0

U zagrljaju leta

Dok gledam kako bata i seka prskaju vodu u vis i raduju se kapljicama koje padaju po njima kroz zrake vrelog popodnevnog sunca razmišljam kako je ovo prava slika leta. Skakanje kroz vodu koja telu pruža nesputanu lakoću i osećaj svežine. Igra kapljica i sunčevog sjaja kao spoj savršenog sklada između onoga što izgleda nespojivo – vode i vatre. Nemir neobuzdane radosti kao talasi koji se šire od njihovog skakanja. Cika, vika, graja, i opiranje bilo kakvom pozivu za predah. Oni su sada u zagrljaju sunca i vode, u zagrljaju leta u kojem nema puno vremena za predah!

Leto je vreme širenja i rasta. Leto je vreme kada se naše ruke široko otvaraju da prigrle radost, igru, pokret, zagrljaj. Leto je vreme kada se naše korpe pune izobiljem plodova prirode koja je u svom punom cvatu. Leto je vreme kada se naša tela i oči napajaju toplinom i svetlošču sunčevog sjaja, a naša srca toplinom i svetlošću ljubavi koja se širi kroz velikodušne darove Majke Prirode. Leto je vreme kada život buja oko nas pružajući nam priliku da se uključimo svojim unutrašnjim stvaralačkim energijama, i doprinesemo manifestaciji ljubavi i lepote koja buja oko nas. Dobijajući toplinu i svetlost u izobilju, dobijajući ukuse i slatkoću plodova prirode u izobilju, imamo obavezu da uzvratimo pružajući toplinu, svetlost i slatkoću ljudima i živom svetu oko sebe. Da li ćemo kuvati pekmez i voćne sirupe, sakupljati lekovito bilje, zalivati i negovati cveće, praviti  bukete i cvetne vence, ili ćemo se truditi da što više poklanjamo, grlimo, i obradujemo one koje volimo – ako ove aktivnosti činimo kao ponudu u znak zahvalnosti za ljubav kojom nas Bog obasipa tokom ovog velikodušnog godišnjeg doba, sigurno ćemo dobiti unutrašnju sreću i zadovoljstvo koje će naše leto učiniti posebnim doživljajem, za pamćenje. Jer, treba da znamo da se sreća ne dobija iz nekog spoljašnjeg izvora. Sreća je isključivo pitanje našeg unutrašnjeg doživljaja stvarnosti koja se dešava oko nas.

Ovaj koncept je suprotan uvreženom mišljenju da sreća dolazi spolja i da prema tome treba što više prirodnih resursa oko sebe iskoristiti za lično uživanje i korist. Pod ovim utiskom se kod većine modernih ljudi današnjice leto vidi kao prilika za što veće uživanje. Uživanje u telesnim užicima, telesnom izgledu i trošenju velike količine novca da bi se obezbedio dobar telesni izgled radi što većeg užitka. I onaj mali odmor koji ljudi dobiju od godišnjeg rada se potroši na trud da se što bolje izgleda i što više uživa, što neminovno nosi sa sobom i puno trošenja. Ne samo trošenja novca nego i trošenja energije. Ne mislim da je uživanje i trošenje samo po sebi loše, ali preterano, besmisleno i egoistično uživanje i trošenje nam donosi više štete nego prave koristi. Preterano izlaganje sunčevoj toploti i svetlosti dovodi do isušivanja i prženja. To nam se može desiti ako želimo od leta da izvučemo što više sebičnog uživanja. To nam se takođe može desiti i ako se preopteretimo radom i obavezama bez zadovoljstva, odmora i druženja. I jedno i drugo su znaci da preterujemo, da želimo uzeti više nego što nam je uistinu potrebno, bez obzira da li pripremamo enormne količine zimnice i ne izlazimo na sunce ni među ljude jer nemamo vremena, ili po celi dan pržimo telo na plaži dok ne pocrveni kao rak, a pre toga smo ga izmučili kojekakvim dijetama da bismo izgledali što više u formi. Leto nas po svojoj prirodi preplavljuje ekstrovertnim i koleričnim temperamentom koji nas može jako iscrpiti ako mu se prepustimo bez granica. Zato nam je svima tokom leta u većoj meri potrebna voda – da nas osveži, rashladi i umiri svojom energijom koja je suprotna vatrenoj. Osim vode u fizičkom obliku njenu smirujuću energiju možemo dobiti tokom popodnevnog čitanja u hladovini, jutarnje meditacije, bosonogog hodanja po jutarnjoj rosi, trenutaka introvertnosti i povlačenja u sebe, makar na kratko. Ovo povremeno smirivanje je potrebno i deci tokom letnjih meseci, iako se oni tome protive i uživaju u zabavi i telesnim aktivnostima do svoga maksimuma. Osim vode i voća osvežiće ih i čitanje, pričanje priča, leškarenje u hladovini sobe ili drveta u bašti, igranje sa glinom ili u pesku, trenuci sanjarenja u samoći.

Uživajmo tokom leta u čulnim senzacijama, druženju, zabavi, obilju prirode i sunčevoj toploti, jer leto je za to namenjeno. Ali ne zaboravimo da veliki priliv sunčeve energije uravnotežimo malim dozama mesečevog osveženja kroz dodir sa vodom i povremenim povlačenjem u sebe. I nikako ne zaboravimo da budemo zahvalni na darovima koje nam život pruža, i trudimo se da uzvratimo koliko možemo, naročito najbližima.

Pitaću vas ista pitanja koja sebi postavljam ovog leta:

Kako uživate u ovom letu? Koliko ste svesni da oko vas ima puno razloga za radost? Da li se dovoljno radujete? Da li osećate zahvalnost? Da li je kreativna snaga u vama dovoljno ispoljena?

Topli letnji pozdrav…

Photocase

Advertisements
0

Indija kroz moj prozor

Prvi susret sa Indijom može da bude veoma zbunjujući. Doživljaj meteža koji vlada na ulicama bilo kojeg indijskog grada može da izazove osećaj velikog iznenađenja, skoro neverice, kod nekoga ko je navikao na ustaljeni red života na zapadu. Ljudi, automobili, rikše, biciklovi, krave, koji se susreću i mimolilaze u rastojanjima od jednog milimetra, u bujicama kojima kao da nema kraja. Sve prodavnice su otvorene poput izloga, i u njima se sedi, leži, jede, šije i drema, u trenucima kada neko iz njih ne viče da uđeš unutra da bi dobio najkvalitetniju robu po najjeftinijoj ceni. Po svim sporednim uličicama, po svim mogućim rupama i stepenicama sede ljudi, prolaze, odlaze, viču, razgovaraju, gledaju te crnim, vatrenim pogledima bez imalo ustručavanja. Prosjaci zapanjujuće izvrnutih i uvrnutih udova ti presreću put i traže milostinju, gledajući te ne baš „milosrdnim“ nego zahtevajućim pogledom. Kao i prodavci bilo čega, kojima iz očiju kipti zahtev da kupiš njihovu robu. Kao i vozači rikši koji se svakog minuta zaustavljaju pored tebe da pitaju da li ti treba njihova usluga. Da ne spominjem “nevidljive” kradljivce koji vrebaju na svakom koraku da te oslobode težine novčanika koji nosiš sa sobom (i koji je zato najsigurnije nositi uz telo ispod spoljašnje odeće, što skrivenije od pogleda prolaznika). Okružena mnoštvom očiju koje te gledaju direktno sa velikom snagom volje, zahtevajući ovo i ono od tebe, u isto vreme čula bombardovanih jarkim bojama ženskih sarija i mirisima ljutih mešavina začina iz restorana i opojno slatkog dima mirisnih štapića koji se izvijaju sa malih oltara u prodavnicama, čaj-šopovima i taksijima,počinješ da se osećaš prvo hipnotisano, zatim umorno, i na kraju uspaničeno sa željom da se što pre sakriješ u svoju hotelsku sobu u kojoj ipak imaš koliko-toliko kontrolu nad okruženjem i dešavanjima.

