjem, sve dok ih ne bi uvela unutra i podojila. Prema tradiciji drevnih Veda, dete i majka ne bi trebali da izlaze iz kuće prva tri meseca nakon detetovog rođenja, pošto je detetov energetski sistem izuzetno osetljiv i treba da bude zaštićen od ljudi, buke, gužve, i praktično svega što se dešava u javnosti. Moram priznati da nisam imala nameru da sledim ovo pravilo, ali sam bila prisiljena, jer drugačije nije moglo. Sisali su mnogo češće nego što je propisano u zvaničnim listama. Noću su se uvek često budili, i teško uspavljivali. Od kada se sin rodio, buđenja su postala naročito teška, jer bi oboje u isto vreme zahtevali mene, a to nije bilo uvek fizički izvodljivo. U drugoj godini su počeli pokazivati rezervisanost i otpor prema strancima, koji su tek nedavno počeli da popuštaju – na prvi pogled nisu baš prijateljska deca koja dele osmehe svakome koga vide. Sa drugom decom su krajnje rezervisani dok ih malo bolje ne upoznaju. Na igralištima i u igraonicama prvo se ukipe i dobro osmotre sve i svakoga, pa tek onda počinju da se opuštaju, ukoliko ne odluče da žele otići. Vezanost za mene je od početka ogromna, ali je varirala u različitim fazama. Taman kad bih pomislila, evo, konačno se osamostaljuju i mogu bez mene, oni počnu da se vraćaju na faze simbiotske vezanosti, prave scene ako izađem iz kuće bez njih, ljute se ako izađem u dvorište bez njih, čim primete da me nema u njihovoj neposrednoj blizini čujem panično „mama, gde si?“. Sva sreća da ovo rade naizmenično, ne oboje u isto vreme, kao da nesvesno održavaju neku vrstu ravnoteže između sebe. Dugo vremena smo izbegavali bilo kakve posete ili putovanja sa njima, ne zato što je teško pripremiti im nešto za jelo i piće, nego zato što je teško nositi se sa njihovim napadima nervoze, otpora, izlivima nezadovoljstva ili velikog uzbuđenja (naročito prilikom uspavljivanja i buđenja), koje je vrlo lako izazvati nama nepoznatim razlozima. Od svih izazova koje nosi roditeljstvo, uvek su mi najteže padale ove emotivne vrteške u kojima sam jednostavno prisiljena da igram ulogu stuba čiji je zadatak da nas održava na okupu, da se ne bismo razleteli na sve strane pod udarima nekontrolisanih osećanja, poriva i instinktivnih impulsa. Kako rastu ovaj zadatak postaje malčice lakši, zato što razum počinje da prevladava instinkte, a naziru se i slabašni počeci samokontrole. Kao što je rekla Penelopa Lič, u jednom trenutku ćete samo primetiti da se nepredvidivo i instinktivno dete pretvorilo u razumno ljudsko biće sa kojim postaje moguće dogovoriti se. Aleluja, dočekali smo!

Mogi ljudi bi rekli (i kažu), to je zato što još uvek sisaju, ja sam ih navikla na sebe, ja sam na neki način prouzrokovala ovakvo njihovo stanje. Ali istina je obrnuta – ja sam oduvek samo sledila njihove potrebe i pokušavala da ih ispunim, onako kako bi ih protumačila i razumela. Ne tvrdim da deo mog emotivnog stanja, naročito podsvesnog, ne prelazi na njih, to se svakako dešava, mi se međusobno preplićemo kao korenje jednog drveta, pošto se nalazimo u prirodnom stanju simbiotičke povezanosti. Moje uverenje je da tu povezanost ne treba seći, ne treba nasilno odvajati korenje jedno od drugog, jer tako se ne postiže nezavisnost, samostalnost, a ponajmanje celovitost, nego se tako zadobijaju rane. U prve dve, tri godine života oni jesu nerazumna i instiktivna bića, i imaju pravo da takvi budu. Ako ovo zaista prihvatimo, nećemo se osećati neprijatno zbog njihovih emotivnih izliva. Ako ta ispoljavanja u nama bude neprijatnost, to može značiti da mi sami imamo problem sa tim istim emocijama blokiranim unutar sebe. Jer mnogima od nas takva slobodna emotivna ispoljavanja u ranom detinjstvu nisu bila dozvoljena.

