0

Deca žive u svetu mašte

Deca žive u svetu mašte. Svi to znamo. Ali kako se mi odnosimo prema tome kao roditelji? Da li nam ova činjenica uopšte nešto znači? Da li poštujemo taj njihov razvojni period, ili jedva čekamo da se rasprši poput nestvarnog oblaka, verujući da je to njegova sudbina, pošto i nije ništa drugo nego nestvaran? Ali istina je da je deci njihov svet mašte jednako stvaran kao što je nama stvaran ovaj opipljivi, racionalni svet odraslih. I stvarnost nas odraslih se razlikuje u zavisnosti od toga na koji način je doživljavamo, iako svi fizički bivstvujemo u istom opipljivom, racionalnom svetu. Dugo vremena se maštovitost nije puno cenila kao poželjna osobina odrasle individue, bivajući etiketirana kao „ona koja živi u oblacima“. Ali u poslednje vreme je postala poželjna i sve više cenjena pod imenom kreativnost, kako se naše društvo sve više okreće ka naglašenom individualizmu, i kako je sve više moguće zarađivati novac na osnovu svojih kreativnih sposobnosti. Tako danas imamo mnoštvo programa i radionica, kako za decu tako i za odrasle, koji nam nude podršku u razvoju kreativnih potencijala koje nosimo. A sva ta kreativnost kreće upravo od ovog stadijuma malog deteta koje živi u svetu svoje mašte, jednako kao u opipljivom svetu koji ga okružuje.

Ovaj koncept prvo prepoznavanja, a zatim i podrške nežnom detetovom stanju imaginacije u ranom detinjstvu sam pronašla u Waldorf pedagogiji, koja me je zbog toga veoma zaintrigirala. Važno je pre svega prepoznati razvojne stadijume deteta na svim nivoima postojanja: fizičkom, emotivnom i duhovnom. Kada ih prepoznamo, trebamo znati kako da ih poštujemo i podržimo za dobrobit čoveka koji se od deteta razvija pred našim očima. Dete je prirodno obdareno radoznalošću, čuđenjem i divljenjem prema svemu što ga okružuje, i to treba podržati. Dete je prirodno obdareno sposobnošću da spontano usvaja znanja i veštine ponavljajući i imitirajući aktivnosti koje ljudi u njegovoj blizine čine, i to treba podržati. Dete je prirodno obdareno otvorenošću da prima sve utiske i podsticaje koji ga okružuju i da se poistovećuje sa njima, i to je najdelikatnija njegova osobina sa kojom kao roditelji trebamo biti najpažljiviji. Zato su i Marija Montesori i Rudolf Štajner, oboje začetnici revolucionarnih alternativnih pravaca u pedagogiji, veoma naglašavali važnost detetovog neposrednog okruženja, od stvari, predmeta i igračaka, do boja zidova, tekstura materijala, zvukova, tonova i načina govora i komuniciranja. I to je upravo ono što kao roditelji možemo, možda ne u potpunosti, ali u znatnoj meri da kontrolišemo. U ovom članku sam htela da se osvrnem na zvučno polje kojim je dete okruženo, drugim rečima, koje zvukove dete prima iz okruženja. A prvi i najvažniji zvukovi koji utiču na dete su glasovi i reči roditelja.

Pre neki dan sam pročitala izjavu da trebamo koristiti reči kao bisere. Vau, baš lepa ideja! U današnje vreme i u današnjem okruženju izgleda kao nemoguća misija. Pokušajte obratiti pažnju na zvukove koje svakoga dana izgovaramo i slušamo. Kakvo je značenje reči, kakvi su tonovi glasa, kakve su misaone slike koje razmenjujemo? Možemo primetiti puno grubih tonova, skraćenica i nedovršenih rečenica, ružnih reči i psovanja, da ne spominjem vikanja i urlanja. A mi živimo u tom okruženju. Svi ti zvuci nas okružuju kao nevidljivo energetsko polje u koje smo uronjeni. Kao mreža u koju smo zapleteni. Zvuci koje slušamo i izgovaramo stvaraju mentalne slike koje žive u našim umovima. Pošto smo odrasli mi ne obraćamo pažnju na te slike, ali deca razmišljaju u slikama. To je veoma značajna razlika između deteta i odraslog čoveka. Što je čovek zreliji sposobniji je da apstraktno razmišlja, ali dete ume da razmišlja samo u slikama. Zato je jedini prikladan način obraćanja malom detetu govorom koji oslikava sliku onoga što želimo da kažemo. U Waldorf pedagogiji postoji izraz da „rečima slikamo sliku“. Drugim rečima, to je sposobnost pripovedanja. Ali ne samo zvanično kada pričamo priču, nego stalno, kroz sve situacije tokom dana. Jednom sam pročitala na roditeljskom blogu kako je majka rekla svojoj ćerki, od nekih 5 ili 6 godina: Moraš naučiti da voliš sebe. I ćerka je gledala belo u nju. Naravno da je gledala belo, jer ona još uvek ne razume potpuno pojam voleti, kao ni pojam sebe. Deca još uvek nemaju razvijen osećaj identiteta sebe kao odvojene jedinke od ostalog sveta, pre svega od roditelja. Majčina poruka u ovom primeru je jako dobra, ali nije preneta detetu na način na koji ono može da je usvoji. U ovom uzrastu dete ljubav prema sebi može pojmiti kroz izraze ljubavi koje prima od roditelja, kroz priče u kojima mame i tate brinu o svojoj deci, kroz simboliku bajki u kojima junaci trpe nezgode da bi na kraju dobili zasluženu nagradu kao potvrdu o svojoj vrednosti.

