0

Deca žive u svetu mašte

Deca žive u svetu mašte. Svi to znamo. Ali kako se mi odnosimo prema tome kao roditelji? Da li nam ova činjenica uopšte nešto znači? Da li poštujemo taj njihov razvojni period, ili jedva čekamo da se rasprši poput nestvarnog oblaka, verujući da je to njegova sudbina, pošto i nije ništa drugo nego nestvaran? Ali istina je da je deci njihov svet mašte jednako stvaran kao što je nama stvaran ovaj opipljivi, racionalni svet odraslih. I stvarnost nas odraslih se razlikuje u zavisnosti od toga na koji način je doživljavamo, iako svi fizički bivstvujemo u istom opipljivom, racionalnom svetu. Dugo vremena se maštovitost nije puno cenila kao poželjna osobina odrasle individue, bivajući etiketirana kao „ona koja živi u oblacima“. Ali u poslednje vreme je postala poželjna i sve više cenjena pod imenom kreativnost, kako se naše društvo sve više okreće ka naglašenom individualizmu, i kako je sve više moguće zarađivati novac na osnovu svojih kreativnih sposobnosti. Tako danas imamo mnoštvo programa i radionica, kako za decu tako i za odrasle, koji nam nude podršku u razvoju kreativnih potencijala koje nosimo. A sva ta kreativnost kreće upravo od ovog stadijuma malog deteta koje živi u svetu svoje mašte, jednako kao u opipljivom svetu koji ga okružuje.

Ovaj koncept prvo prepoznavanja, a zatim i podrške nežnom detetovom stanju imaginacije u ranom detinjstvu sam pronašla u Waldorf pedagogiji, koja me je zbog toga veoma zaintrigirala. Važno je pre svega prepoznati razvojne stadijume deteta na svim nivoima postojanja: fizičkom, emotivnom i duhovnom. Kada ih prepoznamo, trebamo znati kako da ih poštujemo i podržimo za dobrobit čoveka koji se od deteta razvija pred našim očima. Dete je prirodno obdareno radoznalošću, čuđenjem i divljenjem prema svemu što ga okružuje, i to treba podržati. Dete je prirodno obdareno sposobnošću da spontano usvaja znanja i veštine ponavljajući i imitirajući aktivnosti koje ljudi u njegovoj blizine čine, i to treba podržati. Dete je prirodno obdareno otvorenošću da prima sve utiske i podsticaje koji ga okružuju i da se poistovećuje sa njima, i to je najdelikatnija njegova osobina sa kojom kao roditelji trebamo biti najpažljiviji. Zato su i Marija Montesori i Rudolf Štajner, oboje začetnici revolucionarnih alternativnih pravaca u pedagogiji, veoma naglašavali važnost detetovog neposrednog okruženja, od stvari, predmeta i igračaka, do boja zidova, tekstura materijala, zvukova, tonova i načina govora i komuniciranja. I to je upravo ono što kao roditelji možemo, možda ne u potpunosti, ali u znatnoj meri da kontrolišemo. U ovom članku sam htela da se osvrnem na zvučno polje kojim je dete okruženo, drugim rečima, koje zvukove dete prima iz okruženja. A prvi i najvažniji zvukovi koji utiču na dete su glasovi i reči roditelja.

Pre neki dan sam pročitala izjavu da trebamo koristiti reči kao bisere. Vau, baš lepa ideja! U današnje vreme i u današnjem okruženju izgleda kao nemoguća misija. Pokušajte obratiti pažnju na zvukove koje svakoga dana izgovaramo i slušamo. Kakvo je značenje reči, kakvi su tonovi glasa, kakve su misaone slike koje razmenjujemo? Možemo primetiti puno grubih tonova, skraćenica i nedovršenih rečenica, ružnih reči i psovanja, da ne spominjem vikanja i urlanja. A mi živimo u tom okruženju. Svi ti zvuci nas okružuju kao nevidljivo energetsko polje u koje smo uronjeni. Kao mreža u koju smo zapleteni. Zvuci koje slušamo i izgovaramo stvaraju mentalne slike koje žive u našim umovima. Pošto smo odrasli mi ne obraćamo pažnju na te slike, ali deca razmišljaju u slikama. To je veoma značajna razlika između deteta i odraslog čoveka. Što je čovek zreliji sposobniji je da apstraktno razmišlja, ali dete ume da razmišlja samo u slikama. Zato je jedini prikladan način obraćanja malom detetu govorom koji oslikava sliku onoga što želimo da kažemo. U Waldorf pedagogiji postoji izraz da „rečima slikamo sliku“. Drugim rečima, to je sposobnost pripovedanja. Ali ne samo zvanično kada pričamo priču, nego stalno, kroz sve situacije tokom dana. Jednom sam pročitala na roditeljskom blogu kako je majka rekla svojoj ćerki, od nekih 5 ili 6 godina: Moraš naučiti da voliš sebe. I ćerka je gledala belo u nju. Naravno da je gledala belo, jer ona još uvek ne razume potpuno pojam voleti, kao ni pojam sebe. Deca još uvek nemaju razvijen osećaj identiteta sebe kao odvojene jedinke od ostalog sveta, pre svega od roditelja. Majčina poruka u ovom primeru je jako dobra, ali nije preneta detetu na način na koji ono može da je usvoji. U ovom uzrastu dete ljubav prema sebi može pojmiti kroz izraze ljubavi koje prima od roditelja, kroz priče u kojima mame i tate brinu o svojoj deci, kroz simboliku bajki u kojima junaci trpe nezgode da bi na kraju dobili zasluženu nagradu kao potvrdu o svojoj vrednosti.

