0

U zagrljaju sa sobom

beach-323453_960_720

Pronašla sam je! Pronašla sam malu, bespomoćnu, uplakanu, ranjenu devojčicu koja je dugo vremena  bila sakrivena od mojih očiju. Bila sam je izgubila, ostavila samu u dubokoj pećini zaborava. Tražila sam je dugo vremena, slutila sam da me čeka, osećala sam da je tu negde, ali nisam uspevala da je pronađem. Ušla sam joj u trag, i što sam dublje tragala bila sam sve sigurnija da je u blizini. I konačno smo se susrele, onda kada je moja uporna potraga po dubinama podsvesti počela da uzdrmava moj uredno sređen svakodnevni život. I dobro da ga je uzdrmala, jer inače nikada ne bih uspela da je pronađem, pošto su slojevi „sređenosti“ još od prvih godina njenog života počeli da slažu odbrambeni zid oko njene nežne ranjivosti. I kada smo se susrele, jedinu reč koju sam od nje čula bila je: Mama! Ne, ne samo reč, to je bio krik: Mamaaaaaaaaaa! I to bilo dovoljno, to je bilo jedino potrebno, ništa više od toga. Potrebna mi je mama….. Na njen duboki, iskreni zov, majka u meni je istrčala pred nju, uzela je u naručje i počela da je teši: Ne brini drago moje dete, tu sam, kod tebe sam, volim te, pružiću ti svu ljubav koja ti je potrebna, neću više nikada da te napustim, neću da dozvolim da opet ostaneš usamljena!… Niz moje lice su se slivale suze mene-deteta i mene-majke, pomešane i isprepletane u čvrstom zagrljaju ponovo rođene ljubavi. Ja-majka je sa svom silinom majčinske ljubavi grlila i tešila, a ja-dete je konačno osetila olakšanje kroz suze priznanja ranjivosti i bespomoćnosti. Ja-dete je konačno osetila da više nije sama, i osetila je slobodu kojom se usudila pokazati svoje nežno lice pred očima sveta.

Svaka odrasla osoba nosi ovo dete u sebi. Nekima je manje, a nekima više skriveno… nekima manje, a nekima više povređeno. Imam ga ja, ima ga i moja majka, a imaće ga i moja deca. Većinom se svi roditelji trude da najbolje odgoje i najmanje povrede svoje dete, ali povređivanja se dešavaju uprkos dobrim namerama. Svako dete prolazi kroz razvojne faze odvajanja od roditelja i formiranja svog zasebnog identiteta, i to je u svojoj suštini bolan proces. Roditelji ga mogu ublažiti ako znaju kako… tačnije, ako su dovoljno zreli da održavaju ravnotežu bliskosti i slobode u odnosu ljubavi sa detetom. A to će jedino moći ako imaju zdrav odnos sa sobom i ovu ravnotežu unutar sebe. Deca su najsavršenije podešeni radari koji detektuju unutrašnja stanja svojih roditelja i prilagođavaju se njima kako najbolje znaju i umeju. Ako oseti da roditelj nema dovoljno snage, kapaciteta ili bilo čega drugog da bi ispunio potrebe deteta za odnosom, ljubavlju, brigom, poverenjem – dete će biti prisiljeno da to na neki način ispolji bilo povlačenjem, bilo neprimerenim ponašanjima, ali u sebi će sigurno zakopati te svoje neispunjene  potrebe u tajne hodnike zaborava, jer to je prosto jedini način da se odbrani od bola koji neispunjena potreba uzrokuje. I kasnije, te iste neispunjene potrebe pritiskaju neko nevidljivo zvonce u nama koje nas upozorava da tu nešto nije redu, nije u harmoniji, nije usklađeno sa onim kako mi osećamo da bi trebalo biti. Ovi procesi izgradnje sopstvenog identiteta, odvajanja od roditelja i održavanja ljubavnog odnosa sa roditeljima i sa samim sobom – su procesi koji traju ceo život. Jako su povezani, isprepleteni i međusobno zavisni.

Po svojoj prirodi mi smo bića koja su stvorena za ljubav, da daju i da primaju ljubav pre svega u odnosu sa Bogom, i samim tim sa Njegovom svekolikom kreacijom. Potreba deteta za majkom je primarna potreba kojom duša izražava svoju potrebu za Bogom, za potpunom, bezuslovnom i savršenom ljubavlju na koju instinktivno oseća da ima pravo. Zato na zemaljskoj ravni nema sile jače od ljubavi između roditelja i deteta. Nedavno sam pročitala rečenicu: Odnos sa majkom je majka svih drugih odnosa. Pošto su nažalost roditelji često daleko od idela „božanske ljubavi“, ova potreba ne biva ispunjena, ili biva delimično ispunjena. Naravno, svaki roditelj oseća ljubav prema detetu (u većini slučajeva), ali način na koji će tu ljubav ispoljiti i pružiti na praktičnom nivou svakodnevnog života zavisi od zrelosti roditelja, pre svega na psihološkom i duhovnom nivou. Energija ljubavi u potpunosti ispunjava čitavu kreaciju, ali da li će se ispoljiti kao samilost, saosećaj, brižnost, opraštanje, ili kao ljubomora, posesivnost, kontrola, ambicija, požuda – to zavisi od stepena duhovne zrelosti osobe koja voli. Nikada nije dovoljno ličnog usavršavanja i razvijanja, jer od toga zavisi koliko čisto ćemo moći da ispoljimo ljubav kroz svoja delovanja.

Ako negde na ovome putu ličnog razvoja naiđemo na ranjeno dete u sebi, jako je važno da ga zagrlimo, najčvršće što možemo, da ga izvučemo iz mračne pećine bola na svetlost dana, da mu nežno obrišemo suze, i obećamo da ćemo ga uvek, potpuno i bezuslovno voleti. Bez obzira na to šta čini i šta želi, bez obzira na sve što mu se desilo u prošlosti. Učinimo tako pošto znamo da je ono uvek bilo i uvek će biti Božije dete, sazdano od ljubavi i za ljubav. Sve ostalo što je bolno, ranjeno, nerešeno i nečisto, sve je samo deo prolaznosti koja će da prođe. Ako uspemo da mu oprostimo sve greške, da ga prihvatimo i da ga jednostavno volimo, bol će proći mnogo, mnogo brže nego što mislimo. Ovo isto važi za sve ostale otcepljene i usamljene delove naše ličnosti, na koje možemo naići bilo u sebi, bilo u refleksiji sveta oko sebe. Jedino opraštanjem i prihvatanjem možemo iznova postati celi, a jedino u svojoj celovitosti možemo početi da se približavamo višim oktavama ljubavi, čija muzika hrani i napaja dušu.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Pixabay

 

Advertisements
6

Osetljiva i zahtevna deca

013

Od vremena kada sam ih držala u rukama kao bebe, prvo nju pa ubrzo i njega, znala sam da su veoma osetljiva bića. Nisam uspela da ih izvedem iz kuće prva tri meseca jer bi posle nekoliko minuta počeli sa vrištanjem i neutešnim plakanjem, sve dok ih ne bi uvela unutra i podojila. Prema tradiciji drevnih Veda, dete i majka ne bi trebali da izlaze iz kuće prva tri meseca nakon detetovog rođenja, pošto je detetov energetski sistem izuzetno osetljiv i treba da bude zaštićen od ljudi, buke, gužve, i praktično svega što se dešava u javnosti. Moram priznati da nisam imala nameru da sledim ovo pravilo, ali sam bila prisiljena, jer drugačije nije moglo. Sisali su mnogo češće nego što je propisano u zvaničnim listama. Noću su se uvek često budili, i teško uspavljivali. Od kada se sin rodio, buđenja su postala naročito teška, jer bi oboje u isto vreme zahtevali mene, a to nije bilo uvek fizički izvodljivo. U drugoj godini su počeli pokazivati rezervisanost i otpor prema strancima, koji su tek nedavno počeli da popuštaju – na prvi pogled nisu baš prijateljska deca koja dele osmehe svakome koga vide. Sa drugom decom su krajnje rezervisani dok ih malo bolje ne upoznaju. Na igralištima i u igraonicama prvo se ukipe i dobro osmotre sve i svakoga, pa tek onda počinju da se opuštaju, ukoliko ne odluče da žele otići. Vezanost za mene je od početka ogromna, ali je varirala u različitim fazama. Taman kad bih pomislila, evo, konačno se osamostaljuju i mogu bez mene, oni počnu da se vraćaju na faze simbiotske vezanosti, prave scene ako izađem iz kuće bez njih, ljute se ako izađem u dvorište bez njih, čim primete da me nema u njihovoj neposrednoj blizini čujem panično „mama, gde si?“. Sva sreća da ovo rade naizmenično, ne oboje u isto vreme, kao da nesvesno održavaju neku vrstu ravnoteže između sebe. Dugo vremena smo izbegavali bilo kakve posete ili putovanja sa njima, ne zato što je teško pripremiti im nešto za jelo i piće, nego zato što je teško nositi se sa njihovim napadima nervoze, otpora, izlivima nezadovoljstva ili velikog uzbuđenja (naročito prilikom uspavljivanja i buđenja), koje je vrlo lako izazvati nama nepoznatim razlozima. Od svih izazova koje nosi roditeljstvo, uvek su mi najteže padale ove emotivne vrteške u kojima sam jednostavno prisiljena da igram ulogu stuba čiji je zadatak da nas održava na okupu, da se ne bismo razleteli na sve strane pod udarima nekontrolisanih osećanja, poriva i instinktivnih impulsa. Kako rastu ovaj zadatak postaje malčice lakši, zato što razum počinje da prevladava instinkte, a naziru se i slabašni počeci samokontrole. Kao što je rekla Penelopa Lič, u jednom trenutku ćete samo primetiti da se nepredvidivo i instinktivno dete pretvorilo u razumno ljudsko biće sa kojim postaje moguće dogovoriti se. Aleluja, dočekali smo!