Ovaj intenzivni splet pokreta, glasova i komešanja sačinjava niti kojima je ispleten čarobni ćilim života u Indiji. Ono što je u njemu najčudnije i najčarobnije je postojanje neke vrste harmonije u preplavljujućem haosu koji vlada. To je najočiglednije na primeru njihovog saobraćaja. Na prvi pogled po putevima vlada potpuna ludnica, bez pravila i zakona, sa automobilima koji idu jedni drugima u susret kao da će se sudariti, a onda u zadnjem sekundu se mimoiđu na milimetarskom rastojanju. Kada bi neko sa zapada bio prinuđen da vozi u takvim uslovima sigurna sam da bi nakon pola sata doživeo nervni slom. A u Indiji je to svakodnevna, neprimetna, obična rutina. Na isti način sva njihova telesna kretanja odišu spretnošću, prosto kao da među njima teče neki nevidljivi fluid koji im omogućava da se glatko kreću i neprimetno mimoilaze, bez napora i nervoze. Od kada sam prvi put kročila u Indiju pa sve do danas, ova njihova osobina me ne prestaje iznova oduševljavati, pa čak izazivati divljenje (uprkos raznim njihovim manama i nedostacima kojih sam u međuvremenu postala svesna). I često sam pokušavala da dokučim tajnu iz koje izvire ova njihova, za mene zaista čarobna sposobnost. Kada sam savladala prvo čuđenje i nesigurnost u dodiru sa indijskom gužvom, počela sam da uživam šetajući po njihovim pijacama i osećajući tu vibraciju energetske usklađenosti koja me je nosila kao talas u struji jedne vesele i živahne reke.

Jedan od razloga sigurno mora biti u činjenici da Indijci dele svoj neposredan telesni prostor sa puno ljudi. Da bi se živelo u takvoj telesnoj bliskosti sa ljudima oko sebe moramo razviti mnogo veću prilagodljivost nego kada imamo puno prostora samo za sebe. Već od samog rođenja, Indijci svojim bebama dozvoljavaju da se prevrću jedne preko drugih, stavljaju ih da leže zajedno na istom krevetu (ili ćebetu) i ne sputavaju njihove prirodne kretnje. Drugi razlog je sigurno u tome da Indijci od malih nogu uče svoju decu svim vrstama praktičnih delatnosti kojima se i roditelji bave, bilo da je to kuvanje, šivenje, obrađivanje drveta, rad na zemlji, prodavanje u šopu ili služba u hramu. Moj muž u polušali ima običaj da kaže kako svaki muškarac ili žena u Indiji zna da savršeno valja čapati – koga god sa ulice da uvedeš u kuhinju to će znati da uradi! Jednom je jedan gost Indijac stvarno ušao u kuhinju hotela u Austriji gde moj muž radi zahtevajući neko pecivo, a onda je i sam zasukao rukave da pokaže kako to treba napraviti. Pošto ima puno iskustva sa Indijcima Ištvan se samo nasmejao na njegov gest i upitao ga: Kako to da vi svi u Indiji znate da pravite dobar čapati? Odgovor je bio: Zato što u detinjstvu pomažemo mami da ih pravi.(A mislim da u tom valjanju čapatija ima nešto stvarno privlačno za decu, jer seka i bata obožavaju da ih prave isto koliko vole da ih jedu!)

Moje divljenje ne izaziva samo njihova puka telesna spretnost, nego savitljivost, elastičnost, prilagodljivost, tolerancija, uravnoteženost i uzemljenost koje se kriju iza toga. To nije nešto što se može “nabildovati” kao sportska veština. To je nešto što prožima sve nivoe bića, i što Indijci očigledno stiču samim svojim rođenjem, kao jedno od mnogobrojnih darova svoga bogatog nasleđa. U poređenju sa njima, u načinima kako se krećemo, baratamo sa predmetima oko sebe, obavljamo neke uobičajene aktivnosti kao što je vožnja bicikla na primer, mi zapadnjaci u većini slučajeva izgledamo kruto i nespretno. To ja najtačnije opisala jedna moja prijateljica, dok smo zajedno stojale na obali Gange i posmatrale indijskog dečačića od nekih 8 ili 9 godina kako upravlja čamcem: Dok gledam ovo dete osećam se kao invalid!

Kao što su im telesni pokreti spretni i elastični, takvi su im i umovi. Granice mogućih ishoda određene situacije kod njih nisu nimalo krute nego vrlo savitljive. Oni uspevaju da uđu u prepun autobus sa ogromnim tovarom na leđima bez da trepnu, na biciklo natovare stvari za koje ni u snu ne biste pomislili da je moguće da ih prevoziš, u rikšu primaju putnike i kada pomisliš da je nemoguće da stane još ni igla. Kad god treba rešiti neku administrativnu stvar ili bilo koju vrstu projekta, nikada ne treba odustati čak i kada stvari izgledaju nemoguće, jer u Indiji je sve moguće. Ne samo zato što vlada korupcija, nego zato što oni zaista reaguju na snagu uma. Ko ima jaču želju i sa jačom umnom snagom je pokušava sprovesti, može da pomeri takozvane granice onoga što naizgled nije dozvoljeno i onoga što naizgled nije moguće. To je nepisano pravilo života u Indiji – neprekidno sučeljavanje tvoje volje i volje prodavaca, pomoćnika, službenika, komšija i prolaznika. Pošto pravila nisu tako čvrsto utemeljena kao u sređenim državama zapadnog sveta, ljudima koji dolaze iz tih država je teško i naporno (barem dok se ne naviknu) da žive u takvim uslovima u kojima se od njih zahteva neprekidna pažnja, budnost i svesnost o postojanju rastegljivih mogućnosti u svakom aspektu života, kako pozitivnih tako i negativnih (možeš biti prevaren u sekundi, a možeš upoznati i najmilosrdniju osobu svog života koja se baš tu stvorila da ti pomogne!). Sa druge strane, to je upravo onaj elemenat koji životu u Indiji daje neodoljivi šarm neprekidne pustolovine, zabiberen egzotičnim čulnim nadražajima koji te raspaljuju, a istovremeno ljuljuškaju na jastucima Hiljadu i jedne noći. Nije ni čudo što se za Indiju oduvek najviše interesuju ljudi skloni ekstremnim iskustvima kao što su umetnici, duhovni tragaoci i frikovi od hipi doba pa sve do današnjeg elektro-tehno-talasa.

