2

Koje moralne vrednosti prenosimo svojoj deci?

Često sebi postavljam pitanje, kako da odgojim decu u skladu sa moralnim i duhovnim vrednostima u društvu koje te vrednosti ne podržava? Ono što smatram suštinskim vrednostima koje dete treba da usvoji od prvih godina života su zahvalnost i poštovanje. Dok su deca mala grade osnovne temelje svoga odnosa sa spoljašnjim svetom. Odlike kao što su zahvalnost i poštovanje čine osnovu na kojoj dete može da izgradi pozitivan i odgovoran stav prema životu i ljudima oko sebe. Dete je malo i po prirodi svoga položaja oseća divljenje, čuđenje i oduševljenje pojavama oko sebe koje su veće od njega, koje mu još nisu shvatljive. Ako je sa ljubavlju negovano prirodno će osećati zahvalnost i poštovanje prema onima koji brinu o njemu. Iako je ovo tako prirodno i jednostavno, današnji stil života ne podržava ove odlike ni kod dece niti kod odraslih. Opšta atmosfera je prožeta pohlepom za što većim uživanjem i zabavljanjem, trkom da se što više postigne brzo i sa što manje napora. Deca su preterano stimulisana i preko medija izložena sadržajima koji nisu u skladu sa njihovim razvojnim tempom i potrebama. U takvoj atmosferi je otežan prirodni razvoj deteta, a naročito razvoj moralnih vrednosti koje su nekako u sveopštoj trci odraslih izbledele i počele da gube smisao.

I u vreme kada sam ja odrastala ove odlike u meni niko nije aktivno pobuđivao i negovao, naročito ne direktno. Indirektno su moji roditelji davali svoj primer odgovornosti, poštenja i dobrote komunističkog idealizma koji je zasigurno posejao seme vrline u meni, koje se kasnije razvijalo nekim svojim putevima, ne baš istim kao i njihovim. Ali mi smo odrastali u kulturi koja je bila buntovnička, koja je bahatost i razuzdanost cenila mnogo više od vrline i poštenja. Današnja kultura je mnogo manje ravolucionarna i buntovnička, ali je bahatost i razuzdanost postala njen sastavni deo, nešto što se podrazumeva. Ranije je bilo revolucionarno odbaciti autoritete, šablone, sve oblike prisile tradicionalnog života i obrazovanja bazirane na strahu i manipulaciji. Međutim danas su bahatost, nasilje, samovolja i naglašena lična sloboda postali sveprožimajući deo naše kulture življenja da je zaista postalo revolucionarno vratiti se tradicionalnim vrednostima kao što su poštovanje, zahvalnost, nesebičnost i vrlina.

Moderan stil života ne podržava poštovanje i zahvalnost zato što živimo kao da smo svemoćni, samodovljni, slobodni i nezavisni, i stoga nema potrebe da se ikome zahvaljujemo, a kamoli da nekoga poštujemo. Naravno, pošto su moć i bogatstvo najvažnija vrednost koju priznajemo, ukazaćemo poštovanje šefovima i moćnicima od kojih zavise naš profit i status, ali samo dok imamo interes u tome. Većina ljudi današnjice svakodnevni život vidi kao arenu borbe za opstanak u kojoj pobeđuju oni koji su jači i siroviji, a ne oni koji su bolji i moralniji. I zato nam je danas, možda ne uvek svesno, više stalo da nam dete bude sposobno i snažno za tu borbenu arenu u koju odrastajući stupa nego da bude visokog morala. Jer, zaboga, kakve će koristi u životu imati od toga?

Ovde se samo radi o jednoj tankoj liniji koja razdvaja ljude kojima je stalo do morala od onih kojima nije, a to je različita perspektiva. Iako možemo biti komšije, raditi u istoj firmi, ići u iste prodavnice i voditi decu u iste škole, naš pogled na život je potpuno drugačiji i naši uspesi se mere drugačijim merilima.  Ljudi kojima je stalo do morala liče na ptice koje visoko lete i imaju širinu vidika ispred sebe, uviđajući dugoročne posledice svojih delovanja. Oni su svesni svoje povezanosti sa bližnjima, precima, ljudima, svetom, prirodom, planetom, univerzumom i Bogom (bez obzira na koji način ga percepirali), i odgovornosti koja proističe iz te povezanosti. Što smo svesniji to smo odgovorniji. Što smo odgovorniji to smo moralniji. Što smo moralniji gradimo svet koji je srećniji. Što smo moralniji naša će deca i naši potomci uživati plodove blagostanja koji su dugoročniji i stabilniji. Ovo su univerzalne istine koje važe u svim vremenima, samo ih ne možemo primetiti ako plutamo na površini, ako nas zanima samo to kako da sutra napunimo stomak i novčanik.

Čak i ako na mnogim poljima današnjeg civilizovanog života vlada borba za opstanak u kojoj pobeđuju jači i siroviji, mi imamo izbor da unutar svoga doma uvedemo drugačija pravila za svoju porodicu. Mi majke imamo tu „svetu dužnost“ i moć koja ide uz nju, da svoj dom učinimo utočištem ljubavi, mira i nesebičnog davanja za sve članove svoje porodice. Imamo izbor da primećujemo i vrednujemo svaki čin dobrote koji našu oazu ljubavi čini lepšim i boljim mestom za boravak. Imamo izbor da izražavamo svoju zahvalnost za sve što imamo i za sve dobro što nam dolazi. Imamo izbor da primećujemo jednostavne detalje koji naš život čine bogatijim. Imamo izbor da osećamo i pokazujemo divljenje prema čudima prirode kojom smo okruženi. Imamo izbor da se sa poštovanjem ophodimo prema Majci Zemlji koja nas hrani i sa kojom živimo u neraskidivoj međuzavisnosti. Imamo izbor da pustimo svoje srce u Božije ruke kao dete koje sigurno i bezbedno leži u naručju majke i oca. I ako sve ovo radimo znaćemo da nismo sami, da nismo potpuno nezavisni, da nismo samovoljni i slobodni da činimo šta god nam se prohte. Znaćemo da se radujemo sreći svoga brata i da plačemo zbog tuge svoje sestre. I zauzvrat ćemo dobiti život koji ima vrednost, lepotu, sreću i smisao. I čak ako u spoljnjem svetu vladaju malo drugačija pravila, naše dete će sa sobom poneti delić oaze našeg porodičnog doma koji će mu kao svetionik osvetljavati sve oluje koje ga tamo mogu zadesiti.

 

Advertisements
0

Moja senka i ja

Ovo je tekst malo drugačiji od onih koje obično pišem na blogu. Ukoliko ste introspektivni i zainteresovani za svoj unutrašnji razvoj verujem da će vas zaintrigirati.