Mogi ljudi bi rekli (i kažu), to je zato što još uvek sisaju, ja sam ih navikla na sebe, ja sam na neki način prouzrokovala ovakvo njihovo stanje. Ali istina je obrnuta – ja sam oduvek samo sledila njihove potrebe i pokušavala da ih ispunim, onako kako bi ih protumačila i razumela. Ne tvrdim da deo mog emotivnog stanja, naročito podsvesnog, ne prelazi na njih, to se svakako dešava, mi se međusobno preplićemo kao korenje jednog drveta, pošto se nalazimo u prirodnom stanju simbiotičke povezanosti. Moje uverenje je da tu povezanost ne treba seći, ne treba nasilno odvajati korenje jedno od drugog, jer tako se ne postiže nezavisnost, samostalnost, a ponajmanje celovitost, nego se tako zadobijaju rane. U prve dve, tri godine života oni jesu nerazumna i instiktivna bića, i imaju pravo da takvi budu. Ako ovo zaista prihvatimo, nećemo se osećati neprijatno zbog njihovih emotivnih izliva. Ako ta ispoljavanja u nama bude neprijatnost, to može značiti da mi sami imamo problem sa tim istim emocijama blokiranim unutar sebe. Jer mnogima od nas takva slobodna emotivna ispoljavanja u ranom detinjstvu nisu bila dozvoljena.

Kada sam pročitala članak čiji je autor osnivač centra Prirodno Roditeljstvo u Zagrebu (meni najdraži izvor informacija o roditeljstvu, na ovim područjima), dobila sam potvrdu da nisam luda i da moja deca nisu Marsovci koje treba u čudu gledati i pitati se kako su se uopšte našla na ovoj planeti pristojne i samostalne dece od najmanjih nogu! U članku se opisuju četiri osnovne karakteristike po kojima možemo decu razlikovati i bolje razumeti njihovu osobenost: osetljivost, zahtevnost, temperament i sposobnost prorade frustracija. I evo citata koji doslovno opisuje naše male osetljivce:

„Osjetljivo dijete velikih potreba

Opisaću samo dvije kombinacije od velikog broja mogućih, kako bismo sagledali koliko je važno poznavati svoje dijete i imati neke informacije, bez kojih se često osjećamo izgubljeno u roditeljstvu. Jedna od krajnje zahtjevnih kombinacija u djetetu je jaka temperamentnost, izražena senzibilnost, snažna zahtijevnost i loša otpornost na frustracije. To je jednostavno dijete s povećanim potrebama i roditelji zaista treba da imaju veliki kapacitet, što nije lako ni najstaloženijem roditelju.

Ovom djetetu trebaće puno duži period dojenja, snažno će plakati kada ne dobija ono što mu treba (kontakt, emocionalnu bliskost), iscrpljivaće roditelje nespavanjem, neće je puštati od sebe do četvrte, ili pete godine, u razvojne faze će ulaziti kasnije i trajaće duže… Kad je već situacija takva, jedino što možemo je angažovati se, možda puno više nego smo planirali, da bi uz naš dodatni napor proveli dijete kroz rani formativni period i pomogli mu da se uspije “posložiti”, organizovati i ojačati svoj od starta osjetljivi sistem.

S druge strane, ako propustimo odraditi ono što takvo dijete nesvjesno zahtijeva i očekuje od nas, ono će cijeli život osjećati posljedice, zbog čega će je mnogi ovako opisivati: “Ona je hipersenzibilna, ne smiješ joj ništa reći, odmah viče ili se rasplače, od partnera se ne odvaja i strašno je ljubomorna, kad joj nešto ne ide od ruke poludi.” http://www.roditelji.me/blog/2015/01/16/cetiri-dimenzije-po-kojima-se-djeca-razlikuju-od-rodenja/

Ako počnemo istraživati na ovu temu saznaćemo da ima sve više dece koja su hipersenzibilna I hiper-zahtevna (high needs children). Čak i ako ne istražujemo na internetu, dovoljno je pogledati oko sebe, svoju, komšijsku ili decu svojih poznanika, među kojima ćemo sigurno pronaći barem jedno dete iz ove kategorije. U uslovima života kojima su deca danas izložena to nije nikakvo čudo. Vreme u kojem živimo nosi velike promene, turbulencije i ubrzanja na svim nivoima, i logično je da deca koja se sada rađaju i rastu moraju biti prilagođena takvim uslovima. Možda nam informacije o indigo i kristalnoj deci zvuče kao bajka ili preterivanje, ali ako malo bolje osmotrimo decu oko sebe, ne tamo neku natprosečno nadarenu decu sa drugog kontinenta nego našu i komšijsku decu, videćemo da većina njih pokazuju simptome barem polovine odlika koje nose indigo i kristalna deca. Osetljivost, perceptivnost, snaga volje, osećaj sopstvene vrednosti, preplavljenost utiscima i emocijama, saosećaj prema drugim živim bićima – da imenujem samo neke od njih. Kada su deca izoštrenih čula i velikog senzibiliteta izložena negativnim uticajima, da bi nekako uravnotežili te uticaje oni pokazuju simptome agresivnosti, nervoze, razne „hiper“ oblike ponašanja, ili povučenost u raznim nijansama sve do autizma. Na žalost, atmosfera oko nas je nabijena negativnim uticajima, a senzibilna deca ih registruju svojim fino podešenim senzorima, i reaguju na njih negativnim simptomima. Onda se roditelji i okolina postave prema deci kao da su negativna, pokušavaju da isprave tu negativnost još negativnijim metodama, i onda deca počinju da prisvajaju negativan imidž kao njihovu osobnost, što u samom početku možda nije bilo ni blizu istine. Jedna od stvari koju deca jasno registruju, iako možda ne znaju kako da je imenuju, jeste licemerje. Licemerno je tražiti od deteta da bude dobro, poslušno, razumno, pristojno, samoovladano, a u isto vreme ga zasipati aktivnostima i primerima koji su daleko od toga. Licemerno je tražiti od deteta da sledi pravila koja ni mi sami ne sledimo. Licemerno je podsticati detetove nezdrave navike (ili ga ne zaštititi od njih), a posle ga kritikovati i kažnjavati zbog istih. Mogućnosti nezdravog i nesređenog života su tako blizu svih nas, tako nadohvat ruke, tako lepo upakovane u dodir plišane udobnosti, da je vrlo teško odupreti im se. Današnje udobnosti i gotova rešenja (od crtanih filmova do ishrane industrijskom hranom), iako na mnoge načine olakšavaju život, mogu ometati prirodan razvoj naše dece. Naše navike da sve i svakoga procenjujemo samo iz jedne perspektive, iz jedne kutije u koju svako „normalan“ treba da se uklopi (jer ako se ne uklopi znači da nije normalan), mogu pokolebati detetov i naš osećaj lične vrednosti, i čak pokvariti celi naš odnos sa detetom. Verovatno danas više nego ikada pre postoji potreba da se izađe iz šablona očekivanog društvenog ponašanja i da se uđe u dinamičan proces proširene lične odgovornosti i ličnih potencijala. Ako svoje dete posmatramo kao jedinstvenu osobu i pokušavamo da ga upoznamo onakvo kakvo ono jeste, bez upoređivanja i takmičenja sa drugima, imamo veće šanse da podstaknemo ono što je vredno i dobro u njemu, ono što ga čini pozitivno posebnim među svima ostalima.

Ono što mi pokušavamo u odnosu sa našom decom, koja su primeri dobitne kombinacije zahtevosti i osetljivosti (!), pre svega je da sledimo njihove potrebe i pokušavamo da ih ispunimo najbolje što možemo (mislim na potrebe, a ne na hirove). Nikada ih ne prisiljavamo na nešto prema čemu pokazuju veliki otpor (zato kod nas nije postojao trening za nošu; zato ne postoji odvajanje od sisanja; zato još uvek spavamo zajedno). Pružamo im neprekidno prisustvo nekoga od bliskih ljudi, jer njihov najveći strah je da budu sami ili sa nepoznatima (prisustvo može biti i da su sami u dvorištu, a ja u kuhinji, ali da znaju da uvek mogu tamo da me pronađu). Trudimo se da ih što više zaštitimo od preterane stimulacije i uzbuđenja koje nosi moderan gradski život, i zato smo izabrali da živimo u malom mestu gde je dostupan dodir sa prirodom, i zato nemamo televizor, a kompjutere ne uključujemo dok su budni. Trudimo se da sledimo njihov tempo razvoja i njihova interesovanja i da ih ne upoređujemo sa drugom decom, tako da neke stvari koje deca njihovog uzrasta bolje znaju oni tek uče i mi nismo uznemireni zbog toga. Trudimo se da budemo pažljivi kada menjamo aktivnosti i da ih pripremamo unapred za aktivnosti koje slede, pošto imaju tendenciju da se jako udube u nešto što rade i da pružaju otpor kada to treba da se promeni. Trudimo se da uvažavamo njihove izbore, ukoliko nisu van granica realnih potreba i zdravog razuma. I verovatno najvažnije, puno se grlimo, dodirujemo, mazimo i uživamo u bliskosti.

Ne kažem da je uvek sve savršeno, ima dana kada bude i vikanja i svađanja, ali dok nam je komunikacija otvorena, uvek se dođe do zadovoljavajućeg rešenja. Ne kažem da je lako kako možda zvuči dok pišem, ima dana kada poželim da dobijem malo godišnjeg odmora od majčinstva, ili makar jednu noć bez buđenja… Ipak, stojim iza svih svojih izbora, ako se pokaže da neki od njih nisu bili pravi priznaću da nisam savršena i nastaviću dalje sa novim saznanjima. Neprekidno učimo, i danas znam mnoge stvari koje nisam znala pre nekoliko godina i koje bih drugačije uradila da jesam. Ali ako se trudimo da damo najbolje od sebe sa što više ljubavi u sadašnjem trenutku, sigurno smo na pravom putu, zajedno sa neizbežnim greškama.

I na kraju moram spomenuti da ovo ništa ne bi bilo moguće da nemamo veoma podržavajućeg tatu/supruga, koji je pristao da bude jedini u porodici koji privređuje, što je u današnje vreme jednako sa luksuzom, i koji često pristaje da bude angažovan u mnogim kućnim poslovima da bih ja mogla da se posvetim svemu o čemu sam upravo pisala (naročito u kriznim trenucima). Zahvalna sam mu na tome, a verujem da će deca kada porastu i uvide koliko im je to puno značilo dok su bili mali, biti još zahvalnija.