Možemo se sa pravom zapitati, da li to znači da treba stalno da razmišljam kako se obraćam detetu, da biram reči i smišljam nekakve priče da bi me ono razumelo? Većina ljudi danas nema puno strpljenja za tako nešto. Ali ako bolje razmislimo o prošlosti možemo videti da je ranije to sve bilo prirodno. Ljudi su živeli mnogo sporijim tempom i imali su više strpljenja da se bave detetom ulazeći u njegov svet imaginacije. Danas moderni roditelji to prepuštaju vaspitačicama u vrtiću i televizijskim i internet programima, na žalost. Ranije su tu bili bake i deke koji su pamtili čitavu plejadu priča, pesmica, uspavanki, tašunaljki, i ostalih blaga iz riznice svoje jezičke tradicije. Ulazak u detetov svet imaginacaije nije bio neki poseban i naporan zadatak, nego deo života, deo kulture, opuštanje koje osvežava i dušu odraslog čoveka.I rekla bih da je to tajna koju treba da dokučimo i usvojimo da bismo bili spremni da komuniciramo sa detetom na nivou njegovog razvojnog stadijuma – da shvatimo i potom iskusimo kako to „spuštanje na nivo deteta“ ustvari oplemenjuje i obogaćuje naš sopstveni unutrašnji život, da nam pruža priliku da jedan deo dana boravimo izvan racionalnog sveta, u kojem uobičajeno živimo sa puno briga i zadataka, i da uronimo u svet sopstvene mašte. Ko zna, možda će otvaranje tih vrata mašte koja postoji u nama podstaknuti sećanja na divne trenutke našeg detinjstva i omogućiti nam da se iznova osetimo ušuškani i obavijeni detinjom bezbrižnošću. Možda ćemo se prisetiti nekih detinjih želja na koje smo potpuno zaboravili i potruditi se da ih sada ispunimo. Možda ćemo otkriti da i sami posedujemo neke kreativne talente kojisu do sada spavali u nama jer nisu imali podsticaj da se probude. A najvažnije od svega, izražavanjem lične imaginacije dolazimo u najbliskiji dodir sa dušom svoga deteta koja po svojoj prirodi boravi u tom svetu. To je mesto gde se naši svetovi dodiruju – mašta kao bezvremeni prostor u kojem se naše duše susreću i razumeju. Kao odrasli svoju maštu najbolje izražavamo putem govora, što je ujedno našoj deci i najpotrebnije. Ako dete hranimo nežnim, smislenim i biranim rečima koje slikaju sliku onoga što želimo da dete usvoji i primi u sebe, ispunjavamo njegovu unutrašnju riznicu neprocenjivim blagom koje će ono zauvek da nosi u sebi, i koje će mu pomoći da kreativno razvija svoje jezičke i govorne potencijale, kao i svoj karakter.

Pokušajte da uđete u svet detetove mašte pričajući priče, pevajući pesmice, bivajući pažljiv slušalac kada vam pričaju o svojim maštarijama, ulazeći sa njima u igru i dozvolite da vas mašta ponese na svojim krilima dok se i sami ne osetite kao dete. Ovo je besplatni program podmlađivanja za majke, a ponekad i najbolji način da „preživimo“ godine dok su nam deca mala i zahtevna. Nemojte se direktno boriti protiv ponašanja koja smatrate da treba da korigujete kod svoje dece, nego uđite u njihov svet mašte i sa te tačke ih usmeravajte tamo kuda želite. Ako želite da budete njihov kormilar, nemojte stajati na obali – morate se ukrcati na brod!

Advertisements
0

Zimske teme i priče za decu

Za zimski raspust smo imali pravi snežni ugođaj u planinskoj kući u austrijskim pred-Alpima, uz pucketanje velike starinske kaljave peći i pogled na brda i planine prekrivene belinom, uz smenjivanje sunčevog blistavila i maglenog ogrtača. Osim za sankanje i šetnje po šumi, ovaj ambijent je bio idealna inspiracija za stvaranje: crtanje, slikanje, pravljenje zimskih kolaža, pustovanje vunom, i za pričanje zimskih priča. Osim priča pred spavanje, pripremila sam deci nekoliko zimskih predstava sa jednostavnom scenom pripremljenom od papira.

