0

Jednostavnost – vodič u novoj godini

Ako biste trebali da izaberete jednu reč kao zvezdu vodilju u godini koja je pred vama, koja reč bi to bila? Počela sam da razmišljam o ovoj temi nakon što sam pročitala o tome na jednom inspirativnom blogu koji pratim. Pa, nije baš lako odlučiti se za samo jednu reč, među mnoštvom ideja i planova za skoru budućnost. Na kraju sam izabrala reč JEDNOSTAVNOST. Ovim pojmom bih najpotpunije mogla obuhvatiti sve misli koji mi se vrzmaju po glavi.

Danas u svetu postoji čitav trend ili pokret minimalizma, ili vraćanja jednostavnosti u naše krajnje zakomplikovane moderne živote. Potpuno prirodna reakcija kolektivne svesti na fenomen pretrpavanja naše svakodnevnice nepotrebnim stvarima i sadržajima, koji preti da uguši smislenost i slobodu našeg života. Na prvi pogled izgleda protivrečno, ali previše informacija i izbora koje danas imamo nas više lišavaju slobode nego što nam je daju. Zašto? Zato što nam ne daju dovoljno prostora da sami razmišljamo, spoznajemo i kreiramo ono što nam je potrebno. Zato što nam podstiču sve više i više želja koje nisu autentično naše, i koje nam uistinu nisu potrebne. Zato što nam ubrzavaju životni tempo radi dostizanja uvek novih ciljeva, koji opet nisu autentično naši. Zato što sagorevaju našu energiju u trci za postizanjem većeg i jačeg uživanja. Ali problem je u tome da li imamo dovoljno snage i energije da sva ta uživanja „svarimo“. Upravo čitam sjajnu knjigu o drevnoj indijskoj medicini, Ayurvedi, u kojoj piše da naše zdravlje zavisi od toga koliko uspevamo da se ograničimo u povlađivanju sebi. Prirodno smo ograničeni ličnom sposobnošću svoga tela i uma da uživamo u spoljašnjim stimulansima. Ukoliko prepoznamo to ograničenje i poštujemo ga, ne samo da ćemo biti zdraviji nego ćemo i više uživati u onome što nam je dato. Najočigledniji primer ovoga je uživanje u hrani. Ukoliko se prejedemo, rezultat jedenja neće biti uživanje nego patnja, koliko god da volimo određeno jelo. Ako neko želi da ostane zdrav, nije baš pametno da svakoga dana jede prazničnu gozbu. Isti je princip u svemu ostalom: gde god imamo previše izbora, mogućnosti i informacija, naše telo i um moraju da sagorevaju više energije da bi sve to „preradili“. Nakon nekog vremena se možemo osećati iscrpljeno, jer nam ova praksa više oduzima energiju nego što nas ishranjuje i nadopunjuje. Upravo zato postoji minimalistička izreka „Less is more“, što u prevodu znači „Manje je više“. Pouka je u tome da sa manje stvari, izbora, informacija, aktivnosti, ciljeva i stimulacija dobijamo više energije, prostora i vremena da se pravilno bavimo svim onim stvarima i aktivnostima koje su nam zaista važne i potrebne.

Kada razmišljam o tome kako da praktično učinim svoj život jednostavnijim, za mene to znači pre svega definisati prioritete. Moja definicija jednostavnosti je fokusiranje na onome što je važno, i eliminisanje ili smanjivanje onoga što je nevažno. Zato je ovo veoma lični proces, jer svako od nas ima svoje prioritete u skladu sa sistemom vrednosti koji nosimo u sebi. Nekome je važno da u ima u prostoriji predmete umetničke vrednosti, dok je nekome to nebitno i nepotrebno. Neko će svoje slobodno vreme utrošiti na čitanje, a neko nema ni jednu knjigu u kući. Ali i pored ovih razlika u detaljima, jednostavnost znači svoditi ispunjavanje svojih potreba na što razumniju meru, i organizovati svoj život oko najvažnijih i najsuštinskijih potreba koje su i dalje univerzalne, a to su potreba za zdravim odmorom i obrocima,  za radom i fizičkom aktivnošću koji nam daju zadovoljstvo i podsticaj, za odnosima koji nas emotivno ispunjavaju i pružaju mogućnost da ispunimo svoju dužnost ili svrhu, kao i potreba da razvijamo  duhovnu stranu života i da uzmognemo biti zadovoljni sami sa sobom i udobni „u svojoj koži“. U kakvoj god situaciji da se trenutno nalazimo, i sa kakvim god da se izazovima suočavamo, možemo se vratiti ovim temeljnim vrednostima i potrebama i videti gde je to mesto koje trebamo vratiti u ravnotežu, gde smo preterali ili se nepotrebno zaglibili, šta to možemo učiniti sada i ovde da sebi pomognemo. Često je ono što trebamo učiniti upravo povezano sa olakšavanjem tereta ili eliminisanjem nepotrebnih stvari iz svoga života i okruženje, i shodno tome uvođenjem zdravijih elemenata na njihovo mesto.

Moram priznati da mi kao porodica već živimo prilično jednostavan život, u malom i mirnom vojvođanskom gradiću, bez naročitog socijalnog života i obaveza, ponekad pomalo dosadno, ali rasterećeno od mnogih stresova od kojih pate mnoge porodice u većim gradovima i sa brojnijim obavezama. Kada razmišljam o jednostavnosti u sadašnjem trenutku, za mene to najviše znači jednostavnost u razmišljanju. Moj um je ponekad opterećen nepotrebnim detaljima, pa jednostavnost za mene znači rasteretiti se te navike da obraćam pažnju na mnoge nebitne detalje i gubim vreme sa njima. Kada nešto odlučim često imam sklonost da odugovlačim vreme za sprovođenje ideje u praksu, pa jednostavnost za mene znači prestati sa nepotrebnim odugovlačenjem. U tom kontekstu, jednostavnost znači direktnost, neposrednost, spontanost – sve ono što nas čini bližim realnosti u sadašnjem trenutku. U duhovnom smislu, razmišljati jednostavno znači pronaći sreću i mir u jednostavnim stvarima, uvideti smisao i zadovoljstvo koji postoje ispod površine, u samoj srži života koja je prisutna svuda oko nas. Ako to uspemo, neće nam biti potrebne gomile stvari, gomile novca, gomile prijatelja, gomile hobija, gomile diploma i medalja, gomile tehničkih pomagala, gomile spoljašnjih stimulansa da budemo srećni i da osećamo kako naš život ima smisla. Naravno, ne zagovaram ideju da svako treba postati asketa ili pustinjak, niti živeti povučenim životom u seoskom ambijentu. Svi imamo različite temperamente i nekima je potrebno više akcije i „trošenja energije“ nego drugima, kao i različite periode života kada se od nas zahteva da se više angažujemo i trošimo. Ali isto tako svako ima tu neku unutrašnju ravnotežu koja treba da se održava da bismo živeli zdrav i ispunjen život. Jednostavnost je barometar te ravnoteže, povezanost sa osnovom, ono što nam omogućuje da uvek budemo u dodiru sa svojom suštinom. Uvek će biti momenata kada se život iskomplikuje, kada smo izbačeni iz ravnoteže, kada moramo da uložimo ekstra napor u dostizanje nekog cilja. Ali važno je da to budu momenti, možda dugotrajni, ali ne većina našeg života.