Srdačno,

Tamara

 

 

 

6

Povezanost

birth-466140_960_720

Od trenutka začeća, pa kroz razvoj u majčinom stomaku, ležanje na njenim grudima, prohodavanje i igranje u njenoj blizini, majka i dete su delovi jedne celine. Iako su dve zasebne duše u dva zasebna tela, tokom ovog delikatnog perioda detetovog ulaska u svet one zajedno sačinjavaju jedan jedinstveni energetski organizam. Ako se pitamo šta je to najvažnije što majka pruža detetu, odgovor je – sve. Pre svega, daje mu sebe. Tokom trudnoće ga čuva i hrani u svome telu, nakon rođenja ga hrani mlekom iz svojih grudi, svojom neprekidnom pažnjom i bdenjem. U pozadini ovih telesnih aktivnosti bujaju njena ljubav, brižnost, nežnost i dobronamernost prema biću koje se rodilo kao njeno dete. Potpuno bespomoćno i zavisno, dete je okrenuto majci kao izvoru života, zadovoljstva i sigurnosti. Detetu je majka prva ljubav, ona koja se voli čitavim bićem, bez kočnica, instiktivno, silno, grčevito. Kasnije će detetova sposobnost voljenja postati profinjenija i nesebičnija, ali na početku je to ljubav koja izrasta iz potrebe da bude voljeno, zaštićeno, zbrinuto, ušuškano u toplinu zagrljaja i u mekoću nežnosti. Od samog početka svog života, dok je još u njenoj utrobi, dete doživljava odnos, razvija se kroz odnos, uči o odnosu i živi kroz odnos sa majkom i kroz odnose sa bliskim ljudima koji ga okružuju. Kada odraste, ovi najraniji odnosi će postati temelji i obrasci svih budućih odnosa – ljubavnih, prijateljskih, neprijateljskih, kao i odnosa prema sebi.

Prema ezoteričnim učenjima bakti joge, osnova duhovnosti i religije je odnos sa Bogom. Duša je večno povezana sa Bogom u ljubavnom odnosu. Dolaskom duše u materijalni svet ovaj odnos biva prekriven velom iluzije, i sve vrste duhovnosti i religija su pokušaji duša ovog sveta da obnove zaboravljeni odnos sa Bogom. Reč „yoga“ znači „povezati“. Suštinska svrha bilo koje joge je povezati dušu sa Bogom, i samim tim sa Njegovim božanskim energijama.

Kada dete dođe na svet, ono se po ko zna koji put nalazi na pragu ovog istog procesa povezivanja. Dete u sebi sadrži mudrost vekova u obliku semena. Da bi seme raslo potrebno ga je zalivati. Majka stoji na pragu detetovog životnog puta i u svojim rukama drži vrč sa vodom koja mu je neophodna za rast. Kako raste, različiti delići sveta koji ga okružuje se postepeno spajaju u slike koje dobijaju smisao, dok se u isto vreme njegovo telo, um, intelekt i osećanja razvijaju i povezuju u celine koje dobijaju smisao. Ovo je proces koji traje čitavog života, ali je u prvim godinama najintenzivniji i najočigledniji. Rođenje deteta i njegov razvoj u zrelo i celovito ljudsko biće je najveća misterija života. Kao roditelji i odgajatelji često i prečesto ne primećujemo ovu misteriju, uzimamo je zdravo za gotovo, prolazimo kroz nju sa poluzatvorenim očima i bez dovoljno pažnje, poštovanja i zahvalnosti. Često smo vođeni inercijom okruženja u kojem živimo i ne ulažemo ni trunku napora da provirimo izvan granica tog trenutnog okruženja. Da li smo sigurni da voda kojom napajamo dušu svoga deteta ima sve potrebne sastojke? Da li smo sigurni da načine na koje ljudi oko nas odgajaju decu treba bespogovorno slediti? Da li smo sigurni da smo pravilno postavili svoje životne prioritete i redosled onoga što nam je najvažnije? A redosled onoga što je najvažnije našem detetu i porodici? Sa kim i sa čim smo najviše povezani u toku svoga dana?

Najvažnija od svih detetovih potreba je potreba za povezanošću sa majkom. U svim drevnim kulturama i u kulturama koje su blisko povezane sa prirodom, to je oduvek bilo poznato. Povezanost majke i deteta se podrazumevala i negovala tokom najranijeg detinjstva preko dojenja, nošenja i puno telesnih dodira. Današnja civilizacija ne prepoznaje ovu potrebu na pravi način, niti pruža uslove da se ona neguje i ispuni za punu dobrobit deteta. Tokom prvih godina, do pete, šeste ili sedme, majka i dete su energetski povezani kao da su okruženi istom aurom. Mnogo puta odvajanje od majke u ovom ranom periodu dete doživljava kao bol. Ima različitih vrsta odvajanja, i naša percepcija ne mora biti ista kao i detetova. Nešto što nama izgleda normalno i smisleno za dete može izgledati sasvim drugačije. Neka bezazlena odvajanja detetu mogu pričinjavati bol, iako su u realnosti bezazlena. Naravno, ne možemo dete poštedeti svakog bola, ponekad neke situacije nije moguće izbeći. Ipak, kad god se radi o odvajanju majke i deteta, naročito na duži period, tome treba pristupati vrlo pažljivo, i treba imati u vidu da je dete energetski čvrsto povezano sa majkom – to je stvar prirode, a ne izbora. Povezanost sa majkom i bliskim članovima porodice je kao podloga kojom dete korača, sigurna luka iz koje će se otisnuti u još nepoznati svet onda kada bude bilo spremno za to.

Dete se iz malenog semena razvija u kompleksno ljudsko biće, i prvih godina je taj razvoj jako intenzivan. Različiti grubi i suptilni elementi se povezuju u celine, organe, čula, energetske centre i sisteme. U mozgu se neuroni povezuju u sinapse, nikada toliko intenzivno kao u prve tri godine života. Da bi se sva ova povezivanja odvijala nesmetanim i prirodnim tokom potrebna je zaštitnička i podržavajuća atmosfera u detetovom neposrednom okruženju. Potrebno mu je sigurno gnezdo ili mirna luka koji pulsiraju blagim i predvidivim ritmom. Potreban mu je skoro neprekidan kontakt sa bićima koja ga vole, podržavaju, hrane, štite i usrećuju. Skoro neprekidan znači da ga ne treba prekidati, barem ne nepotrebno. Nama to može izgledati preterano, ali iz perspektive malog, nejakog, nerazvijenog deteta to je opravdana potreba. To ne znači da dete treba visiti na mami po ceo dan, ali ima puno načina da se taj kontakt održava. Jačina potrebe za kontaktom zavisi od osobenosti deteta, i nema formule koja će odrediti koliko nekom detetu treba dodira i kontakta, i koliko je preterano. Da bismo bili spremni uvideti i prihvatiti dečiju osobenost moramo se osloboditi dogmatskog sleđenja formula, navika i običaja u vezi sa odgajanjem i vaspitanjem. Jako je potrebno poznavati prirodu razvojnih faza kroz koje dete prolazi, kao i negovati vlastitu introspekciju i intuiciju, pošto je svako dete jedinstvena osoba sa različitim porodičnim okruženjem i sudbinskim predispozicijama. Kao što je i svaka majka jedinstvena osoba u različitim životnim fazama i izazovima.

Ako nakon čitanja ovog članka dođemo do zaključka da nam nedostaje prave povezanosti – ne treba očajavati, jer nikada nije kasno da počnemo da se povezujemo. Možemo uložiti svesni napor da budemo prisutni u odnosu sa svojim detetom. To često može značiti da smo ostavili neki posao sa strane, nezavršen, da smo usporili svoje telesne pokrete, sa smo seli pokraj deteta i pogledali ga u oči, da smo utišali glasove u svome umu da bismo bili sposobni da čujemo šta nam dete govori, da smo pristali da pročitamo istu priču po deseti put istog dana, da smo pristali da držimo lutku i učestvujemo u igri baš onako kako dete to želi, da smo pristali da pomognemo bati i seki da se dogovore šta sada treba raditi, a šta kasnije. U trenucima dreke, nervoze ili svađe dovoljno je čučnuti pored deteta i pogledati ga u oči, otvoreno i prijateljski, sa jasnom namerom da ćemo biti tu za njega sve dok zajednički ne rešimo problem. Pokušati shvatiti koja potreba nije zadovoljena i kako to popraviti. Ako nismo u stanju ovo da učinimo, onda je potrebno pogledati u oči svome unutrašnjem detetu, i pokušati shvatiti šta je njemu sada preko potrebno da bi se naše stanje vratilo u ravnotežu. Ponekad je dovoljno samo duboko disati i stišati se nekoliko minuta, a ponekad jednostavno zapevati. Na bilo koji način, bilo koje odstupanje od ravnoteže zahteva ponovno povezivanje – sa sobom, sa detetom, sa svetom oko nas. Jer, jedino povezanost omogućava ravnotežu.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Pixabay

 

 

 

 

10

Negovanje mame

64031_556516957710996_438575470_n

Nakon drugog porođaja sam obećala sebi jednu stvar. Kada se moja ćerka bude porađala, ostaviću sve što tada budem radila i poleteću joj u pomoć ako treba i 24/7 prvih nekoliko meseci nakon porođaja (sa nadom da ću biti živa i zdrava za taj poduhvat!). Kada sam se prvi put porađala sestra je bila uz mene tih prvih par meseci, bila mi i desna i leva ruka, za šta ću joj ostati uvek neograničeno zahvalna. Kada sam se drugi put porađala sestra je bila uz moju prvu bebu kojoj je tada bilo 18 meseci, na isti način služeći njenim potrebama skoro 24 časa na dan i pomažući joj da što bezbolnije prođe kroz tu delikatnu fazu odrastanja. Bili su tu i moja mama i suprug koji je često bio poslovno odsutan, ali svi smo u početku bili potpuno sluđeni, naročito zato što je novorođena beba bila izuzetno zahtevna. Iako su ljudi oko mene davali svoj maksimum da mi pomognu, osećala sam da pomoći nikad nije dovoljno. I tada sam sebi obećala to što sam napisala u prvoj rečenici. Sa gorućom realizacijom o tome koliko je važno imati nekoga bliskog ko brine o majci koja se upravo porodila.