Zato boravak u Indiji uvek, skoro nepogrešivo, menja ljude koji je posete, naročito one koji u njoj borave duže vremena. Zato što u nama neminovno budi prvo nesigurnost i strah od snalaženja u džungli spontanog haosa koji vlada, ali i duboke snage koje nismo ni znali da nosimo u sebi (ukoliko pre toga uspaničeno ne pobegnemo, hahaha). U Indiji smo prisiljeni da budemo jaka osoba, ličnost koja zna šta hoće i šta neće, koja zna da se suprotstavi da ne bi bila iskorištena i pregažena, i koja zna da ostvari svoje namere uprkos mogućim preprekama. Ta snaga ličnosti uopšte ne mora biti tipa agresivnog laktaša koji se probija i usput “ubija” sve oko sebe, što je uglavnom pravilo snalaženja u džungli modernog zapadnog sveta. U Indiji snaga znači autentičnost, postojanost namere, sposobnost prodiranja do nečijeg srca i nečije savesti, vernost svojim principima, tolerancija, strpljenje, prilagodljivost i elastično razmišljanje. U Indiji smo pre ili kasnije prisiljeni da ispoljimo sebe onakve kakvi jesmo, sa svojim manama ali i snagama koje leže skrivene u nama. Tamo su zidovi između čoveka i prirode koja ga okružuje mnogo manji I mnogo tanji nego što smo ih podigli u zapadnoj civilizaciji, i samim tim su manji zidovi između naše spoljašnjosti i naše istinske prirode. U Indiji je stvarnost ogoljena i žilava, kao prljavština po ulicama i spaljivanje mrtvog tela na obali svetih reka. Ali osim prljavštine tamo ćete naći najlepše građevine od kamena i mermera, najskupocenije materijale i parfeme, najuzvišenije filozofske postulate, a dok se spaljuje mrtvo telo na obali jedne od mnogobrojnih svetih reka rođaci i prijatelji uz pesmu i muziku ispraćaju dušu pokojnika u novi život.

U Indiji se čvrsto stoji na zemlji, bosih nogu, povezano sa korenima. Jedan od najlepših darova Indije je bila mogućnost da bosih nogu hodam po njenom tlu. Zato moje srce rezonira sa ovim rečima koje je napisao Karl Jung još davne 1938 godine nakon posete Indiji: “Sasvim je mogućno da je Indija autentični svet, i da beli čovek živi u ludnici punoj apstrakcija… Život se u Indiji još uvek nije povukao u čauru glave. On još uvek predstavlja celokupno telo koje živi. Nije nikakvo čudo što se Evropljanin tu oseća kao da sanja; čitav život Indije je nešto o čemu on može samo da sanja. Kada hodate bosonogi, ne postoji opasnost da zaboravite na zemlju!”

U Indiji sam upoznala sebe bez maski i ulepšavanja. Tamo sam bila suočena sa svojim najdubljim strahovima, i tamo sam shvatila koliko snage ima u meni. Tamo sam prvi put naučila kako da se žestoko naljutim i odbranim sebe. Tamo sam osetila koji su moji najveći izazovi i “unutrašnji demoni” koje treba da savladam. Tamo sam shvatila da je priroda živa, da nam uzvraća onako kako se mi ponašamo prema njoj, i da je život večan. Tamo sam poverovala da Bog sigurno postoji i da brine o nama, iako sam ranije uvek sumnjala u to. Tamo sam doživela prve osećaje ushićenosti zbog Božije ljubavi i velikodušnosti, i odlučila da je put prema Njemu onaj koji će me voditi dalje. Ovo sam sve doživela još pri prvim posetama Indiji, kada sam tek postala punoletna i “ispilila se iz ljuske jajeta”. Tada još nisam sve na ovaj način razumela, ali kada pogledam unazad vidim da sam već tada postala ono što sam sada, kao skica koja se tokom godina popunjavala bojama i zaokruživala u sliku.

I pogodite šta – danas mi više nije važno da li živim u Indiji ili na nekom drugom mestu. Ja Indiju nosim u sebi, upravo ovu Indiju koju sam opisala, koja je odredila putokaz moga života i otkrila mi moj sopstveni lik u ogledalu večnosti.

Namaskar!

fotografija: Kristina Radnić

 

0

Čarobna prašina u decembru

winters-dream

Decembar je mesec praznika i poklona. Mesec koji dočekuje zimu i u kojem padaju prvi snegovi. Mesec u kojem se ušuškao najkraći dan i najduža noć u godini. Mesec koji privodi kraju jedan životni ciklus i najavljuje novi početak, nove nade i nove ciljeve. Mesec koji miriše na cimet i medenjake. Mesec zvončića u čijoj zvonjavi se kriju obećanja porodične sreće, radosti i dečijeg smeha. Mesec u kojem zvezde svetlucaju kako na nebu tako i na zemlji. Mesec velikih iščekivanja, ali i velikih razočarenja kada se praznična čarolija rasprsne i ostavi za sobom realnost svakodnevnog, odgovornog, odraslog života.

Iako mi ide na živce komercijalna mašinerija koja se baš u ovom mesecu više nego ikada pretvori u pravu zver-oktopusa sa bezbroj šljaštećih pipaka koji mame našu pažnju i energiju u bezbroj besmislenih i ispraznih aktivnosti i troškova, moram priznati da ipak volim decembar. Tačnije, dete u meni voli decembar. Ono pamti sva nekadašnja iščekivanja tog nekog posebnog doživljaja koji obećavaju praznici oko Nove Godine. Jelka, ukrasi, pokloni, Deda Mraz, nasmejani i raspevani roditelji, sneg, zimska bajka, vreme koje je stalo i pretočilo se u trenutak zajedničke sreće, svetle tačke na traci detinjih sećanja. Kasnije kao devojka sam uglavnom bila razočarana novogodišnjim proslavama jer mi nisu pružale to neko posebno, specijalno, čarobno iskustvo koje je dete u meni pamtilo i očekivalo da se ponovi. Svojim odraslim umom sam shvatila da je to dan kao i svi drugi, mnogo puta čak i lošiji od drugih. Kasnije kao žena sam prestala da slavim i primećujem Novu Godinu kao bilo šta posebno. Kada sam otišla da živim u Indiju bila sam okružena sasvim drugim religioznim tradicijama među kojima je Božić bio vrlo neupadljiv, a Nova Godina bleda senka Divali-ja, takozvane indijske Nove Godine. Međutim, od kada sam dobila decu, Božić i Nova Godina su opet postali važni porodični događaji i prilika da slavimo, ukrašavamo, poklanjamo, radujemo se i volimo. Takve prilike su uvek dobrodošle u životu sa malom decom.

Mene u decembru obuzima poriv da se valjam u čarobnoj prašini koju za sobom ostavljaju vile i vilenjaci bajkovitog sveta moje mašte. Njihovim tragovima se vraćam u zasenjene hodnike detinjstva, začaranog divljenjem prema nesvakidašnjem svetu u kome su čuda moguća i u kome dobro uvek nadvlada zlo. Hodajući zemljom bajki dete u meni se uvek iznova neumorno raduje čaroliji nebrojenih mogućnosti da se izraze lepota i dobrota od kojih je sazdana sama bit postojanja. Jedna od osnovnih razlika kojom se dečiji svet razlikuje od sveta odraslih je prisustvo začuđenosti i divljenja životnim oblicima koji se rasprostiru svuda oko nas. To je najveći blagoslov procesa saznavanja: ushićenost novim otkrićima, uzbuđenje usled sticanja novih uvida, zadovoljstvo usled savladavanja novih veština. Ovo su osećanja kojima su ispunjene godine detinjstva i mladosti. Nakon toga, nakon što smo stekli utisak da smo sve važno saznali i savladali, imamo tendenciju da se učaurimo u svom doživlajaju realnosti koju organizujemo prema dosadašnjim saznanjima. Sve se teže odvažujemo na dalja istraživanja, propitivanja, eksperimentisanja i izlaganja riziku da se naš osećaj kontrole života i okolnosti poljulja. U neku ruku to jeste opravdano ispunjenje potrebe za sigurnošću, ali u takvom životu predvidive organizovanosti uglavnom nema mesta za osećaje začuđenosti i divljenja, koji su nekada dok smo bili deca hranili našu dušu uvek novom svežinom i poletom. I kada dete poželi da mu ispričamo bajku osetimo se umorni i bezvoljni jer smo odavno u bajke prestali da verujemo i umesto toga smo poverovali da je život sivilo bez boja ispunjeno rutinom ili pak teška, bolna, surova borba za opstanak. Ali ustvari, život nam je takav samo zato što smo u to poverovali.