Jednostavnost u razmišljanju zapravo znači sposobnost da svoj um učinimo zadovoljnim. Niko ne može naš um učiniti zadovoljnim osim nas samih. Unutrašnje zadovoljstvo je veština koja se vežba i razvija. U našem spoljašnjem okruženju se smenjuju valovi sreće i nesreće, dobrog i lošeg, uspeha i neuspeha, jedni se rađaju, drugi umiru… Prirodno je da smo srećniji u dobrom, i nesrećniji u lošem valu, ali unutrašnje zadovoljstvo je ono što nas čini stabilnima pri udaru svih valova života. To je ono što nam daje utočište u svim situacijama koje mogu da nas zadese. Kada smo uravnoteženi postajemo utočište i sebi i drugima. U današnje vreme ima sve više ljudi koji uviđaju da je sreća stanje svesti, a ne proizvod spoljašnjih uticaja. Da bismo dostigli to stanje svesti potrebno je da imamo samodisciplinu, da naučimo kada treba da se ograničimo, da se zaustavimo, da kažemo NE spoljašnjim izazovima. Uživanje u spoljašnjim čulnim nadražajima nije izvor sreće, naročito ako je neumereno – tada postaje izvor patnje. A pošto smo u današnje vreme bombardovani čulnim stimulansima sa svih strana, još je veća potreba da budemo disciplinovani i da preuzmemo kontrolu nad svojim neposrednim okruženjem i nad svojim aktivnostima tako što ćemo ih pojednostaviti. Ovo je naročito važno našoj deci, koja su još uvek mala da bi imala takvu samodisciplinu, a izložena su mnogo većim izazovima da razviju štetne navike nego što smo mi bili kada smo odrastali. Mislim da je u današnje vreme sretno ono dete čiji roditelji prepoznaju potrebu da žive u okruženju koje je do određene mere zaštićeno od stresa modernog načina života: tehno manije, virtuelnih svetova i igara, pretrpavanja svim najnovijim igračkama sa reklama, prejedanja neograničenim vrstama grickalica, čokolada i gaziranih sokova i svih ostalih proizvoda namenjenih lakoj i brzoj uživanciji, kao i od mnoštva predškolskih i van-nastavnih aktivnosti za razvoj svojih uspavanih multitalenata. Iako će i oni imati svoje uspone i padove u životu kao i svi ostali od čega ih niko ne može zaštititi, osnova zdravih navika, zdravog ritma i zdravog razuma koje steknu u najranijim godinama je neprocenjiv dar koji im pruža mogućnost za bolji i stabilniji start u avanturu koja ih čeka. U današnje vreme, da li postoji išta vrednije što im kao roditelji možemo pružiti?

Advertisements
2

Kakva zaštita je potrebna deci? – drugi deo

fdab6c69cf2b1fd9e0a0b3c00dfc162f

Dok je studirala pedagogiju sestra mi je prenela reči njihove profesorice, koja je rekla da se nikada u istoriji čovečanstva nije toliko poklanjalo pažnje deci i njihovom vaspitanju, a da nikada nisu bile katastrofalnije posledice. Drugim rečima, uprkos velikoj usmerenosti ka njihovoj što boljoj nezi, uprkos mnoštvu knjiga, saveta, oprema i igračaka za decu, ona postaju sve gora, sve neposlušnija, sve neodgovornija, sve bolesnija, sve neprilagođenija. Pedagogija i psihologija još uvek nemaju odgovor zašto je to tako. Možda pedagogija i psihologija ne žele da priznaju, ali uprkos pojedinačnim roditeljskim naporima da dobro vaspitaju svoje dete (opet pod znakom pitanja šta je to „dobro“), postoji ogroman negativan uticaj društva u celini koji je teško izbeći, koji je poput dima zamaglio domove, porodice, obrazovne ustanove. I živote samih roditelja, na najveću žalost. Iako je u nekim prošlim vremenima deci često nedostajala pažnja i briga koju današnja deca mahom dobijaju, ovi negativni uticaji su toliko jaki da i pored toga globalna slika dece u razvoju i omladine u mnogim važnim aspektima zaostaje u odnosu na prethodne generacije, na primer po pitanju stepena odgovornosti, radne i porodične zrelosti, samoregulacije, pa čak i fizičkog i mentalnog zdravlja. Sa pravom se možemo zapitati koji uticaji su uzrok ovakvog stanja?

Mnoštvo tih negativnih uticaja se može povezati pod jednim imenom – otuđenost od prirode i prirodnih tokova života. Živimo u veštačkim uslovima, okruženi tehničkim uređajima od kojih u ogromnoj meri zavise naše svakodnevne delatnosti. Konzumiramo mahom veštačku hranu punu nezdravih hemikalija. Domovi su nam često pretrpani mnogim nepotrebnim proizvodima i stvarima. Tempo kojim živimo i radimo je često ubrzan i prepun stresa zbog visokih očekivanja i nedovoljnog odmora. Preplavljeni smo svim vrstama veštačkih čulnih utisaka i informacija koje iritiraju naš nervni sistem na redovnoj bazi, od slika sa televizora, računara i časopisa, do proizvoda u supermarketima i izlozima prodavnica. Kada se mi kao odrasle osobe u svemu ovome često osećamo iscrpljeno i razdraženo, šta mislite kako se osećaju mala deca čiji su mozak i nervni sistem tek u povoju?

