0

Naša priroda i temperament – naši jedinstveni darovi

015

Pre neki dan smo bili na maloj Montesori radionici koju drži naša poznanica. Nakon sat vremena vrednog rada i truda uloženog u bojanje, lepljenje i seckanje, moji klinci i jedna devojčica su počeli da trče u krug, pa da se jure, pa da rade fiskulturu, pa da se šale, pa da se krevelje, pa da se valjaju po podu, pa da vrište od smejanja. Ostala deca su pored njih i dalje vredno crtala po velikom papiru na zidu ili završavala prethodni projekat. Rekla sam poznanici: Ovo je spontana podela grupe prema temperamentu! (Sva sreća da je devojčica bila njena ćerka pa da nismo dobili po nosu, hahaha)

Ovaj simpatični događaj me je naveo da se podsetim koliko je važno da poznajemo karakter i temperament svoje dece da bismo mogli da izađemo u susret njihovim potrebama. Već kao sasvim mala, deca pokazuju jasne simptome svoga temperamenta i svoje specifičnosti. Neki su mirni i tihi, neki bučni i nemirni, neki emotivno ekspresivni, neki emotivno rezervisani, neki vole da istražuju i posmatraju, neki vole da su stalno u pokretu, neki vole da rizikuju, neki su vrlo oprezni, neki vole da prave brlog, a neki ne vole ni da uprljaju ruke. Prema načinu na koji opažamo svet oko sebe postoji podela tipova ličnosti na: vizuelne – one koji najviše uče gledanjem, auditorne – one koji najviše uče slušanjem, i kinestetičke – one koji najviše uče telom, dodirom i pokretom. U suštini, idealno bi bilo kada bi sve ove načine učenja i precepiranja stvarnosti imali u ravnoteži. Ali dok su mala, deca imaju tendenciju da uvek biraju one aktivnosti koje su bliže njihovoj prirodi. Kao što ja jednostavno ne mogu naterati seku i batu da provode sate u crtanju i bojanju kada njih to prirodno ne interesuje. To je ponekad frustrirajuće jer od toliko puno kreativnih aktivnosti za decu koje pronalazim po internetu sa njima mogu sprovesti jedva 10%! Ali sa druge strane, oni mogu provesti sate slušajući kako im čitam priče, pa onda i oni sami ih „čitajući“, pa onda se igrajući tih priča, a sada su već počeli i oni meni da izvode „pozorišne predstave“ poznatih i izmišljenih priča. Ono što sam zaključila nakon ovih nekoliko godina glumeći vaspitačicu seki i bati je da ih jedino mogu inspirisati za neku aktivnost ako je predstavim kroz priču, ili ako je povezana sa nekom pričom. Ako hoću da se igraju sa ledom, što smo radili tokom najhladnijih januarskih dana, oni nisu zainteresovani da posmatraju kako se led topi ili šta se dešava ako stavimo na led so ili boju. Biće zainteresovani pet minuta i to je sve. Ali ako im dodam male plastične igračkice i ponudim ideju za neku priču o spašavanju životinja od zaleđivanja ili strašnom zmaju koji vreba iz sante leda (za batu!), onda ima šanse da se malo duže poigraju.

Verujem da je poznavanje i poštovanje svoje urođene prirode i delovanje u skladu sa njom jedini put za dostizanje sreće. Zvuči jednostavno, ali zaista, ako radimo ono što volimo, što nam budi entuzijazam, inspiraciju i strast, bićemo srećni i ispunjeni u životu (ukoliko nam neke druge oblasti života ne zadaju velike probleme). Drevna mudrost Bagavad Gite otkriva tu istinu: niko ne može pobeći od svoje urođene prirode i bolje je izvršavati aktivnosti u skladu sa svojom prirodom nesavršeno, nego one koje su u skladu sa tuđom prirodom savršeno. Ako smo usklađeni sa ovim pravilom, tada smo najviše otvoreni za učenje i sticanje novih iskustava. Tako je i sa decom. Kada rade ono što vole i što im pričinjava zadovoljstvo i uzbuđenje, kroz takve delatnosti će biti najotvoreniji da uče o životu. Sa druge strane, ako nema tog prirodnog uzbuđenja i strasti u aktivnosti koju dete obavlja, ono neće biti ni dovoljno receptivno za učenje. Verujem da svako od nas može potvrditi da se iz škole seća samo onih stvari koje su nas baš interesovale, dok je sve ostalo prekrio zaborav.