Duga tišina na ovom virtuelnom prostoru je išla paralelno sa zastojima, padovima i buđenjima na mome putu isceljenja. Iako u današnje vreme reč isceljenje postaje pomalo komercijalizovana, i dalje najtačnije određuje proces i put kojim se krećem u svom unutrašnjem razvoju. Naročito zato što se trenutno i u najskorijoj prošlosti susrećem sa zdravstvenim izazovima. Tako ja doživljavam bolest koja se pojavila u mome fizičkom telu – kao izazov sa kojim se moram suočiti i kao (iza)zov na buđenje. Astma se već dugi niz godina najavljivala sitnijim i krupnijim simptomima, a potpuno se manifestovala nakon što sam rodila drugo dete. Dve godine sam se lečila pumpicom sa kortikosteroidima, a onda sam odlučila da to prekinem i započnem lečenje homeopatijom, uz pomoć prirodnih suplemenata, slane pećine i korigovanja ishrane. Leti se simptomi pogoršavaju, ulaskom u kasnu jesen smiruju i nestaju sve do kasnog proleća. U nekom svom ritmu, kao što i sve u prirodi ima svoj ritam. Proučavajući razna učenja koja se bave temom isceljenja osetila sam kako rezoniraju sa mojim ličnim ubeđenjem da je poenta u otkrivanju i lečenju uzroka bolesti, a ne njenih simptoma. Kao i uvek, idem u srž i suštinu problema, ne samo na površinu. Ovaj „put u središte Zemlje“ nije baš uvek prijatan, iako moram priznati da je pun uzbuđenja i iznenađenja koji uzdrmavaju tlo pod nogama i najokorelijim avanturistima. Spoljašnji avanturisti tragaju za novim predelima u spoljašnjem svetu, a unutrašnji avanturisti tragaju za novim predelima unutar sebe.

Među svim neprijatnim stvarima koje nas čekaju na ovome putu mislim da je jedna zaista nezaobilazna i možda od suštinskog značaja. To je suočavanje sa svojom senkom. To suočavanje je upravo ono od čega većina ljudi svim silama beži najvećim delom svog života. Bolest je ustvari fizička manifestacija naše senke iz posvesti. I ono što većina ljudi radi kada se razboli je da svim silama pokušava da što pre ukloni sve neprijatne i zastrašujuće simptome koje bolest sa sobom donosi. To je naša instinktivna reakcija koja proizilazi iz straha. Hoćemo da se osećamo dobro, hoćemo da smo sretni, hoćemo da preživimo. Sve je to potpuno prirodno. Samo je problem što stojimo na površini, posmatramo vrh ledenog brega i iz te pozicije odlučujemo, delujemo i donosimo zaključke. Na neki način ličimo na noja koji zarivanjem glave u pesak želi da veruje kako je sada bezbedan i zaštićen. Ovo stanje pomalo liči na dečije, zar ne? U suštini to i jeste naša nezrela, još nedovoljno razvijena svesnost, koja traga za čarobnim pilulama i čudotvorcima da je izleče, za krivcima u bližoj ili daljoj okolini, za izgovorima i opravdanjima zašto smo se odjednom našli u ovom sosu. Baš kao što rade deca.

Suočavanje sa senkom je neophodno jer nas dovodi u blizak kontakt sa onim delovima našeg bića koji su prouzrokovali problem sa kojim se suočavamo. Taj deo našeg bića je pun bola, straha i drugih neprijatnih osećanja od kojih želimo da pobegnemo. Međutim, pobeći ne možemo. Možemo na neko vreme, baš kao noj koji je zario glavu u pesak, ali ta osećanja će nas preplaviti na nekom ćošku, u nekoj slepoj ulici našeg života kada im se uopšte ne budemo nadali. U obliku bolesti, u obliku razočaranja, u obliku gubitka, u obliku depresije koja je došla niodkuda. Svoj paket nosimo sa sobom, bili mi toga svesni ili ne. A ako biramo između ovog dvoje, bolje je da smo svesni nego da nismo, iako se na prvi pogled ovo drugo čini prijatnije. Nesvest je tama, a svest je svetlo. Kada osvetlimo prostoriju videćemo u kakvom stanju se nalazi, videćemo nered i prljavštinu koje u mraku ne bismo videli. Možda ćemo se osećati loše zbog toga, ali tek na svetlu imamo priliku da počistimo prašinu i nered oko sebe. Ako i ne počistimo odmah, barem znamo šta ima u prostoriji i koji nas posao čeka, pa nećemo biti zbunjeni i iznenađeni kada dođe vreme da počnemo sa čišćenjem.

Ali ono što je u ovom procesu ustvari najvažnije nije da senku očistimo i ispravimo, nego da je volimo i prihvatimo. Pre svega, ova senka je deo nas samih. To smo mi kakvi ne želimo da budemo. To je sve ono u nama čega se plašimo i stidimo, sve ono od čega bežimo. To su i osećanja koja nas intenzivno bole i koja nas intenzivno plaše. I baš zbog tog bola i straha mi biramo da se ni po koju cenu ne suočavamo sa njima. Međutim, jedino hrabrim suočavanjem ova osećanja mogu da se ublaže i eventualno nestanu. Hrabrim u smislu ne boreći se sa njima, nego prihvatajući ih. Prihvatajući sa ljubavlju i opraštanjem. Drugim rečima, trebamo voleti sebe i onda kada se osećamo najbednije. Baš tada se trebamo najviše voleti. Ja tim svojim „bedacima“ pokušavam da pristupam kao prema svojoj deci. Kao što svoju decu volim i kada su prljava, neposlušna, bezobrazna, dosadna i slaba, tako isto pokušavam da volim sebe kada sam bedna, ružna, slaba, izgubljena, očajna i uplašena. Na kraju krajeva, jedino ljubav ima moć da isceli.