Deci je bezuslovno potrebna zaštita od preterane stimulacije sveta odraslih, naročito ovoga u šta se moderan svet pretvorio. Pre svega mislim da im je potrebna zaštita od televizora i kompjutera koji su bukvalno zavladali našim životima, i koji imaju čitav niz negativnih efekata na mozak i telo čoveka, a da ne kažem deteta. Neću ulaziti naširoko u ovu temu pošto ona zahteva čitav zaseban članak (stiže uskoro), ali želim naglasiti  da su mediji prvi na listi onoga od čega smatram da je važno decu zaštititi, makar u prvih 7 godina života. Ako imamo dete koje je osetljivo, onda su na listi sledeći – buka, gužva, žurba, česti odlasci u šoping, glasan i grub govor i gestikulacija, čak i govor koji nije previše grub sa gledišta odraslog čoveka, ali jeste za osetljivo dete. Iako se razlikuju po stepenu osetljivosti, sva deca će imati dobrobit ako ih što je više moguće štitimo od preterane stimulacije koja vlada u svakodnevnom životu gradskog, modernog čoveka. Nakon ove rečenice već čujem misli mnogih koji će se zapitati da li to znači da trebamo držati dete pod staklenim zvonom, jer kako će se kasnije uklopiti u normalan svet ako bude toliko zaštićeno? Ono što je najvažnije razumeti jeste da je detetov celokupni telesni, mentalni i energetski sistem u intenzivnom razvoju, dok je ovaj razvoj kod odraslog čoveka najvećim delom kompletiran (najvećim delom zato što se čovek razvija dok je živ). Sva energija koju dete poseduje je usmerena ka njegovom kompleksnom rastu i razvoju. Ako dete doživljava neku vrstu stresa, bilo od gladi, umora, uzbuđenja, straha ili razdraženosti, onda se glavni tok njegove energije usmerava ka savladavanju tog stresa, umesto na razvoj koji mu je potreban. To nije problem ako se dešava povremeno, ali ako se dešava redovno, onda je normalno da ćemo se zapitati kako da zaštitimo dete od ovakvih uticaja. Preterana stimulacija JESTE izvor stresa za detetova čula i mozak, čak i ako to nije na prvi pogled tako očigledno. Dok dete posmatra crtani film na ekranu, veštačke slike intenzivnih zvukova i boja koje se brzo smenjuju izuzetno iritiraju njegov mozak i nervni sistem, iako spolja može izgledati da dete uživa u gledanju. Ako ga bolje osmotrimo, videćemo da to uživanje u stvari nije uživanje nego neka vrsta hipnoze, omađijanosti, nesposobnosti da se skrene pogled sa vrištećih slika. I kasnije, dete u umu nosi intenzitet akumuliranih utisaka od tih veštačkih slika, koji mora na neki način da ispolji kroz fizičku aktivnost, a koja zbog toga postaje agresivna i nedovoljno koordinisana, jer to je priroda utisaka koje nosi u svom umu. A sadržaje slika da ni ne spominjemo…

Nekada su deca rasla uz cvrkut ptica i ostale zvuke prirode, uz mnogo sporiji životni ritam svojih roditelja, uz aktivnosti koje su bile smislenije i prirodnije čulima malog deteta kao što su razne vrste ručnih radova i radova na zemlji. I to nije bilo toliko davno, svega pre nekoliko generacija. Za tih nekoliko generacija život se iz korena promenio, ubrzao i obesmislio u mnogim aspektima, što predstavlja jedan ozbiljan evolucijski skok – samo je pitanje da li unapred ili unazad. Zato kod današnje dece i omladine postoji mnoštvo simptoma koji odražavaju razne anomalije današnjeg društva. To nije iznenađujuće, to je nešto što se može očekivati. Kako će se roditelji pojedinačno snalaziti u ovome je svačija lična odgovornost, jer pozitivna rešenja uvek postoje. Današnji život ipak (nije baš sve negativno!) nudi široki spektar izbora, i umesto onih izbora koje pokušavaju da nam nametnu, možemo se odlučiti za one koji nama imaju smisla.

Svaki roditelj ima izbor da stvori atmosferu unutar doma koja će pozitivno podsticati dete da se razvija i što manje ga ometati. Ovo su neki od naših izbora – da živimo u seoskom okruženju okruženi prirodom; da provodimo većinu svoga vremena sa decom, trudeći se da im budemo emotivno dostupni; da uklonimo SVE ekrane iz našeg okruženja dok su deca budna (ekrani su im dostupni kada odemo u posetu baki i deki što je sasvim dovoljno da budu u koraku sa komercijalnim virtuelnim tokovima!); da se hranimo proizvodima koje sami pravimo kod kuće, uključujući hleb, peciva i slatkiše, i da što više izbegavamo industrijsku hranu, slatkiše i sokove(što znači nekoliko sati više provedenih u kuhinji, ali kuhinja je osim pripreme hrane i naše mesto za igranje, eksperimentisanje i zabavljanje); da dajemo deci veliku slobodu igranja i fizičkog pokretanja, skakanja, penjanja, trčanja, prljanja i brljanja (za ovo je dragocena prednost imati svoje dvorište, kao i debele živce za toleranciju dečije buke,nereda i beskrajnih pranja i spremanja brloga); da živimo jednostavno i praktikujemo minimalizam kroz aktivnosti koje činimo i stvari koje posedujemo;  da u mnogim aspektima svakodnevnog života naš tempo prilagođavamo deci umesto da oni svoj tempo prilagođavaju nama, što jednom rečju znači – usporavanje.