U mojoj viziji, najprikladnije obrazovanje za decu bi bilo ono koje dozvoljava da se dete razvija i da uči svojim tempom i ritmom, prema svojim interesovanjima i strastima. Ako malo proširimo svoju perspektivu možemo pronaći načine da kroz jednu vrstu aktivnosti podučimo dete o raznim temama i oblastima. Kroz rad u bašti ili tokom zajedničkog kuvanja možemo učiti brojanje, računanje, reakcije određenih namirnica i materijala u dodiru sa toplotom, hladnoćom ili vlagom, poreklo i osobine različite vrste hrane, osnove zdravog života i zdravih navika. Kroz crtanje i druge umetničke aktivnosti možemo provući pisanje, računanje, učenje o prirodnim pojavama, istorijskim događajima, geografskim pojmovima i fiziologiji tela. Kroz pričanje priča i dramske aktivnosti možemo izuzetno podržati razvoj govora i izražavanja, moć opažanja i pamćenja, empatiju, timski rad, koordinaciju tela i pokreta. Ovo su samo neki od primera, ali praktično kroz svaku pojedinu aktivnost možemo steći mnoštvo informacija i znanja o mnogim drugim oblastima kada ih predstavljamo u holističkom duhu, povezano i objedinjeno.  Naravno, ne mislim da treba biti isključiv i ugađati deci dajući im da rade samo ono što im se sviđa non-stop. Radi dostizanja ravnoteže treba nuditi aktivnosti koje razvijaju one talente i sposobnosti koje naše dete ne poseduje, ali ako takve aktivnosti forsiramo sigurno ćemo postići suprotan efekat.

Jedan od najlepših poklona koje možemo podariti svojoj deci je da prepoznamo njihovu urođenu prirodu i da ih naučimo kako da je koriste za svoju i tuđu dobrobit. Ne postoji loš temperament, čak ni loša osobina – nego su loši ili dobri načini na koje ih koristimo. Na primer, ljutnju često karakterišemo kao nečiju lošu osobinu, ali u određenim situacijama ona može biti izuzetno korisna, može čak da nam spasi život. Svaku sklonost koju imamo možemo iskoristiti pozitivno, ali pre toga je moramo prepoznati i prihvatiti. Ako je u startu ne prihvatamo i etiketiramo kao „lošu“, utiremo put za loše korišćenje te sklonosti i za život ispunjen osećajem krivice i neadekvatnosti. Ako vidimo osobine svoje dece kao problem, one će nam kreirati problem. Ako ih vidimo kao prednosti i kvalitete, dete će se automatski bolje osećati u svojoj koži i dobiti veću šansu da ih pozitivno iskoristi. Čak i kada su u pitanju izazovne osobine kao što je sklonost ka ljutnji, agresiji, naređivanju ili kontroliranju drugih možemo usmeriti decu da ih koriste kroz sport i borilačke veštine ili dati im priliku da preuzmu odgovornost kroz ulogu vođe u nekim situacijama – u igri sa vršnjacima, u kućnim poslovima, pri organizaciji izleta, putovanja, nekih zajedničkih projekata i slično (što ne znači da im u isto vreme nećemo pomoći da te svoje sklonosti balansiraju u odnosima sa ostalom decom i odraslima!). Ako je u pitanju druga krajnost, ako je dete stidljivo, povučeno, tiho, teško se socijalizuje, više pasivno nego aktivno, ne moramo da ga „etiketiramo“ kao nesposobno ili smušeno. Zašto ne bismo umesto toga pretpostavili da ono ima dar da bude introspektivno što može biti izuzetno korisno ako želi da postane istraživač, pisac ili umetnik. Zaista, ako bolje razmislimo, ne postoji dobra ili loša priroda, nego samo dobri ili loši načini na koje ih koristimo. Kako ćemo koristiti svoju urođenu prirodu i talente – u dobre ili u loše svrhe, zavisi od našeg karaktera i etičkih vrednosti, a to je upravo ono što stičemo unutar porodice u najranijem detinjstvu. Ali koliko uspešno ćemo koristiti svoju prirodu i talente za neko lično i profesionalno ostvarenje u životu mislim da najviše zavisi od jačine samopouzdanja koje osećamo, što je direktno povezano sa kvalitetom podrške koju dobijamo, takođe, u najranijem detinjstvu.

Na kraju krajeva, prepoznavanje i prihvatanje svoje sopstvene prirode u pozitivnom svetlu je jedan od najlepših darova koji možemo darovati i samima sebi. Čak i ako ga nismo u dovoljnoj meri dobijali u detinjstvu, možemo ga darovati sami sebi u odraslom dobu – za dobre pokone nikada nije kasno!