Naša senka je proterana iz naše svesti, zato se i zove senka. Ona je deo nas koji se krije u senci tame, neznanja, nesvesti i odbačenosti. Ali bolna istina je da bez te svoje senke ne možemo biti celoviti i zdravi. Dokaz tome je da nesvesno biramo bliske prijatelje i partnere (a često dobijamo decu i roditelje, ili komšije, kolege i šefa na poslu) koji upravo imaju osobine naše senke, onoga što smo kod sebe odbacili. I onda čitav život provedemo kriveći njih za sve loše što nam se dešava, i nije nam jasno zašto nas baš toliko nerviraju, i zašto sve to moramo da trpimo. Auh, osvešćivanje ovoga je tek veliki zalogaj! Ali, ako u tome uspemo, imamo priliku da shvatimo jednu od najvažnijih istina u svome životu – niko nije kriv za bilo šta što mi se dešava, sve je moja sopstvena odgovornost. Ja sam puno puta čula ovu rečenicu, jer sam dugi niz godina proučavala duhovno znanje, pa sam upoznata sa zakonima karme, akcije i reakcije, odgovornosti koje imamo kao vršilac aktivnosti koji se kasnije suočava sa plodovima svojih delovanja. Međutim, ovo sam znala samo na nivou teorije. Dok mi nedavno nije osvetljena ta jednostavna, ali ne tako lako shvatljiva istina unutar mene. To se desilo tek nakon što sam izbacila iz sebe svu ogorčenost koja se bazira na okrivljavanju drugih. Kao osoba beskrajne tolerancije uvidela sam da sam se našla u položaju žrtve koja neprekidno guta svoja sopstvena osećanja povređenosti u ime mira, razumevanja i viših ciljeva. Kada sam se toliko nagutala da sam počela da se gušim, i kada je to gušenje dostiglo kritičnu tačku, konačno sam prestala da budem beskrajno tolerantna. Prestala sam da gutam, ignorišem i negiram svoja osećanja. Prestala sam da se osećam krivom zbog svojih osećanja. Konačno sam prestala da gušim samu sebe (iako je ovo tek početak, jer se nije lako osloboditi dugotrajne loše navike). I počela sam da se borim za sebe. Borba za opstanak, najbazičniji zakon na čijem temelju funkcioniše ovaj materijalni svet, uvek mi je bila nekako preniska, nedodirljiva, nekako ponižavajuća aktivnost. Ja sam uvek stremila visinama, na kojima je nebo čisto, na kojima blista svetlost Sunca, sa kojih se pružaju široki vidici, na kojima vladaju uzvišeniji zakoni od onih tamo dole, u mulju i prljavštini. I eto, gle slučajnosti, kada sam čitala koji su psihološki uzroci astme i alergije na popisu su se pre svega našli „odbacivanje onih  oblasti života koje smatramo prljavim i niskim“  i „potisnuta agresivnost“.  A najviše me je oborila rečenica da astmatičar žudi za planinskim visinama i čistoćom minerala, a gnuša se života koji vrvi tamo dole, u močvari i ravnici, u biljnom i životinjskom carstvu… ali ne shvata da time udaljava sebe od samog života i beži u sterilnost beživotnosti. (Ovo sam parafrazirala poentu iz knjige koja mi je pružila mnoge važne uvide i koju toplo preporučujem svima koje interesuju pravi uzroci bolesti. Knjiga se zove „Bolest kao put izlečenja“, Tomas Detlefsen i Ridriger Dalke). Kada sam malo pažljivije analizirala svoj život, uvidela sam da sam često imala (i dalje imam) blizak kontakt i vezanost sa osobama koje su upravo suprotne od mene: ambiciozne, strastvene, manipulativne i prodorne. Počela sam da shvatam ( u početku sa teškoćom i nevericom, jer su te osobe nakon određenog vremena uvek postajale predmet moje unutrašnje kritike i odbacivanja) da su one u stvari manifestacija moje sopstvene senke. Ono što odbacujem u sebi mi se vraća kroz njih. I ne mogu da ih izbegnem, nametnute su mi, date su mi, zakačene su za mene. Ako sam se jedne oslobodila došla je druga. Jednostavno poenta nije u njima, krivica nije u njima, one su ogledalo koje mi je potrebno za dostizanje celovitosti i ravnoteže. Ništa neću postići odbacujući ih, time ću samo produbiti jaz koji već postoji unutar mene. Ništa neću postići okrivljujući ih, jer one su samo instrumenti, kanali kroz koje sila Božijeg zakona pokušava da me vrati u ravnotežu. Jer ravnoteža je osnova svih zakona ovoga sveta, u to sam ubeđena. Svako narušavanje ravnoteže ima za posledicu napor koji moramo uložiti da bi se ravnoteža povratila. Ako svesno ne ulažemo napor u to, onda moramo istrpeti neprijatnosti koje „sile korigovanja“ sprovode na nama.

Zato je jedini pravi način suočavanja sa svojom senkom, bilo iznutra preko sopstvenih skrivenih osećanja, bilo spolja preko odnosa sa drugim ljudima i situacijama koje nam se dešavaju, pružiti joj ljubav, prihvatanje i opraštanje. A ljubav, prihvatanje i opraštanje moramo vežbati. Voleti, prihvatiti  i oprostiti –zvuči tako jednostavno, ali ustvari nije, lakše je odbaciti, ignorisati i kritikovati. Odbacivanje, ignorisanje i kritikovanje ne zahtevaju veliki napor, a voljenje, prihvatanje i opraštanje zahtevaju (sve dok nam ne postanu prirodni načini razmišljanja i ponašanja). Ako sebe ne volimo, ne možemo voleti ni druge. A ako ne volimo svoju senku, ne možemo sebe uistinu voleti. Ne možemo voleti svetlo i mrzeti tamu. Ne možemo voleti dobro i mrzeti zlo. Jer ljubav nema granice, i ona ne zna za mržnju. Ljubav svojim dodirom može da isceli tamu i zlo. Ljubav je način kojim Bog deluje.

Ovo je malo, kratko zavirivanje u moj unutrašnji svet i najnovije uvide. Razmišljala sam dugo da li uopšte da pišem o svemu tome ili ne, ali poslušala sam glas intuicije koji me navodi da pišem. Verujem da će nekome biti od koristi, kao podrška na sličnom putu razvoja i isceljenja. Jer zaista je malo ljudi na svetu koji se mogu pohvaliti da im isceljenje nije potrebno, da su već celoviti, zdravi i uravnoteženi na svim životnim poljima. Ali isto tako verujem da ih ima, i da je to moguće dostići, koliko nam to dozvoljavaju ograničenja ovog dualnog sveta. Trudim se da koračam prema njima.

Sa ljubavlju,

Tamara

 

 

0

U zagrljaju leta

Dok gledam kako bata i seka prskaju vodu u vis i raduju se kapljicama koje padaju po njima kroz zrake vrelog popodnevnog sunca razmišljam kako je ovo prava slika leta. Skakanje kroz vodu koja telu pruža nesputanu lakoću i osećaj svežine. Igra kapljica i sunčevog sjaja kao spoj savršenog sklada između onoga što izgleda nespojivo – vode i vatre. Nemir neobuzdane radosti kao talasi koji se šire od njihovog skakanja. Cika, vika, graja, i opiranje bilo kakvom pozivu za predah. Oni su sada u zagrljaju sunca i vode, u zagrljaju leta u kojem nema puno vremena za predah!

Leto je vreme širenja i rasta. Leto je vreme kada se naše ruke široko otvaraju da prigrle radost, igru, pokret, zagrljaj. Leto je vreme kada se naše korpe pune izobiljem plodova prirode koja je u svom punom cvatu. Leto je vreme kada se naša tela i oči napajaju toplinom i svetlošču sunčevog sjaja, a naša srca toplinom i svetlošću ljubavi koja se širi kroz velikodušne darove Majke Prirode. Leto je vreme kada život buja oko nas pružajući nam priliku da se uključimo svojim unutrašnjim stvaralačkim energijama, i doprinesemo manifestaciji ljubavi i lepote koja buja oko nas. Dobijajući toplinu i svetlost u izobilju, dobijajući ukuse i slatkoću plodova prirode u izobilju, imamo obavezu da uzvratimo pružajući toplinu, svetlost i slatkoću ljudima i živom svetu oko sebe. Da li ćemo kuvati pekmez i voćne sirupe, sakupljati lekovito bilje, zalivati i negovati cveće, praviti  bukete i cvetne vence, ili ćemo se truditi da što više poklanjamo, grlimo, i obradujemo one koje volimo – ako ove aktivnosti činimo kao ponudu u znak zahvalnosti za ljubav kojom nas Bog obasipa tokom ovog velikodušnog godišnjeg doba, sigurno ćemo dobiti unutrašnju sreću i zadovoljstvo koje će naše leto učiniti posebnim doživljajem, za pamćenje. Jer, treba da znamo da se sreća ne dobija iz nekog spoljašnjeg izvora. Sreća je isključivo pitanje našeg unutrašnjeg doživljaja stvarnosti koja se dešava oko nas.