Možemo se sa pravom zapitati, da li to znači da treba stalno da razmišljam kako se obraćam detetu, da biram reči i smišljam nekakve priče da bi me ono razumelo? Većina ljudi danas nema puno strpljenja za tako nešto. Ali ako bolje razmislimo o prošlosti možemo videti da je ranije to sve bilo prirodno. Ljudi su živeli mnogo sporijim tempom i imali su više strpljenja da se bave detetom ulazeći u njegov svet imaginacije. Danas moderni roditelji to prepuštaju vaspitačicama u vrtiću i televizijskim i internet programima, na žalost. Ranije su tu bili bake i deke koji su pamtili čitavu plejadu priča, pesmica, uspavanki, tašunaljki, i ostalih blaga iz riznice svoje jezičke tradicije. Ulazak u detetov svet imaginacaije nije bio neki poseban i naporan zadatak, nego deo života, deo kulture, opuštanje koje osvežava i dušu odraslog čoveka.I rekla bih da je to tajna koju treba da dokučimo i usvojimo da bismo bili spremni da komuniciramo sa detetom na nivou njegovog razvojnog stadijuma – da shvatimo i potom iskusimo kako to „spuštanje na nivo deteta“ ustvari oplemenjuje i obogaćuje naš sopstveni unutrašnji život, da nam pruža priliku da jedan deo dana boravimo izvan racionalnog sveta, u kojem uobičajeno živimo sa puno briga i zadataka, i da uronimo u svet sopstvene mašte. Ko zna, možda će otvaranje tih vrata mašte koja postoji u nama podstaknuti sećanja na divne trenutke našeg detinjstva i omogućiti nam da se iznova osetimo ušuškani i obavijeni detinjom bezbrižnošću. Možda ćemo se prisetiti nekih detinjih želja na koje smo potpuno zaboravili i potruditi se da ih sada ispunimo. Možda ćemo otkriti da i sami posedujemo neke kreativne talente kojisu do sada spavali u nama jer nisu imali podsticaj da se probude. A najvažnije od svega, izražavanjem lične imaginacije dolazimo u najbliskiji dodir sa dušom svoga deteta koja po svojoj prirodi boravi u tom svetu. To je mesto gde se naši svetovi dodiruju – mašta kao bezvremeni prostor u kojem se naše duše susreću i razumeju. Kao odrasli svoju maštu najbolje izražavamo putem govora, što je ujedno našoj deci i najpotrebnije. Ako dete hranimo nežnim, smislenim i biranim rečima koje slikaju sliku onoga što želimo da dete usvoji i primi u sebe, ispunjavamo njegovu unutrašnju riznicu neprocenjivim blagom koje će ono zauvek da nosi u sebi, i koje će mu pomoći da kreativno razvija svoje jezičke i govorne potencijale, kao i svoj karakter.

Pokušajte da uđete u svet detetove mašte pričajući priče, pevajući pesmice, bivajući pažljiv slušalac kada vam pričaju o svojim maštarijama, ulazeći sa njima u igru i dozvolite da vas mašta ponese na svojim krilima dok se i sami ne osetite kao dete. Ovo je besplatni program podmlađivanja za majke, a ponekad i najbolji način da „preživimo“ godine dok su nam deca mala i zahtevna. Nemojte se direktno boriti protiv ponašanja koja smatrate da treba da korigujete kod svoje dece, nego uđite u njihov svet mašte i sa te tačke ih usmeravajte tamo kuda želite. Ako želite da budete njihov kormilar, nemojte stajati na obali – morate se ukrcati na brod!

Advertisements
0

Rukotvorine i pokloni

Ima nekih stvari zbog kojih mi je ovo mračno doba godine drago. Kada krenu da se skraćuju dani i da se proređuju zraci sunca, sva bića počinju da traže sklonište. Počinjemo da se gnjezdimo u udobnosti toplog doma, dok napolju travu stežu prvi jutarnji mrazevi. Okrećemo se vatri ognjišta da nas ugreje i okrepi, umesto zracima sunca koji su nam davali polet i snagu čitavog leta. Okrećemo se unutrašnjim izvorima svetla, pošto ga spolja dobijamo sve manje. Svetlost, toplina i zadovoljstvo postaju sve više unutrašnje prirode – njihovi izvori su porodica, ljudi sa kojima delimo blizak odnos, i naša sopstvena mašta, u kojoj se odražava sve ono što smo do sada upijali iz spoljašnjeg sveta. To je ravnoteža između svetlosti i tame, primanja i davanja. Ono što primimo u sebe putem svojih čula, čuvamo i nosimo u škrinji svoga uma, i posredstvom stvaralačkog impulsa vraćamo nazad u spoljašnji svet. Obogaćeno dodirom naše duše koja je jedinstveni, savršeni i celoviti delić Vrhovne Duše.

Razlog zbog kojeg sam (potajno!) jedva čekala da dođu malo hladniji dani i da se više vremena provodi unutra je bio taj da se mogu posvetiti pravljenju figurica od vune. Koliko god sam to pokušavala ubaciti u raspored tokom leta nije uspevalo, jer su prioriteti bili odlasci na bazen, radovi u bašti, pripremanje zimnice, putovanja i druženja. I dok su se svi oko mene žalili na dolazak jeseni i zime, ja sam se potajno radovala da ću imati više vremena da se na miru posvetim radovima koje volim. Meni su pustovanje vune i pletenje prava meditacija, istovremeno odmor i regeneracija za um… pa čak i usred dečije graje!

Decembar je bio mesec za pripremanje i poklanjanje poklona, nama još više jer je u decembru i sekin rođendan, kao uvod u praznično raspoloženje koje sledi. Uvek se trudim da za te prilike pronađem neke poklone koji će biti  lepi i korisni, što više prirodni i ručno rađeni. Ove godine sam pronašla nešto što sam dugo vremena tražila i priželjkivala da kupim: prava, originalna krpena lutka u Waldorf stilu, potpuno od prirodnih materijala i ručno šivena. Jeste da je naručena u zadnjem trenutku i da je malo kasnila, pošto je putovala iz radionice „Anine lutke“ u Hrvatskoj, ali nije nam žao zbog toga jer je postala sekin nerazdvojni pratilac u igrama i tokom spavanja. Lutka koja zrači toplinom, nežnošću i nenametljivom lepotom koja priliči dečijem viđenju sveta.

Ima još jedna ručno rađena igračka koju sam dugo vremena planirala da napravim ili kupim. Naručila sam je za ovogodišnji Božićni poklon od majstorice „Pippoli“ iz Novog Sada, ali nisam odustala ni od ideje da i sama napravim jednu. Knjiga je multifunkcionalna, sadrži puno lutkica za prste, lutkice bate i seke koje se mogu oblačiti, mogućnosti za vežbanje dečijih prstića u vezivanju pertli i pletenica. Kroz igru i priču sve je lakše i lepše.

Želim vam srećom i blagoslovima ispunjenu Novu Godinu, uz puno prilika za igru, učenje i spoznaje koje nam osvetljavaju put!

Sa ljubavlju,

Tamara

 

2

Jesmo li mi sluge zabave, ili zabava služi nas?

