0

Rukotvorine i pokloni

Ima nekih stvari zbog kojih mi je ovo mračno doba godine drago. Kada krenu da se skraćuju dani i da se proređuju zraci sunca, sva bića počinju da traže sklonište. Počinjemo da se gnjezdimo u udobnosti toplog doma, dok napolju travu stežu prvi jutarnji mrazevi. Okrećemo se vatri ognjišta da nas ugreje i okrepi, umesto zracima sunca koji su nam davali polet i snagu čitavog leta. Okrećemo se unutrašnjim izvorima svetla, pošto ga spolja dobijamo sve manje. Svetlost, toplina i zadovoljstvo postaju sve više unutrašnje prirode – njihovi izvori su porodica, ljudi sa kojima delimo blizak odnos, i naša sopstvena mašta, u kojoj se odražava sve ono što smo do sada upijali iz spoljašnjeg sveta. To je ravnoteža između svetlosti i tame, primanja i davanja. Ono što primimo u sebe putem svojih čula, čuvamo i nosimo u škrinji svoga uma, i posredstvom stvaralačkog impulsa vraćamo nazad u spoljašnji svet. Obogaćeno dodirom naše duše koja je jedinstveni, savršeni i celoviti delić Vrhovne Duše.

Razlog zbog kojeg sam (potajno!) jedva čekala da dođu malo hladniji dani i da se više vremena provodi unutra je bio taj da se mogu posvetiti pravljenju figurica od vune. Koliko god sam to pokušavala ubaciti u raspored tokom leta nije uspevalo, jer su prioriteti bili odlasci na bazen, radovi u bašti, pripremanje zimnice, putovanja i druženja. I dok su se svi oko mene žalili na dolazak jeseni i zime, ja sam se potajno radovala da ću imati više vremena da se na miru posvetim radovima koje volim. Meni su pustovanje vune i pletenje prava meditacija, istovremeno odmor i regeneracija za um… pa čak i usred dečije graje!

Decembar je bio mesec za pripremanje i poklanjanje poklona, nama još više jer je u decembru i sekin rođendan, kao uvod u praznično raspoloženje koje sledi. Uvek se trudim da za te prilike pronađem neke poklone koji će biti  lepi i korisni, što više prirodni i ručno rađeni. Ove godine sam pronašla nešto što sam dugo vremena tražila i priželjkivala da kupim: prava, originalna krpena lutka u Waldorf stilu, potpuno od prirodnih materijala i ručno šivena. Jeste da je naručena u zadnjem trenutku i da je malo kasnila, pošto je putovala iz radionice „Anine lutke“ u Hrvatskoj, ali nije nam žao zbog toga jer je postala sekin nerazdvojni pratilac u igrama i tokom spavanja. Lutka koja zrači toplinom, nežnošću i nenametljivom lepotom koja priliči dečijem viđenju sveta.

Ima još jedna ručno rađena igračka koju sam dugo vremena planirala da napravim ili kupim. Naručila sam je za ovogodišnji Božićni poklon od majstorice „Pippoli“ iz Novog Sada, ali nisam odustala ni od ideje da i sama napravim jednu. Knjiga je multifunkcionalna, sadrži puno lutkica za prste, lutkice bate i seke koje se mogu oblačiti, mogućnosti za vežbanje dečijih prstića u vezivanju pertli i pletenica. Kroz igru i priču sve je lakše i lepše.

Želim vam srećom i blagoslovima ispunjenu Novu Godinu, uz puno prilika za igru, učenje i spoznaje koje nam osvetljavaju put!

