0

Između granica i slobode

flying_bird_202171

Živimo u konfliktnom vremenu punom protivrečnosti. Jedan od izraženih konflikata ovog doba je sukob između postavljanja granica i lične slobode. Kao da je došlo vreme da se mnoge granice koje su ranije postojale poruše, i da se pojam lične slobode dovede u sam vrh životnih prioriteta. Mnoge istine koje su do sada važile se iznova i iznova preispituju, a samim tim i granice koje su bile formirane na osnovu tih istina. Ovo klackanje između ograničenja i slobode se odvija na svim životnim poljima, pa tako i na polju roditeljstva. Kako i gde treba detetu postaviti granice, a kako i gde mu dati slobodu? Da li slediti tradicionalne metode zastrašivanja koje su vekovima, ipak, uspevale da formiraju poslušnu decu koja su kasnije postajala poslušni i odgovorni članovi društva i sistema? Ili nove, moderne, koje često za rezultat imaju decu bez ikakve kontrole, pa čak i odgovornosti u kasnijem periodu života? Da li je sve tako crno-belo ili ima nekih odgovora u sredini?

Pre svega treba shvatiti da globalno menjanje životnih okolnosti i prioriteta utiče na način kako odgajamo decu. Meni je to slikovito jasno kada posmatram i slušam svoju svekrvu i mamu i njihove postupke i ideje o vaspitanju, a naročito oštre razlike primećujem između njihovog i mog stava prema postavljanju granica. Njihovim očima izgleda kao da ja uopšte ne postavljam granice, kao da uopšte ne disciplinujem, kao da ću razmaziti decu, što iz moje perspektive nije istina. Problem je u tome što se oblasti u kojima one i ja postavljamo granice potpuno razlikuju. One bi mnogo više od mene ograničavale decu u telesnim kretnjama,naročito po kući, i mnogo bi više razgraničavale ono što je za decu od onoga što je za odrasle – na primer ne bi im dozvolile da skaču i veru se po nameštaju, diraju sve i svašta, trče po sobama, igraju se šerpama, loncima, ključevima i novčanicima, seckaju zatupljenim makazama i noževima… a ja to sve dozvoljavam. Sa druge strane, one bi dale deci da pojedu tri velike čokolade dnevno i da po celi dan gledaju televizor, što ja nemilosrdno ograničavam. Kako da se razumemo, one i ja (naravno, sa mamom je razumevanje ipak daleko lakše i pored očiglednih razlika u prioritetima, jer mama je uvek mama), kada dolazimo iz dvaju različitih svetova? U njihovo vreme je bilo najvažnije prilagoditi se sistemu i opštevažećim društvenim normama, dok su u današnje vreme i sistem i društvene norme u fazi metamorfoze i pod stalnim znakom pitanja: šta je dobro a šta loše, šta funkcioniše a šta više ne funkcioniše, šta nam je potrebno a šta nam više ne treba? Kako biti prilagođen sistemu kada se sistem raspada? Da li je dobro odgajati dete u uverenju da će biti uspešno ako bude usklađeno sa trenutnim sistemom, kada nam ništa ne garantuje da se taj sistem neće promeniti naglavačke kada dete odraste? U ovom vremenu nesigurnosti i raspada starih obrazaca roditeljstvo ne može da se oslanja na postulate prošlih vremena, kao što su na primer „batina je iz raja izašla“ i „zna se šta je za decu, a šta za odrasle“. Da je batina iz raja izašla verovatno bi već odavno raj vladao na planeti Zemlji, a granice između dece i odraslih nisu više horizontalne kao ranije – nije nužno istina da odrasli znaju bolje od deteta, i nije nužno istina da dete ne može da poduči odraslog čoveka. Ova vratolomna vremena kada nam se trese tlo pod nogama više nego išta drugo zahtevaju snažne, kreativne, uverene, nezavisne i autentične ličnosti koje će biti sposobne da se prilagođavaju mnogo širem dijapazonu promena na svim nivoima postojanja nego ranije, i u idealnom smislu dovoljno osetljive, intuitivne, moralne i saosećajne da pokreću i održavaju svetsku metamorfozu u pravom smeru. Izazov današnjih roditelja je mnogo veći nego što je bio do sada, jer je mnogo teže odgojiti ličnost sa gore spomenutim kvalitetima nego nekoga ko se dobro uklapa u sistem. Ovakav način razmišljanja uvodi sasvim nove „postulate“ u načine na koje vaspitamo decu. Da bi neko bio uspešan u današnje vreme potrebno je da ima kreativnost i autentičnost mnogo više nego poslušnost. Potrebno je da ima mnogo više hrabrosti da stiče svoja sopstvena iskustva nego da sledi utabane staze. Potrebno je da ima praktično i iskustveno znanje umesto teorijskog. Sve ovo navodi na činjenicu da je deci potrebno pružiti mnogo više slobode nego što je to bilo uobičajeno ranije. Iz mog roditeljskog iskustva, ta sloboda treba da se odnosi pre svega na: slobodu fizičkog pokreta; slobodu izražavanja mišljenja, ideja i emotivnih stanja; slobodu mašte; slobodu ličnog izražavanja kroz igru i kreativni rad.