0

U svetu igre i vunene čarolije

Ako se možda pitate gde sam bila do sada, naslov sve govori!

Od kada sam počela da se „bavim“ roditeljstvom počela sam da istražujem svet dečije igre i igračaka. Jer, kao što znamo, igra je najvažniji posao deteta, a igračke su najčešći predmeti koji se u igri koriste. Sa velikim odobravanjem sam prihvatila zaključak da je mnogo lepše i korisnije za dete da mu nudimo ručno rađene igračke i predmete sačinjene od prirodnih materijala, a da što više izbegavamo veštačke materijale i komercijalne igračke. Stvari kojima smo okruženi utiču na naše raspoloženje, i kvalitet igračaka utiče na razvoj i raspoloženje dece. Uopšte nije isti osećaj kada uđemo u sobu jarkih boja punu tehničkih uređaja i plastičnih igračaka strpanih u ogromnu kutiju, ili u sobu rustičnog ugođaja u pastelnim bojama sa drvenim, vunenim i platnenim igračkama na policama i korpama punim prirodnih materijala kao što su šišarke, kamenčići, školjke i slično. Baš kao što je sasvim drugačiji osećaj kada uđemo u sobu gde su stvari razbacane po podu, odeća po foteljama, a na stolu ne može da se raspozna šta je šta i šta čemu služi, ili u sobu gde je svaka stvar na svome mestu, prekrivači i stolnjaci zategnuti pod konac, a u vazduhu lebdi krutost apotekarske sterilnosti. Negde između ove dve krajnosti se krije ono što bi se moglo nazvati urednost sa elementima spontanosti ili spontanost sa elementima urednosti, koje bismo mogli proglasiti nekom zlatnom sredinom. Svaki od ovih prostora pobuđuje različite osećaje i raspoloženja, i obrnuto, odražava osećaje i raspoloženja ljudi koji u njemu borave. Danas se jako puno pažnje poklanja izgledu dečijih soba, dečijem nameštaju, dečijim igračkama, dečijoj odeći. Većina stvari koje se nude na tržištu u suštini su suvišne i precenjene, da ne koristim reč nepotrebne. Sećam se, od stvari koje sam pripremila za bebu pre prvog porođaja mi je trebalo manje od pola. Nisam bila dovoljno informisana i nisam još imala nikakvog iskustva o negovanju bebe i deteta. Slično je i sa ostalim stvarima. Malo ko se zaista pita kako će uređenje dečije sobe i izbor igračaka zaista uticati na dete. Da li je nešto potrebno, preterano, previše stimulativno, razdražujuće, umirujuće? Današnji stil života previše naglašava važnost zabave, i skloni smo da animiranju deteta poklanjamo pažnje više nego što je to zaista potrebno, čak i zdravo. Naravno, deca ne vole da se dosađuju, ali nije neophodno da im svaki slobodan trenutak ispunjavamo zabavnim aktivnostima, izlascima ili zabavnim programom na medijima. Današnji stil života nameće da roditelji nemaju dovoljno vremena za bavljenje detetom ili ležerno zajedničko vreme provedeno sa detetom. Ono što se nudi kao rešenje je zaokupiti decu igračkama, tv programima, izlascima, igraonicama i vrtićima gde će se neko drugi baviti njihovim vaspitavanjem i animiranjem, neko ko je ionako plaćen za to. Ovo je verovatno najveća greška i najtužnija iluzija u kojoj su današnja deca prinuđena da žive. Jer na postoji ništa na ovome svetu što je detetu važnije, potrebnije i za čime više žudi nego što je to kontinuirano društvo roditelja i mogućnost aktivne razmene ljubavi i učenja sa njima.

