2

Jesmo li mi sluge zabave, ili zabava služi nas?

Nedavno sam bila na jednom dečijem rođendanu na kojem su decu zabavljali animatori. Priznajem, deci je bilo zabavno, na trenutke nerazumljivo, ali dovoljno glasno i nametljivo da im tokom dva sata zaokupi pažnju i usmeri energiju na zajedničke aktivnosti bez nestašluka. Dok su se ostali roditelji oduševljavali kako su animatori profesionalni i kako sve ide po planu, ja nisam mogla da ignorišem svoj unutrašnji glas koji je govorio sve suprotno. Da se razumemo, ja nemam ništa protiv animatora, čak imam prijatelje koji se time bave i koji jako lepo zabavljaju decu na našem godišnjem yoga kampu, ali ovi animatori su mi izgledali kao oličenje vrišteće mašinerije koja danas nosi naziv zabava za decu. Baš kao neka piskava igračka na baterije kupljena kod Kineza, koja na početku izaziva dečije oduševljenje i euforiju, a već sledećeg dana biva bačena u ćošak i zaboravljena, a vrlo brzo i pokvarena.

Ako pažljivije osmotrimo način na koji odrastaju današnja deca možemo primetiti da je zabava na samom vrhu životnih vrednosti. Crtani filmovi, tv programi, video igrice, zabavni parkovi, igraonice i sijaset igračaka – kada nisu u školi ili u zabavištu životi naše dece su preplavljeni ovim sadržajima. Naravno tu su i razni sportovi, plesovi, škole stranih jezika i muzike, kojih ima toliko puno da se moraju utrkavati u kreativnosti pomoću koje će edukovati decu da im bude zanimljivo i primamljivo. Jednom rečju, deca su preplavljena gotovim sadržajima i programima koji se gusto smenjuju u njihovom dnevnom rasporedu i ne ostavljaju im ni malo vremena i prostora za predah koji se zove – dosada. U današnje vreme je dosada postala sinonim za najstrašnije čudovište koje može da napadne decu i roditelje. To čudovište postaje još užasnije kada i povrh svih igračaka, igrica, igraonica, skakaonica, crtanih i ostalih tv i kompjuterskih programa dete priđe mami i kaže: Dosadno mi je, hajde se igraj sa mnom! Pa sve ne znaš je li se čudovište više iskezilo na dete ili na mamu (pošto će mama izgubiti vreme za čatovanje na fejsbuku, hahaha). A to je sve zato što smo odlučili da dosadu zauvek proteramo iz svojih života i na presto ustoličimo zabavu kao gospodara koji diriguje šta je prihvatljivo, a šta nije.

Iako zvuči karikirano, činjenica je da su ljudi današnjice postali sluge zabave, umesto da zabava služi njima. A najveće žrtve ove službe su deca, koja nemaju moć da sama izađu iz začaranog kruga zabave u kojem su se našla, a koji ih prisiljava da se osećaju loše kada im je dosadno, te potežu za brzim i trenutačnim stimulacijama da bi odagnali taj osećaj – za tabletima, telefonima i televizorima koji su im nadohvat ruke. Ono što njihov mozak prima preko ovih medija su ubrzani signali koji ga teraju da ubrzano radi i da pokušava da simulira to ubrzanje u svom svakodnevnom životu. Pa tako kao pošast modernog doba imamo hiperaktivnu decu koja ne mogu da „siđu“ sa ubrzanja na čiju su frekvenciju „naštimovana“, a sa druge strane autističnu ili depresivnu decu koja su istim tim frekvencijama hipnotisana i ošamućena, ali su po prirodi lenja, osetljivija i introvertnija od hiperaktivnih. Ovo su dve krajnosti, a između postoji mnoštvo nijansi dece koja nisu klinički slučajevi ali pate od određene doze hiperaktivnosti ili lenjosti i tromosti. Ja stvarno nisam lekar niti stručnjak na ovom polju, ali sam potpuno ubeđena da je neumerena izloženost medijima na prvom mestu  direktni uzrok ovih poremećaja kod dece. I opšta neumerenost u načinu života koji vode deca zajedno sa svojim roditeljima – puno rada i zabave, a premalo odmora i introspekcije za roditelje; puno pasivne zabave, strukturisanih aktivnosti i edukacije, a premalo slobodne igre, dosade i vremena provedenog sa roditeljima za decu.