Uporedo sa davanjem slobode važno je negovati odnos uzajamnog poštovanja sa detetom – poštovati detetove potrebe i želje, ali i jasno zahtevati da ono poštuje potrebe i želje nas odraslih. Najsigurniji način je da se nikada ne ophodimo prema detetu na način na koji ne bismo želeli da se neko ophodi prema nama. Čak i kada ograničavamo i zabranjujemo trebamo to činiti sa poštovanjem prema integritetu deteta. Mi neke stvari znamo bolje od njega, to nas čini njegovim autoritetom, ali to nam ne daje za pravo da ga povređujemo, omalovažavamo ili zloupotrebljavamo. Ako se ponašamo sa poštovanjem prema detetu, gotovo je 100% sigurno da će i dete da se ponaša sa poštovanjem prema nama. Dete ionako samo imitira i kopira u najranijim godinama života, i ako mu ponudimo pravi model za kopiranje nećemo morati da ulažemo dodatni napor da ispravljamo nešto što smo, pre svega, sami pogrešno postavili. Ovde treba razumeti da se pravi rezultati ovakvog našeg stava možda neće pokazati tokom prvih 3-4 godina detetovog života kada je ono u razvojnoj fazi izgradnje zasebnog identiteta i testiranja granica, ali nakon tog perioda hoće, naročito ako smo do tada uspeli da održimo ravnotežu između poštovanja, slobode i postavljanja granica. Postavljanje granica mora da postoji, jer je ono suprotnost slobodi. Da bi se iskusila sloboda u pravom smislu, potrebno je da postoji i njena suprotnost – inače kako bismo uopšte mogli znati šta je sloboda? Detetu su potrebne zdrave granice – da zna šta jeste a šta nije dozvoljeno, šta će usrećiti a šta uznemiriti roditelja, šta je opasno a šta bezbedno. Dete se oseća sigurno sa roditeljem koji jasno postavlja granice i koji je ubeđen u svoj stav…a verujem da se oseća predivno kada mu je dato pregršt slobode unutar tih jasnih i sigurnih granica. Koliko će te granice biti skučene, a koliko široke je odraz stanja roditelja i onoga u šta roditelj veruje. Upravo ove stvari povezuju roditelje sličnih stavova – u kojim oblastima života će dati više slobode, a u kojima više ograničenja, kao i načini na koji se granice uspostavljaju: nežno (ali odlučno) i sa poštovanjem ili uz primenu sile, zastrašivanja i dominacije…dok neko granice neće uspeti ni da postavi.