Sa ljubavlju,

Tamara

 

Advertisements
0

Na pragu jesenje tišine

6027_900

Uvek sam se pitala, zašto sam se morala roditi baš krajem novembra? U tom prelaznom trenutku kada je lepota jesenjih boja već počela da iščezava, a čarolija zimskih praznika još nije započela. Sunčevi zraci nas sve ređe greju, a mi polako ulazimo u sivi tunel tmurnih oblaka i tmurnih raspoloženja. Nedavno sam ušla u taj tunel tmurnosti, iako još nije kraj novembra, ali sam ga ovaj put doživela drugačije nego ikad do sad. Počela sam učiti da prihvatam: Da su nam takvi trenuci potrebni i da ih ne trebamo terati od sebe. Da nam ulazak u samoću svoga bića pruža dragoceni uvid u svoju sopstvenu senku koja je uvek tu, samo je nismo svesni. Da je potrebno i tu senku voleti, kao što volemo lepe, svetle, šarmantne delove svoje ličnosti. Da ljubav ne deli dobro od lošeg, svetlost od senke, nego ih objedinjuje u jednu celinu. Da se moram još jako puno istegnuti da bih stigla do ljubavi, i jako puno ohrabriti da bih izašla iz čaure gusenice. Da od samoće ne treba bežati, nego je prigrliti kao prijatelja, čak i kada nema puno toga lepog da nam kaže. Da je potrebno jednostavno voleti, a ako to nismo u stanju, onda što iskrenije moliti za ljubav. I naravno, ljubav je daleko više od odnosa sa jednim ili nekoliko ljudi. Ona je stanje svesti, stanje srca, stanje našeg bića.

Poslednjih godina pokušavam da se više povežem sa prirodom i prirodnim ritmovima, kao što sam već i ranije pisala. Kada je sa dolaskom jeseni počeo da nailazi sivi tunel tmurnosti i tišine, pokušala sam da se povežem sa njim na jedan drugačiji način nego do sada – pre svega da ga prihvatim. Silom prilika se nalazim u situaciji gde sam prilično usamljena, u seoskom ambijentu gde nema puno spoljnih dešavanja, i gde su sve promene u prirodi prisutne sa puno uticaja na raspoloženje. Sa dolaskom jeseni počinje vreme ulaska unutra, kako u kuću tako i u svoju dušu. To je prirodan ciklus. Dani su kraći, počinje da se loži vatra i okuplja oko ognjišta. Sve je manje sunca pa je potrebno grejati se na druge načine. Nekada su se žene u jesenjim i zimskim danima okupljale i zajedno pravile ručne radove. Ljudi su se okupljali po kućama i proslavljali razne religiozne svečanosti, koje većinom odražavaju odnos čoveka i prirodnih sila većih od njega (sa više ili manje autentičnosti, ali to je posebna tema). Kuhinja u kojoj se kuvaju topla jela i peku kolači je oduvek bila omiljeno mesto okupljanja tokom hladnih meseci. Deca su provodila veći deo vremena u kući i više igrala društvene igre, više slušala bajke i priče, više posmatrala i učila ručne radove koje majke i ostale žene kreiraju. U takvom ambijentu, dosada i samoća su prirodan deo jesenjeg i zimskog života. Dasada i samoća nisu stanja koja treba po svaku cenu izbegavati, po svaku cenu ih preplavljivati hrpom površnih čulnih stimulansa koje nudi moderan način života (televizija, internet, sms poruke, isprazni razgovori rekla-kazala), samo da bi se osećali dobro i da bi ugušili taj neki turobni osećaj koji počinje da nas goni iznutra. Samoća je nekada divna prilika za untrašnju refleksiju, za ispoljavanje tuge, bola, razočarenja i ostalih nepoželjnih emocija koje možda u sebi osećamo, kao i za pronalaženje leka – protivotrova: prihvatanje, opraštanje, molitva, donošenje pravih odluka. Isto tako samoća može biti i svetla tačka u našem danu tokom koje se opuštamo od briga, meditiramo, uživamo u ličnim uspesima, u lepim sećanjima, tragamo za inspiracijom, pišemo, čitamo, stvaramo u tišini. Poznato je da su u trenucima samoće i dosade nastala mnoga velika (i mala, ali ne manje značajna) umetnička dela. Jesen nas polako uvodi u raspoloženje u kojem je tišina prirodan deo života, u kojem je unutrašnja kontemplacija naglašena više od spoljašnjih aktivnosti, u kojem izoštravamo svoju moć posmatranja, u kojem razvijamo strpljenje, u kojem pravimo planove za sve kreacije i avanture koje nas čekaju kada iznova ogreje sunce. Jesenju i zimsku tišinu možemo ceniti samo ako se uskladimo sa ritmom prirode, ako pustimo da nas taj tok ponese, ako mu verujemo da nas vodi tamo gde treba. U današnje vreme kada smo otuđeni od prirode pokušavamo one prirodne tokove koji nam ne prijaju da ignorišemo, i da veštački stvaramo uslove koji nam prijaju. Sve se vrti oko površnih čulnih utisaka prijatno-neprijatno. Međutim, zaboravljamo da ignorišući prirodu mi ustvari ignorišemo sami sebe. Sa prirodom smo povezani kao sa majkom, ona nam daje ova tela koja koristimo, a Bog u njih udahnjuje dušu, te smo sa njim povezani kao sa ocem. Kada prihvatimo sav živi svet oko sebe kao povezan sa sobom, čitava slika našeg poimanja se menja, a čulno prijatno-neprijatno, ograničeno samo na ovo jedno naše telo, nije više u prvom planu.

