5

Naš letnji kamp

Svake godine prve dane jula započinjemo na obroncima Fruške Gore, okruženi šumama, zujanjem pčela i bumbara, pesmom, plesom i osmesima. To je mesto na kojem se susrećemo sa mnogim prijateljima koje ne viđamo tokom godine, koji dolaze iz svih krajeva ex Jugoslavije, kao i manji broj onih iz Evrope, Amerike, Indije. Ranijih godina sam pronalazila veliko zadovoljstvu u posećivanju seminara i radionica koji se bave raznim duhovnim temama, a još veće u pevanju i plesanju tokom kirtana, devocijskog muzičkog programa uz pratnju tradicionalnih instrumenata (meni definitivno najlepše iskustvo duhovnosti koje sam do sada iskusila!). Od kada sam postala majka jedva sam uspela da provirim na neki od gore pomenutih događaja, ali sam zato redovni i postojani član neformalnog dečijeg vrtića na kampu. To je za mene divna prilika da 5-6 dana skoro po 12 časova dnevno budem u društvu dece različitih uzrasta i njihovih majki od kojih su mi neke stare a neke nove drage prijateljice, da čujem i vidim neka drugačija iskustva zajedničkog života sa decom, kao i da osetim olakšanje i podršku zbog istih izazova kroz koje prolazimo. Svaki put nakon završetka kampa poželim da imamo ovakve kampove ne samo jednom nego nekoliko puta godišnje (barem!).

Ove godine smo imali animatora – mađioničara i njegovu suprugu kao nosioce programa vrtića, uz koje smo se puno smejali, trčali, glumili, igrali, plesali, lutali po šumama, slušali zanimljive priče, pa čak i preskakali logorsku vatru (doduše najmlađi članovi vrtića su u ovom programu bili samo posmatrači).

10500349_10206416604748432_4621948193334058198_n

13346721_1006912799399628_1171236702274591886_n

Takođe smo imali jednu divnu porodicu sa obale Jadranskog mora koja u sastavu ima i dve bebe od sedam meseci, koje su zahvaljujući ležernosti svojih roditelja bile za naše članove vrtića kao žive lutke koje su mogli da nosaju, maze, zabavljaju, šetaju kolicima i umiruju kada se rasplaču.

13423796_925862090857801_9008670007312891379_n

Bilo je dečice od uzrasta ovih beba pa sve do mladih tinejdžera. Jedan tata je doneo i štene staro nekoliko dana koje je spasio sa ulice i hranio ga mlekom iz kapaljke. Bila je i jedna veeelika mreža za ljuljanje u koju je moglo da stane po šest-sedam dece u isto vreme i koja im je uglavnom služila kao brod koji se ljulja po valovitom okeanu. Bilo je loptanja, trčanja, skakanja, kopanja, crtanja, kupanja u bazenčiću, kao i pomalo padanja, plakanja, nadmetanja, otimanja igračaka, dosađivanja, jedenja pice i sladoleda u trenucima kada izazovi prerastu u „žute minute“.

13615441_274803109554096_4017550217991084581_n

13615181_274801999554207_6663045765704485602_n

Iako je sve baš ovako lepo i divno kao što sam opisala, našim malim osetljivcima je sve do sada (i još uvek pomalo) ovo bilo preintenzivno iskustvo socijalizacije. Prvi put kao majka sam išla sa sekom kada je imala sedam meseci, baš kao i bebe blizanci ove godine, što je bila prava milina, naročito jer sam bila sa sestrom sa kojom sam dadiljala u smenama. Sledeću godinu smo morali propustiti jer se bata rodio toga leta. Sledećeg leta smo došli kad je seka imala tri i po, a bata dve godine. Prve noći su se probudili u 1 sat posle ponoći i jurcali kroz sobu do 5 ujutru (ne moram spominjati da je bilo još onih koji se nisu naspavali u susednim sobama paviljona!). Nakon te noći smo se pokupili i otišli, ostavljajući komšije da se na miru odmore. Sledeće godine smo uspeli spojiti četiri, a ove godine celih šest dana, i još je seka htela duže ostati.