Ono u šta najviše verujem je da svako od nas preslikava samog sebe u načinu na koji vaspitava dete. Ponekad se trudimo da delujemo na jedan način, ali ne uspevamo nego smo prisiljeni da delujemo drugačije. Upravo zato je odgovor za mnoga pitanja o roditeljstvu ne u nekim metodama i tehnikama nego u nama samima. Pošto se svi kolektivno nalazimo u vremenu pomeranja do sada poznatih granica – pre svega u ljudskim potencijalima i mogućnostima – na neki način smo i mi u fazi izgradnje novog identiteta i testiranja granica kao i dete koje se razvija. Zato je najlepše da u toj avanturi budemo rame uz rame sa svojom decom, ne prezajući da ih podučavamo ali ni da učimo od njih, ne ustručavajući se da budemo otvoreni i prijemčljivi za sve poruke koje usput zajedno otkrivamo.

Želim vam puno sreće na ovom uzbudljivom putovanju balansiranja između slobode i granica!

Tamara

       

Advertisements
0

U zagrljaju sa sobom

beach-323453_960_720

Pronašla sam je! Pronašla sam malu, bespomoćnu, uplakanu, ranjenu devojčicu koja je dugo vremena  bila sakrivena od mojih očiju. Bila sam je izgubila, ostavila samu u dubokoj pećini zaborava. Tražila sam je dugo vremena, slutila sam da me čeka, osećala sam da je tu negde, ali nisam uspevala da je pronađem. Ušla sam joj u trag, i što sam dublje tragala bila sam sve sigurnija da je u blizini. I konačno smo se susrele, onda kada je moja uporna potraga po dubinama podsvesti počela da uzdrmava moj uredno sređen svakodnevni život. I dobro da ga je uzdrmala, jer inače nikada ne bih uspela da je pronađem, pošto su slojevi „sređenosti“ još od prvih godina njenog života počeli da slažu odbrambeni zid oko njene nežne ranjivosti. I kada smo se susrele, jedinu reč koju sam od nje čula bila je: Mama! Ne, ne samo reč, to je bio krik: Mamaaaaaaaaaa! I to bilo dovoljno, to je bilo jedino potrebno, ništa više od toga. Potrebna mi je mama….. Na njen duboki, iskreni zov, majka u meni je istrčala pred nju, uzela je u naručje i počela da je teši: Ne brini drago moje dete, tu sam, kod tebe sam, volim te, pružiću ti svu ljubav koja ti je potrebna, neću više nikada da te napustim, neću da dozvolim da opet ostaneš usamljena!… Niz moje lice su se slivale suze mene-deteta i mene-majke, pomešane i isprepletane u čvrstom zagrljaju ponovo rođene ljubavi. Ja-majka je sa svom silinom majčinske ljubavi grlila i tešila, a ja-dete je konačno osetila olakšanje kroz suze priznanja ranjivosti i bespomoćnosti. Ja-dete je konačno osetila da više nije sama, i osetila je slobodu kojom se usudila pokazati svoje nežno lice pred očima sveta.

Svaka odrasla osoba nosi ovo dete u sebi. Nekima je manje, a nekima više skriveno… nekima manje, a nekima više povređeno. Imam ga ja, ima ga i moja majka, a imaće ga i moja deca. Većinom se svi roditelji trude da najbolje odgoje i najmanje povrede svoje dete, ali povređivanja se dešavaju uprkos dobrim namerama. Svako dete prolazi kroz razvojne faze odvajanja od roditelja i formiranja svog zasebnog identiteta, i to je u svojoj suštini bolan proces. Roditelji ga mogu ublažiti ako znaju kako… tačnije, ako su dovoljno zreli da održavaju ravnotežu bliskosti i slobode u odnosu ljubavi sa detetom. A to će jedino moći ako imaju zdrav odnos sa sobom i ovu ravnotežu unutar sebe. Deca su najsavršenije podešeni radari koji detektuju unutrašnja stanja svojih roditelja i prilagođavaju se njima kako najbolje znaju i umeju. Ako oseti da roditelj nema dovoljno snage, kapaciteta ili bilo čega drugog da bi ispunio potrebe deteta za odnosom, ljubavlju, brigom, poverenjem – dete će biti prisiljeno da to na neki način ispolji bilo povlačenjem, bilo neprimerenim ponašanjima, ali u sebi će sigurno zakopati te svoje neispunjene  potrebe u tajne hodnike zaborava, jer to je prosto jedini način da se odbrani od bola koji neispunjena potreba uzrokuje. I kasnije, te iste neispunjene potrebe pritiskaju neko nevidljivo zvonce u nama koje nas upozorava da tu nešto nije redu, nije u harmoniji, nije usklađeno sa onim kako mi osećamo da bi trebalo biti. Ovi procesi izgradnje sopstvenog identiteta, odvajanja od roditelja i održavanja ljubavnog odnosa sa roditeljima i sa samim sobom – su procesi koji traju ceo život. Jako su povezani, isprepleteni i međusobno zavisni.