Pišem o ovome jer sam naišla na sjajan članak babice, dule i aktivistkinje prirodnog porođaja Glorije Lemay, u kojem objašnjava koliko je važno da se majka odmara nakon porođaja. I eto opet divne podudarnosti, da sam baš ovih dana razmišljala da napišem članak o tome kako brinuti o sebi kada si majka čija je prva dužnost brinuti o deci. Kako ukrasti tih suštinskih 7 sati dobrog sna, kako nahraniti um i intelekt nekom dobrom literaturom, kako održavati telo vežbama, a duh meditacijom i molitvom, kako popričati sa drugaricom i sa mužem bez da nam se neko ubacuje u reč – tačnije, kako pronaći vreme za sve to i biti majka, vaspitačica, kuvarica, čistačica,supruga, blogerka, a da ne spominjem posao i sve ono što volimo da radimo u slobodno vreme kao pletenje, slikanje, plesanje, fotografisanje, sađenje cveća, planinarenje i ostale aktivnosti koje nam ispunjavaju dušu? Gde se na listi svih ovih aktivnosti nalazi briga o meni i ispunjavanje mojih potreba? Naravno, period brige o deci dok su još sasvim mala podrazumeva da majka pomeri u stranu ispunjavanje nekih svojih potreba – možda odlaske u bioskop, sate provedene kod kozmetičara, sate provedene na telefonu ćaskajući sa najboljom prijateljicom i slično tome. Ali postoje potrebe koje ne sme zanemariti, jer će se u protivnom naći u situaciji da nema dovoljno energije da pruži svojoj deci ono što je sama suština majčinstva – kvalitetno društvo majke koja je zadovoljna i sposobna da im bude uzor, primer i vodič u životu.

Mislim da u našoj kulturi nije dovoljno podržan koncept brige o sebi i ljubavi prema sebi. To se često brka sa pojmovima egocentričnosti, lenjosti, sebičnosti. A naročito kada su u pitanju žene i majke, od kojih se još uvek očekuje ispunjavanje svih tradicionalnih porodičnih obaveza kod kuće, a pritom im je nakačena i nužda da privređuju podjednako kao muškarci. U današnje moderno vreme ubrzanja su svemu tome dodati nebrojeni izazovi u pogledu karijere, obrazovanja, seminara, društvenih projekata. Tako da često dolazimo u situaciju kada se trudimo da obavljamo stotinu stvari u isto vreme, i još da u svakoj budemo što savršenije. Sve je to u redu ako smo zaista energetski zmaj, znam neke žene i muškarce koji to jesu, ali ako nismo bolje je da to sebi priznamo i da napravimo pametnu selekciju u pogledu svoga vremena, aktivnosti i angažovanja. Naša kultura je usmerena na postizanje ciljeva i marketinški mozgovi se svim silama trude da to usade u kolektivnu svest kao životni stil: još ovo da kupim, još ovo da postignem, još ovo da doživim… pa ću biti sretan i ispunjen… do sledećeg izazova koji čeka iza ćoška. U osnovi ovo je muški princip – dinamika, osvajanje, juriš na cilj. I za muškarce je to ok, to je u skladu sa njihovim psihofizičkim sklopom. Ali da žene žive na takav način, može na neko vreme, a onda će sigurno doći do kratkog spoja, u jednom ili drugom trenutku. Ti trenuci su često baš oni kada žena dobije dete i kada odgaja dete, zato što je to upravo domen kojim vlada ženski princip, i taj princip zahteva svoje: mekoću, nežnost, prostor ispunjen mirom i tišinom, vreme koje teče ritmično i usklađeno, bez jurišanja i bojnih poklika. Koliko žena ima priliku da provodi vreme sa decom na ovakav način? Koliko žena ima priliku da vodi svoju trudnoću i da se porađa na ovakav način? Koliko žena ima priliku da provodi vreme posle porođaja na ovakav način? Danas, jako, jako, jako retko.

Jasno je da dok živimo sa malom decom ne možemo izbeći trku i frku, ali baš zato je važno da imamo makar i kratke trenutke mira u kojima možemo de se regenerišemo kroz opuštanje, meditaciju, razgovore sa sobom, duboko disanje, na bilo koji način „isključivanje“ iz maratona u kome živimo, i „priključivanje“ na svoju ličnu suštinu i na svoj lični izvor energije i inspiracije. Za mene su ti trenuci dugo vremena bili povezani sa molitvom i duhovnom praksom,ali odkada sam postala majka ovi trenuci su postali toliko kratki da ih sada više doživljavam kao razgovore sa samom sobom, osluškivanje unutrašnjih glasova, postavljanje pitanja i traženje odgovora, i možda više od svega svesni napor da dostignem stanje opuštenosti koje mi je najpotrebnije za obnavljanje. Nakon prvog iskustva trudnoće sam počela da shvatam koliko je važno stanje opuštenosti za moj sveukupni razvoj. Fizička opuštenost je jedan od ključnih faktora za pozitivno iskustvo porađanja, a do fizičke opuštenosti dolazimo svesnim naporima, vežbama kako tela tako i duha. Kada sam otkrila važnost opuštanja i počela da ga primenjujem tokom trudnoće, doživela sam povezanost i zadovoljstvo unutar sebe kao nikad do tada, i zahvaljujući tome imala priliku da zaista uživam u „blagoslovenom stanju“. Kada je došla druga trudnoća moja opuštenost je bila daleko od nivoa na kojem je bila tokom prve trudnoće, i moram priznati da još uvek tragam za njom.

Da se vratim na početnu temu, pomenuta dula i babica u svome članku navodi da je jedina i najvažnija dužnost novopečene majke koja se upravo porodila da se odmara. Da po celi dan leži sa bebom pokraj sebe, sa što manje odeće na sebi i na bebi, da bi se što više podsticao kontakt koža uz kožu, fizička blizina koja je u tom trenutku jedini način na koji beba može pojmiti ljubav, sigurnost i bliskost, kao i primiti majčino mleko – izvor života. Nije slučajno da se u svim kulturama sveta period nakon porođaja smatra nekom vrstom svetinje gde se majci i bebi dopušta da budu izolovane od svega i svakoga osim najbližih članova porodice. U Indiji je običaj da žena u šestom mesecu trudnoće odlazi kod svoje majke (pošto se podrazumeva da živi sa mužem i njegovom porodicom), ostaje tamo sve to porođaja i tri meseca nakon toga. Tokom ta tri meseca nigde ne izlazi van kuće, i ništa ne radi po kući. Njena majka i ostali ženski članovi porodice obavljaju sve kućne poslove i opslužuju mamu i bebu u potpunosti. Jedna Indijka mi je rekla da prvog meseca majka ne sme sama ni da podiže bebu, nego neko treba da joj je prinese. Taj period nakon porođaja ne samo da je važan za uspostavljanje odnosa između majke i bebe, nego i za buduće zdravlje žene. Sve što je ispomerano i izranjavano u utrobi žene koja se porodila sada treba da se vrati na svoje mesto. Čak i ako se žena oseća dovoljno snažnom, trebala bi da se odmara i ne radi ništa radi isceljenja svih unutrašnjih organa i procesa koji se odvijaju u telu. Ona naizgled ništa ne radi, ali njen organizam je upravo obavio najvažniji i najnaporniji zadatak svoga života, i sada ga privodi kraju. I ona zaslužuje da bude služena od strane čitave zajednice jer je upravo obavila ključni korak za grananje porodičnog stabla i za produženje vrste, veliki doprinos za porodicu i planetu. Ako ste trudne, ovde je članak koji će vas ubediti da se potrudite obezbediti sebi svu moguću pomoć tokom ovog blistavo intenzivnog perioda svoga života: http://wisewomanwayofbirth.com/the-undervalued-therapeutic-power-of-rest/

Iako živimo u kulturi koja sve ovo što pišem čini teško dostupnim, nemogućim i idealističkim ciljem, mi smo i dalje najviše odgovorni za sebe i za svoju porodicu. Iako nam svi viču „ubrzaj!“, mi imamo mogućnost izbora da usporimo svoj životni ritam tako da bude usklađeniji sa prirodom oko nas i unutar nas. Naša duša će se radovati, kao i naša deca, jer je postojani, ritmični, ne-prestimulisani tok života ono što im je preko potrebno da bi izgradili temelje svoje ličnosti u najranijem detinjstvu.

Drage majke, na koji način vi obnavljate sebe nakon svih maratona koje optrčite sa decom u toku dana?

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Kristina Radnić

 

8

Dojenje deteta koje više nije beba

Nakon dva prethodna članka o dojenju imam potrebu da napišem i treći, kojim ću završiti „trilogiju“ na ovu temu. U prethodnim člancima sam samo dotakla, a sada želim malo detaljnije razraditi priču koja je, verujem, škakljivija i kontraverznija od drugih – dojenje deteta nakon godinu dana i duže.

Iz nekog razloga, na našim prostorima i na prostorima mnogih zemalja zapadnog sveta je tokom 20 veka vladao trend da se dete ne treba dugo dojiti i da je najnormalnija stvar da majka odvoji dete od dojenja oko prvog rodjendana ili malo ranije ili malo kasnije. To je ostalo upisano kao kod tradicije u programima naših majki i baka, kao i druge podrazumevajuće navike na primer rano navikavanje na nošu i ne navikavanja bebe na ruke. Jako malo tadašnjih majki je razmišljalo o tome kako su to radile njihove prabake i čukunbake, a još manje kako su radile majke iz drugih kultura i civilizacija. Današnje majke imaju pristup mnogo širem spektru informacija, kao i više interesovanja i radoznalosti. Tradicije su ionako srušene, a mnoge nekada nepoznate informacije postale dostupne. Ništa se više ne podrazumeva samo zato što je nekoliko generacija tako živelo i radilo. Sve može da se dovede u pitanje, i dovodi se. Odgovornost za pružanju znanja nije više samo na institucijama i autoritetima. Posedovati znanje i informisati se je postala lična odgovornost svakog pojedinca.