Mi smatramo realnošću ono što opažamo, a opažamo samo jedan mali deo sveta oko sebe. Ono što izaberemo da opažamo, postaje naša realnost. Tačnije, ta mogućnost da biramo svoja opažanja i svoje reakcije na spoljni svet daje nam ključ kojim možemo da izađemo iz čaure. Ako biramo da želimo opaziti čuda, čuda će nam se dešavati jer se nalaze svuda oko nas. Samo je pitanje da li ih primećujemo i koliko je naše opažanje oslobođeno šablona. Kada dete posmatra vodu ono je fascinirano njenom providnošću, kapljicama, mekoćom, penušanjem, sposobnošću da teče i prolazi između prstiju. Nama su ove stvari već dobro poznate i nismo ni malo fascinirani kad ih vidimo. Šta je od ovog dvoje realnost? Voda i dalje ima sve te odlike, ali ih možemo doživeti u bezbroj različitih emotivnih tonova. Što smo više prisutni u datom trenutku, sa što više rasterećenim umom, sa otvorenošću ka svetu oko sebe, sličniji smo detetu i možemo iznova osećati divljenje prema začuđujućim tvorevinama Božije kreacije. Kada shvatimo da ono što znamo nije konačno, i da je ima toliko toga što bi bilo divno još saznati, postajemo otvoreni. Što manje sudimo, kritikujemo, očekujemo i kontrolišemo više smo jednostavni i stičemo dar da se radujemo jednostavnim stvarima i pojavama. Naša dosadašnja znanja nisu izgubljena, naše vrednosti i kriterijumi i dalje su naša svojina, ali su integrisani na takav način da ne ometaju dalje saznavanje, ne stvaraju mu prepreke rigidnom, šablonskom, ograničavajućom vizijom realnosti. Tada postajemo spremni da iznova zakoračimo putevima čarobne prašine koju bajkovita bića ostavljaju za sobom. Da iznova uživamo u osećaju topline u svetlucavim zimskim noćima, da nam se oči zacakle od zadivljenosti lepotom i dobrotom od kojih je sazdana suština sveta. Sve legende i mitovi starih kultura su stvarne, u njima su sadržani slojevi realnosti kakve su generacije i nacije doživljavale tokom svojih vekovnih saznavanja. A bajke za decu, iako nisu stvarne, čuvaju seme životne mudrosti koje ima moć da u dečijim srcima proklija prelepim plodovima divljenja prema životu u svoj njegovoj lepoti i jednostavnosti, plodovima koje će u kasnijim godinama nositi kao istinski dar detinjstva.

Želim vam da ovaj decembar provedete u izobilju sjajnih, zadivljujućih, čarobnih trenutaka sa vašim najmilijima i sa samima sobom.

Tamara

Fotografija: umetničko delo Amande Klark

 

 

0

Na pragu jesenje tišine

6027_900

Uvek sam se pitala, zašto sam se morala roditi baš krajem novembra? U tom prelaznom trenutku kada je lepota jesenjih boja već počela da iščezava, a čarolija zimskih praznika još nije započela. Sunčevi zraci nas sve ređe greju, a mi polako ulazimo u sivi tunel tmurnih oblaka i tmurnih raspoloženja. Nedavno sam ušla u taj tunel tmurnosti, iako još nije kraj novembra, ali sam ga ovaj put doživela drugačije nego ikad do sad. Počela sam učiti da prihvatam: Da su nam takvi trenuci potrebni i da ih ne trebamo terati od sebe. Da nam ulazak u samoću svoga bića pruža dragoceni uvid u svoju sopstvenu senku koja je uvek tu, samo je nismo svesni. Da je potrebno i tu senku voleti, kao što volemo lepe, svetle, šarmantne delove svoje ličnosti. Da ljubav ne deli dobro od lošeg, svetlost od senke, nego ih objedinjuje u jednu celinu. Da se moram još jako puno istegnuti da bih stigla do ljubavi, i jako puno ohrabriti da bih izašla iz čaure gusenice. Da od samoće ne treba bežati, nego je prigrliti kao prijatelja, čak i kada nema puno toga lepog da nam kaže. Da je potrebno jednostavno voleti, a ako to nismo u stanju, onda što iskrenije moliti za ljubav. I naravno, ljubav je daleko više od odnosa sa jednim ili nekoliko ljudi. Ona je stanje svesti, stanje srca, stanje našeg bića.

Poslednjih godina pokušavam da se više povežem sa prirodom i prirodnim ritmovima, kao što sam već i ranije pisala. Kada je sa dolaskom jeseni počeo da nailazi sivi tunel tmurnosti i tišine, pokušala sam da se povežem sa njim na jedan drugačiji način nego do sada – pre svega da ga prihvatim. Silom prilika se nalazim u situaciji gde sam prilično usamljena, u seoskom ambijentu gde nema puno spoljnih dešavanja, i gde su sve promene u prirodi prisutne sa puno uticaja na raspoloženje. Sa dolaskom jeseni počinje vreme ulaska unutra, kako u kuću tako i u svoju dušu. To je prirodan ciklus. Dani su kraći, počinje da se loži vatra i okuplja oko ognjišta. Sve je manje sunca pa je potrebno grejati se na druge načine. Nekada su se žene u jesenjim i zimskim danima okupljale i zajedno pravile ručne radove. Ljudi su se okupljali po kućama i proslavljali razne religiozne svečanosti, koje većinom odražavaju odnos čoveka i prirodnih sila većih od njega (sa više ili manje autentičnosti, ali to je posebna tema). Kuhinja u kojoj se kuvaju topla jela i peku kolači je oduvek bila omiljeno mesto okupljanja tokom hladnih meseci. Deca su provodila veći deo vremena u kući i više igrala društvene igre, više slušala bajke i priče, više posmatrala i učila ručne radove koje majke i ostale žene kreiraju. U takvom ambijentu, dosada i samoća su prirodan deo jesenjeg i zimskog života. Dasada i samoća nisu stanja koja treba po svaku cenu izbegavati, po svaku cenu ih preplavljivati hrpom površnih čulnih stimulansa koje nudi moderan način života (televizija, internet, sms poruke, isprazni razgovori rekla-kazala), samo da bi se osećali dobro i da bi ugušili taj neki turobni osećaj koji počinje da nas goni iznutra. Samoća je nekada divna prilika za untrašnju refleksiju, za ispoljavanje tuge, bola, razočarenja i ostalih nepoželjnih emocija koje možda u sebi osećamo, kao i za pronalaženje leka – protivotrova: prihvatanje, opraštanje, molitva, donošenje pravih odluka. Isto tako samoća može biti i svetla tačka u našem danu tokom koje se opuštamo od briga, meditiramo, uživamo u ličnim uspesima, u lepim sećanjima, tragamo za inspiracijom, pišemo, čitamo, stvaramo u tišini. Poznato je da su u trenucima samoće i dosade nastala mnoga velika (i mala, ali ne manje značajna) umetnička dela. Jesen nas polako uvodi u raspoloženje u kojem je tišina prirodan deo života, u kojem je unutrašnja kontemplacija naglašena više od spoljašnjih aktivnosti, u kojem izoštravamo svoju moć posmatranja, u kojem razvijamo strpljenje, u kojem pravimo planove za sve kreacije i avanture koje nas čekaju kada iznova ogreje sunce. Jesenju i zimsku tišinu možemo ceniti samo ako se uskladimo sa ritmom prirode, ako pustimo da nas taj tok ponese, ako mu verujemo da nas vodi tamo gde treba. U današnje vreme kada smo otuđeni od prirode pokušavamo one prirodne tokove koji nam ne prijaju da ignorišemo, i da veštački stvaramo uslove koji nam prijaju. Sve se vrti oko površnih čulnih utisaka prijatno-neprijatno. Međutim, zaboravljamo da ignorišući prirodu mi ustvari ignorišemo sami sebe. Sa prirodom smo povezani kao sa majkom, ona nam daje ova tela koja koristimo, a Bog u njih udahnjuje dušu, te smo sa njim povezani kao sa ocem. Kada prihvatimo sav živi svet oko sebe kao povezan sa sobom, čitava slika našeg poimanja se menja, a čulno prijatno-neprijatno, ograničeno samo na ovo jedno naše telo, nije više u prvom planu.