Po svojoj prirodi mi smo bića koja su stvorena za ljubav, da daju i da primaju ljubav pre svega u odnosu sa Bogom, i samim tim sa Njegovom svekolikom kreacijom. Potreba deteta za majkom je primarna potreba kojom duša izražava svoju potrebu za Bogom, za potpunom, bezuslovnom i savršenom ljubavlju na koju instinktivno oseća da ima pravo. Zato na zemaljskoj ravni nema sile jače od ljubavi između roditelja i deteta. Nedavno sam pročitala rečenicu: Odnos sa majkom je majka svih drugih odnosa. Pošto su nažalost roditelji često daleko od idela „božanske ljubavi“, ova potreba ne biva ispunjena, ili biva delimično ispunjena. Naravno, svaki roditelj oseća ljubav prema detetu (u većini slučajeva), ali način na koji će tu ljubav ispoljiti i pružiti na praktičnom nivou svakodnevnog života zavisi od zrelosti roditelja, pre svega na psihološkom i duhovnom nivou. Energija ljubavi u potpunosti ispunjava čitavu kreaciju, ali da li će se ispoljiti kao samilost, saosećaj, brižnost, opraštanje, ili kao ljubomora, posesivnost, kontrola, ambicija, požuda – to zavisi od stepena duhovne zrelosti osobe koja voli. Nikada nije dovoljno ličnog usavršavanja i razvijanja, jer od toga zavisi koliko čisto ćemo moći da ispoljimo ljubav kroz svoja delovanja.

Ako negde na ovome putu ličnog razvoja naiđemo na ranjeno dete u sebi, jako je važno da ga zagrlimo, najčvršće što možemo, da ga izvučemo iz mračne pećine bola na svetlost dana, da mu nežno obrišemo suze, i obećamo da ćemo ga uvek, potpuno i bezuslovno voleti. Bez obzira na to šta čini i šta želi, bez obzira na sve što mu se desilo u prošlosti. Učinimo tako pošto znamo da je ono uvek bilo i uvek će biti Božije dete, sazdano od ljubavi i za ljubav. Sve ostalo što je bolno, ranjeno, nerešeno i nečisto, sve je samo deo prolaznosti koja će da prođe. Ako uspemo da mu oprostimo sve greške, da ga prihvatimo i da ga jednostavno volimo, bol će proći mnogo, mnogo brže nego što mislimo. Ovo isto važi za sve ostale otcepljene i usamljene delove naše ličnosti, na koje možemo naići bilo u sebi, bilo u refleksiji sveta oko sebe. Jedino opraštanjem i prihvatanjem možemo iznova postati celi, a jedino u svojoj celovitosti možemo početi da se približavamo višim oktavama ljubavi, čija muzika hrani i napaja dušu.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Pixabay

 