Hajde da krenemo od naših prostora. U ovom tekstu, koji iznosi isečke iz knjige „Predstava o detetu u srpskoj kulturi“ Srpska književna zadruga, Beograd 1991, opisuju se običaji, verovanja i navike o dojenju na našim prostorima tokom srednjeg veka i kasnije. Ako zanemarimo same procese i verodostojnost raznih magijskih običaja koji se opisuju, ono što je uočljivo je koliko je tadašnjim majkama bilo važno da doje svoju decu, pa su pribegavale svim mogućim sredstvima da to obezbede, uz podršku čitave zajednice. A o dužini dojenja govori sledeći citat: Dete se obično doji godinu ili dve dana, katkad i duže. „Dijete sisa kod pravoslavnih, ako mati ne ponese drugo dijete, do trećijeh časnijeh posta. Onda ga odbijaju jer, vele, da treba i ono da posti“, piše Luka Grđiđ Bjelokosić. U Gruži se dete doji godinu dana, a ako je bolesno, doji se i duže. Ako majka ima dovoljno mleka, ona, u đevđelijskoj kazi, doji dete jednu, pa i dve godine. Dete, piše Tešić, majka doji dve godine, a ako bi ga i dalje dojila, ono ne bi sisalo majčinu nego „Hristovu krv“, a od toga „ništa grđe nema“.¹ U nekim krajevima dete se doji i po dve do ti godine. „U Srbiji majke doje djecu obično dvije godine; trećijeh posta nesmiju ga više dojiti bez dopuštenja popova. U Crnoj Gori doje ih tri godine, i tek četvrte moraju imati dopust od crkve; kada to dobiju, doje djecu i pet do šest godina“, piše Vuk. U Kragujevačkoj Jasenici smatra se da je najbolje dojiti dete do tri godine.
Izuzetno, dojenje može da traje četiri, pet, šest, na i svih dvanaest godina! U Skopskoj Crnoj Gori, piše Atanasije Petrović, „nisu retki slučajevi da se dete odbije u četvrtoj pa čak i u petoj godini, a nekad sisa dok se samo ne odbije“. Dešava se da dete ima i pet godina, da već čuva koze, pa krišom od sveta ide kući da sisa. U Nišu, beleži Miodragović, neko dete je sisalo sve do svoje dvanaeste godine.”

(http://www.detinjarije.com/dojenje-u-narodnim-obicajima-i-verovanjima/)

U Indiji je normalno da majka doji dete više godina, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti. U svim tradicionalnijim zajednicama širom Azije, kao i u primitivnim zajednicama širom Afrike, takođe. U većini drevnih kultura, kao što su Egipat, Rim i Grčka dojenje se visoko poštovalo i bilo ohrabrivano. Na području Zapadne Evrope tokom srednjeg veka pripadnice viših staleža su počele smatrati dojenje previše prostim činom i nastao je običaj da decu doje plaćene dojilje umesto majki. Taj običaj je naprasno prekinut oko 18 veka kada je došlo do prevelikog mortaliteta odojčadi za šta se pretpostavljalo da je kriva upravo praksa plaćenih dojilja, i počelo se iznova ohrabrivati da majke doje svoju decu. (http://www.djeca.org/index.php/sve-o-djeci/teme/dojenje1/319-povijest-dojenja)

A onda je nastupila industrijska revolucija u 19 veku, koja je počela uvoditi promene u statusu žena, zatim sledi sve veća ženska emancipacij u 20 veku i zajedno sa tim sve ređe i kraće navike dojenja. Krajem 19 veka je proizvedena prva formula – veštačko mleko koje je bilo namenjeno ishrani dece u sirotištima kojima je pretila smrt od gladi i bolesti, a ne za široku potrošnju. Jedan vek kasnije, u drugoj polovini 20 veka je počela masovna proizvodnja i upotreba veštačkog mleka kao zamene za majčino mleko.

Ovaj kratki istorijski prikaz pokazuje da je praktično samo tokom dva protekla veka dojenje izgubilo na svome značaju i dužini, ako izuzmemo praksu srednjovekovnih gospođa koje su prepuštale dojenje svoje dece plaćenim dojiljama dok su one imale pametnija posla i visoko razvijenu potrebu da održavaju svoje grudi u zavidnom, čvrstom obliku. Mislim da nećemo pogrešiti ako zaključimo da je današnja sveopšta praksa neka vrsta ponavljanja tog trenda, samo što umesto plaćenih dojilja koristimo plaćene formule. Međutim, kao što se masovno korišćenje dojilja nije pokazalo najzdravijom varijantom, tako je pitanje kakve će globalne posledice doneti masovno korišćenje formula za ishranu u najranijoj dobi deteta… a mnoge posledice se već pokazuju. Evo jednog teksta koji razotkriva pozadinu svega ovoga (najviše mi se sviđa poređenje formule sa brzom hranom za bebe – ono što je industrijska hrana u odnosu na celovitu zdravu ishranu, to je isto formula u odnosu na majčino mleko): http://www.djeca.org/index.php/sve-o-djeci/teme/dojenje1/396-marina-males

Uporedo sa nametanjem materijalizma i profitne svesnosti koja donosi opštu degradaciju vrednosti, morala, ljudskosti i etike pojavljuje se i talas koja ide protiv struje, jer, hvala Bogu, ravnoteža mora da postoji – sve više ljudi se vraća prirodi, jednostavnosti, samodovoljnosti, povezanosti sa celinom, duhovnosti. Sve više žena iz te struje shvata važnost isključivog dojenja u prvim mesecima života bebe i važnost višegodišnjeg dojenja deteta, kao i važnost prirodnog vođenja trudnoće i prirodnog porođaja. Šta ustvari znači prirodna briga o detetu? Za mene to znači pre svega pratiti ritam detetovog razvoja i pružati mu brigu i podršku u skladu sa tim prirodnim ritmom, a ne u skladu sa pravilima koja mi ili neko sa strane nameće. Detetove fiziološke funkcije kao što su pokretanje, hodanje, pričanje, sisanje, pražnjenje creva su usko povezane sa emotivnim funkcijama, kao uostalom i kod odraslih, samo što je kod malog deteta to mnogo jače i jasnije izraženo. Dete ima potrebu da sisa i to je izvor njegovog opstanka jer u početku je to jedini način na koji dobija hranu. Osim što zadovoljava bebinu potrebu za hranom, sisanje istovremeno za bebu znači izvor sigurnosti i brige, jer je potpuno bespomoćno i oseća se najudobnije u toplom zagrljaju uz grudi koje mu pružaju hranu za opstanak. Ta potreba za sisanjem, fiziološka i emotivna, ne prestaje nužno sa prvim rođendanom. Svi znamo da puno dece sisa dude varalice, flašice, prstić ili ćebence do kasnih godina svog najranijeg detinjstva – do pete pa čak i šeste godine. Svi se moraju složiti da je potreba za sisanjem prirodna potreba deteta. Pa ako može da sisa cuclu ili prst, zašto ne bi moglo da nastavi sa sisanjem majčinih grudi? U čemu je ta toliko šokantna razlika između majčinih grudi i cucle/prstića? A pritome sisanje cucle i prstića loše utiče na formiranje zuba i desni, dok sisanje majčinih grudi utiče povoljno na formiranje zuba i desni. Ali tu sad postoji čitav niz razloga koji „se podrazumevaju“. Većina tih razloga su samo mitovi, navike nastale ne ranije od prošlog veka, a smatraju se „prirodnim i podrazumevajućim“ normama jedne civilizovane žene. Neki od najučestalijih mitova su sledeći:

Majčino mleko nema više nikakvu hranljivu vrednost nakon godinu dana. Netačno! Iako ima nekih pedijatara koji će ovo potvrditi, to je netačno i stvarno je šteta da takvi pedijatri još uvek rade i da ne obrazuju sebe u skladu sa naučnim napretkom. Svaka obrazovana savetnica za dojenje će reći da to nije tačno, i da majčino mleko ima još i te kako puno hranljivih i zaštitnih komponenata da ponudi svome detetu. Imuni sistem kod malog deteta je još uvek u razvoju, kao i nervni sistem. Tek oko šeste godine detetov imuni sistem dostiže razinu imunog sistema odraslog čoveka. Kroz majčino mleko dete dobija imunoglobin i nutrijente i nakon prve godine dojenja. Dete koje sisa prvih godina života je otpornije na infekcije i bolesti od deteta koje ne sisa – ovo sa sigurnošću mogu potvrditi iz iskustva sa svojom decom, i sa decom prijateljica koje su više godina dojile svoju decu. Jedna prijateljica je mlađe dete dojila četiri godine, a zbog druge trudnoće je prestala sa dojenjem starijeg deteta kad je imalo osam meseci. Ona mi je lično potvrdila da postoji velika razlika u imunitetu između dva deteta, i da otprilike pet infekcija koje bi zadesile starije dete su mlađe dete zaobilazile. Kako je to moguće ako je majčino mleko nakon godinu dana prazno kao voda? Detaljnije informacije o sastavu mleka u drugoj godini i o još nekim mitovima vezanim za dojenje možete pronaći u ovom tekstu na engleskom: http://theparentingpassageway.com/2009/01/03/extended-breastfeeding-breastfeeding-beyond-a-year/

Dete koje dugo sisa neće dovoljno jesti čvrstu hranu. Netačno! Kako dete raste prirodno će da mu raste apetit i majčino mleko neće zadovoljavati sve njegove nutritivne potrebe. Ako dozvolimo detetu da se kroz ovaj proces jedenja kreće prirodno i svojim tempom, sigurno neće biti takvih problema. Dužnost roditelja je da nudi zdravu i raznovrsnu hranu, i da ograničava nezdravu i štetnu hranu. Nema nikakve potrebe za forsiranjem deteta da jede, ali moramo biti postojani sa obrocima i uvek nuditi hranljive i što ukusnije obroke, iznova i iznova. Ishrana je tema za sebe, i mnoga deca koja ne sisaju imaju probleme sa ishranom zbog raznoraznih razloga. Ako dete koje i dalje sisa ima problema sa ishranom treba prvo proveriti da li su ovi faktori ispunjeni: Da li su obroci redovni? Da li se nude kvalitetni i zdravi obroci? Da li su u skladu sa detetovim ukusom? Da li dete jede veštačke slatkiše i brzu industrijsku hranu? Da li se roditelji zdravo hrane i da li imaju zdrave navike? Ovo su mnogo češći razlozi problema sa ishranom nego dojenje. Ako obezbedimo sve pomenute uslove na što kvalitetniji način, sisanje sigurno neće biti smetnja normalnoj ishrani. Moje mišljenje je da forsiranje deteta da jede donosi kontra efekat. To znači da opet idemo protiv prirode, da nemamo veru u detetovu unutrašnju ravnotežu. Nijedno dete neće gladovati, i uglavnom će želeti hranu koja mu je baš potrebna. Naravno, ako dete ide u neku krajnost, što je moguće naročito kada malo poraste i postane zaneseno određenim ukusima, trebamo to ograničiti i vratiti u ravnotežu.