Nedavno sam bila na jednom dečijem rođendanu na kojem su decu zabavljali animatori. Priznajem, deci je bilo zabavno, na trenutke nerazumljivo, ali dovoljno glasno i nametljivo da im tokom dva sata zaokupi pažnju i usmeri energiju na zajedničke aktivnosti bez nestašluka. Dok su se ostali roditelji oduševljavali kako su animatori profesionalni i kako sve ide po planu, ja nisam mogla da ignorišem svoj unutrašnji glas koji je govorio sve suprotno. Da se razumemo, ja nemam ništa protiv animatora, čak imam prijatelje koji se time bave i koji jako lepo zabavljaju decu na našem godišnjem yoga kampu, ali ovi animatori su mi izgledali kao oličenje vrišteće mašinerije koja danas nosi naziv zabava za decu. Baš kao neka piskava igračka na baterije kupljena kod Kineza, koja na početku izaziva dečije oduševljenje i euforiju, a već sledećeg dana biva bačena u ćošak i zaboravljena, a vrlo brzo i pokvarena.

Ako pažljivije osmotrimo način na koji odrastaju današnja deca možemo primetiti da je zabava na samom vrhu životnih vrednosti. Crtani filmovi, tv programi, video igrice, zabavni parkovi, igraonice i sijaset igračaka – kada nisu u školi ili u zabavištu životi naše dece su preplavljeni ovim sadržajima. Naravno tu su i razni sportovi, plesovi, škole stranih jezika i muzike, kojih ima toliko puno da se moraju utrkavati u kreativnosti pomoću koje će edukovati decu da im bude zanimljivo i primamljivo. Jednom rečju, deca su preplavljena gotovim sadržajima i programima koji se gusto smenjuju u njihovom dnevnom rasporedu i ne ostavljaju im ni malo vremena i prostora za predah koji se zove – dosada. U današnje vreme je dosada postala sinonim za najstrašnije čudovište koje može da napadne decu i roditelje. To čudovište postaje još užasnije kada i povrh svih igračaka, igrica, igraonica, skakaonica, crtanih i ostalih tv i kompjuterskih programa dete priđe mami i kaže: Dosadno mi je, hajde se igraj sa mnom! Pa sve ne znaš je li se čudovište više iskezilo na dete ili na mamu (pošto će mama izgubiti vreme za čatovanje na fejsbuku, hahaha). A to je sve zato što smo odlučili da dosadu zauvek proteramo iz svojih života i na presto ustoličimo zabavu kao gospodara koji diriguje šta je prihvatljivo, a šta nije.

Iako zvuči karikirano, činjenica je da su ljudi današnjice postali sluge zabave, umesto da zabava služi njima. A najveće žrtve ove službe su deca, koja nemaju moć da sama izađu iz začaranog kruga zabave u kojem su se našla, a koji ih prisiljava da se osećaju loše kada im je dosadno, te potežu za brzim i trenutačnim stimulacijama da bi odagnali taj osećaj – za tabletima, telefonima i televizorima koji su im nadohvat ruke. Ono što njihov mozak prima preko ovih medija su ubrzani signali koji ga teraju da ubrzano radi i da pokušava da simulira to ubrzanje u svom svakodnevnom životu. Pa tako kao pošast modernog doba imamo hiperaktivnu decu koja ne mogu da „siđu“ sa ubrzanja na čiju su frekvenciju „naštimovana“, a sa druge strane autističnu ili depresivnu decu koja su istim tim frekvencijama hipnotisana i ošamućena, ali su po prirodi lenja, osetljivija i introvertnija od hiperaktivnih. Ovo su dve krajnosti, a između postoji mnoštvo nijansi dece koja nisu klinički slučajevi ali pate od određene doze hiperaktivnosti ili lenjosti i tromosti. Ja stvarno nisam lekar niti stručnjak na ovom polju, ali sam potpuno ubeđena da je neumerena izloženost medijima na prvom mestu  direktni uzrok ovih poremećaja kod dece. I opšta neumerenost u načinu života koji vode deca zajedno sa svojim roditeljima – puno rada i zabave, a premalo odmora i introspekcije za roditelje; puno pasivne zabave, strukturisanih aktivnosti i edukacije, a premalo slobodne igre, dosade i vremena provedenog sa roditeljima za decu.

Je li se možda ježite kada pročitate reč dosada? Onda je dobro da znate da su trenuci dosade, trenuci kada dete ne radi ništa, kada samo gleda ispred sebe, nešto razmišlja, nešto mašta, da su upravo ti trenuci od velikog značaja za njegov razvoj kao ljudskog bića. To je vreme kada dete prerađuje utiske koje prima, kada koristi i razvija svoju moć razumevanja pokušavajući da shvati šta, kako i zašto. To su takođe trenuci kada razvija svoju maštu, kada zamišlja, priželjkuje, začuđuje se, posmatra detalje oko sebe koje u žurbi i aktivnosti ne bi primetilo. Da bi ovi trenuci bili plodonosni detetu je potrebna atmosfera mira, malo tišine, malo lepote u okruženju kao što je priroda sa svojim bogatim, a opet nenametljivim čulnim podražajima koji hrane dušu, za razliku od veštačkih koji je iscrpljuju. Da li se sećamo onih lenjih letnjih poslepodneva koje smo kao deca provodili kod bake na selu, mirišući sveže pokošenu travu i sedeći satima na drvetu maštajući o nečemu što nam je tada bilo veoma važno? Ili tmurnih jesenjih dana kada smo dugo kroz prozor posmatrali jata ptica koja lete na jug i pokušavali da pojmimo šta se to dešava tamo napolju, sa nebom i oblacima koji su se tako natmurili? Ili kada smo kao tinejdžeri sedeli sami u svojoj sobi i osećali kako nas obuzima neka neobjašnjiva energija od koje bismo najradije da iskočimo iz kože, i onda bi uzeli svesku i olovku i napisali svoju prvu ljubavnu pesmu? Sećam se kako smo sestra i ja kao male običavale da posmatramo zvezdano nebo uveče preko prozora, pa smo se zapitkivale koliko daleko su ove zvezde, pa bi u razgovoru o tome došle do pitanja: koliko je veliki svet i koliko je prostano nebo, i ko ih je stvorio i zašto? U svakom malom detetu se krije klica mudrosti i divljenja veličanstvenosti Božije kreacije, koja se negovanjem može razviti u lepotu karaktera i ispunjavajući unutrašnji život.