Je li se možda ježite kada pročitate reč dosada? Onda je dobro da znate da su trenuci dosade, trenuci kada dete ne radi ništa, kada samo gleda ispred sebe, nešto razmišlja, nešto mašta, da su upravo ti trenuci od velikog značaja za njegov razvoj kao ljudskog bića. To je vreme kada dete prerađuje utiske koje prima, kada koristi i razvija svoju moć razumevanja pokušavajući da shvati šta, kako i zašto. To su takođe trenuci kada razvija svoju maštu, kada zamišlja, priželjkuje, začuđuje se, posmatra detalje oko sebe koje u žurbi i aktivnosti ne bi primetilo. Da bi ovi trenuci bili plodonosni detetu je potrebna atmosfera mira, malo tišine, malo lepote u okruženju kao što je priroda sa svojim bogatim, a opet nenametljivim čulnim podražajima koji hrane dušu, za razliku od veštačkih koji je iscrpljuju. Da li se sećamo onih lenjih letnjih poslepodneva koje smo kao deca provodili kod bake na selu, mirišući sveže pokošenu travu i sedeći satima na drvetu maštajući o nečemu što nam je tada bilo veoma važno? Ili tmurnih jesenjih dana kada smo dugo kroz prozor posmatrali jata ptica koja lete na jug i pokušavali da pojmimo šta se to dešava tamo napolju, sa nebom i oblacima koji su se tako natmurili? Ili kada smo kao tinejdžeri sedeli sami u svojoj sobi i osećali kako nas obuzima neka neobjašnjiva energija od koje bismo najradije da iskočimo iz kože, i onda bi uzeli svesku i olovku i napisali svoju prvu ljubavnu pesmu? Sećam se kako smo sestra i ja kao male običavale da posmatramo zvezdano nebo uveče preko prozora, pa smo se zapitkivale koliko daleko su ove zvezde, pa bi u razgovoru o tome došle do pitanja: koliko je veliki svet i koliko je prostano nebo, i ko ih je stvorio i zašto? U svakom malom detetu se krije klica mudrosti i divljenja veličanstvenosti Božije kreacije, koja se negovanjem može razviti u lepotu karaktera i ispunjavajući unutrašnji život.

Ovo su trenuci koji nedostaju našoj deci. Ne kažem da ih uopšte nema, ali deci je danas teško da dođu do suštinskog dodira sa drugim živim bićima i sa sobom pošto su preplavljena veštačkim stimulacijama koji im ne daju dovoljno vremena ni prostora za to. A možda je naša dužnost, između ostalih, da im upravo ove sitne, nebitne i neprimetne trenutke priuštimo. Možda ih prvo trebamo priuštiti sami sebi, ako smo ih negde usput u životnoj trci izgubili. Tada ćemo se prisetiti koliko su oni zapravo važni.

Advertisements
5

Razlozi zbog kojih treba razmisliti pre nego što stavimo dete ispred ekrana

13787057-Vector-illustration-of-a-children-watching-tv-Stock-Vector-television-watching-cartoon

Ovaj tekst pišem povodom “Svetske nedelje bez ekrana” od 2 do 8 Maja, što se poklapa sa moja dva prethodna članka o zaštiti dece, pošto je za mene prva i najvažnija stvar od koje decu treba zaštititi upravo – ekran!

Pre nego što išta drugo napišem, moram priznati da sam veliki ljubitelj dobrog filma. Mogu da se duboko uživim u radnju filma i u likove, isto kao što mogu da se uživim u knjige koje čitam. Postoji velika draž u tome da sednem ispred ekrana i pustim da me film povede u neke nestvarne svetove i dešavanja, u kojima i sama doživljavam emocije glavnih likova ali nisam fizički u njima. Još ako gledam sa dragim osobama ili prijateljima uživanje se povećava deljenjem zajedničkog doživljaja. Često su neki filmovi ostali da žive u meni još dugo vremena nakon gledanja. I sada, u ovome trenutku u kojem se nalazim, priznajem da mi je žao da sam mnoge od tih filmova ikada pogledala. Neki od njih su ostavili vrlo teške utiske, preplavljujuće negativne slike kojih se nisam mogla osloboditi, tmurna i neprijatna osećanja. Ne, to nisu bili horor filmovi, ali su pod maskom neke zanimljive akcije ili drame krili u sebi vrlo destruktivne i obeshrabrujuće sadržaje i poruke. Trenutno nemam vremena ni interesovanja za gledanje filmova, ali kada budem imala priliku da pogledam neki film, dobro ću razmisliti da li ću dozvoliti tom paketu utisaka da uđe u moj um. Naravno, gledala sam i dosta dobrih, poučnih i ohrabrujućih filmova, ali istini za volju, u bujici svakojakih gluposti takvih je vrlo malo.