Ovaj koncept je suprotan uvreženom mišljenju da sreća dolazi spolja i da prema tome treba što više prirodnih resursa oko sebe iskoristiti za lično uživanje i korist. Pod ovim utiskom se kod većine modernih ljudi današnjice leto vidi kao prilika za što veće uživanje. Uživanje u telesnim užicima, telesnom izgledu i trošenju velike količine novca da bi se obezbedio dobar telesni izgled radi što većeg užitka. I onaj mali odmor koji ljudi dobiju od godišnjeg rada se potroši na trud da se što bolje izgleda i što više uživa, što neminovno nosi sa sobom i puno trošenja. Ne samo trošenja novca nego i trošenja energije. Ne mislim da je uživanje i trošenje samo po sebi loše, ali preterano, besmisleno i egoistično uživanje i trošenje nam donosi više štete nego prave koristi. Preterano izlaganje sunčevoj toploti i svetlosti dovodi do isušivanja i prženja. To nam se može desiti ako želimo od leta da izvučemo što više sebičnog uživanja. To nam se takođe može desiti i ako se preopteretimo radom i obavezama bez zadovoljstva, odmora i druženja. I jedno i drugo su znaci da preterujemo, da želimo uzeti više nego što nam je uistinu potrebno, bez obzira da li pripremamo enormne količine zimnice i ne izlazimo na sunce ni među ljude jer nemamo vremena, ili po celi dan pržimo telo na plaži dok ne pocrveni kao rak, a pre toga smo ga izmučili kojekakvim dijetama da bismo izgledali što više u formi. Leto nas po svojoj prirodi preplavljuje ekstrovertnim i koleričnim temperamentom koji nas može jako iscrpiti ako mu se prepustimo bez granica. Zato nam je svima tokom leta u većoj meri potrebna voda – da nas osveži, rashladi i umiri svojom energijom koja je suprotna vatrenoj. Osim vode u fizičkom obliku njenu smirujuću energiju možemo dobiti tokom popodnevnog čitanja u hladovini, jutarnje meditacije, bosonogog hodanja po jutarnjoj rosi, trenutaka introvertnosti i povlačenja u sebe, makar na kratko. Ovo povremeno smirivanje je potrebno i deci tokom letnjih meseci, iako se oni tome protive i uživaju u zabavi i telesnim aktivnostima do svoga maksimuma. Osim vode i voća osvežiće ih i čitanje, pričanje priča, leškarenje u hladovini sobe ili drveta u bašti, igranje sa glinom ili u pesku, trenuci sanjarenja u samoći.

Uživajmo tokom leta u čulnim senzacijama, druženju, zabavi, obilju prirode i sunčevoj toploti, jer leto je za to namenjeno. Ali ne zaboravimo da veliki priliv sunčeve energije uravnotežimo malim dozama mesečevog osveženja kroz dodir sa vodom i povremenim povlačenjem u sebe. I nikako ne zaboravimo da budemo zahvalni na darovima koje nam život pruža, i trudimo se da uzvratimo koliko možemo, naročito najbližima.

Pitaću vas ista pitanja koja sebi postavljam ovog leta:

Kako uživate u ovom letu? Koliko ste svesni da oko vas ima puno razloga za radost? Da li se dovoljno radujete? Da li osećate zahvalnost? Da li je kreativna snaga u vama dovoljno ispoljena?

Topli letnji pozdrav…

Photocase

0

Indija kroz moj prozor

Prvi susret sa Indijom može da bude veoma zbunjujući. Doživljaj meteža koji vlada na ulicama bilo kojeg indijskog grada može da izazove osećaj velikog iznenađenja, skoro neverice, kod nekoga ko je navikao na ustaljeni red života na zapadu. Ljudi, automobili, rikše, biciklovi, krave, koji se susreću i mimolilaze u rastojanjima od jednog milimetra, u bujicama kojima kao da nema kraja. Sve prodavnice su otvorene poput izloga, i u njima se sedi, leži, jede, šije i drema, u trenucima kada neko iz njih ne viče da uđeš unutra da bi dobio najkvalitetniju robu po najjeftinijoj ceni. Po svim sporednim uličicama, po svim mogućim rupama i stepenicama sede ljudi, prolaze, odlaze, viču, razgovaraju, gledaju te crnim, vatrenim pogledima bez imalo ustručavanja. Prosjaci zapanjujuće izvrnutih i uvrnutih udova ti presreću put i traže milostinju, gledajući te ne baš „milosrdnim“ nego zahtevajućim pogledom. Kao i prodavci bilo čega, kojima iz očiju kipti zahtev da kupiš njihovu robu. Kao i vozači rikši koji se svakog minuta zaustavljaju pored tebe da pitaju da li ti treba njihova usluga. Da ne spominjem “nevidljive” kradljivce koji vrebaju na svakom koraku da te oslobode težine novčanika koji nosiš sa sobom (i koji je zato najsigurnije nositi uz telo ispod spoljašnje odeće, što skrivenije od pogleda prolaznika). Okružena mnoštvom očiju koje te gledaju direktno sa velikom snagom volje, zahtevajući ovo i ono od tebe, u isto vreme čula bombardovanih jarkim bojama ženskih sarija i mirisima ljutih mešavina začina iz restorana i opojno slatkog dima mirisnih štapića koji se izvijaju sa malih oltara u prodavnicama, čaj-šopovima i taksijima,počinješ da se osećaš prvo hipnotisano, zatim umorno, i na kraju uspaničeno sa željom da se što pre sakriješ u svoju hotelsku sobu u kojoj ipak imaš koliko-toliko kontrolu nad okruženjem i dešavanjima.

Ovaj intenzivni splet pokreta, glasova i komešanja sačinjava niti kojima je ispleten čarobni ćilim života u Indiji. Ono što je u njemu najčudnije i najčarobnije je postojanje neke vrste harmonije u preplavljujućem haosu koji vlada. To je najočiglednije na primeru njihovog saobraćaja. Na prvi pogled po putevima vlada potpuna ludnica, bez pravila i zakona, sa automobilima koji idu jedni drugima u susret kao da će se sudariti, a onda u zadnjem sekundu se mimoiđu na milimetarskom rastojanju. Kada bi neko sa zapada bio prinuđen da vozi u takvim uslovima sigurna sam da bi nakon pola sata doživeo nervni slom. A u Indiji je to svakodnevna, neprimetna, obična rutina. Na isti način sva njihova telesna kretanja odišu spretnošću, prosto kao da među njima teče neki nevidljivi fluid koji im omogućava da se glatko kreću i neprimetno mimoilaze, bez napora i nervoze. Od kada sam prvi put kročila u Indiju pa sve do danas, ova njihova osobina me ne prestaje iznova oduševljavati, pa čak izazivati divljenje (uprkos raznim njihovim manama i nedostacima kojih sam u međuvremenu postala svesna). I često sam pokušavala da dokučim tajnu iz koje izvire ova njihova, za mene zaista čarobna sposobnost. Kada sam savladala prvo čuđenje i nesigurnost u dodiru sa indijskom gužvom, počela sam da uživam šetajući po njihovim pijacama i osećajući tu vibraciju energetske usklađenosti koja me je nosila kao talas u struji jedne vesele i živahne reke.