Dete koje dugo sisa će postati previše vezano za majku i nedovoljno samostalno. Netačno! To što je dete od tri, četiri ili pet godina vezano za majku, sa sisanjem ili bez sisanja, je najnormalnija pojava. To ne znači da će takvo ostati i u tinejdžerskom dobu. Opet verujemo prirodi: kao što je naučilo da samo hoda, kao što je naučilo da samo jede, kao što je naučilo da samo obavlja nuždu, tako će naučiti da samo reguliše svoje emocije i da se samo snalazi u prostoru i među drugom decom. Koliko to osamostaljivanje traje zavisi od jednog do drugog deteta. Zašto taj proces treba požurivati? Uglavnom ne zbog deteta nego zbog roditelja, koji moraju da rade, koji nemaju dovoljno živaca biti stalno sa detetom, i koji se osećaju neugodno zbog te zavisnosti koju dete oseća prema njima. Ali sa gledišta deteta nema ništa loše ili nazadno u potrebi da bude stalno uz roditelja, i u otporu da budu samo ili sa osobama koje mu nisu bliske. Ne zaboravimo da deca doživljavaju svet drugačije nego odrasli, da mogu imati mnoge nerealne strahove i burne reakcije oko običnih stvari. Deci ispod sedam godina je potrebna pomoć u procesiranju emocija i iskustava kroz koja prolaze, i često im je potrebna uteha i utočište kod roditelja ili osobe koja brine o njima, zato što je osnovna ljudska potreba upravo sigurnost. Sisanje ispunjava sve ove potrebe deteta – SISANJE NIJE UZROK OVIH POTREBA NEGO UPRAVO ODGOVOR NA NJIH. Ono što ja smatram prirodnim roditeljstvom je da dopustimo detetu da prođe kroz sve svoje emocije, i prijatne i neprijatne, bez potiskivanja i sa utočištem koje je uvek dostupno. Sisanje je divan način da dete pronađe to utočište, da se smiri kad je uznemireno, da ublaži temper tantrume kroz koje prolazi, da lakše podnese bolesti, strahove i bilo koje druge izazovne situacije, kao i da razvije duboki unutrašnji osećaj sigurnosti i pripadnosti koji su osnova zrelosti. Svi mladići i devojke za koje znam da su dugo sisali kao deca pokazuju normalan stepen samostalnosti i snažnu emotivnu stabilnost. Takođe sam primetila da zadržavaju dobar i blizak odnos sa majkom tokom tinejdžerskog doba i kasnije, što smatram velikim plusom i jednim od ciljeva svoga roditeljstva.

Ako nam trebaju dokazi autoriteta, evo ih:

Svetska Zdravstvena Organizacija preporučuje da majke doje svoju decu minimum do druge godine, a i kasnije ako je na „obostrano zadovoljstvo“.

UNICEF preporučuje da majke doje svoju decu do druge godine.

Priznata naučnica antropologije Dr Katherine Dettwyler je napravila istraživanje o dužini dojenja kod ljudi u poređenju sa ostalim sisarima, i njen zaključak je da kod ljudskog „mladunčeta“ biološko vreme za prekidanje dojenja varira od druge do sedme godine života. (http://www.naturalchild.org/guest/katherine_dettwyler.html)

 

Moja obzervacija je da postoje dva glavna razloga zbog kojih majke u današnjem modernom društvu odbijaju da doje svoju decu na duže staze. Prvi razlog su finansije i emancipacija. Da bi ispunili zahteve koje nameće potrošačko društvo uglavnom je potrebno da privređuju oba roditelja, naročito u zemljama trećeg sveta kao što je naša. Čak i ako to nije nasušna potreba, skoro je redovna pojava da majke ne žele da se odreknu karijere zbog majčinstva. Jer, da se razumemo, dojenje deteta na duže staze jeste zahtevan posao i traži više posvećenosti i odricanja – više smo potrebni detetu koje sisa nego onome koje ne sisa, što znači manje vremena za sebe i za ispunjavanje ličnih potreba. U današnjem društvu je to maksimalno otežano jer nema takve podrške proširene porodice kao u tradicionalnim društvima, jer je životni ritam veštački ubrzan, jer se više od zajedništva ceni individualizam. Sećam se scene koju sam puno puta viđala po indijskim selima – majka sedi u dvorištu i doji dete, dok oko nje trčkara još nekoliko bosonoge sitne dečice, zajedno sa komšinicama i njihovom dečicom, svi osmeh od uva do uva. A nije da ta majka nema puno posla. Još kako ima: kuvanja, čišćenja, hranjenja domaćih životinja, ručno pranje veša na jezeru ili reci… Jedino što nema žurbe, nema sata koji zlokobno otkucava i podseća da ćemo zakasniti, nema termina za vrtić, kurseve, radionice i igraonice. U okruženju stresa i žurbe je stvarno teško i mučno dojiti, pa čak i brinuti se o deci. Na žalost, to je realnost većine danas, ali oni iz „suprotne struje“ polako shvataju da to nigde ne vodi i svesno usporavaju i prizemljuju svoje živote, vraćaju se Maloj kući u preriji, a ako ostaju u gradovima postaju umetnici ležernog životnog stila.

Drugi razlog je preterano isticanje seksualnosti koje je poput manije modernog društva, i zbog kojeg se na ženske grudi mnogo više gleda kao na seksualni simbol nego kao na nosioce hrane za bebe. Iz te perspektive je dojenje „velikog“ deteta nešto poput smrtnog greha, a uopšte uposliti grudi da doje nekoliko godina velika uvreda prema mužu i ideji telesne zategnutosti koja je zasela na presto svekolikih medija. Ako se žena uspe trgnuti iz te sveopšte iluzije koja je kreirana iz čisto profitnih razloga, koja nema nikakve veze sa obećanom srećom pa čak ni u seksualnom životu (ako je savršen telesni izgled garancija životne sreće zašto se onda Merilin Monro ubila?), i ako se poveže sa svojim telom, osećanjima i prirodnim tokovima u sebi, shvatiće da je dojenje prirodan proces koji je izuzetno zdrav, da je dojenje odnos intenzivne telesne i emotivne bliskosti bez izvitoperenih ideja o seksualnosti, da je dojenje čin davanja i primanja ljubavi u najčistijoj ljudskoj vezi od pamtiveka – vezi između majke i deteta.

Srdačno,

Tamara

 

 

2

Nekoliko dobrih razloga ZA dojenje

11214116_1441970952779045_7729528769140887480_n

Iskoristiću priliku svetske nedelje dojenja da malo „bombardujem“ sa informacijama koje, čini mi se, nedostaju većini majki u našem društvu, naročito u našoj zemlji. Sećam se svog šoka kada sam prvi put dovela tada već četvoromesečnu bebu kod pedijatra i videla natpis: U Srbiji svaka šesta majka doji dete do šestog meseca. Nikako mi nije bilo jasno zašto?! Nisam se porađala u Srbiji i nisam do tada bila svesna koliko je opšta atmosfera ovde drugačija što se tiče PRIRODNOG pristupa trudnoći, porođaju i dojenju. Kada kažem da još uvek dojim trogodišnje dete susrećem se sa izrazima neverice, šoka, ponekad i crvenila na licima žena (pa se suzdržim da spomenem da uz njega povremeno dojim i starije dete od četiri i po). Ništa nikome ne znači što u magazinu Moj Pedijatar u svakom broju po nekoliko puta piše kako Svetska Zdravstvena Organizacija preporučuje dojenje deteta do dve godine, a kasnije ako majka i dete žele. Kao da su većini, ne kažem svima, ali velikoj većini usađeni kodovi u umu koji se ne mogu prelomiti nikakvim novim informacijama: dovoljno je dojiti par meseci, godinu dana u vrh glave, a sve preko toga je uvreda za zdrav razum!

Ali hajde da ne idem do druge i treće godine, nego da pokušam nekako razlučiti zašto je veliki izazov dojiti svoju bebu i do šest meseci. U redu, znam da postoje žene koje zaista nemaju mleka, ali to je toliko retko, kao što je retko da će nam se desiti neka komplikacija na porođaju (još ređe). To da žena nema dovoljno mleka za svoju bebu je mit, osim ako nije u ogromnom nutritivnom deficitu, na granici neuhranjenosti, što u današnjim uslovima nije baš da je moguće (i žene u koncentracionim logorima su dojile svoju decu). Znam da postoje i drugi realni razlozi kao što su teškoće i bolovi u dojkama, koji uz adekvatnu pomoć mogu da se prevaziđu. Znam da postoji i to da beba neće da sisa, što se najčešće dešava zato što se paralelno hrani na flašicu, pa joj je tako lakše i neće da se trudi sa dojkom. Neću da ulazim u to koliko su navedeni i nenavedeni razlozi opravdani ili neopravdani niti da prozivam ničiju savest, to nikako. Samo gledam tu činjenicu da svaka šesta majka doji bebu do šest meseci, koja govori da na globalnom nivou nešto ne štima. Ono što je sigurno je da postoji puno neznanja, mitova, nepažnje i neodgovornosti, pre svega u medijima, medicinskom osoblju, bolničkom sistemu i svima ostalima koji bi trebali da pomognu majkama u ovoj najprirodnijoj aktivnosti majčinstva. Umesto toga, ono što je najprirodnije postalo je najteže, a za to vreme se prodaju tone i tone veštačkih formula od čega neko ostvaruje debeli profit – not bad deal!

Da li zbog nedostatka pomoći i pravih informacija, da li zbog nedostatka odlučnosti i želje, šta god da je razlog tome, veliki broj majki olako odustaje od dojenja i misli da je dohranjivanje bebe formulom ili kravljim mlekom sasvim ok alternativa. Verovatno je baš ta olakost pomogla da se formira alarmantni broj koji piše na zidu dečijeg dispanzera. Neću da kažem da je dojenje JEDINI način da dete odrasta zdravo. Mislim da je jedan od najvažnijih, ali ne jedinih činilaca. Tu je mogućnost zdrave i uravnotežene ishrane koja može da nadomesti puno toga što je izgubljeno, kao i druge okolnosti u porodici i svakodnevnim aktivnostima deteta. Ali, ako majka može da doji, zaista je ogromna šteta propustiti takvu priliku da svome detetu učinimo uslugu koja će mu pružati pozitivne poene tokom čitavog života. Ovo su samo neki od tih poena, pošto bi kompletna lista zauzela više mesta nego što bismo imali strpljenja da pročitamo.