Sad, ovaj isti princip važi i za crtane filmove koje naša deca gledaju. Razlika je jedino u tome da su dečiji umovi još otvoreniji za sve utiske, da ne poseduju moć diskriminacije šta je dobro a šta nije, i da je dečiji mozak mnogo nezreliji od našeg, sa puno neurona koje još treba međusobno povezati. I još važnije, njihova sposobnost uživljavanja u likove je daleko veća od naše, tačnije to je njihova ogromna razvojna potreba. Deca moraju da se poistovećuju sa mnogobrojnim likovima iz svoje okoline i mašte (uključujući životinje i izmišljena bića) da bi prošla kroz proces izgradnje svog sopstvenog identiteta. Uticaj crtanih filmova i svega što dolazi preko virtuelnog sveta je ogroman, jer su to utisci jakog intenziteta (ako toliko jako mogu da utiču na nas odrasle, kako tek mogu na dete). Da li je nama svejedno sa kojim sadržajima naše dete puni svoj um i maštu? Da li je nešto u redu samo zato što je tamo neko odredio da se to pušta na televiziji, i zato što sva ostala deca to isto gledaju? Da li smo osuđeni kao „kontrol-frikovi“ ako želimo da usmeravamo svoje dete na sadržaje koje smatramo da su primereni njegovom dobu i uverenjima koja želimo da usvoji? Ako je odgovor na ova pitanja NE, onda jednostavno ne možemo dozvoliti da naše dete bude izloženo toj bujici gluposti koja se vrti na ekranu u velikoj većini vremena. Većina sadržaja za decu su potpuno neprilagođena dečijoj dobi, prepuna nasilja, uz korišćenje neadekvatnog rečnika. Mnogi, baš mnogi crtani filmovi koje sam gledala su prilagođeni umovima odraslih, a ne dece. Humor mnogih crtaća nije namenjen deci nego odraslima. Reklame između crtaća nisu namenjene deci, nego odraslim potrošačima preko naivnosti njihove dece. Ovo je ukratko što se tiče samih sadržaja.

Čak i ako je sadržaj koji se prikazuje na ekranu sasvim pristojan, poučan i prikladan za dete, i dalje je njihovo gledanje prepuno negativnih posledica.Posmatranje slika na ekranu čini dete pasivnim posmatračem, blokirajući njegovu moć zamišljanja. Posmatranje slika na ekranu ima hipnotički efekat i dovodi mozak u stanje u kojem ga se može lako programirati. Posmatranje slika na ekranu je neprirodno vizuelno iskustvo, pošto se slike smenjuju mnogo većom brzinom nego što je moguće u realnom svetu, što ometa povezivanje neurona u sinapse što je, znamo, najvažnija aktivnost mozga u razvoju. Istraživanja pokazuju da je previše gledanja televizora ili kompjutera u ranim godinama života direktan uzrok pojave hiperaktivnosti i nedostatka pažnje dece školske dobi. Deca koja su naviknuta na previše gledanja ekrana su ometena u razvoju mašte i kreativnosti, zato što se mašta razvija kada je detetu omogućeno da kreira slike unutar svoga uma, što se postiže slušanjem ili čitanjem priča, kao i tokom slobodne igre. Gledanje slika na ekranu ne ostavlja ni malo prostora za zamišljanje, nego suprotno tome zapljuskuje dete gotovim vizuelnim efektima koji se brzo smenjuju, što na duže staze čini dete zavisnim od spoljašnjih nadražaja i onemogućava ga da aktivno učestvuje u pronalascima rešenja putem mašte. Svaki trenutak proveden pred ekranom krade detetovo vreme za fizičku aktivnost i igru, koje su najvažnije aktivnosti detinjstva, kao i za razmenu odnosa sa članovima porodice ili prijateljima, koji su suštinski vidovi života.

Ima puno tekstova na ovu temu, ali ovde izdvajam one koji najviše rezoniraju sa mojim ubeđenjima i iznose jasne argumente zašto je potrebno zaštititi decu od gledanja ekrana bilo koje vrste.