Ovo su trenuci koji nedostaju našoj deci. Ne kažem da ih uopšte nema, ali deci je danas teško da dođu do suštinskog dodira sa drugim živim bićima i sa sobom pošto su preplavljena veštačkim stimulacijama koji im ne daju dovoljno vremena ni prostora za to. A možda je naša dužnost, između ostalih, da im upravo ove sitne, nebitne i neprimetne trenutke priuštimo. Možda ih prvo trebamo priuštiti sami sebi, ako smo ih negde usput u životnoj trci izgubili. Tada ćemo se prisetiti koliko su oni zapravo važni.

0

Čarobna prašina u decembru

winters-dream

Decembar je mesec praznika i poklona. Mesec koji dočekuje zimu i u kojem padaju prvi snegovi. Mesec u kojem se ušuškao najkraći dan i najduža noć u godini. Mesec koji privodi kraju jedan životni ciklus i najavljuje novi početak, nove nade i nove ciljeve. Mesec koji miriše na cimet i medenjake. Mesec zvončića u čijoj zvonjavi se kriju obećanja porodične sreće, radosti i dečijeg smeha. Mesec u kojem zvezde svetlucaju kako na nebu tako i na zemlji. Mesec velikih iščekivanja, ali i velikih razočarenja kada se praznična čarolija rasprsne i ostavi za sobom realnost svakodnevnog, odgovornog, odraslog života.

Iako mi ide na živce komercijalna mašinerija koja se baš u ovom mesecu više nego ikada pretvori u pravu zver-oktopusa sa bezbroj šljaštećih pipaka koji mame našu pažnju i energiju u bezbroj besmislenih i ispraznih aktivnosti i troškova, moram priznati da ipak volim decembar. Tačnije, dete u meni voli decembar. Ono pamti sva nekadašnja iščekivanja tog nekog posebnog doživljaja koji obećavaju praznici oko Nove Godine. Jelka, ukrasi, pokloni, Deda Mraz, nasmejani i raspevani roditelji, sneg, zimska bajka, vreme koje je stalo i pretočilo se u trenutak zajedničke sreće, svetle tačke na traci detinjih sećanja. Kasnije kao devojka sam uglavnom bila razočarana novogodišnjim proslavama jer mi nisu pružale to neko posebno, specijalno, čarobno iskustvo koje je dete u meni pamtilo i očekivalo da se ponovi. Svojim odraslim umom sam shvatila da je to dan kao i svi drugi, mnogo puta čak i lošiji od drugih. Kasnije kao žena sam prestala da slavim i primećujem Novu Godinu kao bilo šta posebno. Kada sam otišla da živim u Indiju bila sam okružena sasvim drugim religioznim tradicijama među kojima je Božić bio vrlo neupadljiv, a Nova Godina bleda senka Divali-ja, takozvane indijske Nove Godine. Međutim, od kada sam dobila decu, Božić i Nova Godina su opet postali važni porodični događaji i prilika da slavimo, ukrašavamo, poklanjamo, radujemo se i volimo. Takve prilike su uvek dobrodošle u životu sa malom decom.

Mene u decembru obuzima poriv da se valjam u čarobnoj prašini koju za sobom ostavljaju vile i vilenjaci bajkovitog sveta moje mašte. Njihovim tragovima se vraćam u zasenjene hodnike detinjstva, začaranog divljenjem prema nesvakidašnjem svetu u kome su čuda moguća i u kome dobro uvek nadvlada zlo. Hodajući zemljom bajki dete u meni se uvek iznova neumorno raduje čaroliji nebrojenih mogućnosti da se izraze lepota i dobrota od kojih je sazdana sama bit postojanja. Jedna od osnovnih razlika kojom se dečiji svet razlikuje od sveta odraslih je prisustvo začuđenosti i divljenja životnim oblicima koji se rasprostiru svuda oko nas. To je najveći blagoslov procesa saznavanja: ushićenost novim otkrićima, uzbuđenje usled sticanja novih uvida, zadovoljstvo usled savladavanja novih veština. Ovo su osećanja kojima su ispunjene godine detinjstva i mladosti. Nakon toga, nakon što smo stekli utisak da smo sve važno saznali i savladali, imamo tendenciju da se učaurimo u svom doživlajaju realnosti koju organizujemo prema dosadašnjim saznanjima. Sve se teže odvažujemo na dalja istraživanja, propitivanja, eksperimentisanja i izlaganja riziku da se naš osećaj kontrole života i okolnosti poljulja. U neku ruku to jeste opravdano ispunjenje potrebe za sigurnošću, ali u takvom životu predvidive organizovanosti uglavnom nema mesta za osećaje začuđenosti i divljenja, koji su nekada dok smo bili deca hranili našu dušu uvek novom svežinom i poletom. I kada dete poželi da mu ispričamo bajku osetimo se umorni i bezvoljni jer smo odavno u bajke prestali da verujemo i umesto toga smo poverovali da je život sivilo bez boja ispunjeno rutinom ili pak teška, bolna, surova borba za opstanak. Ali ustvari, život nam je takav samo zato što smo u to poverovali.

Mi smatramo realnošću ono što opažamo, a opažamo samo jedan mali deo sveta oko sebe. Ono što izaberemo da opažamo, postaje naša realnost. Tačnije, ta mogućnost da biramo svoja opažanja i svoje reakcije na spoljni svet daje nam ključ kojim možemo da izađemo iz čaure. Ako biramo da želimo opaziti čuda, čuda će nam se dešavati jer se nalaze svuda oko nas. Samo je pitanje da li ih primećujemo i koliko je naše opažanje oslobođeno šablona. Kada dete posmatra vodu ono je fascinirano njenom providnošću, kapljicama, mekoćom, penušanjem, sposobnošću da teče i prolazi između prstiju. Nama su ove stvari već dobro poznate i nismo ni malo fascinirani kad ih vidimo. Šta je od ovog dvoje realnost? Voda i dalje ima sve te odlike, ali ih možemo doživeti u bezbroj različitih emotivnih tonova. Što smo više prisutni u datom trenutku, sa što više rasterećenim umom, sa otvorenošću ka svetu oko sebe, sličniji smo detetu i možemo iznova osećati divljenje prema začuđujućim tvorevinama Božije kreacije. Kada shvatimo da ono što znamo nije konačno, i da je ima toliko toga što bi bilo divno još saznati, postajemo otvoreni. Što manje sudimo, kritikujemo, očekujemo i kontrolišemo više smo jednostavni i stičemo dar da se radujemo jednostavnim stvarima i pojavama. Naša dosadašnja znanja nisu izgubljena, naše vrednosti i kriterijumi i dalje su naša svojina, ali su integrisani na takav način da ne ometaju dalje saznavanje, ne stvaraju mu prepreke rigidnom, šablonskom, ograničavajućom vizijom realnosti. Tada postajemo spremni da iznova zakoračimo putevima čarobne prašine koju bajkovita bića ostavljaju za sobom. Da iznova uživamo u osećaju topline u svetlucavim zimskim noćima, da nam se oči zacakle od zadivljenosti lepotom i dobrotom od kojih je sazdana suština sveta. Sve legende i mitovi starih kultura su stvarne, u njima su sadržani slojevi realnosti kakve su generacije i nacije doživljavale tokom svojih vekovnih saznavanja. A bajke za decu, iako nisu stvarne, čuvaju seme životne mudrosti koje ima moć da u dečijim srcima proklija prelepim plodovima divljenja prema životu u svoj njegovoj lepoti i jednostavnosti, plodovima koje će u kasnijim godinama nositi kao istinski dar detinjstva.