Osetljiva deca, ona koja se teže opuštaju i kojim je potrebno više „ličnog prostora“ i vremena sa roditeljima jedan na jedan, mogu ovakva događanja doživeti kao prenaporna, naročito ako su mlađa od šest godina. Seka je sada blizu šeste i već se oseti velika razlika u odnosu na protekle godine iskustva ovog kampa. Iako su pred mojim očima bila i deca koja su sasvim drugačija od moje, koja se lako prilagođavaju, koja su otvorenija i više uživaju u društvu vršnjaka, zaista je neophodno da svoje ponašanje prilagodim potrebama svoje dece i ne pokušavam na silu da ih navodim da budu deo grupe i da čine isto što i ostali. Bilo je dosta momenata kada smo morali da se povučemo u svoju sobu umesto da učestvujemo u nekoj uzbudljivoj aktivnosti sa ostalima. Bez empatije, tolerancije i pravog razumevanja razvojne dinamike i prirode svoje dece, ovo bi bilo teško prihvatiti i usvojiti kao prioritet. Ovi događaji mi samo potvrđuju da je mnogo zahtevnije biti roditelj osetljivog teže-prilagodljivog deteta nego onog koje se lako prilagođava. Dok sam ja, i nekolicina drugih majki, skoro neprekidno za petama svoje dece (ili ona za našim!), druge majke bez ikakvih problema i smetnji pričaju, druže se, učestvuju na raznim aktivnostima dok se njihova deca opušteno druže sa drugom decom, ili drugim roditeljima, ili čak sama sa sobom. Ali sa druge strane, to mi daje priliku da i ja sama budem više osetljiva, više saosećajna, više nežna i više kreativna. Tačnije da to učim da postanem… Hvala mojim najdražim malim učiteljima na pruženoj šansi!

PS: Ne smem zaboraviti da se zahvalim dragim i dugogodišnjim prijateljima Milošu i Zorici Blanuši koji već dugi niz godina sa uspehom organizuju ovaj kamp uprkos raznim izazovima i teškoćama, i time usrećuju mnoge ljudi koji žele autentično iskustvo duhovnosti, kao i mnoge roditelje (i decu) željne druženja i izlaska iz kolotečine svakodnevnog života.