„Vaspitač Tom“ – vaspitač, pisac, govornik i umetnik – u ovom članku na svom istoimenom blogu opisuje šta se dešava sa mozgom kada gledamo TV. Skoro u istom momentu kada krenu slike sa ekrana, aktivnost našeg mozga prelazi sa leve hemisfere (zadužene za logičko i analitičko razmišljanje) na desnu hemisferu. To znači da mozak prestaje sa kritičkom analizom i postaje otvoren za hipnotičko stanje. Čim počnemo sa gledanjem ekrana mozak ulazi u alfa stanje svesti, koje je blizu meditativnog stanja, i skoro da uopšte više nema beta talasa, što znači da nema aktivnog učestvovanja u onome što se gleda, nego pasivnog. Gledanje TV ima narkotičko dejstvo, zato što mozak tokom gledanja izlučuje hemikalije kao što su endorfini, koji su slični morfinu i izazivaju zavisnost.Dok gledamo televizor viši delovi mozga se „isključuju“ ostavljajući nas sa „reptilskim“ delom mozga koji je zadužen za instiktivno delovanje kao kod životinja. Istraživanja pokazuju da preterano korištenje ovog dela mozga na duže staze dovodi do atrofije viših delova mozga, što prostim jezikom znači da dovodi do zaglupljivanja. Našem mozgu je potrebno vežbanje kao i telu, i ako ga nema dovoljno on zakržlja, kao i telo. Kao i bilo koja vrsta droge ili alkohola, ova televizijska narkoza je naročito opasna za decu čiji mozak je u intenzivnom razvoju. Činjenica je da kada stavimo dete ispred televizora ili kompjutera, to je isto kao da smo mu dali narkotik. Istina je da će to privremeno umiriti dete, kao i svaki narkotik, i podariti nam trenutke mira, ali pitanje je – po koju cenu?

http://teachertomsblog.blogspot.rs/2011/07/watching-television-is-relaxing.html

Drugi članak je napisala Marša Džonson, jedna od Waldorf učitelja-veterana, u kojem izjavljuje kako je sto posto ubeđena da je najopasnija stvar u domaćinstvu za decu mlađu od 12 godina televizija, video igre i kompjuteri. Navodi čitav niz poremećaja koji su povezani sa preteranim korišćenjem ovih uređaja. Što je najvažnije, našoj deci je skoro nemoguće da ignorišu ovu „zver“. Ako su ove stvari deci neprekidno dostupne to je kao da držimo na kuhinjskom stolu posudu sa šećerom ili nekim najnezdravijim grickalicama punim kofeina i boja. Deci trebamo pomoći u ovome ograničavajući im pristup ekranima, kao što bismo ograničavali pristup alkoholu ili oružju. Takođe navodi da je velika razlika kako će deca sa različitim temperamentima reagovati na ovu vrstu zavisnosti. Deca koja su aktivna i kojima dominira volja, kao i deca koja su emotivna i artistička će lakše da se odupiru hipnotičkom efektu medija, zato što imaju jak poriv za kretanjem, igranjem, glumljenjem i slično tome. Dok su deca koja su sporija i sklona sanjarenju, kao i ona brza, prepametna ali nervozna deca slična sunđerima koji sve upijaju, pod mnogo većim rizikom da postanu lako zavisna od ovih virtuelnih stimulacija.

https://theparentingpassageway.com/2010/02/18/children-media-and-more-wise-words-from-marsha-johnson/