Kada sam pročitala članak čiji je autor osnivač centra Prirodno Roditeljstvo u Zagrebu (meni najdraži izvor informacija o roditeljstvu, na ovim područjima), dobila sam potvrdu da nisam luda i da moja deca nisu Marsovci koje treba u čudu gledati i pitati se kako su se uopšte našla na ovoj planeti pristojne i samostalne dece od najmanjih nogu! U članku se opisuju četiri osnovne karakteristike po kojima možemo decu razlikovati i bolje razumeti njihovu osobenost: osetljivost, zahtevnost, temperament i sposobnost prorade frustracija. I evo citata koji doslovno opisuje naše male osetljivce:

„Osjetljivo dijete velikih potreba

Opisaću samo dvije kombinacije od velikog broja mogućih, kako bismo sagledali koliko je važno poznavati svoje dijete i imati neke informacije, bez kojih se često osjećamo izgubljeno u roditeljstvu. Jedna od krajnje zahtjevnih kombinacija u djetetu je jaka temperamentnost, izražena senzibilnost, snažna zahtijevnost i loša otpornost na frustracije. To je jednostavno dijete s povećanim potrebama i roditelji zaista treba da imaju veliki kapacitet, što nije lako ni najstaloženijem roditelju.

Ovom djetetu trebaće puno duži period dojenja, snažno će plakati kada ne dobija ono što mu treba (kontakt, emocionalnu bliskost), iscrpljivaće roditelje nespavanjem, neće je puštati od sebe do četvrte, ili pete godine, u razvojne faze će ulaziti kasnije i trajaće duže… Kad je već situacija takva, jedino što možemo je angažovati se, možda puno više nego smo planirali, da bi uz naš dodatni napor proveli dijete kroz rani formativni period i pomogli mu da se uspije “posložiti”, organizovati i ojačati svoj od starta osjetljivi sistem.

S druge strane, ako propustimo odraditi ono što takvo dijete nesvjesno zahtijeva i očekuje od nas, ono će cijeli život osjećati posljedice, zbog čega će je mnogi ovako opisivati: “Ona je hipersenzibilna, ne smiješ joj ništa reći, odmah viče ili se rasplače, od partnera se ne odvaja i strašno je ljubomorna, kad joj nešto ne ide od ruke poludi.” http://www.roditelji.me/blog/2015/01/16/cetiri-dimenzije-po-kojima-se-djeca-razlikuju-od-rodenja/

Ako počnemo istraživati na ovu temu saznaćemo da ima sve više dece koja su hipersenzibilna I hiper-zahtevna (high needs children). Čak i ako ne istražujemo na internetu, dovoljno je pogledati oko sebe, svoju, komšijsku ili decu svojih poznanika, među kojima ćemo sigurno pronaći barem jedno dete iz ove kategorije. U uslovima života kojima su deca danas izložena to nije nikakvo čudo. Vreme u kojem živimo nosi velike promene, turbulencije i ubrzanja na svim nivoima, i logično je da deca koja se sada rađaju i rastu moraju biti prilagođena takvim uslovima. Možda nam informacije o indigo i kristalnoj deci zvuče kao bajka ili preterivanje, ali ako malo bolje osmotrimo decu oko sebe, ne tamo neku natprosečno nadarenu decu sa drugog kontinenta nego našu i komšijsku decu, videćemo da većina njih pokazuju simptome barem polovine odlika koje nose indigo i kristalna deca. Osetljivost, perceptivnost, snaga volje, osećaj sopstvene vrednosti, preplavljenost utiscima i emocijama, saosećaj prema drugim živim bićima – da imenujem samo neke od njih. Kada su deca izoštrenih čula i velikog senzibiliteta izložena negativnim uticajima, da bi nekako uravnotežili te uticaje oni pokazuju simptome agresivnosti, nervoze, razne „hiper“ oblike ponašanja, ili povučenost u raznim nijansama sve do autizma. Na žalost, atmosfera oko nas je nabijena negativnim uticajima, a senzibilna deca ih registruju svojim fino podešenim senzorima, i reaguju na njih negativnim simptomima. Onda se roditelji i okolina postave prema deci kao da su negativna, pokušavaju da isprave tu negativnost još negativnijim metodama, i onda deca počinju da prisvajaju negativan imidž kao njihovu osobnost, što u samom početku možda nije bilo ni blizu istine. Jedna od stvari koju deca jasno registruju, iako možda ne znaju kako da je imenuju, jeste licemerje. Licemerno je tražiti od deteta da bude dobro, poslušno, razumno, pristojno, samoovladano, a u isto vreme ga zasipati aktivnostima i primerima koji su daleko od toga. Licemerno je tražiti od deteta da sledi pravila koja ni mi sami ne sledimo. Licemerno je podsticati detetove nezdrave navike (ili ga ne zaštititi od njih), a posle ga kritikovati i kažnjavati zbog istih. Mogućnosti nezdravog i nesređenog života su tako blizu svih nas, tako nadohvat ruke, tako lepo upakovane u dodir plišane udobnosti, da je vrlo teško odupreti im se. Današnje udobnosti i gotova rešenja (od crtanih filmova do ishrane industrijskom hranom), iako na mnoge načine olakšavaju život, mogu ometati prirodan razvoj naše dece. Naše navike da sve i svakoga procenjujemo samo iz jedne perspektive, iz jedne kutije u koju svako „normalan“ treba da se uklopi (jer ako se ne uklopi znači da nije normalan), mogu pokolebati detetov i naš osećaj lične vrednosti, i čak pokvariti celi naš odnos sa detetom. Verovatno danas više nego ikada pre postoji potreba da se izađe iz šablona očekivanog društvenog ponašanja i da se uđe u dinamičan proces proširene lične odgovornosti i ličnih potencijala. Ako svoje dete posmatramo kao jedinstvenu osobu i pokušavamo da ga upoznamo onakvo kakvo ono jeste, bez upoređivanja i takmičenja sa drugima, imamo veće šanse da podstaknemo ono što je vredno i dobro u njemu, ono što ga čini pozitivno posebnim među svima ostalima.