Majčino mleko je posebno dizajnirano baš za njenu bebu – 50% se slaže sa bebinim genetskim materijalom.

Majčino mleko nije statično – njegov sastav se menja u skladu sa potrebama bebe, kako u toku jednog dana, tako i tokom bebinog rasta i razvoja. Drugim rečima, ujutru, u podne i uveče beba dobija različitu kombinaciju sastojaka, tačno prema njenim potrebama.

Majčino mleko nosi u sebi ukus i aromu hrane koju majka jede, i to su ukus i aroma na koje je beba navikla devet meseci u majčinom stomaku.

Majčino mleko je bebi mnogo lakše za varenje nego bilo koja druga vrsta mleka.

Postoji čitava lista sastojaka koji postoje u majčinom mleku a kojih ili nema ili ima mnogo manje u formuli, a jedan od najvažnijih je holesterol koji je suštinski neophodan za razvoj mozga i nervnog sistema odojčeta – zato je majčino mleko mnogo masnije od bilo kojeg drugog mleka.

Deca koja se isključivo doje prvih šest meseci i nastave da se doje do godinu ili dve imaju mnogo manju šansu da podlegnu infekcijama, da obole od bolesti respiratornih organa, stomačnih organa, bolesti ušiju, zuba, da dobiju alergije. (Moja lična obzervacija je da skoro svako dete koje ima problema sa astmom i bronhitisom je kratko dojeno kao beba, 6-8 meseci ili kraće. Ja do sada nisam srela dete koje boluje od ovih bolesti, a dojeno je godinu dana ili duže.)

Isključivo dojenje kolostrumom u prvim danima bebinog života je od neprocenjivog značaja. Bebin želudac po rođenju je veličine klikera. Mala količina kolostruma mu je sasvim dovoljna. U kolostrumu se nalazi 60 aktivnih sastojaka od kojih je 30 nemoguće dobiti u formuli. Kolostrum je kao bebina prva vakcina, prepuno antitela koja su mu potrebna u tim prvim danima. Kolostrum podmazuje membrane digestivnog trakta odojčeta što mu pomaže da se odbrani od štetnih bakterija i da mu se pokrene imuni sistem. Kada se bebi daje formula u prvim danima života, postoji mogućnost da će se poremetiti  crevna flora koju obezbeđuje kolostrum i da će se otvoriti prolaz patogenima i alergenima u bebin organizam.

Dojenje je nalepši i najprirodniji način povezivanja majke i bebe. Dojenje je za bebu izvor sigurnosti, kao i izvor svih hranljivih i zaštitnih materija koje su joj potrebne i dovoljne u prvih šest meseci života.

Dojenje pomaže da se materica vrati u prvobitno stanje, pomaže da se prevaziđe postporođajna depresija, smanjuje mogućnost pojave raka dojke i materice.

Izvor ovih informacija sam većinom uzela sa mog omiljenog bloga „The Parenting Passagaway“ ( Prolaz Roditeljstva). Mudra i iskusna autorka Keri, osim što je fizikalni terapeut pedijatar, Waldorf učitelj i lider za kućno Waldorf obrazovanje, takođe je licencirani savetnik za laktaciju (IBCLC) od 2009 godine. Ovo je link za njene tekstove o dojenju gde se može naći još puno zanimljivih i poučnih informacija: http://theparentingpassageway.com/category/family-life/breastfeeding/

Ovo je stranica na srpskom jeziku na kojoj može da se nađe puno lepih i korisnih tekstova o dojenju, trudnoći i majčinstvu, kao i iskustva majki koja mogu da nam daju podstrek u našoj ličnoj avanturi dojenja:

http://www.mati.rs/

http://www.mati.rs/category/dojenje/

Na sreću, sada takođe imamo i sertifikovanu savetnicu za dojenje u našoj zemlji – Marija Taraba, pa je moguće dobiti praktične savete i podršku iz prve ruke. Osim nje, autorka gore navedene stranice na srpskom jeziku, Jasmina Lolin, je takođe sertifikovana savetnica za dojenje koja je prošla obuku kod Marije Tarabe.

 

Kada duboko razmislimo, trudnoća i dojenje su prava čuda prirode, savršeni mehanizmi savršeno dizajnirani za stvaranje života. Mi žene smo blagoslovene da možemo biti medijumi kroz koje se ova čuda manifestuju. Ako prigrlimo taj dar koji nam priroda nesebično daje, dobićemo mnogo više nego što mislimo – snagu, ispunjenje, samopouzdanje, zadovoljstvo. Nije lako i treba se malo pomučiti, baš kao i za sve druge vredne stvari u životu.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: umetničko delo – Vicente Romero Redendo

 

 

 

4

Naše avanture tandem dojenja

Ne mogu se tačno setiti kada sam postala svesna koliko mi je važno dojiti svoju bebu i odlučna da u tome istrajem ne samo nekoliko meseci, već nekoliko godina. Verovatno se to desilo prirodno, kao što se prirodno razvijala sama trudnoća, osećaj za malo biće koje raste u meni, povezanost sa tim bićem i sa sobom. Žene sa kojima sam pričala o majčinstvu i trudnoći su one vrste žena od kojih najčešće tražim savete: autentične i originalne, koje imaju dublju viziju života od pukog životarenja linijom manjeg otpora, koje imaju puno životnog iskustva i mudrosti, koje se strastveno posvećuju nekom višem cilju, koje su najčešće duhovno nadahnute, svesne prirodnog ritma i prirodnih zakonitosti i trude sa da budu usklađene sa njima. Mnoge od njih su dojile svoju decu po nekoliko godina: 2, 3, 4, 5, 6. Živeći u takvom okruženju, bilo mi je sasvim normalno da očekujem kako ću svoje dete dojiti barem tri godine ili više od toga. I ja sam imala strahove koje verujem da svaka majka prvorotkinja ima (da li ću imati dovoljno mleka, da li ću uopšte imati mleka?!), što je potpuno normalno jer nikada nismo imale iskustvo da su nam dojke pune mleka. Moje su dojke pritom i vrlo male, pa mi je to povremeno provociralo strah, iako veličina dojki nama nikakve veze sa proizvodnjom mleka, ali tako razmišlja naš um kada se previše oslanja na ono što vidi. Tokom te prve trudnoće sam puno radila na sebi, pokušavala dotaknuti i probuditi one delove svoga bića koji su bili uspavani, a koji se prirodno bude kada se u nama razvija novi život: intuiciju, veru u sebe i u svoje ženske potencijale, prepuštenost prirodi i Bogu da me vode kroz ovaj proces. Kao što rekoh, ovi se delovi nas prirodno bude tokom trudnoće, ali je važno pripomoći im u tom buđenju, biti svesna svih otkrovenja, pažljivo osluškivati unutrašnji glas i prevazilaziti sumnje i strahove koje se isto tako prirodno pojavljuju. Moje ubeđenje je da ako se žena nesmetano posveti ovom procesu osluškivanja i osvešćivanja sebe tokom trudnoće, sve će teći po skladnom uređenju majke prirode. Ako ima i podršku bliskih ljudi oko sebe koji će je puniti pozitivnom energijom i vrednim informacijama, a ne strahovima ili nervozama, to je siguran put do uspešne trudnoće, porođaja i dojenja. Ja sam imala sreću da imam sve ove uslove ispunjene i prošla sam kroz jedinstveno iskustvo kućnog porođaja koji mi je dao priliku da budem slobodna i svoja kroz proces porađanja, da imam maksimalnu pomoć divnih žena baš onako kako je meni bila potrebna, i da se na kraju osećam kao heroj svoga života, sa prekrasnom bebicom koja je ležala na mojim grudima dugo vremena bez uznemiravanja, da se jedna uz drugu odmorimo od napornog puta kroz koji smo zajedno prošle i izašle kao pobednice. Naravno, u takvim uslovima je potpuno prirodno da beba posle pet minuta počne da sisa i da kolostrum nesmetano teče.

Od tih prvih pet minuta pa sve do danas, moja ćerkica nalazi najveću sreću i smirenje na mojim grudima. Ona je bila beba koja je prosto stvorena za dojenje. Toliko je bila smirena i blažena na mojim grudima da bi retko plakala. Dojila sam je na zahtev, a to je bilo prilično često, pa zato nije imala puno razloga za plakanje. Bila mi je u rukama ili na grudima skoro sve vreme budnog stanja, a noću bismo spavale zajedno sve dok nije počela previše da se vrti u snu, pa sam prešla na krevet odmah do njenog i dojila je kad god se probudi. Moj unutrašnji osećaj mi je snažno govorio da preko dojenja i bliskog telesnog kontakta ona i ja ostajemo u dubokoj povezanosti koja je započela dok mi je bila u stomaku , dok ne bude dovoljno spremna da se odvojimo, tačnije da se odvajamo kroz postepeni proces. Kao što je postepeno rasla u mom stomaku i kao što se postepeno razvijala ljubav među nama.