Prva je bila Legenda o jelki. Ovu sam priču pronašla na internetu i jako mi se svidela zbog jednostavnosti i plemenite poruke, a kasnije sam je pronašla i u našoj biblioteci u Adi, u obliku pozorišta u slikama (mađarsko izdanje). Rekviziti potrebni za priču su tri različita drveta: hrast, jabuka i ukrasni žbun, jedna ptičica i naravno drvo jelke, koji se mogu vrlo lako napraviti od papira ili kartona. Priča je sledeća… Jedna ptičica nije uspela da odleti u toplije krajeve jer je povredila krilo, i ostala je sama, bez gnezda i porodice. Bio je početak zime i ptica je letela od drveta do drveta tražeći utočište, ali sva drveća odbijaju njenu molbu: jabuka jer se plaši da će joj pokljucati to malo plodova što je ostalo na drvetu, hrast jer se plaši da će pokljucati njegove žirove, a ukrasni žbun jer se plaši da će mu pokvariti frizuru. Ptičica je počela da se smrzava i nije znala kuda da krene, kad je čula da je neko doziva. To je bilo drvo jelke koje je samo ponudilo ptici utočište u svojim granama. Sve je ovo posmatrao Severni vetar koji je odlučio da kazni svo sebično drveće koje je uskratilo utočište promrzloj ptičici, i tako je jako dunuo da je oduvao svo lišće i plodove sa njih. A drvo jelke nije dirao jer je bilo velikodušno prema ptičici u nevolji, i od tada jelka ostaje zelena i ne gubi lišće čak ni zimi.

Jelka napravljena tehnikom origami.

Druga predstava je bila Bajka o labudu od Desanke Maksimović. Priprema je bila zanimljiva koliko i sama priča, jer smo od belog papira crtali i seckali kuće, palate, drveće i polarne životinje za snežno carstvo. Ja sam krišom iseckala crnog i belog labuda, koji su bili iznenađenje. Snežana, mala kraljica zime je bila lutkica od bele vune koju sam ranije napravila, kao i jedan snežni dečačić i njihova baka. Ukratko, priča opisuje lepotu snežnog carstva kojim vlada Snežana, mala kraljica zime. U snežnom carstvu je sve belo – sve palate, svo drveće i sve životinje su beli, kao i mala Snežana. Jedino je labud koji vozi Snežanu po jezeru crn. Jednoga dana Snežana primeti kako je labud tužan. Nakon upornog ispitivanja, labud je priznao da je tužan jer je on jedini crn u svoj belini snežnog carstva. Snežana je obećala labudu da če mu pomoći, i te noći je otišla kod svoje bake koja je bila stara i mudra Snežna Carica sa posebnim moćima (u priči je Snežana otišla kod Sjajne zvezde, ja sam malo modifikovala lik prema našim lutkama) i zamolila je da crnog labuda pretvori u belog. Te noći, dok je labud spavao na sredini jezera, Snežna Carica je poslala na njega prekrivač od krupnih snežnih pahulja koje su vejale po njemu čitave noći (to je bio trenutak za zajedničko bacanje komadića vate po sceni). Ujutru je labud otkrio da je postao beo, i svi stanovnici snežnog carstva su slavili zajedno sa njim.

Ovih dana, tačnije 14. Januara se u Indiji proslavlja jedan od najvećih zimskih festivala: Ganga-sagar Mela, dan kada se Ganga uliva u okean. U Vedama je opisana priča o tome kako se reka Ganga spušta iz duhovnog sveta u materijalni svemir, prvo na više planetarne sisteme pa potom na planetu Zemlju, sa svrhom da živim bićima podari mogućnost pročišćenja i dostizanje višeg stanja svesti. Ganga-Devi je opisana kao prelepa boginja u belom sariju i bele puti, sa lotosom i ćupom u rukama, kako sedi na belom krokodilu. Zajedno sa decom smo pogledali dokumentarni film o Gangi i pričama vezanim za nju, sa scenama pejzaža i rituala koji se odvijaju na njenim obalama od pamtiveka. Deci se film jako dopao i posle smo crtali i bojili lik boginje Gange i njenog muža boga Višnua, vodenim bojama slikali izvor Gange visoko u ledenim glečerima Himalaja. Tema planinskih izvora i jezera okruženih ledom je jedna od lepih inspiracija za zimsku kreativnost. Iskoristila sam ovu temu da slikovito prikažem reč Ganga za inspiraciju učenja slova. Film možete pogledati na youtubu, zove se Mother Ganga: https://www.youtube.com/watch?v=TnigWKuG8GA

Seka – izvor Gange u Himalajima

Bata – planine i hotel u Austriji

Zima, zima e pa šta je? Ko kaže da mora biti dosadna!

0

Rukotvorine i pokloni

Ima nekih stvari zbog kojih mi je ovo mračno doba godine drago. Kada krenu da se skraćuju dani i da se proređuju zraci sunca, sva bića počinju da traže sklonište. Počinjemo da se gnjezdimo u udobnosti toplog doma, dok napolju travu stežu prvi jutarnji mrazevi. Okrećemo se vatri ognjišta da nas ugreje i okrepi, umesto zracima sunca koji su nam davali polet i snagu čitavog leta. Okrećemo se unutrašnjim izvorima svetla, pošto ga spolja dobijamo sve manje. Svetlost, toplina i zadovoljstvo postaju sve više unutrašnje prirode – njihovi izvori su porodica, ljudi sa kojima delimo blizak odnos, i naša sopstvena mašta, u kojoj se odražava sve ono što smo do sada upijali iz spoljašnjeg sveta. To je ravnoteža između svetlosti i tame, primanja i davanja. Ono što primimo u sebe putem svojih čula, čuvamo i nosimo u škrinji svoga uma, i posredstvom stvaralačkog impulsa vraćamo nazad u spoljašnji svet. Obogaćeno dodirom naše duše koja je jedinstveni, savršeni i celoviti delić Vrhovne Duše.