Ono što je nama veoma važno je da unosimo u svoj život duhovnu praksu kroz primećivanje Božijeg prisustva u mnogim malim i velikim stvarima koje nas okružuju i koje nam se dešavaju. Ovaj duhovni aspekat je kao tačka povezivanja koja zaokružuje celu sliku i daje joj onaj pravi, opipljivi smisao. Mislim da je najveća zaštita koju roditelj može podariti detetu baš taj osećaj poverenja u Boga, privrženost Bogu, spremnost da volimo Boga, život i ljude kao Njegove sastavne deliće. Ovakva zaštita nije ograničena našom ličnom prisutnošću ili našom ličnom snagom, nego je to zaštita koja će naše dete pratiti kroz ceo život, kroz sve izazove i doživljaje na njegovom ili njenom životnom putu. Ako uspemo da im podarimo seme te sveprožimajuće i sveprisutne ljubavi i vere, ispunili smo najvažniji roditeljski zadatak, jer to seme će da raste i cveta mnogo, mnogo duže i dalje nego što ćemo mi da trajemo. Da bismo uspeli da živimo duhovnu dimenziju u svakodnevnom životu zaista je neophodno da se udaljimo od površnosti i konformizma koji nam se grubo nameću kao životni stil. Koliko god se servira šarena laža da sreća leži u beskrajnom uživanju, posedovanju i vladanju, praksa pokazuje da to nije tačno. Priroda čula jeste da žele beskrajno da uživaju, ali ako im se to dozvoli nije sigurno da će rezultat biti osećaj sreće – naprotiv, nekontolisano uživanje najčešće izgara čovekovu čvrstinu, postojanost, vrlinu, karakter i zdravlje. Najočiglednije je na primeru dece, jer deca još uvek nisu razvila samoovladanost i biće prirodno privučena čulnim uživanjima kao što su jedenje slatkiša, kupovina igračaka, gledanje crtanih filmova, igranje igrica, i to sve u neograničenoj meri. Ali koliko puta smo bili svedoci da nove igračke i sati provedeni pred televizorom nakon kratkog vremena ne donose detetu zadovoljstvo? Koliko puta smo mogli primetiti da jedenje industrijske hrane koja je bogata samo veštačkim ukusima i koja nema nikakvu nutritivnu vrednost izaziva kod deteta, nakon kraćeg vremena, samo iritaciju i potrebu za novim stimulansima? Veštački stimulansi samo izazivaju glad za novim stimulansima spolja. Prirodni stimulansi mogu da pokrenu naše unutrašnje potencijale i pomognu nam na putu ka celovitosti, i to ono što naša deca zaslužuju da dobiju.

Srdačno,

Tamara

 

 

 

0

Moj susret sa Anastasijom

Pred vama je tekst malo drugačiji od prethodnih, gde dotičem i neke filozofske teme, ovoga puta inspirisana knjigom o Anastasiji.

032

Reč ima veliku moć, a pisana reč još veću. Stvari koje čujemo ili pročitamo mogu u velikoj meri da utiču na naše stanje svesti, a samim tim i na naš život. Mislim da naročito moćno utiče kada sadržaji koji su već počeli da nam se otkrivaju na neki način, dođu u naše ruke u obliku knjige ili pisanog teksta, čija svaka reč počne da odzvanja potvrdom o onome o čemu smo već razmišljali, zaključivali i počeli da spoznajemo. Meni se to desilo puno puta, a najdinamičnije je možda bilo kada sam davne 1993 godine pročitala knjigu indijskog učitelja i filozofa Bhaktivedanta Swamija. Knjiga nosi naziv „Lako putovanje na druge planete“, i skoro me je doslovno „lansirala“ u vatromet oduševljenja, potvrdivši da su mnoga moja tadašnja razmišljanja bila osnovana, a ne samo luckaste teorije jedne zanesene tinejdžerke. To su bile suštinske filozofske teme kao što je postojanje duše i Boga, život posle smrti, život u različitim dimenzijama i na drugim planetama, zakon uzročno-posledičnog delovanja ili karme – teme koje su često bile prisutne u mojim mislima odkada znam za sebe, i koje su počele da mi se razotkrivaju nakon mog prvog putovanja u Indiju.

Danas, dvadeset i nešto godina nakon tog iskustva, postoji neizmerno mnogo knjiga, tekstova, pisanih i govornih reči koje se tiču ovih i sličnih tema i koje otkrivaju različite aspekte i dimenzije jedne iste Istine. Mnoge su mi pomogle i dalje mi pomažu, ali sada bih izdvojila seriju knjiga za koje sam tek nedavno saznala i počela da ih čitam – „Zvoneći Kedri Rusije“, na čijim stranicama svoju mudrost razotkriva jedna krajnje neobična žena po imenu Anastasija. Izgleda da se u Anastasijinoj ličnosti ujedinjuju neke neobjašnjive suprotnosti: ona je mlada, lepa, vedra i razigrana devojka, a poseduje ogromnu dubinu znanja i drevne mudrosti; živi skoro doslovce pustinjačkim životom u dalekom Sibiru odakle nema nameru ni da se mrdne, a poznaje do tančina dešavanja, navike i običaje modernog sveta; poseduje izuzetne moći i sposobnosti, a uporno tvrdi da nije ni malo posebna nego da su te moći svojstvene svakom čoveku, samo što su ih ljudi danas zaboravili. Njene reči, preko knjiga koje je napisao Vladimir Megre nakon sudbonosnog susreta sa njom, utiču na stotine ljudi širom sveta koji drastično menjaju svoje navike i stil života sledeći njene preporuke izložene u knjigama. Mnogi istraživači, naučnici, filozofi i umetnici Rusije su proučavali i spekulirali o fenomenima vezanim za Anastasiju, i još uvek to čine. Ovo je sam autor napisao u drugoj knjizi, citirajući zaključak Moskovskog istraživačkog centra do kojeg se došlo istraživanjem pojava vezanih za Anastasiju: „Anastasija za svega nekoliko dana ili meseci, nekim neshvatljivim načinom, zaobišavši naravoučenija i razne duhovne rasprave, deluje neposredno na osećanja i izaziva emocionalne pljuskove i stvaralački zanos, ostvaren kroz opipljive tvorevine mnogih ljudi, koji su misaono došli u dodir sa njom. Mi ih možemo opaziti u obliku slikarskih dela, nadahnutih poriva ka Svetlom, dobrom.“

Trenutno čitam drugu po redu knjigu, a prvu sam pročitala sa velikim zadovoljstvom i ushićenjem. Ono što piše u gore navedenom članku je istina – čitanje i razmišljanje o Anastasiji i njenim jednostavnim, a tako dubokim i smislenim rečima, deluje isceljujuće i unosi stvaralački poriv u srce… verovatno je i ovaj tekst posledica toga, između ostalog. Kroz razgovore sa piscem Anastasija govori o mnogim temama i objašnjava mnoge pojave, od krajnje ezoteričnih do banalno praktičnih, i čini se kao da ima odgovore na sva moguća pitanja. Njen stav je iskren, neposredan, prirodan, i najvažnije od svega, usmeren ka opštoj dobrobiti svakoga. „Čistota pomisli“ je reč koju često koristi, naglašavajući je kao tajnu svih ostalih vrlina. Ali ne krije da od svih tema o kojima priča, dve smatra najvažnijima: obrađivanje zemlje i odgajanje dece na svestan način, u skladu sa tokovima prirode i željama Tvorca. I gle, upravo su te teme trenutno najaktuelnije i u mom ličnom životu!