Kako naučiti decu da prihvate dosadu, samoću i tišinu kao prirodne tokove života? Meni je veoma bliska metafora koja je jedan od osnovnih principa Waldorf pedagogije: udisaj i izdisaj. Tok naših aktivnosti treba da prati ritam udisaja i izdisaja. Udisaj su spoljne, dinamične, ekstrovertne aktivnosti, a izdisaj povlačenje od njih, unutrašnja refleksija, odmor i predah. Ovo je princip po kojem funkcioniše sve u prirodi. Ako decu uspemo da usmerimo da prate ovaj ritam svakoga dana, činimo za njih veliku stvar. Da bismo to uspeli moramo prvo mi sami početi da se krećemo u tom ritmu. Koliko puta sebe preopterećujemo radom, zadacima, socijalnim interakcijama, planovima? Da li pružamo sebi dovoljno vremena, i dovoljno često u toku dana, da predahnemo, da ne radimo ništa, da se umirimo i obnovimo? Ako želimo da naša deca imaju takve trenutke, koji su im neophodni za zdrav razvoj, moramo i mi sa njima učestvovati u tome, jer dok su mali oni sami još nisu sposobni da se dobrovoljno povuku od aktivnosti radi odmora. Jako često su dečije emotivne erupcije upravo alarm da im je potreban odmor i opuštanje od napetosti, a oni sami ne umeju da ga isključe. Rešenje nije u nekim magičnim formulama kako postupati kada do toga dođe, nego u postojanom, svakodnevnom ritmu po principu udisaja i izdisaja. Odmor ne znači samo spavanje. To može biti i pažljivo slušanje priče, organizovanje kućnog lutkarskog pozorišta, lešakrenje sa roditeljima u opuštenom čavrljanju i sa puno dodira, tiho obavljanje neke jednolične aktivnosti kao što je bojanje, nizanje perli, igranje sa testom, ili neka druga senzorna aktivnost gde se dete fokusira na dodir i utiša za spoljna dešavanja. Svako dete je jedinstveno i potrebno je da otkrijemo koje aktivnosti našem detetu pružaju relaksaciju i regeneraciju koja mu je toliko potrebna. To je takođe povezano i sa razvojnim fazama, i možda će se te aktivnosti menjati tokom njihovog rasta. Na primer, seka i bata dok su bili manji nisu mogli na miru da poslušaju priču, već bi odmah hteli da se igraju toga što su čuli. Za njih je priča pred spavanje značila ne opuštanje nego razbuđivanje za novu igru, tako da im dugo vremena nisam pričala priče pred spavanje nego u toku dana. Kasnije se to promenilo i sada ne možemo zamisliti odlazak na spavanje bez priče. Po mome dosadašnjem iskustvu, zaista moramo odbaciti svaku rigidnost i nametanje deci krutih pravila zasnovanih na nekim našim vremenskim rasporedima, ali je od suštinske važnosti da uhvatimo ritam koji će nas voditi kroz dane i mesece u jednom neopterećenom a opet kontinuiranom toku, poput talasa reke koji se jasno kreću prema svome cilju ali imaju dovoljno širine u rečnom koritu za svoj razigrani ples.

Iako sam na početku teksta ispričala svoju ličnu priču prolaska kroz period turobnih osećanja, nije mi cilj da promovišem jesen kao sinonim za turobnost. Ono što sam želela preneti je da treba prihvatiti život kao cikličan proces u kojem se pojavljuju kako prijatna tako i neprijatna osećanja i da se treba hrabro suočavati sa svim neprijatnostima umesto bežati od njih. Da je introvertnost deo prirodnog ritma jeseni i zime, kao što je ekstrovertnost deo prirodnog ritma proleća i jeseni. Introvertnost nosi tišinu i samoću što se sa ekstrovertnog pogleda na svet tumači kao dosada. Iako možemo biti više jedan ili drugi tip ličnosti, pravi samorazvoj obuhvata ravnotežu oba principa, i što se više uspemo pomiriti sa oba, imaćemo više sreće i ispunjenosti tokom svih godišnjih doba i životnih promena. Kao što je Keri na svom divnom homeshcooling blogu ovih dana napisala: „Ovo doba godine nas nagoni da pažljivije negujemo svoj duhovni rad koji će nas održavati tokom tame i hladnoće zime. Kako svetlost bledi, pitamo se gde je smešteno svetlo u našoj duši i na koji način ono svetli prema čovečanstvu?“ (https://theparentingpassageway.com/2016/11/03/darkness-and-freedom/)

Toplu, mirnu, tihu i radošću ispunjenu jesen vam želim!

Tamara

 

 

 

 

8

Zašto ponekad ne pišem

Ponekad dođu periodi kada se tok moga pisanja privremeno zaustavi, a ovo su neki od razloga za to:

Zato što je pisanje čin davanja, a ja ponekad nemam šta da dam, nego mi je potreno da uzimam.

Zato što je pisanje čin stvaranja, a ja ponekad osećam da je stvaralačka snaga u meni utihnula i da čeka neki bolji momenat za ispoljavanje.

Zato što mi je energija usredsređena na druge aktivnosti koje su mi u datom trenutku važnije i zahtevnije od pisanja.

Zato što ne želim da se osećam obaveznom da pišem nego slobodnom da pišem kada imam pravu inspiraciju za to.

Zato što osećam veeeeliku potrebu za spavanjem, odmorom i unutrašnjim obnavljanjem.

Zato što mi je potrebno da budem sama sa sobom i svojom tišinom.

Zato što mi je potrebno da čitam, učim, primam i upijam.

Zato što me neka ideja ili projekat toliko zanese da zaboravim na sve ostalo.

Zato što mi bude teško da izrazim osećanja rečima.

Zato što nemam vremena da sedim dovoljno dugo da bih pohvatala sve te naviruće ideje i pretočila ih u pisanu reč.

Zato što sam još uvek u slow motion ritmu koji je vladao pre današnjeg globalnog ubrzanja.

Zato što je multitasking koji majčinstvo zahteva veština koju još uvek pokušavam da savladam.

Zato što ja u svome umu stalno pišem, samo što nemam dovoljno vremena i pokretačkog impulsa da to stavim na papir (tačnije, na ekran!).