Nije dovoljno dati detetu igračku da se samo igra. Njemu smo u igri potrebni i mi. Mame, tate, tetke, stričevi, bake, deke, sestre, braća. Učestvujući u igri sa decom, ili obavljajući aktivnosti sa decom u duhu igre, dobijamo priliku da ih podučavamo i vaspitavamo na najprirodniji i njima najugodniji način. Sećam se rečenice koju je davno izgovorila moja poznanica, majka gluvonemog deteta: „Muž i ja smo odlučili da uđemo u njegov svet umesto da ga uvedemo u naš“. Ja mislim da što uspešnije uđemo u svet svoje dece, njima omogućavamo da što uspešnije (postepeno) ulaze u svet odraslih. Kroz igru i svet mašte deca uče o „opipljivom i realnom“ svetu nas odraslih. Po svojoj prirodi deca su željna da uče, da saznavaju, da budu korisni i priznati članovi prvo porodice pa onda društva. Koliko će u tome biti uspešni u najvećoj meri zavisi od toga koliko su pozitivno podstaknuti. A za većinu dece slušanje i izvršavanje naredbi nije toliko podsticajno kao što je nenametljivo prenošenje znanja kroz igru. U svojoj biti, igra je prirodna aktivnost duše; igra je spoljašnja manifestacija unutrašnje radosti, kreativnosti i ljubopitljivosti. Što smo spremniji i otvoreniji za igru, više se osećamo mladima. Ne znači da se trebamo igrati 24 časa na dan, ali vreme odvojeno za igru sa decom je jednako važno kao i vreme odvojeno da im skuvamo ručak, da im operemo odeću, da zaradimo novac za njihovo izdržavanje. Ponekad imamo vremena samo da im ispričamo priču, ponekad da se odigramo žmurke, ponekad da držimo lutku koja predstavlja mamu, ponekad da budemo protivnici u mačevanju. Ponekad samo damo ideju i oni polete u igru ni ne obraćajući pažnju na nas. Ponekad smo im potrebni svakih pet minuta da rešimo neku dilemu, da im pomognemo u pravljenju kuće od kocaka, da pogledamo kako su divnu sliku nacrtali kredom na betonu. Nekad smo im potrebni manje, nekada više, ali tokom najranijih godina detinjstva smo zasigurno heroji i heroine njihovih života. A znamo da herojski posao nikada nije previše lak, inače ne bi bio herojski!

U mojim igrama sa decom često koristim jednostavne lutkarske predstave da im prenesem neku priču. Moji mališani ih jako vole, i često od tih predstavica nastane čitav niz novih priča i situacija kojih se oni kasnije sami igraju. Kao što sam napisala na početku, trudim se da lutke za predstavu budu što više prirodne, jednostavne, prijatne za dodir i estetski privlačne na jedan nenametljiv način. Od kada sam počela da istražujem ove vrste lutaka, vrlo su mi se dopale lutke sačinjene od vune. I evo sada, nakon godinu ili dve posmatranja i razmišljanja, rešila sam da ih probam sama napraviti. Prvo sam otišla kod poznanice da mi pokaže kako se sa iglom može formirati vuna, jer mi je to izgledalo kao neka naučna fantastika, ali sam brzo uvidela da je sama tehnika vrlo jednostavna, a sve ostalo je, kao što mi je i ona rekla, stvar vežbe i kreativnosti. Prvo sam napravila zeku, pa još jednog zeku da ima i za seku i za batu, i igra sa njima je potrajala mnogo duže nego što sam očekivala. Tokom boravka u Austriji smo čitali nemačku bajku Zlatni konj koja nam se jako svidela, a nismo poneli nijednu igračku konja od kuće. Napravila sam prvo jednog, pa onda i drugog zlatnog konja od žute vune koji su postali još omiljeniji od zečića. A kada sam od žene kod koje smo boravili (vlasnice farme ovaca, konja i krava) dobila na poklon ogromnu torbu punu raznobojne vune, zaključila sam da je pustovanje vune zvanično postalo moj novi hobi! Priznajem da jako uživam u njemu, i tokom samog rada i kada vidim rezultat i reakciju dece. Najlepše od svega je što se osećam kao da mogu napraviti skoro svaku moguću lutku koju poželim. A pošto volim da izvodim kućno lutkarsko pozorište i planiram da nastavim sa tim, sada imam savršeni alat da napravim sve likove koji su mi potrebni.

132

137

Naša vunena ekipa!

140

Sa batom iz Eko spirale.

101

Anđeo za božićni poklon.

263 266

Snežna majka za naše zimske priče i predstave.

Pre nego što sam rešila da se oprobam u pustovanju vune kupila sam seki za rođendan dve ljupke vunene lutkice iz udruženja Eko spirala. Seka je bila oduševljena, i već dva meseca se svakodnevno igra sa njima. Toplo ih preporučujem svakome ko želi da zakorači u magiju vunene čarolije!  http://www.ekospiral.org/store/p12/LuLu_lutkice_od_vune.html

Verujem da ću probati da pravim nešto i za prodaju. U sledećem članku nešto više o tome.