Verujem da će mnogi koji čitaju ove izjave smatrati da su preterane. Imam razloga da ovo pretpostavljam zato što je u većini porodičnih domova koje posećujem sa decom uključeno nekoliko ekrana sve vreme – uglavnom televizor i lap top sa strane, a ponegde i dva kompjutera. Kad se povede razgovor o tome, ono što najčešće čujem od roditelja je da televizor samo tako radi da se nešto dešava, iako ga niko ne gleda. Ista je situacija i u domu mojih roditelja, i verujem u domovima 99% porodica (ne samo u našoj zemlji nego i u svetu). Ova činjenica govori o tome koliko je snažan uticaj ovog virtuelnog narkotika, koliko je ljudima nemoguće odupreti mu se, i koliko mnogi ni ne smatraju da mu se treba odupirati. Ljudi koriste ove vidove zabave i komunikacije da bi se bolje osećali i da bi bili upoznati sa dešavanjima oko sebe, ali žalosna istina je da veštački glasovi i slike sa ovih uređaja samo popunjavaju prazninu koja postoji u nama čineći nas ne da se bolje osećamo nego da bolje zakamufliramo nedostatke, boli i strahove koji postoje u nama. A što se tiče poznavanja dešavanja oko sebe, mi ustvari sebe otvaramo za informacije koje neko ciljano šalje do nas da bi, vrlo često, pojačao spomenute osećaje: nedostatke, boli i strahove. Mislimo da se mnogo bolje povezujemo sa mnoštvom ljudi preko vesti i društvenih mreža, ali ustvari velika većina ljudi ima poremećene odnose sa ljudima oko sebe i sa samima sobom. Pa o čemu se ovde radi? Na žalost, široka rasprostranjenost ove nezdrave navike govori o tome koliko se ustvari ne osećamo dobro sami sa sobom. Osećaj da nam nije dovoljno prijatno ili udobno ako smo sami ili sa svojim bližnjima u prostoriji bez ovog virtuelno-zvučnog stimulansa je znak da smo duhovno i psihološki „ispražnjeni“, kao i da smo postali zavisni od ove vrste narkoze. U suštini je vrlo lako osloboditi se ove zavisnosti, samo je potrebno malo dobre volje i upornosti. Ljudi su hiljadama godina pre nas živeli, odgajali decu i bili sretni bez televizora i kompjutera, pa što ne bismo mogli i mi? Iluzija koju ova mašinerija stvara je lučenje endorfina bez ikakvog truda sa naše strane, što bi se reklo – na gotovo. U tome je efekat identičan korišćenju bilo koje druge vrste droge. Inače lučenje endorfina u telu je prirodan proces koji nam je potreban da bi se dobro osećali, i koji se prirodno dešava kada postignemo neki uspeh, kada imamo ispunjavajuće odnose, kada se smejemo, kada smo fizički aktivni, kada se bavimo hobijem koji volimo, itd. U ovim slučajevima mi sami na neki način moramo da se potrudimo i da aktivno učestvujemo u kreiranju svog dobrog raspoloženja, dok se gledanjem televizora to dešava pritiskom na dugme kao jedinim naporom sa naše strane. I to je uredu ako se dešava jednom ili dva puta sedmično kada zajedno sa porodicom sednemo da pogledamo neki dobar film, ali ako se to odvija svaki dan, satima… onda bismo trebali da se zapitamo kakve posledice ovo može imati po naše zdravlje i po zdravlje naše dece.

Ako su naši uređaju neprekidno uključeni u prisustvu dece sigurno je da deca neće neprekidno da ih gledaju, ali to je takođe vrsta „pasivnog“ gledanja. Dete neće moći da se usredsredi na druge stvari u potpunosti jer će stalno biti ometano glasovima i slikama sa ekrana. Uključen televizor ili kompjuter emanira određenu energiju-zračenje koja ispunjava prostor, i u najmanju ruku deluje ometajuće i uznemirujuće, čak i ako naša direktna pažnja nije usmerena na njih. Ovo sam puno puta osetila na primeru svoje dece, kao i na svom, kada boravimo kod mojih roditelja u stanu gde bi ponekad ostao uključen televizor kad bi se deca već zaigrala nakon gledanja. Svaki minut bi prekidali igru jer bi ih privuklo nešto na ekranu, i često bi posle nekog vremena postali razdraženi. Možda neka deca koja često borave ispred uključenih televizora ili kompjutera „oguglaju“ na ovaj uticaj, ali to ne znači da im ne smeta. Dokazano je da deca koja često provode vreme kraj uključenih televizora u pozadini imaju problem sa koncentracijom kasnije, kao i sa reagovanjem na tuđi glas. Takođe mogu da imaju više problema sa spavanjem.