Kako se vratiti jednostavnom i radosnom životu u okruženju prirode, kako se ispetljati iz lavirinta veštački osmišljenog života u koji nas gura današnja civilizacija – pitanja su na koja mnogi svesni ljudi današnjice pokušavaju da odgovore. Mene ova pitanja naročito opsedaju odkada sam dobila decu, shvatajući da način života koji se danas vodi kao normalan nema kapacitet da im pruži ono što im je potrebno i što im od srca želim: stabilnost i mir uma, čistoću karaktera, neusiljeni stvaralački potencijal, otvorenost za primanje i davanje ljubavi, i konačno, osećaj sreće, zadovoljstva i ispunjenja. Život povezan sa prirodom je neophodan elemenat u dostizanju svega navedenoga, a pre svega za održavanje zdravlja tela i uma, koji su osnova za dalje. Dok stremim ovome za svoju decu, istovremeno se suočavam sa sopstvenim nedostatkom povezanosti sa prirodom, povezanosti koja je prekinuta još u mome detinjstvu, čak i ranije – u detinjstvu mojih roditelja. To je žalosna sudbina mnoge gradske dece od druge polovine dvadesetog veka pa sve do danas, po celom svetu. A nije lako ponovo povezati ono što je pokidano… Ja sam osećala silnu potrebu za prirodom u detinjstvu i kao tinejdžerka, ali sam kasnije pridavala veći značaj mnogim drugim stvarima, kao što obično biva. I sada, kao majka i na pragu pete decenije, ta potreba se vraća, ali u zrelijem obliku. Ranije sam želela da putujem i da doživljavam lepotu slikovitih pejzaža po šarolikim Zemljinim prostranstvima, i zahvalna sam što mi je to bilo omogućeno u velikoj meri. Danas više nemam potrebu za putovanjima, nego za svojim parčetom zemlje, svojim okriljem i utočištem u kojem ću moći da živim što povezanije i celovitije sa svime što me okružuje, u kojem ću moći da stvaram na razne načine i u raznim oblicima – svojim željama, rečima i rukama. A onda počnem da čitam knjigu Anastasija i pronalazim upravo sve to što nekako još ne sasvim jasno osećam u sebi, u knjizi jasno uobličeno i izraženo. I osećam nadahnuće, kao i stotine, tačnije milioni i milioni drugih čitalaca čiji se putevi srca počinju susretati sa Anastasijinim rečima i svime što ona predstavlja.

Anastasija sa prirodom oko sebe živi u jedinstvu, u saglasju, u potpunoj harmoniji. Njen dom je njena poljana u kedrovoj šumi u dalekoj sibirskoj tajgi, bez kuće, bez kolibe, skoro bez odeće, bez ičega „veštački stvorenog“. Svaka biljčica, svaka životinjica i svaka zver na poljani su deo njenog doma i dobrovoljno potčinjeni njoj i njenim potrebama. Ona poseduje dar razumevanja osećanja ili „predodređenja“ koja žive u biljkama i životinjama i pomoću toga dara ona sa njima komunicira, sa velikom ljubavlju. Ja sam već dugo godina upoznata sa time da su biljke i životinje živa bića koja zaslužuju pažnju i uvažavanje, ali moram priznati da to znanje kod mene nije prevazilazilo granice jedne lepe teorije, istinite, ali još uvek samo teorije. Čitajući reči Anastasije kao da se prvi put teorija počela transformisati u stvarnost, kao da se počela skidati koprena koja deli mene, stvarnu, sa tom teorijom i istinom. Nakon što sam pročitala njene reči moj pogled na biljni i životinjski svet se zauvek promenio, i nekako počeo da evoluira, da se pokreće sa mrtve tačke. I sa tim, ceo jedan novi svet, jedan novi pristup životu počinje da se otvara. Naravno, poznajem mnoge ljude, naročito žene, koji imaju lep i negujući odnos sa životinjama i biljkama, ali često se ti isti ljudi ne snalaze toliko u odnosima sa drugim ljudima, čak imaju negativna iskustva sa njima. A ima puno onih koji imaju lepe odnose sa ljudima, ali sa biljkama i životinjama ništa, ili čak negativno. Prava je retkost sresti osobu koja je uspešna u svim ovim odnosima, koja je celovita u svom ophođenju sa svetom oko sebe. A to treba da se neguje, da se vežba, kao i sve druge veštine. A najlepše je kada se vežba od samog detinjstva.

Nisam još došla do toga da Anastasija detaljnije priča o odgoju dece (a jedva čekam!), ali je iznela jedan divan predlog koji bih volela da isprobamo već sledećeg proleća. Kako saditi semenje zajedno sa decom, objašnjavati im šta se događa sa semenom, kako će mu biti lepo i toplo u zemlji i kako će od te toplote početi da raste, i sve nadalje šta će se dešavati. Kada se deca zainteresuju i počnu sama da seju, odvojiti jedan deo bašte za njih, da bude njihov, i dozvoliti im da oni sami sade kako oni hoće i šta oni hoće od ponuđenog semenja, i da se oni sami brinu o svojoj baštici, bez našeg uplitanja, osim da malo pomažemo, ali oni da vode. Anastasija kaže da biljke koje negujemo sa ljubavlju i čistom namerom imaju moć da nas izleče i da nam pruže „prostranstvo Ljubavi“ u kojem možemo da živimo život obgrljeni ljubavlju, toplinom, sigurnošću i radošću – jednostavnom radošću života koji kao delići i čestice Boga možemo da osetimo kada smo u harmoniji sa Njim i Njegovim energijama. Takođe smo dužni da takvo „prostranstvo Ljubavi“ pružimo svojoj deci od početka njihovog života.