0

Veština komuniciranja sa empatijom

Pišem ovaj tekst kao svojevrsni nastavak prethodnog „Emotivni usponi i padovi naših mališana“, sa naglaskom na fazu izgradnje identiteta koju sam spominjala da naročito moj sin intenzivno prolazi, koja se odvija od 2 do 5 godine, i za koju su najviše karakteristični ti emotivni usponi i padovi. Prijateljica mi je poslala link sa tekstom jedne mame koja deli sa drugima svoju „tajnu“ kako najbolje izaći na kraj sa temper tantrumima, ili kako to prevode na srpski, zacenjivanjima deteta u tom uzrastu. Ono što sam pročitala u tom tekstu sam već puno puta pročitala u raznim tekstovima, istražujući ovu temu, i puno puta se uverila da je to jedan od najvažnijih komunikacijskih alata ne samo za prevazilaženje tantruma, nego za odnose uopšte. I odlučila sam da posvetim ovaj članak toj temi, jer mislim da je izuzetno važna svim roditeljima, naročito onima koji žele da se bave roditeljstvom na nežan, povezujući i stvaralački način.

Tajna je u jednostavnom potvrđivanju ili reflektovanju onoga što dete oseća. Jeste vrlo jednostavno, ali u praksi zahteva puno transformacije na sopstvenom načinu izražavanja, dok nam to ne postane navika ili druga priroda. Ovo je možda jedna od najčešćih tema o kojima sam čitala i slušala, a opet se puno puta desi da to ne uradim kada je potrebno – jednostavno zaboravim! Zato što imam naviku da odgovaram na nečije ponašanje tekstovima iz svoje glave, onako kako se JA osećam ili kako JA mislim o tome. Potvrđivanje ili reflektovanje je upravo suprotno: jednostavno ponovimo ono što nam neko kaže, ili ono neizrečeno koje pokušava da nam prenese svojim ponašanjem. Maknemo JA iz centra i postavimo drugu osobu u centar trenutne komunikacije. To ne znači da sam JA nebitan/nebitna, ako neko sada to misli, nego to znači da sam JA trenutno ok, i da osoba sa kojom komuniciram ima neki problem, dok ja staloženo pokušavam da izađem u susret toj osobi. Naročito kada su u pitanju deca koja još nisu spremna za zrelu i odgovornu komunikaciju, mislim da je posebno važno postaviti se u položaj stabilne osobe koja je u principu ok, iako možda trenutano umorna, iziritirana ili neispavana, osobe koja izlazi u susret detetu koje nije u stanju samo prevazići i usmeriti emocije koje ga spopadaju. Najprirodniji i najefikasniji način je da potvrdimo detetu da je uredu da se tako oseća, i da ga razumemo i prihvatamo. Da li ste nekada imali u sebi pomešana osećanja i niste ne sami znali šta vam je? I da li ste osetili veliko olakšanje kada bi neko pogodio šta vam je i definisao to rečima? Koliko se ovo tek odnosi na decu u tom najmlađem uzrastu, koja skoro svaki put kada pokazuju „problematično“ ponašanje imaju pomešana osećanja, i koja ne znaju ni kako da ih nazovu, a kamoli kako da ih definišu! Njima je neophodna naša pomoć u tom procesu, bilo kroz pitanja kada nismo sigurni: Da li si tužan zato što je tata otišao bez tebe? Da li si besna zato što ne mogu sada da se igram sa tobom?….. bilo kroz potvrde kada smo sigurni: Znam da ti je žao što nećemo kupiti konjića, teško je kada nešto želimo, a ne možemo da ispunimo… ili… Uznemirena si zato što moraš da čekaš poslepodne da idemo na bazen, teško je biti strpljiv kada nešto želiš odmah. Jednostavno potvrdimo i iskažemo ono što dete oseća u tom trenutku, istovremeno dajući do znanja da saosećamo, razumemo i prihvatamo. Ne nudimo magična i nerealna rešenja, ne lažemo, ne zavaravamo. Ne morališemo i ne držimo lekcije, jer u tom uzrastu njihovo razumevanje nema dovoljno kapaciteta da shvati zašto nešto nije dobro ponašanje. Što jednostavnije i iskrenije, lakše će doći do njihovog srca. Čak i ako odmah ne prestanu sa nepoželjnim ponašanjem, u jednom trenutku će prestati, a unutar sebe će graditi dobru sliku o sebi i jasniju svest o svojim emocijama.