Dok su bili sasvim mali naši mališani su gledali televizor, kao i crtane na kompjuteru, mnogo više nego što sam želela. Kada se mlađe dete rodilo bilo mi je izuzetno naporno da izađem na kraj sa tom situacijom pa sam puno zavisila od pomoći porodice. U to vreme starija ćerka je puno vremena provodila kod bake i deke i tamo je gledala televizor mnogo više nego što bih ja to dozvolila. Ali moram priznati da je bilo i trenutaka kada sam bila sama sa njih dvoje i kada nisam imala drugog načina da se nosim sa njihovim raspoloženjima (naročito nakon dnevnih buđenja) osim da im uključim crtani da pogledaju dok se malo ne smire, ali čim bi se vratili na normalu ja bih neprimetno isključila i sklonila kompjuter. Onda, pre godinu i po dana smo odlučili da u potpunosti uklonimo kompjuter iz upotrebe dok su deca budna, a televizor nismo nikada ni imali. Suprug i ja smo potpuno zadovoljni ovakvom situacijom, i niti jednog trenutka nismo posumnjali da bi je trebalo promeniti. Kako i zašto smo doneli ovu odluku sam opisala u članku – https://mesecevadeca.wordpress.com/2015/03/15/ziveo-zivot-bez-malih-ekrana/. . Sada je jedino vreme koje provedu ispred televizora kada odemo kod bake i deke u posetu jednom u nekoliko meseci. Tamo gledaju televizor bez velikih ograničenja, ali sa mamom uvek budnom i spremnom da se lati za daljinski čim oseti da je vreme isteklo! Takođe, sada imam priliku da upoređujem ponašanje i opšte stanje svoje dece u situaciji bez ekrana i sa ekranima. Ono što je definitivno jasno je da su mnogo više razdražljivi kod bake nego kod kuće, čemu doprinose ne samo ekrani nego i skučeniji životni prostor i poremećaj našeg postojanog  kućnog ritma. Uglavnom su u početku izuzetno uzbuđeni i ne znaju u čemu bi pre da uživaju, da li u gledanju crtanih ili u jedenju čokolada koje su im kod bake takođe mnogo više dostupne nego kući. Međutim, nakon samo par dana uzbuđenje splašnjava, a razdraženost počinje da raste, dok pred odlazak ne počnu da skaču od želje da se vrate svojim igračkama i životinjama kod kuće. U suštini, ovo povremeno iskustvo mi samo pojačava ubeđenje da su način života kojim živimo i okolnosti u kojima rastu naša deca upravo ono što im je potrebno.

Ukoliko je neko zainteresovan da proba provesti nedelju dana bez ekrana može da poseti stranicu  http://www.screenfree.org/, gde će pronaći inspiraciju za ovaj, u današnje vreme, hrabar čin!

Srdačno,

Tamara

 

 

 

 

 

 

 

2

Kakva zaštita je potrebna deci? – drugi deo

fdab6c69cf2b1fd9e0a0b3c00dfc162f

Dok je studirala pedagogiju sestra mi je prenela reči njihove profesorice, koja je rekla da se nikada u istoriji čovečanstva nije toliko poklanjalo pažnje deci i njihovom vaspitanju, a da nikada nisu bile katastrofalnije posledice. Drugim rečima, uprkos velikoj usmerenosti ka njihovoj što boljoj nezi, uprkos mnoštvu knjiga, saveta, oprema i igračaka za decu, ona postaju sve gora, sve neposlušnija, sve neodgovornija, sve bolesnija, sve neprilagođenija. Pedagogija i psihologija još uvek nemaju odgovor zašto je to tako. Možda pedagogija i psihologija ne žele da priznaju, ali uprkos pojedinačnim roditeljskim naporima da dobro vaspitaju svoje dete (opet pod znakom pitanja šta je to „dobro“), postoji ogroman negativan uticaj društva u celini koji je teško izbeći, koji je poput dima zamaglio domove, porodice, obrazovne ustanove. I živote samih roditelja, na najveću žalost. Iako je u nekim prošlim vremenima deci često nedostajala pažnja i briga koju današnja deca mahom dobijaju, ovi negativni uticaji su toliko jaki da i pored toga globalna slika dece u razvoju i omladine u mnogim važnim aspektima zaostaje u odnosu na prethodne generacije, na primer po pitanju stepena odgovornosti, radne i porodične zrelosti, samoregulacije, pa čak i fizičkog i mentalnog zdravlja. Sa pravom se možemo zapitati koji uticaji su uzrok ovakvog stanja?