Za sreću i radost nam nisu potrebni veliki bankovni računi, savremeni uređaji, šoping centri, disko klubovi, skupa letovanja, čak ni prestiž i slava. Kada je pisac knjige pitao Anastasiju, isposnicu bez igde ičega, koja „ništa nema, a nekako se stiče utisak kao da ima sve“ da li se ona Bogu obraća i da li moli za sebe nešto, ona mu je odgovorila: „Šta mogu da molim, kad mi je tako mnogo dato. Da Mu blagodarim treba i da Mu pomažem.“ Dakle, to što treba da ostavimo svojoj deci kao „prostranstvo Ljubavi“ (tako mi divno zvuči ova reč, naglašavajući da ljubav uvek oslobađa, nikad ne sputava) nije samo materijalno, nego je sačinjeno od mnogo finijih elemenata. Naše je da dokučimo kako i šta, i da integrišemo različite delove mozaika u celinu, ostvarujući ravnotežu bez koje nema harmonije. Počevši od prostranstva unutar sebe, odakle kreće sva kreacija.

Srdačno,

Tamara

 

 

 

3

Šta je dobra igračka?

022

Pridajem veliku važnost dečijim igračkama zato što one predstavljaju bitan deo dečijeg sveta koji se vrti oko igre kao osnovne platforme delovanja tokom čitavog detinjstva. Kao pristalica Waldorf obrazovanja suvišno je napomenuti da sam vrlo selektivna po pitanju materijala od kojeg se prave igračke, kao i po pitanju simbolike koju igračka nosi. Prednost imaju igračke napravljene od drveta, vune, pamuka i ostalih prirodnih materijala; zatim igračke koje su ne sasvim dovršene i koje pružaju detetu mogućnost manipulacije i eksperimentisanja kao što su drvene kocke, komadi prirodnih tkanina, pletene korpe, kartonske kutije, materijali iz prirode kao što su grančice, kamenčići, školjke, šišarke i slično; zatim igračke koje napravimo zajedno sa decom kao što su jednostavne lutke, oblici od kartona i papira, bilo šta što sašijemo ili obojimo (ako smo vični ručnim radovima i ako imamo dobru kolekciju alata kod kuće ova poslednja kategorija može da se proširi na puno raznovrsnih predmeta za igru). Ovakve vrste igračaka pre svega odišu nežnom, prijatnom energijom koja hrani čula deteta i ne nadražuje ih bespotrebno. Postoje dokazi da dodir drveta i prirodnih materijala povoljno utiče na naša čula, dok dodir veštačkih materijala kao što je plastika otupljuje čula. Na današnjem tržištu vlada opšta navala plastičnih, drečavih, drečećih, krutih, jeftinih (i skupih!) igračaka koje su vrlo nadražujuće, izrađene bez ljubavi i iz čisto profitnih razloga. A da ne pominjem simboliku koju nose i koja oslikava poremećene vrednosti današnjeg društva: lutke koje izgledaju kao da su izvršile plastičnu operaciju lica i tela, zastrašujuća čudovišta i oružja, razne vrste tehnoloških sprava i slično.

Osim što su takve neadekvatne igračke danas dostupne na svakom koraku, postoji opšta tendencija da se dečije sobe zatrpavaju igračkama i gomilaju u kutijama. Sigurna sam da svako od nas zna barem po jedno dete koje ima svaku moguću igračku koja može da se zamisli, a da je i pored toga nezadovoljno i da se dosađuje. To je zato što zatrpavajući dete igračkama mu činimo medveđu uslugu – lišavamo ga mogućnosti da mašta i eksperimentiše, a to su osnovne psihološke i moždane funkcije koje su detetu potrebne tokom detinjstva. Time ga doslovno gušimo, na dajemo mu fizičkog ni suptilnog prostora (ni podrške) da zamišlja i koristi sopstvenu maštu. Iz ovog razloga je dobro da igračke budu što više nezavršene, da što više dopuštaju detetu mogućnost različitih uloga za različite situacije u igri. Zato se u Montesori pedagogiji koriste samo materijali i praktično nema gotovih igračaka, nego dete samo stvara sa materijalima koji mu izazovu interesovanje. U Waldorf pedagogiji se takođe koriste neoformljene igračke i naročito puno materijala iz prirode, čak su i lutke uglavnom napravljene bez crta na licu ili sa minimalnim crtama, zato da bi dete moglo da zamišlja izraze lica u skladu sa raspoloženjem u igri. Kad god primetim, a primetim vrlo često, da moja deca u igri zamišljaju da je neki predmet nešto što uopšte nije, znam da smo na pravom putu – mašta je puštena u pogon! Dok se igramo sa decom mi odrasli imamo tendenciju da odmah hoćemo da napravimo situaciju što sličniju stvarnosti, barem sam ja to primetila kod sebe (i to je upravo ideja kojom se vode fabrike igračaka, koja je ideja prilagođena odraslima, a ne deci). Ali tokom vremena sam naučila da suzdržavam taj poriv i da puštam njih da određuju šta će šta da predstavlja u igri, a šta će biti samo „zamišljeno“. I prosto je neverovatno koliko toga je samo zamišljeno, i koliko toga lako može postati nešto što je u tom trenutku potrebno. Korpe i kutije mogu postati pećine, kreveti, avioni, kuće, štale, stolice, šeširi, kacige…, marame mogu postati jezero, haljina, ljuljaška, ogrtač, krila…, jastuci mogu postati tvrđava, konji, kreveti, planine… A umesto lutaka za razne likove im odlično mogu poslužiti prstići (šta sve ti prstići nisu do sada bili!), papuče, listovi, kestenje, orasi, kamenčići, ključevi, čak i voće na kuhinjskom stolu. Jednom rečju – što više zamišljanja, to bolje. To je najbolja vežba za razvijanje kreativnosti, snalažljivosti i bogatog unutrašnjeg života. Moć zamišljanja kod dece direktno ruinira gledanje televizije i svih drugih medija, kao i pretrpavanje nekvalitetnim i gotovim igračkama koje savršeno preslikavaju stvaran svet odraslih. Deci je potrebno da otkrivaju, da isprobavaju i da zamišljaju – jedino tako će zaista ući u svet odraslih kada bude bilo pravo vreme za to. Svog detinjstva se sećam kao jako lepog i prijatnog iskustva, naročito po pitanju igre, a sestra i ja nismo uopšte imale puno igračaka. Sežam se da smo se često igrale sa papirnim lutkama koje su imale odeću, i to je bilo sve – ostalo smo zamišljale. I ništa nam nije nedostajalo niti smo priželjkivale da imamo. A maštanju nije bilo kraja…