Jedan od razloga sigurno mora biti u činjenici da Indijci dele svoj neposredan telesni prostor sa puno ljudi. Da bi se živelo u takvoj telesnoj bliskosti sa ljudima oko sebe moramo razviti mnogo veću prilagodljivost nego kada imamo puno prostora samo za sebe. Već od samog rođenja, Indijci svojim bebama dozvoljavaju da se prevrću jedne preko drugih, stavljaju ih da leže zajedno na istom krevetu (ili ćebetu) i ne sputavaju njihove prirodne kretnje. Drugi razlog je sigurno u tome da Indijci od malih nogu uče svoju decu svim vrstama praktičnih delatnosti kojima se i roditelji bave, bilo da je to kuvanje, šivenje, obrađivanje drveta, rad na zemlji, prodavanje u šopu ili služba u hramu. Moj muž u polušali ima običaj da kaže kako svaki muškarac ili žena u Indiji zna da savršeno valja čapati – koga god sa ulice da uvedeš u kuhinju to će znati da uradi! Jednom je jedan gost Indijac stvarno ušao u kuhinju hotela u Austriji gde moj muž radi zahtevajući neko pecivo, a onda je i sam zasukao rukave da pokaže kako to treba napraviti. Pošto ima puno iskustva sa Indijcima Ištvan se samo nasmejao na njegov gest i upitao ga: Kako to da vi svi u Indiji znate da pravite dobar čapati? Odgovor je bio: Zato što u detinjstvu pomažemo mami da ih pravi.(A mislim da u tom valjanju čapatija ima nešto stvarno privlačno za decu, jer seka i bata obožavaju da ih prave isto koliko vole da ih jedu!)

Moje divljenje ne izaziva samo njihova puka telesna spretnost, nego savitljivost, elastičnost, prilagodljivost, tolerancija, uravnoteženost i uzemljenost koje se kriju iza toga. To nije nešto što se može “nabildovati” kao sportska veština. To je nešto što prožima sve nivoe bića, i što Indijci očigledno stiču samim svojim rođenjem, kao jedno od mnogobrojnih darova svoga bogatog nasleđa. U poređenju sa njima, u načinima kako se krećemo, baratamo sa predmetima oko sebe, obavljamo neke uobičajene aktivnosti kao što je vožnja bicikla na primer, mi zapadnjaci u većini slučajeva izgledamo kruto i nespretno. To ja najtačnije opisala jedna moja prijateljica, dok smo zajedno stojale na obali Gange i posmatrale indijskog dečačića od nekih 8 ili 9 godina kako upravlja čamcem: Dok gledam ovo dete osećam se kao invalid!

Kao što su im telesni pokreti spretni i elastični, takvi su im i umovi. Granice mogućih ishoda određene situacije kod njih nisu nimalo krute nego vrlo savitljive. Oni uspevaju da uđu u prepun autobus sa ogromnim tovarom na leđima bez da trepnu, na biciklo natovare stvari za koje ni u snu ne biste pomislili da je moguće da ih prevoziš, u rikšu primaju putnike i kada pomisliš da je nemoguće da stane još ni igla. Kad god treba rešiti neku administrativnu stvar ili bilo koju vrstu projekta, nikada ne treba odustati čak i kada stvari izgledaju nemoguće, jer u Indiji je sve moguće. Ne samo zato što vlada korupcija, nego zato što oni zaista reaguju na snagu uma. Ko ima jaču želju i sa jačom umnom snagom je pokušava sprovesti, može da pomeri takozvane granice onoga što naizgled nije dozvoljeno i onoga što naizgled nije moguće. To je nepisano pravilo života u Indiji – neprekidno sučeljavanje tvoje volje i volje prodavaca, pomoćnika, službenika, komšija i prolaznika. Pošto pravila nisu tako čvrsto utemeljena kao u sređenim državama zapadnog sveta, ljudima koji dolaze iz tih država je teško i naporno (barem dok se ne naviknu) da žive u takvim uslovima u kojima se od njih zahteva neprekidna pažnja, budnost i svesnost o postojanju rastegljivih mogućnosti u svakom aspektu života, kako pozitivnih tako i negativnih (možeš biti prevaren u sekundi, a možeš upoznati i najmilosrdniju osobu svog života koja se baš tu stvorila da ti pomogne!). Sa druge strane, to je upravo onaj elemenat koji životu u Indiji daje neodoljivi šarm neprekidne pustolovine, zabiberen egzotičnim čulnim nadražajima koji te raspaljuju, a istovremeno ljuljuškaju na jastucima Hiljadu i jedne noći. Nije ni čudo što se za Indiju oduvek najviše interesuju ljudi skloni ekstremnim iskustvima kao što su umetnici, duhovni tragaoci i frikovi od hipi doba pa sve do današnjeg elektro-tehno-talasa.

Zato boravak u Indiji uvek, skoro nepogrešivo, menja ljude koji je posete, naročito one koji u njoj borave duže vremena. Zato što u nama neminovno budi prvo nesigurnost i strah od snalaženja u džungli spontanog haosa koji vlada, ali i duboke snage koje nismo ni znali da nosimo u sebi (ukoliko pre toga uspaničeno ne pobegnemo, hahaha). U Indiji smo prisiljeni da budemo jaka osoba, ličnost koja zna šta hoće i šta neće, koja zna da se suprotstavi da ne bi bila iskorištena i pregažena, i koja zna da ostvari svoje namere uprkos mogućim preprekama. Ta snaga ličnosti uopšte ne mora biti tipa agresivnog laktaša koji se probija i usput “ubija” sve oko sebe, što je uglavnom pravilo snalaženja u džungli modernog zapadnog sveta. U Indiji snaga znači autentičnost, postojanost namere, sposobnost prodiranja do nečijeg srca i nečije savesti, vernost svojim principima, tolerancija, strpljenje, prilagodljivost i elastično razmišljanje. U Indiji smo pre ili kasnije prisiljeni da ispoljimo sebe onakve kakvi jesmo, sa svojim manama ali i snagama koje leže skrivene u nama. Tamo su zidovi između čoveka i prirode koja ga okružuje mnogo manji I mnogo tanji nego što smo ih podigli u zapadnoj civilizaciji, i samim tim su manji zidovi između naše spoljašnjosti i naše istinske prirode. U Indiji je stvarnost ogoljena i žilava, kao prljavština po ulicama i spaljivanje mrtvog tela na obali svetih reka. Ali osim prljavštine tamo ćete naći najlepše građevine od kamena i mermera, najskupocenije materijale i parfeme, najuzvišenije filozofske postulate, a dok se spaljuje mrtvo telo na obali jedne od mnogobrojnih svetih reka rođaci i prijatelji uz pesmu i muziku ispraćaju dušu pokojnika u novi život.