To što smo potvrdili kako se osećaju ne znači da moramo ispuniti njihovu želju ako je to u suprotnosti sa našom odlukom. Kada se setim da primenim reflektovanje u situacijama kada moja deca nešto jako žele, a ja sam odlučila da to nije dobro za njih, ili nije pravo vreme, ili je prosto nemoguće, u početku rečenice im dam do znanja da razumem kako se osećaju, i kada to izgovorim oni se u trenutku smire i pogledaju me sa nadom u očima. Kada izgovorim drugi deo rečenice kojim i dalje ne pomeram granice koje sam postavila, u istom trenutku nastave sa plakanjem i vrištanjem. Onda ja ponovim proces nekoliko puta (ponavljanje je majka znanja!). I tokom tog ponavljanja se postepeno utišaju. Najčešće na kraju ponudim neku drugu aktivnost ili drugi objekat ili drugo rešenje, ali tek kada se dovoljno smire.

Reflektovanje je jedan od osnovnih postulata Ne-nasilne komunikacije kojom se bave mnogi savetnici, psiholozi i diplomate širom sveta. Takođe sam se susrela sa ovim pojmom kada sam proučavala Imago terapiju za pomaganje u partnerskim odnosima doktora Hervila Hendriksa. U ovoj terapiji je to osnovni alat koji partneri treba da primenjuju tokom konverzacije. U početku nam može zvučati suludo razgovarati na ovaj način – samo ponavljati šta je drugi rekao dok nam on ne potvrdi da je to hteo da kaže (Ono što si sada rekao/rekla je…… Da li sam u pravu?). Ali baš se radi o tome da često NE ČUJEMO šta je drugi hteo da nam kaže jer smo prezauzeti svojim mislima i svojim reakcijama. Zato se većina problematičnih odnosa, bilo između partnera, prijatelja ili roditelja i dece, tokom vremena svodi na napad i odbranu, pošto je svako učauren u svoj obrazac, u svoju kontrolnu dramu. Ali ako počnemo da komuniciramo jedni sa drugima na ovaj način, počinjemo da izlazimo iz te čaure i da pokazujemo istinsko interesovanje za drugu osobu. Druga osoba počinje da se oseća shvaćenom. Počinjemo da primenjujemo empatiju, a ne samo da pričamo o njoj. Ali kao što rekoh na početku teksta, potrebno je puno vežbe, podsećanja i ponavljanja da bi nam to postalo navika, i mogu slobodno izjaviti, komunikacijska veština koja nam može puno pomoći u životu. Kao roditelji imamo dovoljno prilika da vežbamo ovu veštinu sa svojom decom dok su još mala, kao i kasnije, podržavavajući i sebe i njih u emotivnom sazrevanju i samo-osvešćivanju.

Ovo je link za tekst koji sam spomenula na početku, a koji vodi do daljih tekstova na ovu temu:

http://www.toddlerapproved.com/2013/11/my-favorite-tip-for-calming-tantrums.html?m=1

Srdačno,

Tamara

4

Emotivni usponi i padovi naših mališana

047

Život sa decom mi je kao jedan kontinuirani emotivni slalom sa penjanjem na vrh i spuštanjem do dna po nekoliko puta na dan. Sa vrlo burnim reakcijama na mnoge meni nebitne i neprimetne situacije. Sa puno uzbuđenja, sa puno želja, sa puno oduševljenja, sa puno nestrpljenja, sa puno pobeđenih i nepobeđenih strahova i razočarenja, sa puno radosnog ushićenja. Ponekad mi se čini da stojim pred nemogućim zadatkom da ukrotim i usmerim snažnu struju emocija koja se kao vodena bujica izliva iz korita i preplavljuje bez kontrole, bez kočnica, bez granica. I puno puta sam zapanjena i preplavljena njenom jačinom i snagom.