Pretrpavanje možemo izbeći redovnim čišćenjem/izbacivanjem/poklanjanjem svega što više nije u upotrebi, kao i svega što nema pravu vrednost za razvoj našeg deteta, a dobili smo na poklon ili smo kupili dok još nismo razmišljali o ovome. Korisno je i rotirati igračke dva puta godišnje, pa će duže ostati zanimljive. Iako može zvučati paradoksalno, ali ostavljanjem manjeg izbora probranih igračaka možemo poboljšati igru deteta, jer mu ostavljamo više prostora i ne opterećujemo ga sa previše izbora. Kada imamo manji izbor igračaka korisno je da ih rasporedimo sa nekim smislom, tačnije da ih postavimo u određene aranžmane, kao na primer kutak za lutke i predmete koji bi mogli da se koriste za igru lutkama, kutak za vozila, kutak za kocke i materijale, kutak za čitanje i slično tome. Kreativni nered tokom igre jeste dobrodošao, ali previše nereda sa mnoštvom razbacanih igračaka po celi dan stvara atmosferu netrpeljivosti i nervoze (ne samo kod odraslih nego i kod dece). I opet, ne treba ni u ovome biti fanatik i uskratiti detetu previše igračaka, naročito ako je do sada naviklo da ih ima mnogo. Kao i u svemu, treba naći pravu meru i osetiti šta je dovoljno. Obično ako nisam sigurna da je neka igračka za bacanje isprobam da je sklonim u ormar na neko vreme, i ako je ne traže mesec ili dva onda je uklonim. Ili ak želim da je zadržim sklonim je na neko vreme pa ponovo vratim nakon nekoliko meseci.

Naše omiljene igračke sa kojima se puno igramo i koje smatram da zadovoljavaju gore spomenute standarde idu otprilike ovim redosledom:

Drvene lutkice u raznim likovima – mamina radionica

Vozila – autići, kamioni, zaprežna kola sa konjima, vozić, uglavnom drveni, metalni, a provuče se i koji plastični

Drvene kocke – dok su bili manji nisu se puno igrali kockama osim što bi ponekad pravili kule, ali sada ih puno koriste za pravljenje kućica i igrališta za drvene lutkice

Lutka-beba sa gumenim licem, rukama i nogama i sa mekanim krpenim trupom (imamo jednu i za batu)

Nekoliko krpenih ručno rađenih lutaka iz Indije koje su dugo vremena stajale samo za ukras, ali od pre nekoliko meseci postale su jedna od najčešćih zanimacija za igru. Predstavljaju Krišnu i Radhu koji su naši omiljeni junaci iz priča.

Figurice raznih životinja, uglavnom drvene i nekoliko gumenih

Čigre u raznim veličinama

Muzički instrumenti (drveni)

Nekoliko mekanih krpenih i plišanih životinja

Slikovnice i knjige

Od prirodnih materijala korpa sa kestenjem, žirovima i orasima, a trenutno su hit školjke koje je tetka donela sa mora.

Marame i nakit za prerušavanje (u zadnje vreme jako aktuelno)

Uvek aktuelna kutija sa svim i svačim (stari foto aparat, naočare, baterijske lampe, novčanici, flašice i slično)

 

Osim ovih imamo i plastične igračke koje sam ipak zadržala i koje su stvarno puno korištene i korisne:

U dvorištu -motor guralica, tricikl, autić guralica, dva konja za jahanje (jedan plastični i jedan drveni) – ne znam stvarno šta bismo bez njih! Istina da se sve ovo sigurno može nabaviti kvalitetnije od drveta, ali nekako smo ležerni po tom pitanju za sad.

Igračke za igranje u pesku i bazenu, kao što su kantice, lopatice, brodići i slično.

Lopte, tenis i slično.

Male plastične figurice koje koristimo za potapanje i igre u vodi.

 

Ima nekoliko stvari koje još nemamo i koje su mi u planu da nabavimo:

Svilene marame za igru, jedan od poznatih rekvizita u Waldorf vrtićima i porodicama, koje stvaraju divnu bajkovitu atmosferu kako god da se koriste (http://sarahssilks.com/)

Drvene stalke preko kojih se mogu prebaciti materijali za pravljenje šatora, takođe obavezan rekvizit u Waldorf vrtićima

Još krpenih lutaka za igru i za lutkarske predstave

Drvo – kućica

 

Koje su vaše omiljene igračke? Volela bih da čujem još neke ideje koje nisu sa našeg spiska.

Srdačno,

Tamara

PS: Zaboravila sam dve važne stvari: 1. kuhinjske šerpe, lonci, tave i varjače…..2. puzle i slagalice, za sad još uvek jednostavne

 

 

 

 

 