Kada je napunila deset meseci saznala sam da sam opet trudna. Prvo pitanje koje mi se pojavilo bilo je: kako ću nastaviti da dojim Malini? Sa mojim ubeđenjem da ću je dojiti do druge ili treće godine minimum, i sa njenom potpunom spremnošću da se to ubeđenje ostvari, bilo mi je neprihvatljivo da sada moramo to da prekinemo. Naravno, ginekolog mi je upravo to rekao, ali ja ga nisam ni pitala ni slušala. Počela sam da istražujem i na moje veliko olakšanje pronašla puno „živih“ primera majki koje doje dva deteta u isto vreme, i koje doje tokom trudnoće bez problema. Nazvala sam predstavnicu LLL kod nas (La Leach Leage, međunarodna organizacija za promovisanje i podršku dojenja) koja me je ohrabrila. Pričala sam sa pedijatricom koja je divna, širokoumna žena i veliki stručnjak u svojoj struci, kao i dugogodišnji vegetarijanac i praktikant joge, koja me je takođe ohrabrila. Istina je da se tokom trudnoće može desiti da dojenje pojača kontrakcije materice i dovede trudnoću u rizično stanje, ali to se jako retko dešava u praksi. Potrebno je jednostavno pratiti svoje telo i signale koje šalje, pa ako se tako nešto desi onda naravno treba prekinuti sa dojenjem. Dojila sam sve vreme trudnoće bez ikakvih problema sa kontrakcijama i bilo čime. Doduše, mleko mi je nestalo posle tri meseca, ali Malini je nastavila da sisa sa manjim intenzitetom, najčešće za utehu i uspavljivanje. Bila sam svesna da će to predstavljati koliko olakšicu toliko i preblem kada se rodi beba, zato što Malini nije htela zaspati ni na jedan drugi način osim dojenjem. Probala sam je odvojiti neinvazivnim metodama, pošto one druge nisu dolazile u obzir, ali bez uspeha. Davala sam joj flašicu sa formulom pre spavanja, ona bi je lepo popila i onako već u polusnu tražila gde je sika, a ako je ne bi našla, plač – nikakva flašica tu nije pomagala. Odustala sam, i pustila da stvari teku svojim tokom…

Razmatrali smo mogućnost ponovnog kućnog porođaja, ali smo se ipak odlučili za bolnički. Bilo je tu raznih razloga za i protiv, ali istina je bila da ovoga puta nisam bila dovoljno spremna za to. Nisam bila ni dovoljno podržana, ni dovoljno usredsređena na trudnoću kao prvi put. Nisam dovoljno vežbala, nisam se dovoljno odmarala ni opuštala, i više od svega sam jurila oko Malini koja je upravo prohodavala. Na žalost, nisam imala dovoljno vremena ni prostora da budem sama sa sobom i sa bebom u stomaku da bih nas pripremila za taj čin. Jasno mi je bilo da kod prirodnog kućnog porođaja žena mora da bude dobro fizički i psihički pripremljena, pošto će sve zavisiti od njene sopstvene snage i podrške osoba koje joj asistiraju. Nema stimulacija, indukcija, epidurala. Prvi put sam se porodila u Indiji, uz prisustvo dve babice iz Engleske od kojih je jedna imala 25 godina iskustva porađanja u kućnim uslovima (indijskim), a druga je bila mlada i neiskusna, ali divna i jaka kao anđeo koji je sleteo sa neba da nas blagoslovi. Takođe su bile prisutne i prijateljice sa iskustvom u porađanju, suprug i sestra, svi pozitivni, vedri, puni poštovanja i iščekivanja, svesni da svedoče Božijem čudu na delu – što je uistinu suština svakog porođaja, čudo stvaranja novog života. A sada sam bila u Somboru, jedina babica koja radi kućne porođaje u Beogradu, svi članovi porodice zaokupljeni sa Malini i u blagoj panici šta ćemo i kako ćemo kada nam se pridruži beba, neki novi porodični problemi, a sveopšto okruženje puno straha, nesigurnosti i neverice po pitanju trudnoće i porađanja. Tako sam silom inercije bila gurnuta da se ipak porodim u bolnici kao sav „normalan“ svet. Jedino što sam mogla da uradim je da unapred obezbedim normalne uslove, upoznam se sa babicama (da ne bude, evo me, banula sam u nepoznato) i najviše od svega, unapred najavim da želim da mi dete donesu što pre na dojenje i da bude stalno uz mene. Umesto divnog osećaja kada se odmah posle porođaja grlim sa svojom bebom na grudima, u blaženoj euforiji bez ikakvih lekova za smirenje, sada sam ležala sama na porođajnom krevetu pod sedativima, koje nisam imala pojma da će mi uopšte dati i koji mi nisu trebali, i neprestano mislila: gde je? kako je? kada će mi ga doneti? da li ga dohranjuju iako sam izričito zahtevala da to ne čine?! Nakon mog upornog dosađivanja doneli su ga tek posle tri sata (što i nije bilo toliko loše s obzirom da su ženama iz moje sobe donosili bebe posle 5-6 sati). Odmah smo počeli da ležimo zajedno i da se upoznajemo, pa je uskoro uspešno krenuo da sisa, iako malo nespretnije nego njegova starija seka koja je bila rođena u sretnijim uslovima. Izborila sam se da spavamo zajedno, uglavnom na istom krevetu, i da ranije izađem iz bolnice na svoju odgovornost – što pre u udobnost svoga doma, i što pre kod seke!

Susret između mene i nje nakon bolnice neću ovde da opisujem, to je ljubavna priča od koje i danas plačem kada je se setim. Sva sreća da je moja sestra bila sve vreme uz nju, danju i noću, pa je ipak ublažila osećaj odvojenosti pošto joj je ona kao druga mama, od prvog dana. A onda je usledila ona neizbežna noćna mora koja je trajala oko mesec ili dva privikavanja njih jedno na drugo, mene na njih u tandemu, i svih nas u vatri između dve bebe! U tih prvih par meseci to što sam nastavila da dojim i Malini se pokazalo kao nedostatak, pošto je bilo nemoguće izaći u susret oboma u isto vreme. I pored tetke, bake, dede i tate potpuno angažovanih, i dalje mi se srce cepalo kada bih bila sa jednim detetom i slušala kako ono drugo plače iz susedne sobe, jer mu treba mama. I to je to – mama je ipak nezamenjiva, to ne može ništa da promeni. Neko će reći, pa mogla sam ranije Malini da odvojim od sebe, da se navikne na nekog drugog (pitanje je ko je taj drugi koji toliko može da se odrekne svoga života, posla i slobodnog vremena da bi zamenio mamu jednom jednoipogodišnjem detetu?), tako da se ja mogu posvetiti bebi. Ali, da je odvojim od sebe? Pa to je upravo protivno svim mojim željama i ubeđenjima koje me čine roditeljem. I da sam je zaista odvojila, možda bi tih prvih mesec ili dva bili lakši svima, ali kako bih se ja kasnije nosila sa tom rupom u odnosu prema njoj? I kako bi se ona nosila sa time duboko u sebi? Jedna prijateljica mi je ispričala kako je njena dvogodišnja ćerka nakon rođenja mlađeg brata znala po pola sata da plače sama u sobi. A nije sisala. U svakom slučaju, to je vrsta traume i izazova za malo biće koje još ne razume da treba da bude tolerantno i strpljivo i odjednom da deli sve ono što je do tada bilo samo njegovo. Moja ćerka nije plakala sama u sobi, ali je povremeno vrištala i jecala na očigled svima. Kao i njen mali bata, koji je još manje razumeo, ali je osećao istim intenzitetom. Kako smo preživeli, ne znam ni sama. Uglavnom, preživeli smo, stabilizovali se, prihvatili ono što se mora prihvatiti. I naučili su da sisaju u tandemu. Iako nisam znala kako ću sve to praktično izvesti, jedna stvar mi je u glavi bila jasna – ne želim da se starije dete oseća da mu je uskraćena moje pažnja i bliskost zato što se rodilo drugo dete. Naravno, znala sam da će se povremeno tako osećati, to je neizbežno. Ali kako nju, koja je toliko uživala i nalazila utočište u sisanju, da gurnem sa strane, kao, sada ti je bilo dosta, sad je red na tvoga brata? Ja nisam imala srca da to učinim, pa koliko god da mi bude teško, mislila sam da ću ja lakše procesirati određene neudobnosti nego ona takav emotivni bol. Naravno, bilo bi mnogo lakše da je ona sama okrenula glavu od sisanja, ili bila indiferentna, kao što znam da su neka deca od mojih prijateljica. Ali ovakva kakva je ona, moje nasilno odvajanje od sisanja (jer bi jedino tako moglo) donelo bi joj puno bola i unutrašnjih konflikata, a to je zadnje što želim svojoj deci. Već sama ta činjenica da je prisutna druga beba koja sa pravom zahteva apsolutnu pažnju je dovoljna da malo starijem detetu (koje je takođe još uvek beba, samo malo veća!) donese veliki zadatak i puno izazova za prevazilaženje. To što je samo malo starija beba ne znači da mora odjednom da postane nezavisna, samostalna, bez zahteva i puna razumevanja! Ne samo da ne mora, nego ne može. A kako izaći u susret oboma, da se oboje osećaju zbrinuti i nezapostavljeni, to je zadatak za mamu i ostale članove porodice koji ga uče iz dana u dan, sa puno slaloma i spoticanja, ali i puno nagrada i topline oko srca.

Ne kažem da mi nekada nije teško. Prolazim kroz različite faze, ponekad mislim da neću moći više. Iritira me njihovo zajedničko sisanje, stvara mi nervozu. Nije to više tako lepo, prijatno i blaženo stanje kao kada mala beba sisa. Ovo su deca snažne volje i zahteva, nemirni i aktivni i kada su budni i kada spavaju i kada sisaju. Ali u isto vreme vrlo osetljivi, krhki, obazrivi, bojažljivi, perceptivni. Neko može reći da sam ih „napravila“ takvima jer im dopuštam tako puno bliskosti, ali ja znam da to nije tačno, da su takvi od samog početka. I ne mogu im uskratiti ono što im je još uvek potrebno. Objašnjavam i govorim, Malini već razume, čak se i trudi da svojevoljno manje sisa, što smatram velikim uspehom, ali o potpunom odvajanju još nema govora. Koliko će još da traje, ne znam. Samo znam da će sigurno da prođe, kao što je prošao prvi, drugi i treći rođendan; da će sigurno da sazreju da bi mogli mirno i bez prisile da prekinu sa tom navikom. Lično poznajem nekoliko mladića i devojaka koji su sisali po 4- 5-6 godina kada su bili deca, i izrasli su u stabilne, samostalne, zdrave osobe. Poznajem i njihove majke, još uvek su žive, zdrave i smeju se. Pa eto, imam razloga da se nadam da ću se posle ovoga i dalje smejati, biti zdrava i ispunjena, sa umirujućim saznanjem da sam dala sve od sebe, baš onako kako je priroda uredila, a ne nečije ideje, predrasude, civilizacijski ili modni tokovi. Isto tako ne smatram da je jedini put do zdravog deteta dugotrajno dojenje. Znam decu koja nisu bila dojena pa su opet izrasla u divne osobe. Ne volim generalizacije bilo kojeg tipa i trpanje svega u isti koš. Svi smo različiti, imamo različite istorije, psihologije, porodične situacije, potrebe. Nije svačiji put da doji decu u tandemu nekoliko godina, da spava sa njima, da provodi 24/7 sa njima. Ali naš jeste.

Srdačno,

Tamara

513