Mnoštvo tih negativnih uticaja se može povezati pod jednim imenom – otuđenost od prirode i prirodnih tokova života. Živimo u veštačkim uslovima, okruženi tehničkim uređajima od kojih u ogromnoj meri zavise naše svakodnevne delatnosti. Konzumiramo mahom veštačku hranu punu nezdravih hemikalija. Domovi su nam često pretrpani mnogim nepotrebnim proizvodima i stvarima. Tempo kojim živimo i radimo je često ubrzan i prepun stresa zbog visokih očekivanja i nedovoljnog odmora. Preplavljeni smo svim vrstama veštačkih čulnih utisaka i informacija koje iritiraju naš nervni sistem na redovnoj bazi, od slika sa televizora, računara i časopisa, do proizvoda u supermarketima i izlozima prodavnica. Kada se mi kao odrasle osobe u svemu ovome često osećamo iscrpljeno i razdraženo, šta mislite kako se osećaju mala deca čiji su mozak i nervni sistem tek u povoju?

Deci je bezuslovno potrebna zaštita od preterane stimulacije sveta odraslih, naročito ovoga u šta se moderan svet pretvorio. Pre svega mislim da im je potrebna zaštita od televizora i kompjutera koji su bukvalno zavladali našim životima, i koji imaju čitav niz negativnih efekata na mozak i telo čoveka, a da ne kažem deteta. Neću ulaziti naširoko u ovu temu pošto ona zahteva čitav zaseban članak (stiže uskoro), ali želim naglasiti  da su mediji prvi na listi onoga od čega smatram da je važno decu zaštititi, makar u prvih 7 godina života. Ako imamo dete koje je osetljivo, onda su na listi sledeći – buka, gužva, žurba, česti odlasci u šoping, glasan i grub govor i gestikulacija, čak i govor koji nije previše grub sa gledišta odraslog čoveka, ali jeste za osetljivo dete. Iako se razlikuju po stepenu osetljivosti, sva deca će imati dobrobit ako ih što je više moguće štitimo od preterane stimulacije koja vlada u svakodnevnom životu gradskog, modernog čoveka. Nakon ove rečenice već čujem misli mnogih koji će se zapitati da li to znači da trebamo držati dete pod staklenim zvonom, jer kako će se kasnije uklopiti u normalan svet ako bude toliko zaštićeno? Ono što je najvažnije razumeti jeste da je detetov celokupni telesni, mentalni i energetski sistem u intenzivnom razvoju, dok je ovaj razvoj kod odraslog čoveka najvećim delom kompletiran (najvećim delom zato što se čovek razvija dok je živ). Sva energija koju dete poseduje je usmerena ka njegovom kompleksnom rastu i razvoju. Ako dete doživljava neku vrstu stresa, bilo od gladi, umora, uzbuđenja, straha ili razdraženosti, onda se glavni tok njegove energije usmerava ka savladavanju tog stresa, umesto na razvoj koji mu je potreban. To nije problem ako se dešava povremeno, ali ako se dešava redovno, onda je normalno da ćemo se zapitati kako da zaštitimo dete od ovakvih uticaja. Preterana stimulacija JESTE izvor stresa za detetova čula i mozak, čak i ako to nije na prvi pogled tako očigledno. Dok dete posmatra crtani film na ekranu, veštačke slike intenzivnih zvukova i boja koje se brzo smenjuju izuzetno iritiraju njegov mozak i nervni sistem, iako spolja može izgledati da dete uživa u gledanju. Ako ga bolje osmotrimo, videćemo da to uživanje u stvari nije uživanje nego neka vrsta hipnoze, omađijanosti, nesposobnosti da se skrene pogled sa vrištećih slika. I kasnije, dete u umu nosi intenzitet akumuliranih utisaka od tih veštačkih slika, koji mora na neki način da ispolji kroz fizičku aktivnost, a koja zbog toga postaje agresivna i nedovoljno koordinisana, jer to je priroda utisaka koje nosi u svom umu. A sadržaje slika da ni ne spominjemo…

Nekada su deca rasla uz cvrkut ptica i ostale zvuke prirode, uz mnogo sporiji životni ritam svojih roditelja, uz aktivnosti koje su bile smislenije i prirodnije čulima malog deteta kao što su razne vrste ručnih radova i radova na zemlji. I to nije bilo toliko davno, svega pre nekoliko generacija. Za tih nekoliko generacija život se iz korena promenio, ubrzao i obesmislio u mnogim aspektima, što predstavlja jedan ozbiljan evolucijski skok – samo je pitanje da li unapred ili unazad. Zato kod današnje dece i omladine postoji mnoštvo simptoma koji odražavaju razne anomalije današnjeg društva. To nije iznenađujuće, to je nešto što se može očekivati. Kako će se roditelji pojedinačno snalaziti u ovome je svačija lična odgovornost, jer pozitivna rešenja uvek postoje. Današnji život ipak (nije baš sve negativno!) nudi široki spektar izbora, i umesto onih izbora koje pokušavaju da nam nametnu, možemo se odlučiti za one koji nama imaju smisla.