Lep dan vam želim,

Tamara

6

Anđeli i medenjaci

Kao što i ranije rekoh, volimo praznike zato što nam pružaju puno mogućnosti za igru, slavlje, maštovitost i porodično druženje. Ovoga puta Božić nam je protekao u znaku lutkarskog pozorišta, šaranja medenjaka i kuvanja.

Bili smo na lutkarskoj predstavi u malenoj dečijoj biblioteci u Adi. Iako je predstava bila na mađarskom koji ne razumemo u potpunosti, deca su bila oduševljena. I kao što to obično kod njih biva, odmah smo morali da napravimo istu takvu predstavu kod kuće. Tema prava Božićna, o anđelu koji nosi poklone životinjama u šumi. Sakupili smo sve životinjice koje imamo, našeg home-made anđela, okitili malu jelkinu granu u vazici, i predstava može da počne! Jedino što smo morali da pronađemo ko će biti publika pošto su svi insistirali da budu glumci, pa su se mama i tata dogovorili da dežuraju u loži za publiku na smenu.

078

090

Od svih poklona koji su deca dobila ovog decembra, najviše bodova (prema njihovoj proceni) je dobio minijaturni šporet na struju sa malim posudicama-vokovima za kuvanje ( takozvani Party grill komplet). Pogađate zašto – zato što im omogućava pravo kuvanje, ne zamišljeno! To samo tate zaluđeni kuvari mogu kupiti kao poklon svojoj deci… A deca prava tatina, ne možeš ih prvih dana isterati iz kuhinje. Znači sada ne samo da mama i tata kuvaju, nego se posao umnožio nekoliko puta i fizički i mentalni, u smislu budnosti i pažnje da se neko ne opeče. Ali i radost se umnožila mnogo puta, pa čak i ukus hrane i varijacije u minijaturnim količinama. Pa, možda ću za koju godinu moći da sednem za sto i naručim ručak bez da mrdnem prstom (mamine tajne maštarije). Šalim se, biću presretna samo da dođemo do toga da počnemo da kuvamo (i radimo druge stvari) zajedno bez da moram sve da im pripremim i da motrim svaki detalj, a to su verujem maštarije svake mame na ovome svetu. Samo još malo strpljenja je potrebno…

076

I na kraju, kakav bi to Božić bio bez šarenih medenjaka? Kao što vole da kuvaju, naši mališani vole i da mese, mešaju i ukrašavaju slatkiše i peciva. Iako ne potpuno savršeni, medenjaci su poslužili kao lepa dekoracija za podnožje jelke, a posle za „prste polizati“.

122

132

142

Kako vi provodite Božićne praznike? Koje aktivnosti vas najviše usrećuju?

Srdačno,

Tamara

3

Volimo igru i praznike

Jedan sunčani novembarski dan, jedno maštovito brdo od peska, sa razbacanim sjajnim kamenčićima, pećinama, jezercima, putićima. Drugari su se celi dan izležavali, kupali, trčkarali i tražili kravice po svome brdu, ne želeći da ga napuste ni na trenutak jer im je baš tamo najlepše. Onda je stigao i ručak sa kolačićima, pa su se na kratko povukli u kuhinju da isprobaju sve što su im bata i seka uz maminu i tatinu pomoć prethodni dan ispekli i skuvali, pa onda opet na brdo. Celi dan se brdo kupalo u blistavoj svetlosti sunčanog jesenjeg dana, celi dan su bata i seka jurcali oko njega i družili se sa drugarima i kravicama kojima je brdo bilo današnje jedino igrališta. Povremeno su se mama i tata pridruživali jurcanju i igranju, a povremeno bi uživali u toplim tonovima jesenjih boja koje su se takođe igrale sa sunčevim zracima po krošnjama kruške, kajsije i višnje u našem dvorištu. Kada je sunce zašlo nekako smo uspeli da napustimo dvorište i da odnesemo drugare i kravice na spavanje u sobu gde će im biti ipak toplije. A pred spavanje, bata i seka su nekoliko puta pitali hoće li brdo biti i sutra u dvorištu… i kada će već svanuti jutro da se opet sa njime igraju.