Želim vam da ovaj decembar provedete u izobilju sjajnih, zadivljujućih, čarobnih trenutaka sa vašim najmilijima i sa samima sobom.

Tamara

Fotografija: umetničko delo Amande Klark

 

 

Galerija
0

Šuma blista, šuma peva

Kao dete sam puno boravila u svetu mašte. To je bio čaroban svet u kojem je sve bilo živo – drvo, cvet, listovi paprati, šumske jagode, pečurke, vile, princeze, sirene, patuljci, leptiri, pčele, bubamari. Toliko je malo bilo potrebno da pokrene osećaje sreće, divljenja, iščekivanja i uzbuđenja – čitanje priče, penjanje na drvo, ljuljanje na ljuljašci ili vožnja biciklom pored kanala. Šume u mojoj mašti su brujale životom mnogih sićušnih bića, krile u sebi puno uzbuđenja, mamile lepotom i tajanstvenošću. Posmatrajući svet dečijim očima nije bilo toliko važno da li je nešto stvarno ili je deo mašte – i jedno i drugo je bilo jednako živo, i jedno i drugo je mamilo osećanja, i jedno i drugo se preplitalo u jedinstvenost moga doživljaja sveta. Sposobnost ovakvog doživljaja je neprocenjivi dar detinjstva, koji najčešće biva otet tokom dugih godina odrastanja. Da nije tako, svetom bi šetali mnogo sretniji i ispunjeniji ljudi.

Kada sam pre nekoliko godina prvi put ušla u šumu pokraj hotela u Karintiji, austrijskim pred-Alpima, imala sam osećaj da se vraćam u predele koje sam nosila u mašti tokom svog detinjstva. Oko mene su se uzdizale visoke i tanke jele kroz čije igličasto lišće su prodirali snopovi sunčevog sjaja, bacajući čaroliju na svaku travku, cvet, šišarku i mahovinu. Stazice koje vijugaju kroz travu su bile posute srebrnastim zrncima peska i kamenjem koje je svetlucalo kao da je posuto srebrnim prahom (zbog visokog sadržaja kalcijuma, kako sam saznala kasnije). Stabla i panjevi prekriveni mahovinom čija je mekoća milovala pogled jednako kao i dodir. Sve nijanse zelene koje se prelivaju, trepere i vijugaju. Potoci koji žubore u daljini, pogled na livade prepune pitomog poljskog cveća, mirisi svežine i lekovitosti, cvrkut i lepet ptičjih krila koji se mešaju sa zvucima udaljenog blejanja ovčica i rzanja konja. Lepota… mir… harmonija… ushićenost deteta u meni.

Ovog leta smo ponovo tu, ovaj put spremniji da istražujemo šumske krajolike nego prethodnih godina (o našim prethodnim posetama Austriji možete pročitati ovde: https://mesecevadeca.wordpress.com/2015/06/29/barka-na-brdu/ ). Puno puta smo prošli poznatom stazom koja vodi do farme na kojoj žive konji, lame i kamila, gde smo ih puno mazili i valjali se na brdu sena. Uz put smo pronalazili pećine u mahovinastim udubljenjima stabala u kojima se možda kriju vile i vilenjaci, sakupljali smo kamenje, šišarke, šumske maline i kupine, brali cveće i paprat, šetali bosi, preskakali barice, slušali svoj eho, trčali, sedeli na širokim panjevima, pričali sa mravima, pevali „šuma blista, šuma peva, la kukukukukukuku“. Ovaj put se pesma poklopila sa istinom… ili sa istinom našeg doživljaja.

Vrhunac je bila šetnja pored slapova potoka koji se spušta sa najvišeg planinskog vrha u okolini, kojeg planiramo da osvojimo čim deca malo stasaju da mogu izdržati sat vremena strmog penjanja. Za sada je gacanje po potoku, u skrivenim šumarcima koji ga okružuju, bilo sasvim dovoljno divljine i uzbuđenja. Obgrljeni krošnjama okolnih stabala i šumom vode koja penuša preko svetlucavog kamenja, osećali smo se kao u zagrljaju šume, ušuškani u njenim zelenim, mekim njedrima koja nas napajaju životnom snagom, prisutnom kroz svaki udisaj. Zaista je neverovatno koliko puno darova priroda oko nas može da nam da, a mi tako nemarno prolazimo pored njenih raširenih ruku, pažnjom usmerenom samo na sadržaje unutar granica svoga nemirnog i često nesrećnog uma. Boravak u prirodi, ako uspemo da joj se prepustimo, ima moć da nas izbavi iz „zatvora“ našeg uma i probudi u nama iskonske osećaje pripadnosti jednoj široj i većoj celini, da izmami spontanu životnu radost koja nema uzroka u umom zadatom postizanju i ostvarivanju ciljeva, baš kao kod dece. Boravak u prirodi je potreban deci da bi se njihova čula, instinkti i vitalnost pravilno razvijali, ali je takođe potreban i odraslima da bi se njihova sposobnost bezuzročnog radovanja i ushićenost životom povratili iz zone zaborava. Jer šuma blista i šuma peva, samo ako imamo oči i uši da je vidimo i čujemo.

020

298

305

183

176

023

Prijatelj koji nas je uvek čekao na istom mestu.

264

044

356

U sklopu hotela Arche se jednom nedeljno organizuje šetnja po šumi sa lamama i konjem.