Zato što su, možda, ovo samo izgovori za to što ne ulažem dovoljno truda u nešto što volim i znam da treba da radim……. ali čak i ako jesu, dajem sebi za pravo da ih koristim, mireći se sa svojim priznanjem da i nisam baš savršena kakvu sam sebe do nedavno zamišljala…. i trenutno je to za mene vrednija spoznaja od svih koje sam mogla da napišem, a nisam.

Sutra će možda sve izgledati drugačije, i unapred se radujem tome. Zato što jedna od važnih životnih tajni glasi:  kao što posle kiše dolazi sunce, tako i posle tišine dolazi pesma.

Sa ljubavlju,

Tamara

dscn2011

0

Između granica i slobode

flying_bird_202171

Živimo u konfliktnom vremenu punom protivrečnosti. Jedan od izraženih konflikata ovog doba je sukob između postavljanja granica i lične slobode. Kao da je došlo vreme da se mnoge granice koje su ranije postojale poruše, i da se pojam lične slobode dovede u sam vrh životnih prioriteta. Mnoge istine koje su do sada važile se iznova i iznova preispituju, a samim tim i granice koje su bile formirane na osnovu tih istina. Ovo klackanje između ograničenja i slobode se odvija na svim životnim poljima, pa tako i na polju roditeljstva. Kako i gde treba detetu postaviti granice, a kako i gde mu dati slobodu? Da li slediti tradicionalne metode zastrašivanja koje su vekovima, ipak, uspevale da formiraju poslušnu decu koja su kasnije postajala poslušni i odgovorni članovi društva i sistema? Ili nove, moderne, koje često za rezultat imaju decu bez ikakve kontrole, pa čak i odgovornosti u kasnijem periodu života? Da li je sve tako crno-belo ili ima nekih odgovora u sredini?

Pre svega treba shvatiti da globalno menjanje životnih okolnosti i prioriteta utiče na način kako odgajamo decu. Meni je to slikovito jasno kada posmatram i slušam svoju svekrvu i mamu i njihove postupke i ideje o vaspitanju, a naročito oštre razlike primećujem između njihovog i mog stava prema postavljanju granica. Njihovim očima izgleda kao da ja uopšte ne postavljam granice, kao da uopšte ne disciplinujem, kao da ću razmaziti decu, što iz moje perspektive nije istina. Problem je u tome što se oblasti u kojima one i ja postavljamo granice potpuno razlikuju. One bi mnogo više od mene ograničavale decu u telesnim kretnjama,naročito po kući, i mnogo bi više razgraničavale ono što je za decu od onoga što je za odrasle – na primer ne bi im dozvolile da skaču i veru se po nameštaju, diraju sve i svašta, trče po sobama, igraju se šerpama, loncima, ključevima i novčanicima, seckaju zatupljenim makazama i noževima… a ja to sve dozvoljavam. Sa druge strane, one bi dale deci da pojedu tri velike čokolade dnevno i da po celi dan gledaju televizor, što ja nemilosrdno ograničavam. Kako da se razumemo, one i ja (naravno, sa mamom je razumevanje ipak daleko lakše i pored očiglednih razlika u prioritetima, jer mama je uvek mama), kada dolazimo iz dvaju različitih svetova? U njihovo vreme je bilo najvažnije prilagoditi se sistemu i opštevažećim društvenim normama, dok su u današnje vreme i sistem i društvene norme u fazi metamorfoze i pod stalnim znakom pitanja: šta je dobro a šta loše, šta funkcioniše a šta više ne funkcioniše, šta nam je potrebno a šta nam više ne treba? Kako biti prilagođen sistemu kada se sistem raspada? Da li je dobro odgajati dete u uverenju da će biti uspešno ako bude usklađeno sa trenutnim sistemom, kada nam ništa ne garantuje da se taj sistem neće promeniti naglavačke kada dete odraste? U ovom vremenu nesigurnosti i raspada starih obrazaca roditeljstvo ne može da se oslanja na postulate prošlih vremena, kao što su na primer „batina je iz raja izašla“ i „zna se šta je za decu, a šta za odrasle“. Da je batina iz raja izašla verovatno bi već odavno raj vladao na planeti Zemlji, a granice između dece i odraslih nisu više horizontalne kao ranije – nije nužno istina da odrasli znaju bolje od deteta, i nije nužno istina da dete ne može da poduči odraslog čoveka. Ova vratolomna vremena kada nam se trese tlo pod nogama više nego išta drugo zahtevaju snažne, kreativne, uverene, nezavisne i autentične ličnosti koje će biti sposobne da se prilagođavaju mnogo širem dijapazonu promena na svim nivoima postojanja nego ranije, i u idealnom smislu dovoljno osetljive, intuitivne, moralne i saosećajne da pokreću i održavaju svetsku metamorfozu u pravom smeru. Izazov današnjih roditelja je mnogo veći nego što je bio do sada, jer je mnogo teže odgojiti ličnost sa gore spomenutim kvalitetima nego nekoga ko se dobro uklapa u sistem. Ovakav način razmišljanja uvodi sasvim nove „postulate“ u načine na koje vaspitamo decu. Da bi neko bio uspešan u današnje vreme potrebno je da ima kreativnost i autentičnost mnogo više nego poslušnost. Potrebno je da ima mnogo više hrabrosti da stiče svoja sopstvena iskustva nego da sledi utabane staze. Potrebno je da ima praktično i iskustveno znanje umesto teorijskog. Sve ovo navodi na činjenicu da je deci potrebno pružiti mnogo više slobode nego što je to bilo uobičajeno ranije. Iz mog roditeljskog iskustva, ta sloboda treba da se odnosi pre svega na: slobodu fizičkog pokreta; slobodu izražavanja mišljenja, ideja i emotivnih stanja; slobodu mašte; slobodu ličnog izražavanja kroz igru i kreativni rad.

Uporedo sa davanjem slobode važno je negovati odnos uzajamnog poštovanja sa detetom – poštovati detetove potrebe i želje, ali i jasno zahtevati da ono poštuje potrebe i želje nas odraslih. Najsigurniji način je da se nikada ne ophodimo prema detetu na način na koji ne bismo želeli da se neko ophodi prema nama. Čak i kada ograničavamo i zabranjujemo trebamo to činiti sa poštovanjem prema integritetu deteta. Mi neke stvari znamo bolje od njega, to nas čini njegovim autoritetom, ali to nam ne daje za pravo da ga povređujemo, omalovažavamo ili zloupotrebljavamo. Ako se ponašamo sa poštovanjem prema detetu, gotovo je 100% sigurno da će i dete da se ponaša sa poštovanjem prema nama. Dete ionako samo imitira i kopira u najranijim godinama života, i ako mu ponudimo pravi model za kopiranje nećemo morati da ulažemo dodatni napor da ispravljamo nešto što smo, pre svega, sami pogrešno postavili. Ovde treba razumeti da se pravi rezultati ovakvog našeg stava možda neće pokazati tokom prvih 3-4 godina detetovog života kada je ono u razvojnoj fazi izgradnje zasebnog identiteta i testiranja granica, ali nakon tog perioda hoće, naročito ako smo do tada uspeli da održimo ravnotežu između poštovanja, slobode i postavljanja granica. Postavljanje granica mora da postoji, jer je ono suprotnost slobodi. Da bi se iskusila sloboda u pravom smislu, potrebno je da postoji i njena suprotnost – inače kako bismo uopšte mogli znati šta je sloboda? Detetu su potrebne zdrave granice – da zna šta jeste a šta nije dozvoljeno, šta će usrećiti a šta uznemiriti roditelja, šta je opasno a šta bezbedno. Dete se oseća sigurno sa roditeljem koji jasno postavlja granice i koji je ubeđen u svoj stav…a verujem da se oseća predivno kada mu je dato pregršt slobode unutar tih jasnih i sigurnih granica. Koliko će te granice biti skučene, a koliko široke je odraz stanja roditelja i onoga u šta roditelj veruje. Upravo ove stvari povezuju roditelje sličnih stavova – u kojim oblastima života će dati više slobode, a u kojima više ograničenja, kao i načini na koji se granice uspostavljaju: nežno (ali odlučno) i sa poštovanjem ili uz primenu sile, zastrašivanja i dominacije…dok neko granice neće uspeti ni da postavi.