Ovako smo mi danas proslavili najlepši Krišnin festival „Govardan puđa“, koji je i Mira Bai slavila u svojim devocijskim pesmama: „Ar koto kal, giridhari lal, arale, arale robe…“ – „Kada ću moći da te vidim, dragi Giridari Lal (Krišna koji je podigao brdo Govardan)? Dok ne dođe taj dan, samo ću ostati ovde i čekati, četkati…“

069

044

043

046

047

080

090

091

Srdačno,

Tamara

2

Jesenje maštarije

Jesen je vreme kada počinjemo da se ušuškavamo i gnjezdimo u svome domu, vreme za velika spremanja i zimnice, vreme kada se sa zahvalnošću osmehujemo svakom sunčanom danu znajući da će ih biti sve manje. Ljudi koji vole da provode vreme kod kuće se raduju jeseni, dok je oni koji to ne vole dočekuju sa mrzovoljom. Sigurno je da kiša koja sipi po tmurnom danu bez tračka sunca izaziva mrzovolju kod svakoga. Ali složićete se da je čarolija jesenjih boja po drveću jedan od nenadmašivih izraza lepote prirode oko nas….samo ga treba primetiti.

Jesen (kao i zima) sa malom decom je izazov zbog: skraćenog vremena jurcanja po svežem vazduhu (za šta smo mi roditelji odgovorni da bude što duže), mnogo utrošenog vremena i energije oko oblačenja i skidanja (kod nas i beskrajnih natezanja sa našim trogodišnjakom oko toga da li treba ili ne treba da se obuku jakna i kapa), previše vremena provedenog pred malim ili velikim ekranima, što je posledica primoranosti da se više vremena provodi unutra umesto napolju. Ovaj poslednji problem mi na svu sreću nemamo, pošto smo uklonili sve ekrane koji ometaju dečiju igru dok su u budnom stanju.

Ali upravo zbog primoranosti da više vremena provodimo kod kuće, jesen može biti divna prilika da povećamo bliskost sa decom i ostalim članovima porodice, kao i da kreiramo što više topline i maštovitosti u atmosferi svoga doma tako da vreme provedeno u njemu svima predstavlja zadovoljstvo umesto dosade. U našem domu nema skupocenih stvari, ali ima puno sitnica koje me greju oko srca kada mi pogled padne na njih. Jedna od tih sitnica su venci od jesenjih listova u vosku, prošlogodišnji projekat koji je krasio našu kuhinju tokom cele zime, a sada se preselio u sobe u nešto drugačijem aranžmanu. Ovi listovi mogu da unesu čaroliju jesenje šume pravo na naš zid ili gde god da ih stavimo, a pravljenje je lako i zabavno, mogu da učestvuju i deca. Prvo sakupimo lišće koje nam se dopada, bolje što ravnije. Ispresujemo ga u knjizi ili u novinama oko nedelju dana ili duže. Zagrejemo vosak u posudi koju smo namenili za to (pošto je više nećemo moći koristiti za druge stvari jer je jako teško skinuti ostatake voska), pri čemu imamo na umu da se veličina posude poklapa sa veličinom lišća. Kada je vosak potpuno otopljen i tečan, umočimo list držeći ga za dršku i brzo izvadimo. Vosak se skoro odmah osuši na listu, ali možemo ga okačiti štipaljkom na uže za sušenje veša još pet-deset minuta dok se potpuno ne stvrdne. Ako imamo više listova bolje je vosak držati na tihoj vatri koja će održavati njegovu retku teksturu, jer čim se malčice ugusti ostaviće predebeo sloj na listu. Na ovaj način se mogu sačuvati i cvetovi, šišarke, orasi, kesteni, žirovi, šipkovi i ostali jesenji plodovi .

062

173

Ako nekoga zanima kako ovo napraviti korak po korak može pogledati sledeće stranice:

http://www.themagiconions.com/2010/09/preserve-autumn-leaves-with-beeswax.html

http://www.5orangepotatoes.com/blog/2009/08/16/waxing-flowers-for-preservation/

Sva ova jesenja blaga, od lišća do plodova, kao i aktivnosti raznih šumskih životinja tokom ovog godišnjeg doba, predstavljaju izvor zanimljivosti za decu ako ih predstavimo na maštovit način, kao što je na primer „jesenji sto“. Takvi aranžmani postoje u svim vrtićima i domovima koji slede Waldorf pedagogiju, i nazivaju ih „Nature Table“ – postavka na stolu ili kutku prostorije koji se menja u skladu sa godišnjim dobima. Osim što prija očima i dodiru (pod uslovom da je sačinjen od prirodnih materijala), aranžman godišnjih doba ima i edukativnu funkciju, a deci pruža ideje i podsticaj za igru. Ovo je naš ovogodišnji jesenji sto, koji predstavlja šumu sa vevericom, zečićima, pužićima i njihovim jazbinama i zalihama za zimu, kao i ptičje gnezdo sa mamom pticom i malim ptićima. I svaka od ovih skupina ima svoju malu pričicu…Korišteni materijali su pamučne marame, drvo, sirova vuna, filc, vosak, kesteni i šišarke. I naravno, ova šuma pripada našim omiljenim junacima iz Indije…