Kao što mnoge roditelje iritira i nervira bebin plač, tako mnoge iritira i nervira negativno ispoljavanje emocija malog deteta: vrištanje, urlanje, zahtevanje, cičanje, udaranje, bacanje, histerisanje. Ta naša iritiranost se kreće od blage neprijatnosti do nepodnošljivosti. I tu se upravo krije test naše sopstvene emotivne zrelosti. Što više nerešenih i nezrelih emocija nosimo u svojoj podsvesti, to će nas više njihova manifestacija kod naše dece iritirati i nervirati, i to ćemo više mi sami delovati po sličnom obrascu: vikati, pretiti, bacati, udarati. Ili po obrascu druge krajnosti: ignorisati, popuštati, ne suočavati se, bežati. Ako do sada nismo stekli dovoljno emotivne stabilnosti da se ponašamo kao zrela odrasla osoba, onda je roditeljstvo prava prilika da to vežbamo! Koji je put između te dve nezrele krajnosti? Ja bih rekla da je ključna reč empatija. Pokušati saosećati sa detetom, pokušati doživeti svet iz njegovih cipela, opažati njegovim očima. Biti uz njega i jednostavno saosećati, beskrajno saosećati i dati mu do znanja da je primećeno, prihvaćeno, da se uzima u obzir. I ako smo u tome dovoljno dobri, onda sledi onaj teži deo, barem meni, a to je postaviti granice, suočiti se sa tom vodenom bujicom i pokušati je vratiti nazad u korito. Ako smo u prvom delu posla postali dovoljno uspešni, onda mislim da je prihvatljivo da ponekad koristimo strožije alate da bismo uveli red u haos i smirili uzburkano more, zato što to ide u korist i nama i detetu. Nama je potrebno da imamo red u porodici da bismo mogli obavljati sve složene i zahtevne aktivnosti koje se od nas očekuju, a deci je potrebno da osećaju da je tu neko ko brine o njima i ko drži kormilo u svojim rukama, a da se ne osećaju zbog toga pritisnuti, zapostavljeni, poniženi i emotivno osakaćeni. E sad, kako uspeti u tome…. praksa, praksa i opet praksa. Nećemo uvek uspeti, ali ubrzo ćemo dobiti novu priliku da vežbamo!

Moj sin trenutno prolazi delikatnu fazu u gradnji svog identiteta, koju njegova sestra nije prolazila na taj način jer je prvo dete. U svim aktivnostima i u svim detaljima pokušava da se takmiči sa njom, da bude jednak sa njom ili superioran. A pošto je ona godinu i po dana starija, što u njihovom uzrastu puno znači, nije mu lako da je dostigne u spretnosti, idejama i uspesima. I to je razlog što se barem nekoliko puta na dan rastopi od plakanja, frustracije i ljutnje, a često i posegne za agresivnim metodama dokazivanja. To zna biti toliko iritirajuće, da za svaki detalj, svaku igračku, svaku i najmanju sitnicu moram razmišljati duplo – da ima isto i za nju i za njega, inače će biti oluja! Često saosećam sa njim (na njegovu sreću!) i shvatam kako mora da je zabrinjavajuće biti uvek najmanji, najslabiji i najbespomoćniji. Kako mora da je zbunjujuće kada se njegova velika ljubav i privrženost prema sestri koja je njegov uzor i njegov predmet inspiracije počne sukobiti sa porivom da i njegova snaga i njegova superiornost izađu na videlo. I kako mora da je zastrašujuće kada oseti da je sestra već spremna da se socijalizuje sa drugom decom, a on još nije, i kada krene tamo gde on ne sme… bez njega. Za njega su to pitanja od suštinskog značaja, njegove svakodnevne goruće teme, pokrenute silom emotivnog i psihičkog razvoja koji jeste sila nezaustavljiva. Jedino što možemo da uradimo je da saosećamo, posmatramo i divimo se toj snazi koja raste, koja želi da se razvija, da napreduje, da sazreva, da uvek pružamo utočište i razumevanje. A pored toga ono što moramo je da mu NE dozvolimo da povređuje druge ni sebe, da grubo krši principe koji su stub naših vrednosti kao što su zahvalnost i poštovanje. Da uđemo u konflikt kada zatreba, bez da se spuštamo na nivo malog deteta i počnemo da se inatimo sa njim. Da ga učimo umetnosti dogovaranja. I da ne očekujemo previše od njega, zato što još uvek nije spreman da bude uviđavan, korektan, fleksibilan, pristojan, pa čak ni poslušan, jer se njegov razvojni mehanizam trenutno bavi izgradnjom identiteta „JA I MOJE“ i ne dozvoljava mu da odstupa od toga, što se čak direktno sukobljava sa gore spomenutim vrlinama. Ali doći će vreme i za njih – što se uspešnije razvije u trenutnoj fazi, to će uspešniji biti u sledećoj.