Razlog zbog kojeg sam (potajno!) jedva čekala da dođu malo hladniji dani i da se više vremena provodi unutra je bio taj da se mogu posvetiti pravljenju figurica od vune. Koliko god sam to pokušavala ubaciti u raspored tokom leta nije uspevalo, jer su prioriteti bili odlasci na bazen, radovi u bašti, pripremanje zimnice, putovanja i druženja. I dok su se svi oko mene žalili na dolazak jeseni i zime, ja sam se potajno radovala da ću imati više vremena da se na miru posvetim radovima koje volim. Meni su pustovanje vune i pletenje prava meditacija, istovremeno odmor i regeneracija za um… pa čak i usred dečije graje!

Decembar je bio mesec za pripremanje i poklanjanje poklona, nama još više jer je u decembru i sekin rođendan, kao uvod u praznično raspoloženje koje sledi. Uvek se trudim da za te prilike pronađem neke poklone koji će biti  lepi i korisni, što više prirodni i ručno rađeni. Ove godine sam pronašla nešto što sam dugo vremena tražila i priželjkivala da kupim: prava, originalna krpena lutka u Waldorf stilu, potpuno od prirodnih materijala i ručno šivena. Jeste da je naručena u zadnjem trenutku i da je malo kasnila, pošto je putovala iz radionice „Anine lutke“ u Hrvatskoj, ali nije nam žao zbog toga jer je postala sekin nerazdvojni pratilac u igrama i tokom spavanja. Lutka koja zrači toplinom, nežnošću i nenametljivom lepotom koja priliči dečijem viđenju sveta.

Ima još jedna ručno rađena igračka koju sam dugo vremena planirala da napravim ili kupim. Naručila sam je za ovogodišnji Božićni poklon od majstorice „Pippoli“ iz Novog Sada, ali nisam odustala ni od ideje da i sama napravim jednu. Knjiga je multifunkcionalna, sadrži puno lutkica za prste, lutkice bate i seke koje se mogu oblačiti, mogućnosti za vežbanje dečijih prstića u vezivanju pertli i pletenica. Kroz igru i priču sve je lakše i lepše.

Želim vam srećom i blagoslovima ispunjenu Novu Godinu, uz puno prilika za igru, učenje i spoznaje koje nam osvetljavaju put!

Sa ljubavlju,

Tamara

 

0

Naša priroda i temperament – naši jedinstveni darovi

015

Pre neki dan smo bili na maloj Montesori radionici koju drži naša poznanica. Nakon sat vremena vrednog rada i truda uloženog u bojanje, lepljenje i seckanje, moji klinci i jedna devojčica su počeli da trče u krug, pa da se jure, pa da rade fiskulturu, pa da se šale, pa da se krevelje, pa da se valjaju po podu, pa da vrište od smejanja. Ostala deca su pored njih i dalje vredno crtala po velikom papiru na zidu ili završavala prethodni projekat. Rekla sam poznanici: Ovo je spontana podela grupe prema temperamentu! (Sva sreća da je devojčica bila njena ćerka pa da nismo dobili po nosu, hahaha)

Ovaj simpatični događaj me je naveo da se podsetim koliko je važno da poznajemo karakter i temperament svoje dece da bismo mogli da izađemo u susret njihovim potrebama. Već kao sasvim mala, deca pokazuju jasne simptome svoga temperamenta i svoje specifičnosti. Neki su mirni i tihi, neki bučni i nemirni, neki emotivno ekspresivni, neki emotivno rezervisani, neki vole da istražuju i posmatraju, neki vole da su stalno u pokretu, neki vole da rizikuju, neki su vrlo oprezni, neki vole da prave brlog, a neki ne vole ni da uprljaju ruke. Prema načinu na koji opažamo svet oko sebe postoji podela tipova ličnosti na: vizuelne – one koji najviše uče gledanjem, auditorne – one koji najviše uče slušanjem, i kinestetičke – one koji najviše uče telom, dodirom i pokretom. U suštini, idealno bi bilo kada bi sve ove načine učenja i precepiranja stvarnosti imali u ravnoteži. Ali dok su mala, deca imaju tendenciju da uvek biraju one aktivnosti koje su bliže njihovoj prirodi. Kao što ja jednostavno ne mogu naterati seku i batu da provode sate u crtanju i bojanju kada njih to prirodno ne interesuje. To je ponekad frustrirajuće jer od toliko puno kreativnih aktivnosti za decu koje pronalazim po internetu sa njima mogu sprovesti jedva 10%! Ali sa druge strane, oni mogu provesti sate slušajući kako im čitam priče, pa onda i oni sami ih „čitajući“, pa onda se igrajući tih priča, a sada su već počeli i oni meni da izvode „pozorišne predstave“ poznatih i izmišljenih priča. Ono što sam zaključila nakon ovih nekoliko godina glumeći vaspitačicu seki i bati je da ih jedino mogu inspirisati za neku aktivnost ako je predstavim kroz priču, ili ako je povezana sa nekom pričom. Ako hoću da se igraju sa ledom, što smo radili tokom najhladnijih januarskih dana, oni nisu zainteresovani da posmatraju kako se led topi ili šta se dešava ako stavimo na led so ili boju. Biće zainteresovani pet minuta i to je sve. Ali ako im dodam male plastične igračkice i ponudim ideju za neku priču o spašavanju životinja od zaleđivanja ili strašnom zmaju koji vreba iz sante leda (za batu!), onda ima šanse da se malo duže poigraju.