U Indiji se čvrsto stoji na zemlji, bosih nogu, povezano sa korenima. Jedan od najlepših darova Indije je bila mogućnost da bosih nogu hodam po njenom tlu. Zato moje srce rezonira sa ovim rečima koje je napisao Karl Jung još davne 1938 godine nakon posete Indiji: “Sasvim je mogućno da je Indija autentični svet, i da beli čovek živi u ludnici punoj apstrakcija… Život se u Indiji još uvek nije povukao u čauru glave. On još uvek predstavlja celokupno telo koje živi. Nije nikakvo čudo što se Evropljanin tu oseća kao da sanja; čitav život Indije je nešto o čemu on može samo da sanja. Kada hodate bosonogi, ne postoji opasnost da zaboravite na zemlju!”

U Indiji sam upoznala sebe bez maski i ulepšavanja. Tamo sam bila suočena sa svojim najdubljim strahovima, i tamo sam shvatila koliko snage ima u meni. Tamo sam prvi put naučila kako da se žestoko naljutim i odbranim sebe. Tamo sam osetila koji su moji najveći izazovi i “unutrašnji demoni” koje treba da savladam. Tamo sam shvatila da je priroda živa, da nam uzvraća onako kako se mi ponašamo prema njoj, i da je život večan. Tamo sam poverovala da Bog sigurno postoji i da brine o nama, iako sam ranije uvek sumnjala u to. Tamo sam doživela prve osećaje ushićenosti zbog Božije ljubavi i velikodušnosti, i odlučila da je put prema Njemu onaj koji će me voditi dalje. Ovo sam sve doživela još pri prvim posetama Indiji, kada sam tek postala punoletna i “ispilila se iz ljuske jajeta”. Tada još nisam sve na ovaj način razumela, ali kada pogledam unazad vidim da sam već tada postala ono što sam sada, kao skica koja se tokom godina popunjavala bojama i zaokruživala u sliku.

I pogodite šta – danas mi više nije važno da li živim u Indiji ili na nekom drugom mestu. Ja Indiju nosim u sebi, upravo ovu Indiju koju sam opisala, koja je odredila putokaz moga života i otkrila mi moj sopstveni lik u ogledalu večnosti.

Namaskar!

fotografija: Kristina Radnić

 

0

Čarobna prašina u decembru

winters-dream

Decembar je mesec praznika i poklona. Mesec koji dočekuje zimu i u kojem padaju prvi snegovi. Mesec u kojem se ušuškao najkraći dan i najduža noć u godini. Mesec koji privodi kraju jedan životni ciklus i najavljuje novi početak, nove nade i nove ciljeve. Mesec koji miriše na cimet i medenjake. Mesec zvončića u čijoj zvonjavi se kriju obećanja porodične sreće, radosti i dečijeg smeha. Mesec u kojem zvezde svetlucaju kako na nebu tako i na zemlji. Mesec velikih iščekivanja, ali i velikih razočarenja kada se praznična čarolija rasprsne i ostavi za sobom realnost svakodnevnog, odgovornog, odraslog života.

Iako mi ide na živce komercijalna mašinerija koja se baš u ovom mesecu više nego ikada pretvori u pravu zver-oktopusa sa bezbroj šljaštećih pipaka koji mame našu pažnju i energiju u bezbroj besmislenih i ispraznih aktivnosti i troškova, moram priznati da ipak volim decembar. Tačnije, dete u meni voli decembar. Ono pamti sva nekadašnja iščekivanja tog nekog posebnog doživljaja koji obećavaju praznici oko Nove Godine. Jelka, ukrasi, pokloni, Deda Mraz, nasmejani i raspevani roditelji, sneg, zimska bajka, vreme koje je stalo i pretočilo se u trenutak zajedničke sreće, svetle tačke na traci detinjih sećanja. Kasnije kao devojka sam uglavnom bila razočarana novogodišnjim proslavama jer mi nisu pružale to neko posebno, specijalno, čarobno iskustvo koje je dete u meni pamtilo i očekivalo da se ponovi. Svojim odraslim umom sam shvatila da je to dan kao i svi drugi, mnogo puta čak i lošiji od drugih. Kasnije kao žena sam prestala da slavim i primećujem Novu Godinu kao bilo šta posebno. Kada sam otišla da živim u Indiju bila sam okružena sasvim drugim religioznim tradicijama među kojima je Božić bio vrlo neupadljiv, a Nova Godina bleda senka Divali-ja, takozvane indijske Nove Godine. Međutim, od kada sam dobila decu, Božić i Nova Godina su opet postali važni porodični događaji i prilika da slavimo, ukrašavamo, poklanjamo, radujemo se i volimo. Takve prilike su uvek dobrodošle u životu sa malom decom.

Mene u decembru obuzima poriv da se valjam u čarobnoj prašini koju za sobom ostavljaju vile i vilenjaci bajkovitog sveta moje mašte. Njihovim tragovima se vraćam u zasenjene hodnike detinjstva, začaranog divljenjem prema nesvakidašnjem svetu u kome su čuda moguća i u kome dobro uvek nadvlada zlo. Hodajući zemljom bajki dete u meni se uvek iznova neumorno raduje čaroliji nebrojenih mogućnosti da se izraze lepota i dobrota od kojih je sazdana sama bit postojanja. Jedna od osnovnih razlika kojom se dečiji svet razlikuje od sveta odraslih je prisustvo začuđenosti i divljenja životnim oblicima koji se rasprostiru svuda oko nas. To je najveći blagoslov procesa saznavanja: ushićenost novim otkrićima, uzbuđenje usled sticanja novih uvida, zadovoljstvo usled savladavanja novih veština. Ovo su osećanja kojima su ispunjene godine detinjstva i mladosti. Nakon toga, nakon što smo stekli utisak da smo sve važno saznali i savladali, imamo tendenciju da se učaurimo u svom doživlajaju realnosti koju organizujemo prema dosadašnjim saznanjima. Sve se teže odvažujemo na dalja istraživanja, propitivanja, eksperimentisanja i izlaganja riziku da se naš osećaj kontrole života i okolnosti poljulja. U neku ruku to jeste opravdano ispunjenje potrebe za sigurnošću, ali u takvom životu predvidive organizovanosti uglavnom nema mesta za osećaje začuđenosti i divljenja, koji su nekada dok smo bili deca hranili našu dušu uvek novom svežinom i poletom. I kada dete poželi da mu ispričamo bajku osetimo se umorni i bezvoljni jer smo odavno u bajke prestali da verujemo i umesto toga smo poverovali da je život sivilo bez boja ispunjeno rutinom ili pak teška, bolna, surova borba za opstanak. Ali ustvari, život nam je takav samo zato što smo u to poverovali.