Kako naučiti decu da prihvate dosadu, samoću i tišinu kao prirodne tokove života? Meni je veoma bliska metafora koja je jedan od osnovnih principa Waldorf pedagogije: udisaj i izdisaj. Tok naših aktivnosti treba da prati ritam udisaja i izdisaja. Udisaj su spoljne, dinamične, ekstrovertne aktivnosti, a izdisaj povlačenje od njih, unutrašnja refleksija, odmor i predah. Ovo je princip po kojem funkcioniše sve u prirodi. Ako decu uspemo da usmerimo da prate ovaj ritam svakoga dana, činimo za njih veliku stvar. Da bismo to uspeli moramo prvo mi sami početi da se krećemo u tom ritmu. Koliko puta sebe preopterećujemo radom, zadacima, socijalnim interakcijama, planovima? Da li pružamo sebi dovoljno vremena, i dovoljno često u toku dana, da predahnemo, da ne radimo ništa, da se umirimo i obnovimo? Ako želimo da naša deca imaju takve trenutke, koji su im neophodni za zdrav razvoj, moramo i mi sa njima učestvovati u tome, jer dok su mali oni sami još nisu sposobni da se dobrovoljno povuku od aktivnosti radi odmora. Jako često su dečije emotivne erupcije upravo alarm da im je potreban odmor i opuštanje od napetosti, a oni sami ne umeju da ga isključe. Rešenje nije u nekim magičnim formulama kako postupati kada do toga dođe, nego u postojanom, svakodnevnom ritmu po principu udisaja i izdisaja. Odmor ne znači samo spavanje. To može biti i pažljivo slušanje priče, organizovanje kućnog lutkarskog pozorišta, lešakrenje sa roditeljima u opuštenom čavrljanju i sa puno dodira, tiho obavljanje neke jednolične aktivnosti kao što je bojanje, nizanje perli, igranje sa testom, ili neka druga senzorna aktivnost gde se dete fokusira na dodir i utiša za spoljna dešavanja. Svako dete je jedinstveno i potrebno je da otkrijemo koje aktivnosti našem detetu pružaju relaksaciju i regeneraciju koja mu je toliko potrebna. To je takođe povezano i sa razvojnim fazama, i možda će se te aktivnosti menjati tokom njihovog rasta. Na primer, seka i bata dok su bili manji nisu mogli na miru da poslušaju priču, već bi odmah hteli da se igraju toga što su čuli. Za njih je priča pred spavanje značila ne opuštanje nego razbuđivanje za novu igru, tako da im dugo vremena nisam pričala priče pred spavanje nego u toku dana. Kasnije se to promenilo i sada ne možemo zamisliti odlazak na spavanje bez priče. Po mome dosadašnjem iskustvu, zaista moramo odbaciti svaku rigidnost i nametanje deci krutih pravila zasnovanih na nekim našim vremenskim rasporedima, ali je od suštinske važnosti da uhvatimo ritam koji će nas voditi kroz dane i mesece u jednom neopterećenom a opet kontinuiranom toku, poput talasa reke koji se jasno kreću prema svome cilju ali imaju dovoljno širine u rečnom koritu za svoj razigrani ples.