Verujem da je poznavanje i poštovanje svoje urođene prirode i delovanje u skladu sa njom jedini put za dostizanje sreće. Zvuči jednostavno, ali zaista, ako radimo ono što volimo, što nam budi entuzijazam, inspiraciju i strast, bićemo srećni i ispunjeni u životu (ukoliko nam neke druge oblasti života ne zadaju velike probleme). Drevna mudrost Bagavad Gite otkriva tu istinu: niko ne može pobeći od svoje urođene prirode i bolje je izvršavati aktivnosti u skladu sa svojom prirodom nesavršeno, nego one koje su u skladu sa tuđom prirodom savršeno. Ako smo usklađeni sa ovim pravilom, tada smo najviše otvoreni za učenje i sticanje novih iskustava. Tako je i sa decom. Kada rade ono što vole i što im pričinjava zadovoljstvo i uzbuđenje, kroz takve delatnosti će biti najotvoreniji da uče o životu. Sa druge strane, ako nema tog prirodnog uzbuđenja i strasti u aktivnosti koju dete obavlja, ono neće biti ni dovoljno receptivno za učenje. Verujem da svako od nas može potvrditi da se iz škole seća samo onih stvari koje su nas baš interesovale, dok je sve ostalo prekrio zaborav.

U mojoj viziji, najprikladnije obrazovanje za decu bi bilo ono koje dozvoljava da se dete razvija i da uči svojim tempom i ritmom, prema svojim interesovanjima i strastima. Ako malo proširimo svoju perspektivu možemo pronaći načine da kroz jednu vrstu aktivnosti podučimo dete o raznim temama i oblastima. Kroz rad u bašti ili tokom zajedničkog kuvanja možemo učiti brojanje, računanje, reakcije određenih namirnica i materijala u dodiru sa toplotom, hladnoćom ili vlagom, poreklo i osobine različite vrste hrane, osnove zdravog života i zdravih navika. Kroz crtanje i druge umetničke aktivnosti možemo provući pisanje, računanje, učenje o prirodnim pojavama, istorijskim događajima, geografskim pojmovima i fiziologiji tela. Kroz pričanje priča i dramske aktivnosti možemo izuzetno podržati razvoj govora i izražavanja, moć opažanja i pamćenja, empatiju, timski rad, koordinaciju tela i pokreta. Ovo su samo neki od primera, ali praktično kroz svaku pojedinu aktivnost možemo steći mnoštvo informacija i znanja o mnogim drugim oblastima kada ih predstavljamo u holističkom duhu, povezano i objedinjeno.  Naravno, ne mislim da treba biti isključiv i ugađati deci dajući im da rade samo ono što im se sviđa non-stop. Radi dostizanja ravnoteže treba nuditi aktivnosti koje razvijaju one talente i sposobnosti koje naše dete ne poseduje, ali ako takve aktivnosti forsiramo sigurno ćemo postići suprotan efekat.