304Omiljena zabava!

339

Plodovi šume koje smo rado brali tokom šetnje.

320

331Izrada cvetnih kolaža nakon šetnje.

301Veseli šumski pozdrav!

 

 

 

 

4

Svet nije sastavljen od atoma nego od priča

homepage

Ako bih u jednoj rečenici trebala nabrojati one naj-najvažnije stvari za razvoj zdravog i srećnog deteta to bi zvučalo otprilike ovako: svo vreme ili velika većina vremena provedena u krugu porodice, dovoljno mirnog sna, zdravi obroci pripremljeni sa ljubavlju, puno skakanja i trčanja na suncu i svežem vazduhu, puno slobodnog igranja i puno priča. Krug porodice daje sigurnost, osnovu svih osnovnih potreba. Dobar san, zdravi „homemade“ obroci i fizička aktivnost na svežem vazduhu su gorivo za izgradnju fizičkog tela i unutrašnjih organa, što je glavni i najvažniji proces razvoja u prvih sedam godina života (Rudolf Stajner). A puno slobodnog igranja i slušanje priča na redovnoj bazi su hrana za dušu deteta. Ako zamislimo detinjstvo kao živi organizam koji ima srce, usudila bih se zaključiti da je ritam otkucaja toga srca ritam izgovorene reči koja prenosi priču u otvorenu dušu deteta koje sluša.

Od doba kada sam naučila da čitam, moje detinjstvo je bilo prožeto pričama i bajkama. Gutala sam sve dečije knjige koje bi mi došle pod ruku, a omiljene su mi bile bajke koje su sačinjavale komplet od tri velike i debele knjige sa pozlaćenim koricama, u crvenoj, plavoj i zelenoj boji. Ne sećam se ko je bio izdavač, ali za mene je i dalje neprežaljeni gubitak što te knjige nisam sačuvala. Ja ih nisam samo čitala, ja sam ih živela, pričala ih drugima, igrala njihove junake i junakinje u svojim igrama i u svojim maštanjima iznova i iznova. I sećam se dok sam bila trudna sa prvim detetom, često sam se pitala hoće li i ono deliti sa mnom ovu strast za pričama, bajkama i knjigama, koja nikada nije prestala da tinja u meni. Ispostavlja se da hoće, i to oboje. Od malena vole slikovnice i knjige, a kako rastu još više vole kada im pričam priče. Pre nego što sam naučila da čitam, nisam slušala priče na redovnoj bazi, ili to što sam slušala meni nije bilo dovoljno pa mi nije ostalo u bliskom sećanju. Naravno, ja sam to kasnije dobro nadoknadila, ali sada znam koliko je važno malom detetu koje još ne ume da čita pričati priče. Zaista, nakon što ispunimo osnovne potrepštine za jedenjem, spavanjem, oblačenjem i sve što spada u tu kategoriju, nema važnije dužnosti za roditelja (ni zadovoljstva) nego da sedne sa detetom na kauč ili pod, i da mu ispriča priču. I da se onda igra sa njim te priče, sve dok mašta ne ponese dete tamo gde mu roditelj više nije potreban, makar i na kratko.

Od kada je sveta i veka, majke i bake, očevi i dedovi pričaju priče svojim potomcima, i tako se razvijaju i održavaju kultura, tradicija, moralne i duhovne vrednosti. Ali u današnje vreme to je na neki način obustavljeno, zapostavljeno, zastarelo. Jedan od najvećih kamena spoticanja tom prirodnom kulturnom toku su televizija i crtani filmovi koji se plasiraju na lokalnom tržištu koji su postali kao neka verodostojna zamena za pripovedanje, jer, ko još ima vremena da se bavi time?! Profesorica Milica Novković, autorka Porodičnog Bukvara, pametno je sročila: danas decu ne odgajaju ni roditelji ni vaspitačice u vrtićima, nego virtuelna vaspitačica. Deci se serviraju ružne, degradirajuće, zbunjujuće, agresivne, neprikladne, neharmonične slike i sadržaji preko svih glavnih medija (čast retkim izuzecima), i to se grubo nameće kao stil odrastanja. Isti trend grubosti i površnosti postoji u ogromnoj ponudi slikovnica od kojih je manji broj pravog kvaliteta. Slikovnice su daleko bolja varijanta od crtanih filmova, ali preplavljivanje deteta sa slikovnicama takođe nije najbolji recept za željeno razbuktavanje mašte. Za taj posao su neprikosnoveno na prvom mestu priče ispričane usmenim putem…baš kao što beše od kada je sveta i veka.

Kao i kroz mnoge druge aspekte roditeljstva, kroz umetnost pripovedanja me vodi Waldorf pedagogija. Mislim da je upravo naglašavanje umetnosti i pripovedanja kroz rad sa detetom ono što me je najviše i privuklo Waldorfu. U predškolskom i tokom prvih razreda osnovnog obrazovanja Waldorf programa, deci se gradivo prenosi putem priča. Jedna priča se obrađuje tokom nekoliko nedelja do mesec dana, kroz pripovedanje, lutkarsko pozorište, igranje, kreativno stvaranje. Kod nas kući je otprilike slična situacija, imamo jednu ili nekoliko priča koje deci najviše zaokupljaju maštu i nju pričamo danima, čak i više od nedelju dana. Ne samo da je pričamo nego se i igramo te priče na razne načine: lutkama, sami glumeći junake, a od nedavno i kao jednostavno lutkarsko pozorište. Radeći sa svojom decom uviđam koliko je silna njihova potreba za poistovećivanjem. Zaista, deca žive u jednom posebnom svetu, satkanom od priča koje slušaju i aktivnosti koje posmatraju u svojoj neposrednoj okolini. Poistovećivanjem sa njima, ona grade svoj unutrašnji svet, koji će biti stub njihovog budućeg unutrašnjeg života. Sa kojim i kakvim pričama i junacima će se danas poistovećivati, takvo će biti njihovo buduće opredeljenje koje će ih neprimetno voditi kroz život, iz unutrašnje riznice pohranjenih slika iz detinjstva. Nakon što ovo uvidimo, da li možemo da ih ostavimo na (ne)milost nekog tamo bezdušnog Mini Ultra programa koji u njihovu podsvest programira seme (samo)destrukcije?