071

Ovo je link za uputstvo kako kreirati jednostavan „nature table“ u svome domu:

http://fairydustteaching.com/2013/10/a-fall-nature-table-how-to-create-your-own/

Trenutno najomiljenije aktivnosti su nam sakupljanje, krckanje i mlevenje orasa na ručnom bakinom mlinu. Doduše, kada naš trogodišnjak krcka orase tu se teško mogu pronaći celi komadi, pošto je glavna zanimacija što jače udaranje (najčešće komadom drveta), a da li će neki orah ostati čitav nije od primarne važnosti. A za mlevenje se čeka u redovima dok se ne dođe do sporazumnog rešenja da seka drži poklopac, a bata okreće ručku mlina, pa onda obrnuto. I naravno, sve u kuhinji, koja je i dalje srce našeg doma, koje ponekad kuca poprilično divlje. Po čistoći je daleko od maminog standarda, ali mama je već neko vreme na terapiji odvikavanja od nekadašnjeg standarda čistoće. A kada je tata glavni kuvar, onda nastaje prava žurka! Seka se dokopala sudopere i pere, riba, mulja posuđe i sudoperu, pola juče sipanog deterdženta fali (sva sreća da je ekološki), onda čisti krpom sve posuđe i dodaje tati, sva zajapurena i caklećih očiju: „Mama, ja pomažem tati!“. A onda hvata džoger i mulja ga po podu na kojem se već ne zna čega nema. Bata je za stolom udubljen u krckanje ili mlevenje oraha u boljem slučaju, a u gorem mešanjem brašna i vode koji se slivaju niz ivice stola i stolice, a odeću ne smem ni da pogledam. Za to vreme tata kuva na četiri ringle u isto vreme i usput hvata metlu i svira na njoj kao na gitari uz ritam starog dobrog rokenrola sa prastarog CD plejera, a bata i seka u sekundi ostavljaju poverene im dužnosti i cičeći mu se pridružuju. A mama se teši, sva sreća da je ovo ipak letnja seoska kuhinja (u kojoj ćemo za divno čudo provesti i zimu) pa i ne mora baš blistati od čistoće. I sva sreća da okice mojih čupavaca blistaju ipak najviše. I sva sreća da sam udata za virtuoznog kuvara koji zna da skuva savršenu gozbu u roku od pola sata i za petnaest minuta očisti sav brlog za sobom (pa dobro ne baš sav, ali zar nisam na terapiji odvikavanja od čistoće?)

Tako nam teku jesenji dani, uz jesenje pričice i životinjice, orase u svim kombinacijama, mamine maštarije i tatine žurke, i uz svakodnevno okupljanje oko tople peći, koju, razume se, zajednički čistimo i ložimo (sakupljanje i donošenje drva za potpalu je druga omiljena aktivnost ovih dana). Imam još malo pa 41 godinu i moram priznati da je ovo prvi put da se grejem sa peći na drva. A takođe moram priznati da nisam ni znala šta propuštam: savršeni ugođaj topline uz pucketanje drva, i posmatranje vatre kroz stakleno okno na peći – skoro kao da imamo kamin. I mislim da definitivno vredi uložiti novac i energiju u pravljenje i održavanje kamina, jer osećaj koji se dobija dodirom sa živom vatrom se ne može drugačije proizvesti – treperava toplina i ušuškanost, koji su nam više od svega potrebni tokom dugih hladnih zimskih meseci koji dolaze. Istina je da što je vatra otvorenija veći je rizik za malu decu, pa šta drugo reći nego da smo mi već prvog dana imali nezgodu (sa živahnim trogodišnjakom, naravno), pa smo ogradili peć gvozdenom ogradom koja joj ne umanjuje lepotu, naprotiv.

Između ostalog, ko se opeče, zna da treba biti oprezan sa vatrom, ali to nipošto ne znači da je treba izbegavati…kao što ne treba izbegavati ni sve pomalo rizične stvari u životu koje nam donose pravo, neposredno iskustvo života, a ne njegove blede kopije.