Mi smatramo realnošću ono što opažamo, a opažamo samo jedan mali deo sveta oko sebe. Ono što izaberemo da opažamo, postaje naša realnost. Tačnije, ta mogućnost da biramo svoja opažanja i svoje reakcije na spoljni svet daje nam ključ kojim možemo da izađemo iz čaure. Ako biramo da želimo opaziti čuda, čuda će nam se dešavati jer se nalaze svuda oko nas. Samo je pitanje da li ih primećujemo i koliko je naše opažanje oslobođeno šablona. Kada dete posmatra vodu ono je fascinirano njenom providnošću, kapljicama, mekoćom, penušanjem, sposobnošću da teče i prolazi između prstiju. Nama su ove stvari već dobro poznate i nismo ni malo fascinirani kad ih vidimo. Šta je od ovog dvoje realnost? Voda i dalje ima sve te odlike, ali ih možemo doživeti u bezbroj različitih emotivnih tonova. Što smo više prisutni u datom trenutku, sa što više rasterećenim umom, sa otvorenošću ka svetu oko sebe, sličniji smo detetu i možemo iznova osećati divljenje prema začuđujućim tvorevinama Božije kreacije. Kada shvatimo da ono što znamo nije konačno, i da je ima toliko toga što bi bilo divno još saznati, postajemo otvoreni. Što manje sudimo, kritikujemo, očekujemo i kontrolišemo više smo jednostavni i stičemo dar da se radujemo jednostavnim stvarima i pojavama. Naša dosadašnja znanja nisu izgubljena, naše vrednosti i kriterijumi i dalje su naša svojina, ali su integrisani na takav način da ne ometaju dalje saznavanje, ne stvaraju mu prepreke rigidnom, šablonskom, ograničavajućom vizijom realnosti. Tada postajemo spremni da iznova zakoračimo putevima čarobne prašine koju bajkovita bića ostavljaju za sobom. Da iznova uživamo u osećaju topline u svetlucavim zimskim noćima, da nam se oči zacakle od zadivljenosti lepotom i dobrotom od kojih je sazdana suština sveta. Sve legende i mitovi starih kultura su stvarne, u njima su sadržani slojevi realnosti kakve su generacije i nacije doživljavale tokom svojih vekovnih saznavanja. A bajke za decu, iako nisu stvarne, čuvaju seme životne mudrosti koje ima moć da u dečijim srcima proklija prelepim plodovima divljenja prema životu u svoj njegovoj lepoti i jednostavnosti, plodovima koje će u kasnijim godinama nositi kao istinski dar detinjstva.

Želim vam da ovaj decembar provedete u izobilju sjajnih, zadivljujućih, čarobnih trenutaka sa vašim najmilijima i sa samima sobom.

Tamara

Fotografija: umetničko delo Amande Klark

 

 

0

Na pragu jesenje tišine

6027_900

Uvek sam se pitala, zašto sam se morala roditi baš krajem novembra? U tom prelaznom trenutku kada je lepota jesenjih boja već počela da iščezava, a čarolija zimskih praznika još nije započela. Sunčevi zraci nas sve ređe greju, a mi polako ulazimo u sivi tunel tmurnih oblaka i tmurnih raspoloženja. Nedavno sam ušla u taj tunel tmurnosti, iako još nije kraj novembra, ali sam ga ovaj put doživela drugačije nego ikad do sad. Počela sam učiti da prihvatam: Da su nam takvi trenuci potrebni i da ih ne trebamo terati od sebe. Da nam ulazak u samoću svoga bića pruža dragoceni uvid u svoju sopstvenu senku koja je uvek tu, samo je nismo svesni. Da je potrebno i tu senku voleti, kao što volemo lepe, svetle, šarmantne delove svoje ličnosti. Da ljubav ne deli dobro od lošeg, svetlost od senke, nego ih objedinjuje u jednu celinu. Da se moram još jako puno istegnuti da bih stigla do ljubavi, i jako puno ohrabriti da bih izašla iz čaure gusenice. Da od samoće ne treba bežati, nego je prigrliti kao prijatelja, čak i kada nema puno toga lepog da nam kaže. Da je potrebno jednostavno voleti, a ako to nismo u stanju, onda što iskrenije moliti za ljubav. I naravno, ljubav je daleko više od odnosa sa jednim ili nekoliko ljudi. Ona je stanje svesti, stanje srca, stanje našeg bića.

Poslednjih godina pokušavam da se više povežem sa prirodom i prirodnim ritmovima, kao što sam već i ranije pisala. Kada je sa dolaskom jeseni počeo da nailazi sivi tunel tmurnosti i tišine, pokušala sam da se povežem sa njim na jedan drugačiji način nego do sada – pre svega da ga prihvatim. Silom prilika se nalazim u situaciji gde sam prilično usamljena, u seoskom ambijentu gde nema puno spoljnih dešavanja, i gde su sve promene u prirodi prisutne sa puno uticaja na raspoloženje. Sa dolaskom jeseni počinje vreme ulaska unutra, kako u kuću tako i u svoju dušu. To je prirodan ciklus. Dani su kraći, počinje da se loži vatra i okuplja oko ognjišta. Sve je manje sunca pa je potrebno grejati se na druge načine. Nekada su se žene u jesenjim i zimskim danima okupljale i zajedno pravile ručne radove. Ljudi su se okupljali po kućama i proslavljali razne religiozne svečanosti, koje većinom odražavaju odnos čoveka i prirodnih sila većih od njega (sa više ili manje autentičnosti, ali to je posebna tema). Kuhinja u kojoj se kuvaju topla jela i peku kolači je oduvek bila omiljeno mesto okupljanja tokom hladnih meseci. Deca su provodila veći deo vremena u kući i više igrala društvene igre, više slušala bajke i priče, više posmatrala i učila ručne radove koje majke i ostale žene kreiraju. U takvom ambijentu, dosada i samoća su prirodan deo jesenjeg i zimskog života. Dasada i samoća nisu stanja koja treba po svaku cenu izbegavati, po svaku cenu ih preplavljivati hrpom površnih čulnih stimulansa koje nudi moderan način života (televizija, internet, sms poruke, isprazni razgovori rekla-kazala), samo da bi se osećali dobro i da bi ugušili taj neki turobni osećaj koji počinje da nas goni iznutra. Samoća je nekada divna prilika za untrašnju refleksiju, za ispoljavanje tuge, bola, razočarenja i ostalih nepoželjnih emocija koje možda u sebi osećamo, kao i za pronalaženje leka – protivotrova: prihvatanje, opraštanje, molitva, donošenje pravih odluka. Isto tako samoća može biti i svetla tačka u našem danu tokom koje se opuštamo od briga, meditiramo, uživamo u ličnim uspesima, u lepim sećanjima, tragamo za inspiracijom, pišemo, čitamo, stvaramo u tišini. Poznato je da su u trenucima samoće i dosade nastala mnoga velika (i mala, ali ne manje značajna) umetnička dela. Jesen nas polako uvodi u raspoloženje u kojem je tišina prirodan deo života, u kojem je unutrašnja kontemplacija naglašena više od spoljašnjih aktivnosti, u kojem izoštravamo svoju moć posmatranja, u kojem razvijamo strpljenje, u kojem pravimo planove za sve kreacije i avanture koje nas čekaju kada iznova ogreje sunce. Jesenju i zimsku tišinu možemo ceniti samo ako se uskladimo sa ritmom prirode, ako pustimo da nas taj tok ponese, ako mu verujemo da nas vodi tamo gde treba. U današnje vreme kada smo otuđeni od prirode pokušavamo one prirodne tokove koji nam ne prijaju da ignorišemo, i da veštački stvaramo uslove koji nam prijaju. Sve se vrti oko površnih čulnih utisaka prijatno-neprijatno. Međutim, zaboravljamo da ignorišući prirodu mi ustvari ignorišemo sami sebe. Sa prirodom smo povezani kao sa majkom, ona nam daje ova tela koja koristimo, a Bog u njih udahnjuje dušu, te smo sa njim povezani kao sa ocem. Kada prihvatimo sav živi svet oko sebe kao povezan sa sobom, čitava slika našeg poimanja se menja, a čulno prijatno-neprijatno, ograničeno samo na ovo jedno naše telo, nije više u prvom planu.