Iako sam na početku teksta ispričala svoju ličnu priču prolaska kroz period turobnih osećanja, nije mi cilj da promovišem jesen kao sinonim za turobnost. Ono što sam želela preneti je da treba prihvatiti život kao cikličan proces u kojem se pojavljuju kako prijatna tako i neprijatna osećanja i da se treba hrabro suočavati sa svim neprijatnostima umesto bežati od njih. Da je introvertnost deo prirodnog ritma jeseni i zime, kao što je ekstrovertnost deo prirodnog ritma proleća i jeseni. Introvertnost nosi tišinu i samoću što se sa ekstrovertnog pogleda na svet tumači kao dosada. Iako možemo biti više jedan ili drugi tip ličnosti, pravi samorazvoj obuhvata ravnotežu oba principa, i što se više uspemo pomiriti sa oba, imaćemo više sreće i ispunjenosti tokom svih godišnjih doba i životnih promena. Kao što je Keri na svom divnom homeshcooling blogu ovih dana napisala: „Ovo doba godine nas nagoni da pažljivije negujemo svoj duhovni rad koji će nas održavati tokom tame i hladnoće zime. Kako svetlost bledi, pitamo se gde je smešteno svetlo u našoj duši i na koji način ono svetli prema čovečanstvu?“ (https://theparentingpassageway.com/2016/11/03/darkness-and-freedom/)

Toplu, mirnu, tihu i radošću ispunjenu jesen vam želim!

Tamara

 

 

 

 

3

Volimo igru i praznike

Jedan sunčani novembarski dan, jedno maštovito brdo od peska, sa razbacanim sjajnim kamenčićima, pećinama, jezercima, putićima. Drugari su se celi dan izležavali, kupali, trčkarali i tražili kravice po svome brdu, ne želeći da ga napuste ni na trenutak jer im je baš tamo najlepše. Onda je stigao i ručak sa kolačićima, pa su se na kratko povukli u kuhinju da isprobaju sve što su im bata i seka uz maminu i tatinu pomoć prethodni dan ispekli i skuvali, pa onda opet na brdo. Celi dan se brdo kupalo u blistavoj svetlosti sunčanog jesenjeg dana, celi dan su bata i seka jurcali oko njega i družili se sa drugarima i kravicama kojima je brdo bilo današnje jedino igrališta. Povremeno su se mama i tata pridruživali jurcanju i igranju, a povremeno bi uživali u toplim tonovima jesenjih boja koje su se takođe igrale sa sunčevim zracima po krošnjama kruške, kajsije i višnje u našem dvorištu. Kada je sunce zašlo nekako smo uspeli da napustimo dvorište i da odnesemo drugare i kravice na spavanje u sobu gde će im biti ipak toplije. A pred spavanje, bata i seka su nekoliko puta pitali hoće li brdo biti i sutra u dvorištu… i kada će već svanuti jutro da se opet sa njime igraju.

Ovako smo mi danas proslavili najlepši Krišnin festival „Govardan puđa“, koji je i Mira Bai slavila u svojim devocijskim pesmama: „Ar koto kal, giridhari lal, arale, arale robe…“ – „Kada ću moći da te vidim, dragi Giridari Lal (Krišna koji je podigao brdo Govardan)? Dok ne dođe taj dan, samo ću ostati ovde i čekati, četkati…“

069

044

043

046

047

080

090

091

Srdačno,

Tamara

2

Jesenje maštarije

Jesen je vreme kada počinjemo da se ušuškavamo i gnjezdimo u svome domu, vreme za velika spremanja i zimnice, vreme kada se sa zahvalnošću osmehujemo svakom sunčanom danu znajući da će ih biti sve manje. Ljudi koji vole da provode vreme kod kuće se raduju jeseni, dok je oni koji to ne vole dočekuju sa mrzovoljom. Sigurno je da kiša koja sipi po tmurnom danu bez tračka sunca izaziva mrzovolju kod svakoga. Ali složićete se da je čarolija jesenjih boja po drveću jedan od nenadmašivih izraza lepote prirode oko nas….samo ga treba primetiti.