Srdačno,

Tamara

 

 

0

Kreativne mogućnosti sa drvenim lutkicama

Možda ne mogu baš reći da su najomiljenije, jer bi bila nepravda prema drugim dragim igračkama, ali su sigurno najčešće u rukama moje dece. Drvene lutkice koje možemo sami obojiti, naslikati, obući i osmisliti. Na engleskom ih zovu „peg dolls“, a pošto ne znam da li ima neki adekvatan tome prevod na srpski, ja ih zovem jednostavno drvene lutkice. Prvo sam ih viđala na Waldorf blogovima i odmah se zaljubila u njih, a onda sam na veliku radost otkrila da ih mogu kupiti kod proizvođača drvenih igračaka, srećne li podudarnosti, baš ovde u Adi (zanatska radnja Pinokio). Lutkica izgleda ovako:

059

Prvo što sam od njih napravila su bili Ivica, Marica i baba-veštica kojima sam sašila odeću od filca i nalepila kosu od vune za pustovanje, i to sam ukombinovala u Božićni poklon zajedno sa kućicom od kolača koje pravi moja prijateljica. Nakon prvobitnog oduševljenja kućica od kolača je brzo poručkana, a Ivica, Marica i baba-veštica se nisu baš puno koristili za igranje nego više za ukras – na kraju krajeva, priča o Ivici i Marici nije naša omiljena priča.

206

Onda sam se setila da napravim junake priča koje jesu naše omiljene, a to su priče o Krišni, njegovom bratu Balarami i njihovim drugarima pastirima. Iako priče potiču iz indijske tradicije i njihovi junaci su bogato obučeni i ukrašeni, odlučila sam da ih napravim što jednostavnije, naročito zato što sam ih ovaj put nacrtala, a priznajem da nisam previše likovno nadarena. Već je početak crtanja „drugara“ bio praćen velikim interesovanjem dece i nestrpljenjem kada će biti gotovi i spremni za igru. I od trenutka kada su bili gotovi pa sve do danas, definitivno su njihove najčešće i naradije korišćene igračke. Ništa ne smeta što su tako jednostavno urađeni – obojani u jednu boju (svako u različitu), sa očima, ustima i jednom ogrlicom kao jedinim motivima. Još jedan dokaz da su deci najdraže jednostavne igračke koje sadrže njima blisko značenje. Kada trebaju da izaberu neku igračku da ponesu sa sobom u goste ili na put, skoro uvek su to „drugari“.

095

089

Nakon godinu i po dana igranja sa „drugarima“ odlučila sam da ih obnovim, tačnije da napravim nove, zato što su tu i tamo već počeli da se vide tragovi ožuljanosti, i zato što sam primetila da moji mališani počinju da obraćaju više pažnje na detalje kao što su nakit i odeća, što me je navelo da malo obogatim i proširim našu družinu. Dodala sam još dva drugara, tako da ih umesto četiri ima šest, i nacrtala sam im lice,kosu, ruke, donju odeću i ogrlice, a Krišni i Balarami još cvetne venčiće i bisere u kosi. Vau! Stari drugari su brzo zaboravljeni, a novi su se savršeno uklopili u tok sve maštovitije pozornice za igru. Nedostaje još nekoliko likova koje planiram da nacrtam: mama i tata, na malkice većim lutkicama, i jednog mračnog „fantoma“ koji će predstavljati sve one negativce koje Krišna i Balaram sa lakoćom pobeđuju.

046

Osim drugara sam napravila i dve pčelice, koje prestavljaju pčelicu Maju i Pava, junake omiljenog crtanog filma moje dece koje gledaju na televizoru kada odemo baki u posetu (kod nas se crtani ne gledaju i nema televizora). Oni su takođe česti učesnici u igri i „zujanju“ po sobama.

054

Ono što je najlepše kod ovih lutkica je mogućnost da sami osmislimo likove i da im udahnemo dušu kroz moć sopstvene mašte u sinergiji sa maštom naše dece. Već sama izrada lutkica, bilo da ih bojimo ili im šijemo odećicu, predstavlja povezivanje sa dečijim svetom i mogućnost da se i sami povežemo sa detetom u sebi. A deca, posmatrajući kako se lutkica postepeno manifestuje, uživaju u celom procesu i u slatkom iščekivanju kada će biti gotove. Da ne pominjem da im ništa ne smeta i ako nisu gotove – Malini i Gabriel se već dve nedelje igraju sa mamom od Krišne i Balarame kojoj sam stigla da nacrtam samo suknju!

Dečija jednostavnost je mnogo savršenija nego perfekcionizam nas odraslih.

Srdačno,

Tamara