Svaki roditelj ima izbor da stvori atmosferu unutar doma koja će pozitivno podsticati dete da se razvija i što manje ga ometati. Ovo su neki od naših izbora – da živimo u seoskom okruženju okruženi prirodom; da provodimo većinu svoga vremena sa decom, trudeći se da im budemo emotivno dostupni; da uklonimo SVE ekrane iz našeg okruženja dok su deca budna (ekrani su im dostupni kada odemo u posetu baki i deki što je sasvim dovoljno da budu u koraku sa komercijalnim virtuelnim tokovima!); da se hranimo proizvodima koje sami pravimo kod kuće, uključujući hleb, peciva i slatkiše, i da što više izbegavamo industrijsku hranu, slatkiše i sokove(što znači nekoliko sati više provedenih u kuhinji, ali kuhinja je osim pripreme hrane i naše mesto za igranje, eksperimentisanje i zabavljanje); da dajemo deci veliku slobodu igranja i fizičkog pokretanja, skakanja, penjanja, trčanja, prljanja i brljanja (za ovo je dragocena prednost imati svoje dvorište, kao i debele živce za toleranciju dečije buke,nereda i beskrajnih pranja i spremanja brloga); da živimo jednostavno i praktikujemo minimalizam kroz aktivnosti koje činimo i stvari koje posedujemo;  da u mnogim aspektima svakodnevnog života naš tempo prilagođavamo deci umesto da oni svoj tempo prilagođavaju nama, što jednom rečju znači – usporavanje.

Ono što je nama veoma važno je da unosimo u svoj život duhovnu praksu kroz primećivanje Božijeg prisustva u mnogim malim i velikim stvarima koje nas okružuju i koje nam se dešavaju. Ovaj duhovni aspekat je kao tačka povezivanja koja zaokružuje celu sliku i daje joj onaj pravi, opipljivi smisao. Mislim da je najveća zaštita koju roditelj može podariti detetu baš taj osećaj poverenja u Boga, privrženost Bogu, spremnost da volimo Boga, život i ljude kao Njegove sastavne deliće. Ovakva zaštita nije ograničena našom ličnom prisutnošću ili našom ličnom snagom, nego je to zaštita koja će naše dete pratiti kroz ceo život, kroz sve izazove i doživljaje na njegovom ili njenom životnom putu. Ako uspemo da im podarimo seme te sveprožimajuće i sveprisutne ljubavi i vere, ispunili smo najvažniji roditeljski zadatak, jer to seme će da raste i cveta mnogo, mnogo duže i dalje nego što ćemo mi da trajemo. Da bismo uspeli da živimo duhovnu dimenziju u svakodnevnom životu zaista je neophodno da se udaljimo od površnosti i konformizma koji nam se grubo nameću kao životni stil. Koliko god se servira šarena laža da sreća leži u beskrajnom uživanju, posedovanju i vladanju, praksa pokazuje da to nije tačno. Priroda čula jeste da žele beskrajno da uživaju, ali ako im se to dozvoli nije sigurno da će rezultat biti osećaj sreće – naprotiv, nekontolisano uživanje najčešće izgara čovekovu čvrstinu, postojanost, vrlinu, karakter i zdravlje. Najočiglednije je na primeru dece, jer deca još uvek nisu razvila samoovladanost i biće prirodno privučena čulnim uživanjima kao što su jedenje slatkiša, kupovina igračaka, gledanje crtanih filmova, igranje igrica, i to sve u neograničenoj meri. Ali koliko puta smo bili svedoci da nove igračke i sati provedeni pred televizorom nakon kratkog vremena ne donose detetu zadovoljstvo? Koliko puta smo mogli primetiti da jedenje industrijske hrane koja je bogata samo veštačkim ukusima i koja nema nikakvu nutritivnu vrednost izaziva kod deteta, nakon kraćeg vremena, samo iritaciju i potrebu za novim stimulansima? Veštački stimulansi samo izazivaju glad za novim stimulansima spolja. Prirodni stimulansi mogu da pokrenu naše unutrašnje potencijale i pomognu nam na putu ka celovitosti, i to ono što naša deca zaslužuju da dobiju.

Srdačno,

Tamara