Jesen (kao i zima) sa malom decom je izazov zbog: skraćenog vremena jurcanja po svežem vazduhu (za šta smo mi roditelji odgovorni da bude što duže), mnogo utrošenog vremena i energije oko oblačenja i skidanja (kod nas i beskrajnih natezanja sa našim trogodišnjakom oko toga da li treba ili ne treba da se obuku jakna i kapa), previše vremena provedenog pred malim ili velikim ekranima, što je posledica primoranosti da se više vremena provodi unutra umesto napolju. Ovaj poslednji problem mi na svu sreću nemamo, pošto smo uklonili sve ekrane koji ometaju dečiju igru dok su u budnom stanju.

Ali upravo zbog primoranosti da više vremena provodimo kod kuće, jesen može biti divna prilika da povećamo bliskost sa decom i ostalim članovima porodice, kao i da kreiramo što više topline i maštovitosti u atmosferi svoga doma tako da vreme provedeno u njemu svima predstavlja zadovoljstvo umesto dosade. U našem domu nema skupocenih stvari, ali ima puno sitnica koje me greju oko srca kada mi pogled padne na njih. Jedna od tih sitnica su venci od jesenjih listova u vosku, prošlogodišnji projekat koji je krasio našu kuhinju tokom cele zime, a sada se preselio u sobe u nešto drugačijem aranžmanu. Ovi listovi mogu da unesu čaroliju jesenje šume pravo na naš zid ili gde god da ih stavimo, a pravljenje je lako i zabavno, mogu da učestvuju i deca. Prvo sakupimo lišće koje nam se dopada, bolje što ravnije. Ispresujemo ga u knjizi ili u novinama oko nedelju dana ili duže. Zagrejemo vosak u posudi koju smo namenili za to (pošto je više nećemo moći koristiti za druge stvari jer je jako teško skinuti ostatake voska), pri čemu imamo na umu da se veličina posude poklapa sa veličinom lišća. Kada je vosak potpuno otopljen i tečan, umočimo list držeći ga za dršku i brzo izvadimo. Vosak se skoro odmah osuši na listu, ali možemo ga okačiti štipaljkom na uže za sušenje veša još pet-deset minuta dok se potpuno ne stvrdne. Ako imamo više listova bolje je vosak držati na tihoj vatri koja će održavati njegovu retku teksturu, jer čim se malčice ugusti ostaviće predebeo sloj na listu. Na ovaj način se mogu sačuvati i cvetovi, šišarke, orasi, kesteni, žirovi, šipkovi i ostali jesenji plodovi .

062

173

Ako nekoga zanima kako ovo napraviti korak po korak može pogledati sledeće stranice:

http://www.themagiconions.com/2010/09/preserve-autumn-leaves-with-beeswax.html

http://www.5orangepotatoes.com/blog/2009/08/16/waxing-flowers-for-preservation/

Sva ova jesenja blaga, od lišća do plodova, kao i aktivnosti raznih šumskih životinja tokom ovog godišnjeg doba, predstavljaju izvor zanimljivosti za decu ako ih predstavimo na maštovit način, kao što je na primer „jesenji sto“. Takvi aranžmani postoje u svim vrtićima i domovima koji slede Waldorf pedagogiju, i nazivaju ih „Nature Table“ – postavka na stolu ili kutku prostorije koji se menja u skladu sa godišnjim dobima. Osim što prija očima i dodiru (pod uslovom da je sačinjen od prirodnih materijala), aranžman godišnjih doba ima i edukativnu funkciju, a deci pruža ideje i podsticaj za igru. Ovo je naš ovogodišnji jesenji sto, koji predstavlja šumu sa vevericom, zečićima, pužićima i njihovim jazbinama i zalihama za zimu, kao i ptičje gnezdo sa mamom pticom i malim ptićima. I svaka od ovih skupina ima svoju malu pričicu…Korišteni materijali su pamučne marame, drvo, sirova vuna, filc, vosak, kesteni i šišarke. I naravno, ova šuma pripada našim omiljenim junacima iz Indije…