Nedavno sam dobila knjigu Isceljujuće Priče od australijske autorke Susan Perrow, prevedenu na hrvatski. Autorka se bavi pisanjem terapeutskih priča koje pomažu deci da prevaziđu problematična stanja i ponašanja, i takođe održava radionice za odrasle na kojima ih podučava kako da sami stvaraju terapeutske priče. Suvišno je reći da je knjiga prava riznica ideja i maštovitosti. Autorka dokazuje na puno primera kako su priče pomogle da dete prevaziđe određeni kamen spoticanja na putu svoga razvoja. Priče poznaju put do dečijeg srca, i ne samo to, nego pomažu da se deca više povežu sa svojim srcem i sa svojim osećanjima, i da povežu ono što znaju sa onim što osećaju. Priče pružaju način na koji dete upoznaje ne samo svet oko sebe nego i dubinu svojih emocija, kao i načine njihovog usmeravanja. Priče neposredno hrane i razvijaju maštu, kao i sposobnost zamišljanja i zadržavanja slika u umu, što je osnova budućeg kreativnog razmišljanja i stvaranja.

Prenosim citat iz predgovora ove divne knjige, napisan od strane Predsednice Svetske Federacije futurističkih studija: „U ovo postmoderno vreme ovisnost o brzini ogleda se u brzoj hrani, superbrzom internetu, instant-tekstualnim porukama preko mobilnih telefona, brzinskom čitanju i kulturi „tri brza koraka do duhovnog prosvetljenja“. Kako bismo se mogli nositi s time, postoje lekovi koji nam pomažu da se pokrenemo te lekovi koji nas potom trebaju smiriti. Kao psiholog, pedagog i futurist, svesna sam koliko je naša kultura prožeta kratkoročnim aktivnostima. Dok jure sa svojom decom od jedne aktivnosti prema sledećoj, kako bi deca zadržala „takmičarski“ duh, pitam se koliko kvalitetnog vremena roditelji uistinu provode sa svojom decom? Alarmantno veliki broj roditelja danas veruje da „nemaju vremena pričati deci priče“. Čini se da su dobrostojeći roditelji naseli na marketinški mit da mogu kupiti sreću svoje dece najnovijim kompjuterom i mobilnim telefonom i da gotove slike na ekranima mogu zameniti maštu i kreativni odgovor deteta na svet. Ipak, deci je najpotrebnije da sednu svom roditelju u krilo ili na pod pored njegovih nogu i slušaju ga kako priča priče.“

Zato, pričajmo deci priče i pomozimo srcu detinjstva da kuca svojim živim, prirodnim ritmom… baš kao što je kucalo od kada je sveta i veka.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: bitehome.tumblr.com

Inspiracija za naslov je rečenica američkog Indijanca pripovedača Lebdeće Orlovo Pero: Neki misle da je svet sastavljen od atoma… ali ja mislim da je svet sastavljen od priča.

 

 

3

Šta je dobra igračka?

022

Pridajem veliku važnost dečijim igračkama zato što one predstavljaju bitan deo dečijeg sveta koji se vrti oko igre kao osnovne platforme delovanja tokom čitavog detinjstva. Kao pristalica Waldorf obrazovanja suvišno je napomenuti da sam vrlo selektivna po pitanju materijala od kojeg se prave igračke, kao i po pitanju simbolike koju igračka nosi. Prednost imaju igračke napravljene od drveta, vune, pamuka i ostalih prirodnih materijala; zatim igračke koje su ne sasvim dovršene i koje pružaju detetu mogućnost manipulacije i eksperimentisanja kao što su drvene kocke, komadi prirodnih tkanina, pletene korpe, kartonske kutije, materijali iz prirode kao što su grančice, kamenčići, školjke, šišarke i slično; zatim igračke koje napravimo zajedno sa decom kao što su jednostavne lutke, oblici od kartona i papira, bilo šta što sašijemo ili obojimo (ako smo vični ručnim radovima i ako imamo dobru kolekciju alata kod kuće ova poslednja kategorija može da se proširi na puno raznovrsnih predmeta za igru). Ovakve vrste igračaka pre svega odišu nežnom, prijatnom energijom koja hrani čula deteta i ne nadražuje ih bespotrebno. Postoje dokazi da dodir drveta i prirodnih materijala povoljno utiče na naša čula, dok dodir veštačkih materijala kao što je plastika otupljuje čula. Na današnjem tržištu vlada opšta navala plastičnih, drečavih, drečećih, krutih, jeftinih (i skupih!) igračaka koje su vrlo nadražujuće, izrađene bez ljubavi i iz čisto profitnih razloga. A da ne pominjem simboliku koju nose i koja oslikava poremećene vrednosti današnjeg društva: lutke koje izgledaju kao da su izvršile plastičnu operaciju lica i tela, zastrašujuća čudovišta i oružja, razne vrste tehnoloških sprava i slično.