Jedan od najlepših poklona koje možemo podariti svojoj deci je da prepoznamo njihovu urođenu prirodu i da ih naučimo kako da je koriste za svoju i tuđu dobrobit. Ne postoji loš temperament, čak ni loša osobina – nego su loši ili dobri načini na koje ih koristimo. Na primer, ljutnju često karakterišemo kao nečiju lošu osobinu, ali u određenim situacijama ona može biti izuzetno korisna, može čak da nam spasi život. Svaku sklonost koju imamo možemo iskoristiti pozitivno, ali pre toga je moramo prepoznati i prihvatiti. Ako je u startu ne prihvatamo i etiketiramo kao „lošu“, utiremo put za loše korišćenje te sklonosti i za život ispunjen osećajem krivice i neadekvatnosti. Ako vidimo osobine svoje dece kao problem, one će nam kreirati problem. Ako ih vidimo kao prednosti i kvalitete, dete će se automatski bolje osećati u svojoj koži i dobiti veću šansu da ih pozitivno iskoristi. Čak i kada su u pitanju izazovne osobine kao što je sklonost ka ljutnji, agresiji, naređivanju ili kontroliranju drugih možemo usmeriti decu da ih koriste kroz sport i borilačke veštine ili dati im priliku da preuzmu odgovornost kroz ulogu vođe u nekim situacijama – u igri sa vršnjacima, u kućnim poslovima, pri organizaciji izleta, putovanja, nekih zajedničkih projekata i slično (što ne znači da im u isto vreme nećemo pomoći da te svoje sklonosti balansiraju u odnosima sa ostalom decom i odraslima!). Ako je u pitanju druga krajnost, ako je dete stidljivo, povučeno, tiho, teško se socijalizuje, više pasivno nego aktivno, ne moramo da ga „etiketiramo“ kao nesposobno ili smušeno. Zašto ne bismo umesto toga pretpostavili da ono ima dar da bude introspektivno što može biti izuzetno korisno ako želi da postane istraživač, pisac ili umetnik. Zaista, ako bolje razmislimo, ne postoji dobra ili loša priroda, nego samo dobri ili loši načini na koje ih koristimo. Kako ćemo koristiti svoju urođenu prirodu i talente – u dobre ili u loše svrhe, zavisi od našeg karaktera i etičkih vrednosti, a to je upravo ono što stičemo unutar porodice u najranijem detinjstvu. Ali koliko uspešno ćemo koristiti svoju prirodu i talente za neko lično i profesionalno ostvarenje u životu mislim da najviše zavisi od jačine samopouzdanja koje osećamo, što je direktno povezano sa kvalitetom podrške koju dobijamo, takođe, u najranijem detinjstvu.

Na kraju krajeva, prepoznavanje i prihvatanje svoje sopstvene prirode u pozitivnom svetlu je jedan od najlepših darova koji možemo darovati i samima sebi. Čak i ako ga nismo u dovoljnoj meri dobijali u detinjstvu, možemo ga darovati sami sebi u odraslom dobu – za dobre pokone nikada nije kasno!

0

U svetu igre i vunene čarolije

Ako se možda pitate gde sam bila do sada, naslov sve govori!

Od kada sam počela da se „bavim“ roditeljstvom počela sam da istražujem svet dečije igre i igračaka. Jer, kao što znamo, igra je najvažniji posao deteta, a igračke su najčešći predmeti koji se u igri koriste. Sa velikim odobravanjem sam prihvatila zaključak da je mnogo lepše i korisnije za dete da mu nudimo ručno rađene igračke i predmete sačinjene od prirodnih materijala, a da što više izbegavamo veštačke materijale i komercijalne igračke. Stvari kojima smo okruženi utiču na naše raspoloženje, i kvalitet igračaka utiče na razvoj i raspoloženje dece. Uopšte nije isti osećaj kada uđemo u sobu jarkih boja punu tehničkih uređaja i plastičnih igračaka strpanih u ogromnu kutiju, ili u sobu rustičnog ugođaja u pastelnim bojama sa drvenim, vunenim i platnenim igračkama na policama i korpama punim prirodnih materijala kao što su šišarke, kamenčići, školjke i slično. Baš kao što je sasvim drugačiji osećaj kada uđemo u sobu gde su stvari razbacane po podu, odeća po foteljama, a na stolu ne može da se raspozna šta je šta i šta čemu služi, ili u sobu gde je svaka stvar na svome mestu, prekrivači i stolnjaci zategnuti pod konac, a u vazduhu lebdi krutost apotekarske sterilnosti. Negde između ove dve krajnosti se krije ono što bi se moglo nazvati urednost sa elementima spontanosti ili spontanost sa elementima urednosti, koje bismo mogli proglasiti nekom zlatnom sredinom. Svaki od ovih prostora pobuđuje različite osećaje i raspoloženja, i obrnuto, odražava osećaje i raspoloženja ljudi koji u njemu borave. Danas se jako puno pažnje poklanja izgledu dečijih soba, dečijem nameštaju, dečijim igračkama, dečijoj odeći. Većina stvari koje se nude na tržištu u suštini su suvišne i precenjene, da ne koristim reč nepotrebne. Sećam se, od stvari koje sam pripremila za bebu pre prvog porođaja mi je trebalo manje od pola. Nisam bila dovoljno informisana i nisam još imala nikakvog iskustva o negovanju bebe i deteta. Slično je i sa ostalim stvarima. Malo ko se zaista pita kako će uređenje dečije sobe i izbor igračaka zaista uticati na dete. Da li je nešto potrebno, preterano, previše stimulativno, razdražujuće, umirujuće? Današnji stil života previše naglašava važnost zabave, i skloni smo da animiranju deteta poklanjamo pažnje više nego što je to zaista potrebno, čak i zdravo. Naravno, deca ne vole da se dosađuju, ali nije neophodno da im svaki slobodan trenutak ispunjavamo zabavnim aktivnostima, izlascima ili zabavnim programom na medijima. Današnji stil života nameće da roditelji nemaju dovoljno vremena za bavljenje detetom ili ležerno zajedničko vreme provedeno sa detetom. Ono što se nudi kao rešenje je zaokupiti decu igračkama, tv programima, izlascima, igraonicama i vrtićima gde će se neko drugi baviti njihovim vaspitavanjem i animiranjem, neko ko je ionako plaćen za to. Ovo je verovatno najveća greška i najtužnija iluzija u kojoj su današnja deca prinuđena da žive. Jer na postoji ništa na ovome svetu što je detetu važnije, potrebnije i za čime više žudi nego što je to kontinuirano društvo roditelja i mogućnost aktivne razmene ljubavi i učenja sa njima.