Ono što mi pokušavamo u odnosu sa našom decom, koja su primeri dobitne kombinacije zahtevosti i osetljivosti (!), pre svega je da sledimo njihove potrebe i pokušavamo da ih ispunimo najbolje što možemo (mislim na potrebe, a ne na hirove). Nikada ih ne prisiljavamo na nešto prema čemu pokazuju veliki otpor (zato kod nas nije postojao trening za nošu; zato ne postoji odvajanje od sisanja; zato još uvek spavamo zajedno). Pružamo im neprekidno prisustvo nekoga od bliskih ljudi, jer njihov najveći strah je da budu sami ili sa nepoznatima (prisustvo može biti i da su sami u dvorištu, a ja u kuhinji, ali da znaju da uvek mogu tamo da me pronađu). Trudimo se da ih što više zaštitimo od preterane stimulacije i uzbuđenja koje nosi moderan gradski život, i zato smo izabrali da živimo u malom mestu gde je dostupan dodir sa prirodom, i zato nemamo televizor, a kompjutere ne uključujemo dok su budni. Trudimo se da sledimo njihov tempo razvoja i njihova interesovanja i da ih ne upoređujemo sa drugom decom, tako da neke stvari koje deca njihovog uzrasta bolje znaju oni tek uče i mi nismo uznemireni zbog toga. Trudimo se da budemo pažljivi kada menjamo aktivnosti i da ih pripremamo unapred za aktivnosti koje slede, pošto imaju tendenciju da se jako udube u nešto što rade i da pružaju otpor kada to treba da se promeni. Trudimo se da uvažavamo njihove izbore, ukoliko nisu van granica realnih potreba i zdravog razuma. I verovatno najvažnije, puno se grlimo, dodirujemo, mazimo i uživamo u bliskosti.

Ne kažem da je uvek sve savršeno, ima dana kada bude i vikanja i svađanja, ali dok nam je komunikacija otvorena, uvek se dođe do zadovoljavajućeg rešenja. Ne kažem da je lako kako možda zvuči dok pišem, ima dana kada poželim da dobijem malo godišnjeg odmora od majčinstva, ili makar jednu noć bez buđenja… Ipak, stojim iza svih svojih izbora, ako se pokaže da neki od njih nisu bili pravi priznaću da nisam savršena i nastaviću dalje sa novim saznanjima. Neprekidno učimo, i danas znam mnoge stvari koje nisam znala pre nekoliko godina i koje bih drugačije uradila da jesam. Ali ako se trudimo da damo najbolje od sebe sa što više ljubavi u sadašnjem trenutku, sigurno smo na pravom putu, zajedno sa neizbežnim greškama.

I na kraju moram spomenuti da ovo ništa ne bi bilo moguće da nemamo veoma podržavajućeg tatu/supruga, koji je pristao da bude jedini u porodici koji privređuje, što je u današnje vreme jednako sa luksuzom, i koji često pristaje da bude angažovan u mnogim kućnim poslovima da bih ja mogla da se posvetim svemu o čemu sam upravo pisala (naročito u kriznim trenucima). Zahvalna sam mu na tome, a verujem da će deca kada porastu i uvide koliko im je to puno značilo dok su bili mali, biti još zahvalnija.

Srdačno,

Tamara