Pre neki dan me je ćerka dirnula manifestacijom svoje ljubavi prema tetki koja nas je, nakon nekoliko zajedničkih dana, ostavila i otišla na more, što je stvorilo tugu pregolemu u srcu njene male sestričine. Plakala je nekoliko sati, a to plakanje….ah, to je bilo toliko dirljivo, lepo, snažno i nežno u isto vreme. To je bio izraz njene ljubavi, koju je prvi put uspela da opiše rečima i da izrazi kroz tugu zbog odvojenosti. Ona tetku doživljava kao drugu mamu, i definitivno najomiljeniju i najprijatniju ličnost u svome životu. Ali nikad do sada nije tako burno reagovala na odvajanje od nje. U stvari, kroz to sam uvidela da je njen kapacitet za zrelo ispoljavanje emocija sazreo do jedne mere, više nego do sada. Bila je svesna da je tužna, da jako voli tetku, da ne zna šta će sad bez nje, i to je ispoljavala tako prirodno, tako ljubavno i tako dirljivo. Trajalo nekoliko sati, i ja sam iskreno saosećala, čak i bata je bio tih i neprimetan pred naletom njene intenzivne bujice osećanja. Onda smo legli da spavamo, i ujutro je sve bilo u redu, kao vedro nebo posle oluje. Spominjala je tetku, ali bez emotivnog naboja.

Još jedna izuzetno važna stvar: treba dozvoliti deci da se dobro isplaču kada im je to potrebno. Kao što se moja ćerka tada isplakala, kao što sam se i ja isplakala nakon toga, ganuta njenom ljubavlju i unutrašnjom lepotom. Čitala sam da neki stručnjaci savetuju da se deca ne zaustavljaju kada plaču, čak ni bebe, da je to zdravo za njihove emocije. I da bismo čak i mi odrasli trebali da se dobro isplačemo s vremena na vreme, to deluje poput terapije. Mislim da ima istine u tome, svako od nas ima iskustvo kada nam je lakše u srcu posle dobrog plakanja. Zato nikada ne govorim niti pretim deci da prestanu sa plakanjem, koliko god da je to neprijatno za slušanje, niti sledim predstavnike stare škole kao što su moja mama, svekrva i komšinice kada mame decu raznim slatkišima ili zastrašivanjima da prestanu plakati – i najdraže mi je kada ih deca izignorišu. U situacijama neutešnog plakanja pokušavam da ih čujem, pričam sa njima, pitam, pokušavam izaći u susret ako može, ako ne može onda nudim krilo i zagrljaj (ponekad je neophodno prvo uputiti par strogih reči ili dozu zdravog ignorisanja, ali nakon toga obavezno krilo i zagrljaj sa rečima uverenja da ih još uvek volim najviše na svetu). Plakanje je istovremeno lek i terapija i izduvni ventil za napete emocije. Pitam se kako bi mala deca uopšte preživela period ovog najintenzivnijeg razvoja u svome životu da nije plakanja!

Srdačno,

Tamara