Nije dovoljno dati detetu igračku da se samo igra. Njemu smo u igri potrebni i mi. Mame, tate, tetke, stričevi, bake, deke, sestre, braća. Učestvujući u igri sa decom, ili obavljajući aktivnosti sa decom u duhu igre, dobijamo priliku da ih podučavamo i vaspitavamo na najprirodniji i njima najugodniji način. Sećam se rečenice koju je davno izgovorila moja poznanica, majka gluvonemog deteta: „Muž i ja smo odlučili da uđemo u njegov svet umesto da ga uvedemo u naš“. Ja mislim da što uspešnije uđemo u svet svoje dece, njima omogućavamo da što uspešnije (postepeno) ulaze u svet odraslih. Kroz igru i svet mašte deca uče o „opipljivom i realnom“ svetu nas odraslih. Po svojoj prirodi deca su željna da uče, da saznavaju, da budu korisni i priznati članovi prvo porodice pa onda društva. Koliko će u tome biti uspešni u najvećoj meri zavisi od toga koliko su pozitivno podstaknuti. A za većinu dece slušanje i izvršavanje naredbi nije toliko podsticajno kao što je nenametljivo prenošenje znanja kroz igru. U svojoj biti, igra je prirodna aktivnost duše; igra je spoljašnja manifestacija unutrašnje radosti, kreativnosti i ljubopitljivosti. Što smo spremniji i otvoreniji za igru, više se osećamo mladima. Ne znači da se trebamo igrati 24 časa na dan, ali vreme odvojeno za igru sa decom je jednako važno kao i vreme odvojeno da im skuvamo ručak, da im operemo odeću, da zaradimo novac za njihovo izdržavanje. Ponekad imamo vremena samo da im ispričamo priču, ponekad da se odigramo žmurke, ponekad da držimo lutku koja predstavlja mamu, ponekad da budemo protivnici u mačevanju. Ponekad samo damo ideju i oni polete u igru ni ne obraćajući pažnju na nas. Ponekad smo im potrebni svakih pet minuta da rešimo neku dilemu, da im pomognemo u pravljenju kuće od kocaka, da pogledamo kako su divnu sliku nacrtali kredom na betonu. Nekad smo im potrebni manje, nekada više, ali tokom najranijih godina detinjstva smo zasigurno heroji i heroine njihovih života. A znamo da herojski posao nikada nije previše lak, inače ne bi bio herojski!

U mojim igrama sa decom često koristim jednostavne lutkarske predstave da im prenesem neku priču. Moji mališani ih jako vole, i često od tih predstavica nastane čitav niz novih priča i situacija kojih se oni kasnije sami igraju. Kao što sam napisala na početku, trudim se da lutke za predstavu budu što više prirodne, jednostavne, prijatne za dodir i estetski privlačne na jedan nenametljiv način. Od kada sam počela da istražujem ove vrste lutaka, vrlo su mi se dopale lutke sačinjene od vune. I evo sada, nakon godinu ili dve posmatranja i razmišljanja, rešila sam da ih probam sama napraviti. Prvo sam otišla kod poznanice da mi pokaže kako se sa iglom može formirati vuna, jer mi je to izgledalo kao neka naučna fantastika, ali sam brzo uvidela da je sama tehnika vrlo jednostavna, a sve ostalo je, kao što mi je i ona rekla, stvar vežbe i kreativnosti. Prvo sam napravila zeku, pa još jednog zeku da ima i za seku i za batu, i igra sa njima je potrajala mnogo duže nego što sam očekivala. Tokom boravka u Austriji smo čitali nemačku bajku Zlatni konj koja nam se jako svidela, a nismo poneli nijednu igračku konja od kuće. Napravila sam prvo jednog, pa onda i drugog zlatnog konja od žute vune koji su postali još omiljeniji od zečića. A kada sam od žene kod koje smo boravili (vlasnice farme ovaca, konja i krava) dobila na poklon ogromnu torbu punu raznobojne vune, zaključila sam da je pustovanje vune zvanično postalo moj novi hobi! Priznajem da jako uživam u njemu, i tokom samog rada i kada vidim rezultat i reakciju dece. Najlepše od svega je što se osećam kao da mogu napraviti skoro svaku moguću lutku koju poželim. A pošto volim da izvodim kućno lutkarsko pozorište i planiram da nastavim sa tim, sada imam savršeni alat da napravim sve likove koji su mi potrebni.

132

137

Naša vunena ekipa!

140

Sa batom iz Eko spirale.

101

Anđeo za božićni poklon.

263 266

Snežna majka za naše zimske priče i predstave.