0

Potreba za jednostavnošću

Danas sam bila sa decom u igraonici. Pre nego što smo otišli došlo je nekoliko starijih dečaka (oko 6 godina), na proslavu rođendana. Imala sam priliku da vidim ono što sam puno puta čula od sestre koja je radila neko vreme u igraonici, kako se deca tog uzrasta, naročito dečaci, ponašaju divlje, nekontrolisano i često destruktivno. A onda na sve to devojke koje rade u igraonici su glasno odvrnule muziku (ne dečiju), možda da skrenu pažnju dečacima sa divljanja na ples, ili sebi „za dušu“. Moja deca koja su inače hipersenzitivci su bila sve više pogubljena u toj atmosferi i začuđeno posmatrala šta se dešava oko njih, a već nam je skoro isteklo vreme, pa smo se brže bolje pokupili i otišli.
Puno puta mi se nametalo isto pitanje koje sam se upitala i danas: kako okruženje u kojem živimo utiče na našu decu, i kako sprečiti ili neutralisati negativne posledice nezdravog okruženja? Moje ubeđenje je da deca sama po sebi nisu i ne mogu biti kriva. Toliko puta čujemo kako su današnja deca drugačija nego pre, uglavnom u negativnom kontekstu. Kako ja to vidim je da deca odražavaju ono što se dešava oko njih i čemu su većinu vremena izložena, kao ogledalo. To je princip koji je važio i nekad i sad: deca su kao sunđeri koji upijaju energiju i poruke kojima su izloženi i onda ih reflektuju kroz svoje ponašanje. Ako su današnja deca postala negativnija, neposlušnija i destruktivnija nego pre, pravo pitanje koje se treba postaviti nije to šta je problem sa današnjom decom, nego šta je problem sa današnjim društvom.
Današnjoj deci je nametnuto da žive neprirodno, okruženi gumom i plastikom umesto travom i drvetom, ozračeni skoro neprekidnim energetskim talasima sa televizora i kompjutera, bombardovani sa užasno puno informacija i senzornih nadražaja preko istih tih televizora i kompjutera (mnogo više i intenzivnije nego što je maloj deci potrebno), naviknuti da se rano odvajaju od roditelja na duže vreme i borave u institucijama u kojima ne osećaju porodičnu atmosferu, preplavljeni rasporedima, časovima i lekcijama zbog kojih im život liči na trku umesto na detinjstvo. Ako tome još dodamo visok nivo stresa koji se oseća u samoj porodici zbog ogromnog ekonomskog i socijalnog pritiska i raznih zdravstvenih, političkih, ličnih i egzistencijalnih kriza kojima je sve više ljudi izloženo…. da li se imamo pravo čuditi tome što su deca gruba, nasilna i neposlušna? Činjenica je da deca ispoljavaju energiju najviše kroz pokret i akciju, jer to je njihov razvojni mehanizam. Deca moraju da budu aktivna i imaju potrebu da ispoljavaju svoje emocije na direktan način, da viču i plaču ako su ljuta ili nervozna, da se smeju i skaču kada su srećna i radosna. Nemamo pravo zaustavljati tok njihove silovite energije, ali možemo mudro pokušati da ga usmeravamo i kanališemo tako da bude što više konstruktivan.
Mislim da je jedan od najvažnijih koraka koji možemo učiniti taj da pokušamo zaštititi svoju decu od preterane stimulacije koja je sveprisutna u dobu u kojem trenutno živimo. Početak toga je da pokušamo zaštititi pre svega sebe, i pojednostaviti sopstveni život i ritam svoje porodice. Ako želimo da naša deca gledaju manje televizor i kompjuter moramo ih mi manje koristiti. Ako želimo da naša deca provode više vremena u prirodi moramo se mi prvi pokrenuti i voditi ih na izlete, u šetnje kroz šumu, pokraj reke ili jezera. Ako želimo da se naša deca zdravije hrane moramo početi zdravije da kuvamo i razmišljamo, da sami ne posežemo za brzom hranom, čokoladama i nezdravim slatkišima i da ih ne držimo u kući. Ako želimo da ne trošimo toliko novca na njihove igračke možemo početi da ih sami izrađujemo i da ih učimo kako da se kreativnije igraju. Ako želimo da naša deca nisu „naelektrisana“ i da ne srljaju kroz prostor kao muve bez glave, moramo mi sami ne biti „naelektrisani“ i ne srljati kroz svoj dan kao da smo na maratonu.
Širom sveta je sve više ljudi postalo svesno kako je život mnogo slađi i prijatniji ako se pojednostavi, i postoje čak mnoge knjige, radionice i kursevi na tu temu. Takozvani moderni život nas je zarobio kao paukova mreža pa nije lako ispetljati se. Ono što nam najviše krade je dragoceno vreme. Toliko vremena moramo da utrošimo na održavanje puke egzistencije, i na ispunjavanje potreba koje smatramo da su naše ali u stvari su nam nametnute. Kada shvatimo da nam u stvari nije potrebno toliko puno stvari, tehničkih pomagala, odeće, šminke, kozmetičkih intervencija, nameštaja, igračaka, automobila, razmena na virtuelnim društvenim mrežama, tuđeg divljenja i odobravanja da bismo bili srećni, ah, život postaje mirniji, i otvaramo prostor za neke druge stvari koje imaju više smisla i obećavaju više ispunjenja: vreme za druženje sa porodicom i ljudima koji nam zaista znače, kreativan rad, delatnosti duhovne prakse, više čitanja, kontempliranja, više projekata koji nas zaista ispunjavaju zadovoljstvom. Potrebno je duboko preispitivanje sebe da bismo došli do toga šta je ono što nam je zaista potrebno, a šta nam je nametnuto; šta možemo i trebamo eliminisati, a šta ne možemo i ne trebamo.
Kod dece je ovaj princip jednostavnosti od izuzetnog značaja, na svim nivoima. Deca će mnogo slobodnije disati ako nisu preplavljena obavezama (deci ispod 6 godina ništa osim najosnovnijih), odećama (njima je potpuno svejedno šta nose i koliko puno ih imaju, i koliko su skupe), igračkama i nameštajem. Posmatrajući svoju decu u različitim situacijama i prostorijama uvidela sam da se najbolje osećaju i najkreativnije izražavaju u prostoru sa malo nameštaja, u kojem im je dozvoljeno i bezbedno da diraju šta hoće i da se penju gde hoće, u kojem imaju puno slobodnog prostora za kretanje, sa malo kupovnih igračaka, a više naših sopstvenih kreacija. U vezi hrane sam primetila da najzdravije i najbolje jedu kada imaju ne previše izbora i što manje prilika za kupovne grickalice i slatkiše (naravno, suženi izbor koji im nudimo mora biti u skladu sa njihovim ukusom). Isto važi i za aktivnosti, treba postojati ravnoteža između aktivnosti koje ih uzbuđuju i onih koje ih smiruju. Ovde trebamo imati na umu da mnoge situacije i aktivnosti koje su nama bezazlene našoj deci mogu biti itekako uznemirujuće, ili previše stimulirajuće.
Veliki učitelj tradicije bakti joge je rekao da je formula sretnog života u ovom svetu: jednostavno življenje i visoko razmišljanje. Autor bestselera Jednostavnost u roditeljstvu (Simplicity parenting) Kim John Payne kaže u svojoj knjizi da od manje dobijaš više (less is more). Sa manje stvari, manje aktivnosti i obaveza, manje izbora sa tv reklama, naš život postaje jednostavniji, ali bogatiji i kvalitetniji. Naročito ako ga uspemo povezati sa životom i radom u prirodi, duhovnim delatnostima, delatnostima koje bude našu kreativnost i daju nam inspiraciju i veru u život. Nije dovoljno samo eliminisati, potrebno je zameniti nečim boljim. Nije dovoljno samo smanjiti kolekciju dečijih igračaka na pola, potrebno je i igrati se sa njima, ponuditi im aktivnosti koje će ih inspirisati i dati im osećaj da su korisni. Jednostavnost u praksi nije uvek lako dostići, ali vredi pokušati… čak i mali napor donosi divne rezultate.

485758_520744947954864_1145332496_n
Srdačno,
Tamara

Fotografija: Kristina Radnić