Osim što su takve neadekvatne igračke danas dostupne na svakom koraku, postoji opšta tendencija da se dečije sobe zatrpavaju igračkama i gomilaju u kutijama. Sigurna sam da svako od nas zna barem po jedno dete koje ima svaku moguću igračku koja može da se zamisli, a da je i pored toga nezadovoljno i da se dosađuje. To je zato što zatrpavajući dete igračkama mu činimo medveđu uslugu – lišavamo ga mogućnosti da mašta i eksperimentiše, a to su osnovne psihološke i moždane funkcije koje su detetu potrebne tokom detinjstva. Time ga doslovno gušimo, na dajemo mu fizičkog ni suptilnog prostora (ni podrške) da zamišlja i koristi sopstvenu maštu. Iz ovog razloga je dobro da igračke budu što više nezavršene, da što više dopuštaju detetu mogućnost različitih uloga za različite situacije u igri. Zato se u Montesori pedagogiji koriste samo materijali i praktično nema gotovih igračaka, nego dete samo stvara sa materijalima koji mu izazovu interesovanje. U Waldorf pedagogiji se takođe koriste neoformljene igračke i naročito puno materijala iz prirode, čak su i lutke uglavnom napravljene bez crta na licu ili sa minimalnim crtama, zato da bi dete moglo da zamišlja izraze lica u skladu sa raspoloženjem u igri. Kad god primetim, a primetim vrlo često, da moja deca u igri zamišljaju da je neki predmet nešto što uopšte nije, znam da smo na pravom putu – mašta je puštena u pogon! Dok se igramo sa decom mi odrasli imamo tendenciju da odmah hoćemo da napravimo situaciju što sličniju stvarnosti, barem sam ja to primetila kod sebe (i to je upravo ideja kojom se vode fabrike igračaka, koja je ideja prilagođena odraslima, a ne deci). Ali tokom vremena sam naučila da suzdržavam taj poriv i da puštam njih da određuju šta će šta da predstavlja u igri, a šta će biti samo „zamišljeno“. I prosto je neverovatno koliko toga je samo zamišljeno, i koliko toga lako može postati nešto što je u tom trenutku potrebno. Korpe i kutije mogu postati pećine, kreveti, avioni, kuće, štale, stolice, šeširi, kacige…, marame mogu postati jezero, haljina, ljuljaška, ogrtač, krila…, jastuci mogu postati tvrđava, konji, kreveti, planine… A umesto lutaka za razne likove im odlično mogu poslužiti prstići (šta sve ti prstići nisu do sada bili!), papuče, listovi, kestenje, orasi, kamenčići, ključevi, čak i voće na kuhinjskom stolu. Jednom rečju – što više zamišljanja, to bolje. To je najbolja vežba za razvijanje kreativnosti, snalažljivosti i bogatog unutrašnjeg života. Moć zamišljanja kod dece direktno ruinira gledanje televizije i svih drugih medija, kao i pretrpavanje nekvalitetnim i gotovim igračkama koje savršeno preslikavaju stvaran svet odraslih. Deci je potrebno da otkrivaju, da isprobavaju i da zamišljaju – jedino tako će zaista ući u svet odraslih kada bude bilo pravo vreme za to. Svog detinjstva se sećam kao jako lepog i prijatnog iskustva, naročito po pitanju igre, a sestra i ja nismo uopšte imale puno igračaka. Sežam se da smo se često igrale sa papirnim lutkama koje su imale odeću, i to je bilo sve – ostalo smo zamišljale. I ništa nam nije nedostajalo niti smo priželjkivale da imamo. A maštanju nije bilo kraja…

Pretrpavanje možemo izbeći redovnim čišćenjem/izbacivanjem/poklanjanjem svega što više nije u upotrebi, kao i svega što nema pravu vrednost za razvoj našeg deteta, a dobili smo na poklon ili smo kupili dok još nismo razmišljali o ovome. Korisno je i rotirati igračke dva puta godišnje, pa će duže ostati zanimljive. Iako može zvučati paradoksalno, ali ostavljanjem manjeg izbora probranih igračaka možemo poboljšati igru deteta, jer mu ostavljamo više prostora i ne opterećujemo ga sa previše izbora. Kada imamo manji izbor igračaka korisno je da ih rasporedimo sa nekim smislom, tačnije da ih postavimo u određene aranžmane, kao na primer kutak za lutke i predmete koji bi mogli da se koriste za igru lutkama, kutak za vozila, kutak za kocke i materijale, kutak za čitanje i slično tome. Kreativni nered tokom igre jeste dobrodošao, ali previše nereda sa mnoštvom razbacanih igračaka po celi dan stvara atmosferu netrpeljivosti i nervoze (ne samo kod odraslih nego i kod dece). I opet, ne treba ni u ovome biti fanatik i uskratiti detetu previše igračaka, naročito ako je do sada naviklo da ih ima mnogo. Kao i u svemu, treba naći pravu meru i osetiti šta je dovoljno. Obično ako nisam sigurna da je neka igračka za bacanje isprobam da je sklonim u ormar na neko vreme, i ako je ne traže mesec ili dva onda je uklonim. Ili ak želim da je zadržim sklonim je na neko vreme pa ponovo vratim nakon nekoliko meseci.

Naše omiljene igračke sa kojima se puno igramo i koje smatram da zadovoljavaju gore spomenute standarde idu otprilike ovim redosledom:

Drvene lutkice u raznim likovima – mamina radionica

Vozila – autići, kamioni, zaprežna kola sa konjima, vozić, uglavnom drveni, metalni, a provuče se i koji plastični

Drvene kocke – dok su bili manji nisu se puno igrali kockama osim što bi ponekad pravili kule, ali sada ih puno koriste za pravljenje kućica i igrališta za drvene lutkice

Lutka-beba sa gumenim licem, rukama i nogama i sa mekanim krpenim trupom (imamo jednu i za batu)

Nekoliko krpenih ručno rađenih lutaka iz Indije koje su dugo vremena stajale samo za ukras, ali od pre nekoliko meseci postale su jedna od najčešćih zanimacija za igru. Predstavljaju Krišnu i Radhu koji su naši omiljeni junaci iz priča.

Figurice raznih životinja, uglavnom drvene i nekoliko gumenih

Čigre u raznim veličinama

Muzički instrumenti (drveni)

Nekoliko mekanih krpenih i plišanih životinja

Slikovnice i knjige

Od prirodnih materijala korpa sa kestenjem, žirovima i orasima, a trenutno su hit školjke koje je tetka donela sa mora.

Marame i nakit za prerušavanje (u zadnje vreme jako aktuelno)

Uvek aktuelna kutija sa svim i svačim (stari foto aparat, naočare, baterijske lampe, novčanici, flašice i slično)

 

Osim ovih imamo i plastične igračke koje sam ipak zadržala i koje su stvarno puno korištene i korisne:

U dvorištu -motor guralica, tricikl, autić guralica, dva konja za jahanje (jedan plastični i jedan drveni) – ne znam stvarno šta bismo bez njih! Istina da se sve ovo sigurno može nabaviti kvalitetnije od drveta, ali nekako smo ležerni po tom pitanju za sad.

Igračke za igranje u pesku i bazenu, kao što su kantice, lopatice, brodići i slično.

Lopte, tenis i slično.

Male plastične figurice koje koristimo za potapanje i igre u vodi.

 

Ima nekoliko stvari koje još nemamo i koje su mi u planu da nabavimo:

Svilene marame za igru, jedan od poznatih rekvizita u Waldorf vrtićima i porodicama, koje stvaraju divnu bajkovitu atmosferu kako god da se koriste (http://sarahssilks.com/)

Drvene stalke preko kojih se mogu prebaciti materijali za pravljenje šatora, takođe obavezan rekvizit u Waldorf vrtićima

Još krpenih lutaka za igru i za lutkarske predstave

Drvo – kućica

 

Koje su vaše omiljene igračke? Volela bih da čujem još neke ideje koje nisu sa našeg spiska.

Srdačno,

Tamara

PS: Zaboravila sam dve važne stvari: 1. kuhinjske šerpe, lonci, tave i varjače…..2. puzle i slagalice, za sad još uvek jednostavne