Ono u šta najviše verujem je da svako od nas preslikava samog sebe u načinu na koji vaspitava dete. Ponekad se trudimo da delujemo na jedan način, ali ne uspevamo nego smo prisiljeni da delujemo drugačije. Upravo zato je odgovor za mnoga pitanja o roditeljstvu ne u nekim metodama i tehnikama nego u nama samima. Pošto se svi kolektivno nalazimo u vremenu pomeranja do sada poznatih granica – pre svega u ljudskim potencijalima i mogućnostima – na neki način smo i mi u fazi izgradnje novog identiteta i testiranja granica kao i dete koje se razvija. Zato je najlepše da u toj avanturi budemo rame uz rame sa svojom decom, ne prezajući da ih podučavamo ali ni da učimo od njih, ne ustručavajući se da budemo otvoreni i prijemčljivi za sve poruke koje usput zajedno otkrivamo.

Želim vam puno sreće na ovom uzbudljivom putovanju balansiranja između slobode i granica!

Tamara

       

0

Umetnost podržavanja

hand_hands_green_224147

U poslednje vreme sve češće pitam sebe ovo pitanje: kako da pružim pravu podršku, onu koja će uistinu pomoći, olakšati, ohrabriti, utešiti, nahraniti? Verujem da je ovo pitanje koje postavljaju sve majke, s obzirom da je naša prirodna uloga u životu naše dece da im pružamo sve što sam gore nabrojala – delanja koja se u mojoj viziji povezuju pod imenom podrška. I moja sve češća preispitivanja o značaju podrške me polako dovode do zaključka da je meni samoj ona potrebna mnogo više nego što sam je imala tokom života.

Razmišljala sam kako bih mogla definisati skup svih tih važnih pojmova koji se spajaju preko značenja reči – podrška. Već sama reč puno govori: po-držati. U (mojem) prevodu to bi značilo kao držanje nekoga u ispravnom i zdravom stanju, u sigurnom prostoru, u zoni bezbednosti i ljubavi. Da bi neko mogao nekoga ili nešto držati mora imati određenu dozu snage i čvrstine. Držati znači postati neka vrsta oslonca čije prisustvo uliva sigurnost i obezbeđuje opuštenost i poverenje. Nedavno sam naišla na engleski termin koji objedinjuje suštinu ovih značenja – „holding space“ – što bi doslovno mogli prevesti kao „držati prostor“. Kada držimo prostor oko nekoga mi ga svojim prisustvom štitimo, grlimo i u isto vreme omogućavamo slobodu kretanja, baš kao posuda u kojoj može da se drži neki predmet bilo da je u celini, bilo da je u delovima. Ovo držanje prostora nekome znači da mi doslovno podržavamo postojanje toga bića u celini, bez obzira u kojem se stanju ono trenutno nalazi. Pošto svako od nas, neminovno, prolazi kroz životne momente celovitosti i ispunjenosti, koji se smenjuju sa momentima necelovitosti i rasejanosti, držanje prostora nekome znači da podjednako podržavamo osobu u svim ovim različitim fazama. U stvari, to postaje mnogo potrebnije upravo u fazama rasejanosti, kao što nam je potrebnija posuda da drži kocke koje su se raspale više nego kulu ili dvorac koji smo sastavili.

Ono što bitno razlikuje ovo držanje prostora od onoga što obično podrazumevamo kao pomaganje nekome je u većoj pasivnosti ovakve podrške u odnosu na aktivnost pomaganja. Ako želimo nekoga podržati na ovaj način znači da ne pokušavamo da učinimo, pokrenemo, usmerimo, zaključimo, rešimo, posavetujemo ili izbavimo. Umesto svega ovoga mi jednostavno prisustvujemo, pažljivo slušamo, saosećamo, reflektujemo ili dopustimo da ono što nam osoba želi preneti bude primljeno i poslato nazad kao potvrda da smo primili poruku, bez ikakvog ocenjivanja sa naše strane. Neko se može pitati u čemu je uopšte svrha ovakvog pomaganja i kako se na ovaj način može dostići neki opipljivi rezultat. Najvažniji rezultat ovakve podrške je da osobi dajemo jasan znak da imamo poverenja u nju bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi, bez obzira na stanje u kojem se nalazi, i da na osnovu tog poverenja joj dajemo slobodu da deluje iz svoje suštine. Ukazujemo poverenje da u svojoj suštini osoba ima potencijal da pronađe svoja rešenja i da se vrati u ravnotežu iz koje je iskliznula, ili da uspe u onome čemu stremi. Ovo poverenje ili vera u nekoga je ona sila koja pomaže da se dođe do rešenja i opipljivih rezultata, ali ne kroz kontrolu koja dolazi spolja nego kroz preobražaj koji dolazi iznutra. Ali upravo ovde dolazi do škakljivog momenta: da bismo bili spremni imati poverenje u nekoga, prvo moramo imati poverenje u sebe. Da bismo pružili veru i poverenje, moramo ih imati u sebi. Ne možemo dati nešto što nemamo. A često je razlog ovog našeg nedostatka upravo to što do sada niko nije imao dovoljno poverenja u nas. Naročito dok smo bili deca, kada nam je to bilo najvažnije za izgradnju svog ličnog pouzdanja i poverenja u sebe, i u svet oko sebe, što je kod dece jako blisko povezano. I sada kao majke se nalazimo u situaciji da trebamo pružiti poverenje svojoj deci, imati veru u njihovu snagu, lepotu, autentičnost, ispravnost, spretnost i vitalnost, naročito u situacijama kada ovi kvaliteti padnu u senku pred izazovima emotivnih padova i histerija, bolesti, nesnalaženja u društvu, neusklađenosti sa važećim društvenim normama… a možda ni mi same nismo dobile podršku i poverenje u istim takvim situacijama kada smo bile deca. I možda upravo zbog toga ne možemo da se otmemo utiscima zastrašenosti, sumnjičavosti, stalnog  preispitivanja šta je ispravno a šta pogrešno, ili povlačenja duboko u sebe kao u jedinu zonu sigurnosti koju poznajemo.