071

Ovo je link za uputstvo kako kreirati jednostavan „nature table“ u svome domu:

http://fairydustteaching.com/2013/10/a-fall-nature-table-how-to-create-your-own/

Trenutno najomiljenije aktivnosti su nam sakupljanje, krckanje i mlevenje orasa na ručnom bakinom mlinu. Doduše, kada naš trogodišnjak krcka orase tu se teško mogu pronaći celi komadi, pošto je glavna zanimacija što jače udaranje (najčešće komadom drveta), a da li će neki orah ostati čitav nije od primarne važnosti. A za mlevenje se čeka u redovima dok se ne dođe do sporazumnog rešenja da seka drži poklopac, a bata okreće ručku mlina, pa onda obrnuto. I naravno, sve u kuhinji, koja je i dalje srce našeg doma, koje ponekad kuca poprilično divlje. Po čistoći je daleko od maminog standarda, ali mama je već neko vreme na terapiji odvikavanja od nekadašnjeg standarda čistoće. A kada je tata glavni kuvar, onda nastaje prava žurka! Seka se dokopala sudopere i pere, riba, mulja posuđe i sudoperu, pola juče sipanog deterdženta fali (sva sreća da je ekološki), onda čisti krpom sve posuđe i dodaje tati, sva zajapurena i caklećih očiju: „Mama, ja pomažem tati!“. A onda hvata džoger i mulja ga po podu na kojem se već ne zna čega nema. Bata je za stolom udubljen u krckanje ili mlevenje oraha u boljem slučaju, a u gorem mešanjem brašna i vode koji se slivaju niz ivice stola i stolice, a odeću ne smem ni da pogledam. Za to vreme tata kuva na četiri ringle u isto vreme i usput hvata metlu i svira na njoj kao na gitari uz ritam starog dobrog rokenrola sa prastarog CD plejera, a bata i seka u sekundi ostavljaju poverene im dužnosti i cičeći mu se pridružuju. A mama se teši, sva sreća da je ovo ipak letnja seoska kuhinja (u kojoj ćemo za divno čudo provesti i zimu) pa i ne mora baš blistati od čistoće. I sva sreća da okice mojih čupavaca blistaju ipak najviše. I sva sreća da sam udata za virtuoznog kuvara koji zna da skuva savršenu gozbu u roku od pola sata i za petnaest minuta očisti sav brlog za sobom (pa dobro ne baš sav, ali zar nisam na terapiji odvikavanja od čistoće?)

Tako nam teku jesenji dani, uz jesenje pričice i životinjice, orase u svim kombinacijama, mamine maštarije i tatine žurke, i uz svakodnevno okupljanje oko tople peći, koju, razume se, zajednički čistimo i ložimo (sakupljanje i donošenje drva za potpalu je druga omiljena aktivnost ovih dana). Imam još malo pa 41 godinu i moram priznati da je ovo prvi put da se grejem sa peći na drva. A takođe moram priznati da nisam ni znala šta propuštam: savršeni ugođaj topline uz pucketanje drva, i posmatranje vatre kroz stakleno okno na peći – skoro kao da imamo kamin. I mislim da definitivno vredi uložiti novac i energiju u pravljenje i održavanje kamina, jer osećaj koji se dobija dodirom sa živom vatrom se ne može drugačije proizvesti – treperava toplina i ušuškanost, koji su nam više od svega potrebni tokom dugih hladnih zimskih meseci koji dolaze. Istina je da što je vatra otvorenija veći je rizik za malu decu, pa šta drugo reći nego da smo mi već prvog dana imali nezgodu (sa živahnim trogodišnjakom, naravno), pa smo ogradili peć gvozdenom ogradom koja joj ne umanjuje lepotu, naprotiv.

Između ostalog, ko se opeče, zna da treba biti oprezan sa vatrom, ali to nipošto ne znači da je treba izbegavati…kao što ne treba izbegavati ni sve pomalo rizične stvari u životu koje nam donose pravo, neposredno iskustvo života, a ne njegove blede kopije.

Srdačno,

Tamara