Kako naučiti decu da prihvate dosadu, samoću i tišinu kao prirodne tokove života? Meni je veoma bliska metafora koja je jedan od osnovnih principa Waldorf pedagogije: udisaj i izdisaj. Tok naših aktivnosti treba da prati ritam udisaja i izdisaja. Udisaj su spoljne, dinamične, ekstrovertne aktivnosti, a izdisaj povlačenje od njih, unutrašnja refleksija, odmor i predah. Ovo je princip po kojem funkcioniše sve u prirodi. Ako decu uspemo da usmerimo da prate ovaj ritam svakoga dana, činimo za njih veliku stvar. Da bismo to uspeli moramo prvo mi sami početi da se krećemo u tom ritmu. Koliko puta sebe preopterećujemo radom, zadacima, socijalnim interakcijama, planovima? Da li pružamo sebi dovoljno vremena, i dovoljno često u toku dana, da predahnemo, da ne radimo ništa, da se umirimo i obnovimo? Ako želimo da naša deca imaju takve trenutke, koji su im neophodni za zdrav razvoj, moramo i mi sa njima učestvovati u tome, jer dok su mali oni sami još nisu sposobni da se dobrovoljno povuku od aktivnosti radi odmora. Jako često su dečije emotivne erupcije upravo alarm da im je potreban odmor i opuštanje od napetosti, a oni sami ne umeju da ga isključe. Rešenje nije u nekim magičnim formulama kako postupati kada do toga dođe, nego u postojanom, svakodnevnom ritmu po principu udisaja i izdisaja. Odmor ne znači samo spavanje. To može biti i pažljivo slušanje priče, organizovanje kućnog lutkarskog pozorišta, lešakrenje sa roditeljima u opuštenom čavrljanju i sa puno dodira, tiho obavljanje neke jednolične aktivnosti kao što je bojanje, nizanje perli, igranje sa testom, ili neka druga senzorna aktivnost gde se dete fokusira na dodir i utiša za spoljna dešavanja. Svako dete je jedinstveno i potrebno je da otkrijemo koje aktivnosti našem detetu pružaju relaksaciju i regeneraciju koja mu je toliko potrebna. To je takođe povezano i sa razvojnim fazama, i možda će se te aktivnosti menjati tokom njihovog rasta. Na primer, seka i bata dok su bili manji nisu mogli na miru da poslušaju priču, već bi odmah hteli da se igraju toga što su čuli. Za njih je priča pred spavanje značila ne opuštanje nego razbuđivanje za novu igru, tako da im dugo vremena nisam pričala priče pred spavanje nego u toku dana. Kasnije se to promenilo i sada ne možemo zamisliti odlazak na spavanje bez priče. Po mome dosadašnjem iskustvu, zaista moramo odbaciti svaku rigidnost i nametanje deci krutih pravila zasnovanih na nekim našim vremenskim rasporedima, ali je od suštinske važnosti da uhvatimo ritam koji će nas voditi kroz dane i mesece u jednom neopterećenom a opet kontinuiranom toku, poput talasa reke koji se jasno kreću prema svome cilju ali imaju dovoljno širine u rečnom koritu za svoj razigrani ples.

Iako sam na početku teksta ispričala svoju ličnu priču prolaska kroz period turobnih osećanja, nije mi cilj da promovišem jesen kao sinonim za turobnost. Ono što sam želela preneti je da treba prihvatiti život kao cikličan proces u kojem se pojavljuju kako prijatna tako i neprijatna osećanja i da se treba hrabro suočavati sa svim neprijatnostima umesto bežati od njih. Da je introvertnost deo prirodnog ritma jeseni i zime, kao što je ekstrovertnost deo prirodnog ritma proleća i jeseni. Introvertnost nosi tišinu i samoću što se sa ekstrovertnog pogleda na svet tumači kao dosada. Iako možemo biti više jedan ili drugi tip ličnosti, pravi samorazvoj obuhvata ravnotežu oba principa, i što se više uspemo pomiriti sa oba, imaćemo više sreće i ispunjenosti tokom svih godišnjih doba i životnih promena. Kao što je Keri na svom divnom homeshcooling blogu ovih dana napisala: „Ovo doba godine nas nagoni da pažljivije negujemo svoj duhovni rad koji će nas održavati tokom tame i hladnoće zime. Kako svetlost bledi, pitamo se gde je smešteno svetlo u našoj duši i na koji način ono svetli prema čovečanstvu?“ (https://theparentingpassageway.com/2016/11/03/darkness-and-freedom/)

Toplu, mirnu, tihu i radošću ispunjenu jesen vam želim!

Tamara

 

 

 

 

8

Zašto ponekad ne pišem

Ponekad dođu periodi kada se tok moga pisanja privremeno zaustavi, a ovo su neki od razloga za to:

Zato što je pisanje čin davanja, a ja ponekad nemam šta da dam, nego mi je potreno da uzimam.

Zato što je pisanje čin stvaranja, a ja ponekad osećam da je stvaralačka snaga u meni utihnula i da čeka neki bolji momenat za ispoljavanje.

Zato što mi je energija usredsređena na druge aktivnosti koje su mi u datom trenutku važnije i zahtevnije od pisanja.

Zato što ne želim da se osećam obaveznom da pišem nego slobodnom da pišem kada imam pravu inspiraciju za to.

Zato što osećam veeeeliku potrebu za spavanjem, odmorom i unutrašnjim obnavljanjem.

Zato što mi je potrebno da budem sama sa sobom i svojom tišinom.

Zato što mi je potrebno da čitam, učim, primam i upijam.

Zato što me neka ideja ili projekat toliko zanese da zaboravim na sve ostalo.

Zato što mi bude teško da izrazim osećanja rečima.

Zato što nemam vremena da sedim dovoljno dugo da bih pohvatala sve te naviruće ideje i pretočila ih u pisanu reč.

Zato što sam još uvek u slow motion ritmu koji je vladao pre današnjeg globalnog ubrzanja.

Zato što je multitasking koji majčinstvo zahteva veština koju još uvek pokušavam da savladam.

Zato što ja u svome umu stalno pišem, samo što nemam dovoljno vremena i pokretačkog impulsa da to stavim na papir (tačnije, na ekran!).

Zato što su, možda, ovo samo izgovori za to što ne ulažem dovoljno truda u nešto što volim i znam da treba da radim……. ali čak i ako jesu, dajem sebi za pravo da ih koristim, mireći se sa svojim priznanjem da i nisam baš savršena kakvu sam sebe do nedavno zamišljala…. i trenutno je to za mene vrednija spoznaja od svih koje sam mogla da napišem, a nisam.

Sutra će možda sve izgledati drugačije, i unapred se radujem tome. Zato što jedna od važnih životnih tajni glasi:  kao što posle kiše dolazi sunce, tako i posle tišine dolazi pesma.

Sa ljubavlju,

Tamara

dscn2011