Pre nego što sam rešila da se oprobam u pustovanju vune kupila sam seki za rođendan dve ljupke vunene lutkice iz udruženja Eko spirala. Seka je bila oduševljena, i već dva meseca se svakodnevno igra sa njima. Toplo ih preporučujem svakome ko želi da zakorači u magiju vunene čarolije!  http://www.ekospiral.org/store/p12/LuLu_lutkice_od_vune.html

Verujem da ću probati da pravim nešto i za prodaju. U sledećem članku nešto više o tome.

Lep dan vam želim,

Tamara

6

Anđeli i medenjaci

Kao što i ranije rekoh, volimo praznike zato što nam pružaju puno mogućnosti za igru, slavlje, maštovitost i porodično druženje. Ovoga puta Božić nam je protekao u znaku lutkarskog pozorišta, šaranja medenjaka i kuvanja.

Bili smo na lutkarskoj predstavi u malenoj dečijoj biblioteci u Adi. Iako je predstava bila na mađarskom koji ne razumemo u potpunosti, deca su bila oduševljena. I kao što to obično kod njih biva, odmah smo morali da napravimo istu takvu predstavu kod kuće. Tema prava Božićna, o anđelu koji nosi poklone životinjama u šumi. Sakupili smo sve životinjice koje imamo, našeg home-made anđela, okitili malu jelkinu granu u vazici, i predstava može da počne! Jedino što smo morali da pronađemo ko će biti publika pošto su svi insistirali da budu glumci, pa su se mama i tata dogovorili da dežuraju u loži za publiku na smenu.

078

090

Od svih poklona koji su deca dobila ovog decembra, najviše bodova (prema njihovoj proceni) je dobio minijaturni šporet na struju sa malim posudicama-vokovima za kuvanje ( takozvani Party grill komplet). Pogađate zašto – zato što im omogućava pravo kuvanje, ne zamišljeno! To samo tate zaluđeni kuvari mogu kupiti kao poklon svojoj deci… A deca prava tatina, ne možeš ih prvih dana isterati iz kuhinje. Znači sada ne samo da mama i tata kuvaju, nego se posao umnožio nekoliko puta i fizički i mentalni, u smislu budnosti i pažnje da se neko ne opeče. Ali i radost se umnožila mnogo puta, pa čak i ukus hrane i varijacije u minijaturnim količinama. Pa, možda ću za koju godinu moći da sednem za sto i naručim ručak bez da mrdnem prstom (mamine tajne maštarije). Šalim se, biću presretna samo da dođemo do toga da počnemo da kuvamo (i radimo druge stvari) zajedno bez da moram sve da im pripremim i da motrim svaki detalj, a to su verujem maštarije svake mame na ovome svetu. Samo još malo strpljenja je potrebno…

076

I na kraju, kakav bi to Božić bio bez šarenih medenjaka? Kao što vole da kuvaju, naši mališani vole i da mese, mešaju i ukrašavaju slatkiše i peciva. Iako ne potpuno savršeni, medenjaci su poslužili kao lepa dekoracija za podnožje jelke, a posle za „prste polizati“.

122

132

142

Kako vi provodite Božićne praznike? Koje aktivnosti vas najviše usrećuju?

Srdačno,

Tamara

3

Volimo igru i praznike

Jedan sunčani novembarski dan, jedno maštovito brdo od peska, sa razbacanim sjajnim kamenčićima, pećinama, jezercima, putićima. Drugari su se celi dan izležavali, kupali, trčkarali i tražili kravice po svome brdu, ne želeći da ga napuste ni na trenutak jer im je baš tamo najlepše. Onda je stigao i ručak sa kolačićima, pa su se na kratko povukli u kuhinju da isprobaju sve što su im bata i seka uz maminu i tatinu pomoć prethodni dan ispekli i skuvali, pa onda opet na brdo. Celi dan se brdo kupalo u blistavoj svetlosti sunčanog jesenjeg dana, celi dan su bata i seka jurcali oko njega i družili se sa drugarima i kravicama kojima je brdo bilo današnje jedino igrališta. Povremeno su se mama i tata pridruživali jurcanju i igranju, a povremeno bi uživali u toplim tonovima jesenjih boja koje su se takođe igrale sa sunčevim zracima po krošnjama kruške, kajsije i višnje u našem dvorištu. Kada je sunce zašlo nekako smo uspeli da napustimo dvorište i da odnesemo drugare i kravice na spavanje u sobu gde će im biti ipak toplije. A pred spavanje, bata i seka su nekoliko puta pitali hoće li brdo biti i sutra u dvorištu… i kada će već svanuti jutro da se opet sa njime igraju.

Ovako smo mi danas proslavili najlepši Krišnin festival „Govardan puđa“, koji je i Mira Bai slavila u svojim devocijskim pesmama: „Ar koto kal, giridhari lal, arale, arale robe…“ – „Kada ću moći da te vidim, dragi Giridari Lal (Krišna koji je podigao brdo Govardan)? Dok ne dođe taj dan, samo ću ostati ovde i čekati, četkati…“

069

044

043

046

047

080

090

091

Srdačno,

Tamara