Mesto gde najviše ne uspevamo da pružamo podršku je tamo gde se nečije želje i ponašanje kose sa našim ličnim ubeđenjima, ili još češće sa uvreženim društvenim normama. I obrnuto, tamo gde se naše želje i ponašanje ne uklapaju u sistem vrednosti osoba kojima smo okruženi, tamo ne uspevamo da dobijemo podršku od njih. Na neki način, ovo je prirodan proces prilagođavanja opštevažećim društvenim pravilima koji započinje od najranijeg detinjstva, i što je zajednica tradicionalnija ili konzervativnija, prilagođavanje se strožije zahteva. Život u zajednici neminovno nosi sa sobom ovaj dinamični ples između ličnog i zajedničkog interesa, gde se lični interes često mora povinovati zahtevima zajedničkog interesa. Meni je ovaj princip potpuno prihvatljiv kada je zajednički interes pravedno ustoličen sa ciljem dobrobiti za sve članove zajednice, ali ono što mi nije prihvatljivo je kada pojedinac ili grupa nameće svoja pravila kao jedino ispravna bez dovoljno fleksibilosti, empatije ili širine uvida. Ovo ne važi samo za društvene vođe i velike face, nego svako od nas, u najobičnijim svakodnevnim situacijama puno puta dolazi u poziciju da deluje kao nečiji autoritet, sudija ili advokat. Puno puta, često i ne primetivši, osuđujemo, ispravljamo, ograničavamo i omalovažavamo nečije reči ili postupke. Najčešće to radimo sa ljudima koji su nam najbliži i nad kojima imamo neku vrstu odgovornosti ili moći. Najčešće su to upravo naša deca, partneri i roditelji.

Iako se trudim da što manje sputavam svoju decu nepotrebnim pravilima i da ih ne opterećujem raznim blokadama, često uhvatim sebe kako izdajem komande, čak ih ponavljam kao papagaj, u mnogim situacijama kada to možda i nije toliko potrebno. Čujem u svome glasu vibraciju kontrole – samoprozvanog stražara koji je ubeđen da će bez njegove počasne intervencije nešto krenuti po zlu. A iza njene vibracije naslućujem polje zebnje i straha, čiju širinu i dubinu još uvek nemam dovoljno hrabrosti da istražujem. Opet, kontrola je ponekad neophodna, naročito sa decom nad kojom imamo odgovornost. Strahovi su ponekad opravdani, naročito kada brinemo o deci koja često deluju instinktivno i bez velikog udela razuma. Ali baš je zato važno razgraničiti koje situacije zahtevaju punu pozornost naše kontrole, i u kojim situacijama možemo dozvoliti da strah preuzme spasilačko kormilo u svoje ruke. U suštini, to su dosta retke situacije, kada su u pitanju životne opasnosti, neki sudbonosni preokreti koji mogu da utiču na daleku budućnost, možda još neki manje zastrašujući ali važni momenti kada na dete, na primer, utiču neki spoljašnji faktori koji mogu da mu zaista naškode (negativno društvo, mediji, nepovoljne aktivnosti), a mi možemo uticati da se to spreči ili ublaži. Ali pored ovih postoje nebrojene sitnice svakodnevnog života u kojima naša kontrola, bilo da je motivisana strahom ili ponosom, zaista nije potrebna. Ovo je ponekad teško prihvatiti kada deca deluju na nama nelogične i nerazumne načine, kada neće da se podvrgavaju pravilima ponašanja odraslih, kada se opiru da slede higijenske navike kojima pokušavamo da ih naučimo, kada uporno izražavaju zahteve koji nama izgledaju nerazumni i nepotrebni. Međutim, ako to nisu stvari koje ugrožavaju nečiji život, zdravlje ili budućnost na očigledan način, ako se ništa katastrofalno neće desiti ako pustimo dete da deluje prema svojoj volji, čak i da pogreši, onda možda vredi da probamo upravo to da uradimo, makar kao eksperiment. Da li moje dete zaista zaslužuje da mu sada stanem na put i zaustavim nalet njegove volje, želje i poleta? Koliko je moja procena zaista realna? Da li moja reakcija izvire iz potrebe da bude po mome, ili iz moga straha, ili iz podrške koju želim da pružim? Jedno je sigurno: ako previše često postavljamo prepreke sprovođenju volje svoga deteta to će se loše odraziti na njegovu/njenu unutrašnju sigurnost, samopouzdanje, preduzimljivost, životni polet, radost, spontanost. Ovo je prvi scenario, kada mi iznebuha, iz neke svoje „opravdane“ potrebe stajemo na put volji svoga deteta (ili neke druge osobe) na način na koji ono to doživljava kao sputavanje. Taj doživljaj sputanosti će ostati, i pratiće ga kroz život kao ne baš najdraži prijatelj.

Drugi scenario je kada je dete (ili neka druga osoba) u stanju neravnoteže, kada mu je potrebna pomoć (bilo da je svesno traži ili ne), i kada mi pokušavamo da rešimo tu situaciju za njega/nju preuzimajući kontrolu bez dovoljno osetljivosti i bez dovoljno uvažavanja njegovih/njenih osećanja i potreba (pošto mi imamo više iskustva i znamo kako se rešavaju ovakve stvari!). To može varirati od savetovanja i blagog podizanja tona glasa do svesrdnog ubeđivanja da je naše rešenje jedino ispravno i da je nedopustiva ikakva opcija osim toga. A šta bi se desilo ako bismo pokušali svom svojom ljubavlju i budnošću da poslušamo dete, ili osobu koja nam se obraća, i da joj pokažemo pre svega razumevanje za situaciju u kojoj se nalazi, da joj pokažemo da osećamo njen teret i da jednostavno saosećamo? Šta bi se desilo ako ne bismo žurili da ispričamo šta bismo mi uradili ili odlučili i šta je ispravno ili pogrešno, nega ako bismo sačekali da se pojavi ideja, misao ili vizija u osobi sa kojom saosećamo? Ako bismo ovako delovali to bi značilo da „držimo prostor“ oko nekoga koga volimo, da ga u potpunosti podržavamo, da smo spremni da uložimo vreme, osećanja, strpljenje u njega/nju i da smo spremni da podržimo rešenje koje će se pojaviti, ne nužno našom zaslugom. Imala sam nekoliko puta iskustvo sa svojim četvorogodišnjim sinom da sam u nekim za njega kriznim situacijama pokušala da saosećam sa njim do te mere da sam se skoro poistovetila sa njegovim bolom, i u trenutku kada bi se to desilo problem je potpuno nestao, raspršio se. Iako mu nisam uspela ponuditi pravo rešenje spolja, energetski sam podržala njegova osećanja i na neki način preuzela deo njegovog emotivnog tereta, i to se pokazalo kao pravo rešenje. Pošto je on vrlo mali to se desilo skoro trenutačno, sa starijom decom ili odraslim osobama bi možda trebalo malo duže vremena da ovakav pristup deluje… ali sigurno deluje, i to pozitivno.

Jedna od mojih misli vodilja je da roditeljstvo liči na negovanje cveća. Sve što je biljci potrebno je da joj pružamo uslove koji će hraniti njen rast, a kakav cvet i plod će da izraste iz nje nije pod našom kontrolom. Verujemo da će izrasti upravo onakav kakav treba biti, u skladu sa Božijim planom koji je udahnut u njega dok je još bio u obliku semena. Nasuprot tome je ideja da je roditeljstvo kao klesanje kamena, i da mi svojim namerama i postupcima kreiramo oblik koji želimo da iz njega nastane. Za mene je čovek ipak bliži cvetu nego kamenu, iako nije sporno da i kamena skulptura može biti prekrasna tvorevina, ali ipak sa mnogo manje života u sebi nego čak i obični mali poljski cvet.

Ako je neko zainteresovan da dublje istražuje ovu temu toplo preporučujem ovaj članak koji je od mnogih prepoznat kao pravo remek-delo na temu podrške u smislu „držanja prostora“: http://heatherplett.com/2015/03/hold-space/

Volela bih da čujem vaša razmišljanja o ovome i načine na koje uspevate da pružite podršku onima koje volite, kao i načine na koje osećate da je podrška koju ste primile/i zaista dodirnula vašu suštinu i pokrenula rešenja u vama.

Srdačno,

Tamara