Srdačno,

Tamara

Advertisements
6

Osetljiva i zahtevna deca

013

Od vremena kada sam ih držala u rukama kao bebe, prvo nju pa ubrzo i njega, znala sam da su veoma osetljiva bića. Nisam uspela da ih izvedem iz kuće prva tri meseca jer bi posle nekoliko minuta počeli sa vrištanjem i neutešnim plakanjem, sve dok ih ne bi uvela unutra i podojila. Prema tradiciji drevnih Veda, dete i majka ne bi trebali da izlaze iz kuće prva tri meseca nakon detetovog rođenja, pošto je detetov energetski sistem izuzetno osetljiv i treba da bude zaštićen od ljudi, buke, gužve, i praktično svega što se dešava u javnosti. Moram priznati da nisam imala nameru da sledim ovo pravilo, ali sam bila prisiljena, jer drugačije nije moglo. Sisali su mnogo češće nego što je propisano u zvaničnim listama. Noću su se uvek često budili, i teško uspavljivali. Od kada se sin rodio, buđenja su postala naročito teška, jer bi oboje u isto vreme zahtevali mene, a to nije bilo uvek fizički izvodljivo. U drugoj godini su počeli pokazivati rezervisanost i otpor prema strancima, koji su tek nedavno počeli da popuštaju – na prvi pogled nisu baš prijateljska deca koja dele osmehe svakome koga vide. Sa drugom decom su krajnje rezervisani dok ih malo bolje ne upoznaju. Na igralištima i u igraonicama prvo se ukipe i dobro osmotre sve i svakoga, pa tek onda počinju da se opuštaju, ukoliko ne odluče da žele otići. Vezanost za mene je od početka ogromna, ali je varirala u različitim fazama. Taman kad bih pomislila, evo, konačno se osamostaljuju i mogu bez mene, oni počnu da se vraćaju na faze simbiotske vezanosti, prave scene ako izađem iz kuće bez njih, ljute se ako izađem u dvorište bez njih, čim primete da me nema u njihovoj neposrednoj blizini čujem panično „mama, gde si?“. Sva sreća da ovo rade naizmenično, ne oboje u isto vreme, kao da nesvesno održavaju neku vrstu ravnoteže između sebe. Dugo vremena smo izbegavali bilo kakve posete ili putovanja sa njima, ne zato što je teško pripremiti im nešto za jelo i piće, nego zato što je teško nositi se sa njihovim napadima nervoze, otpora, izlivima nezadovoljstva ili velikog uzbuđenja (naročito prilikom uspavljivanja i buđenja), koje je vrlo lako izazvati nama nepoznatim razlozima. Od svih izazova koje nosi roditeljstvo, uvek su mi najteže padale ove emotivne vrteške u kojima sam jednostavno prisiljena da igram ulogu stuba čiji je zadatak da nas održava na okupu, da se ne bismo razleteli na sve strane pod udarima nekontrolisanih osećanja, poriva i instinktivnih impulsa. Kako rastu ovaj zadatak postaje malčice lakši, zato što razum počinje da prevladava instinkte, a naziru se i slabašni počeci samokontrole. Kao što je rekla Penelopa Lič, u jednom trenutku ćete samo primetiti da se nepredvidivo i instinktivno dete pretvorilo u razumno ljudsko biće sa kojim postaje moguće dogovoriti se. Aleluja, dočekali smo!

Mogi ljudi bi rekli (i kažu), to je zato što još uvek sisaju, ja sam ih navikla na sebe, ja sam na neki način prouzrokovala ovakvo njihovo stanje. Ali istina je obrnuta – ja sam oduvek samo sledila njihove potrebe i pokušavala da ih ispunim, onako kako bi ih protumačila i razumela. Ne tvrdim da deo mog emotivnog stanja, naročito podsvesnog, ne prelazi na njih, to se svakako dešava, mi se međusobno preplićemo kao korenje jednog drveta, pošto se nalazimo u prirodnom stanju simbiotičke povezanosti. Moje uverenje je da tu povezanost ne treba seći, ne treba nasilno odvajati korenje jedno od drugog, jer tako se ne postiže nezavisnost, samostalnost, a ponajmanje celovitost, nego se tako zadobijaju rane. U prve dve, tri godine života oni jesu nerazumna i instiktivna bića, i imaju pravo da takvi budu. Ako ovo zaista prihvatimo, nećemo se osećati neprijatno zbog njihovih emotivnih izliva. Ako ta ispoljavanja u nama bude neprijatnost, to može značiti da mi sami imamo problem sa tim istim emocijama blokiranim unutar sebe. Jer mnogima od nas takva slobodna emotivna ispoljavanja u ranom detinjstvu nisu bila dozvoljena.

Kada sam pročitala članak čiji je autor osnivač centra Prirodno Roditeljstvo u Zagrebu (meni najdraži izvor informacija o roditeljstvu, na ovim područjima), dobila sam potvrdu da nisam luda i da moja deca nisu Marsovci koje treba u čudu gledati i pitati se kako su se uopšte našla na ovoj planeti pristojne i samostalne dece od najmanjih nogu! U članku se opisuju četiri osnovne karakteristike po kojima možemo decu razlikovati i bolje razumeti njihovu osobenost: osetljivost, zahtevnost, temperament i sposobnost prorade frustracija. I evo citata koji doslovno opisuje naše male osetljivce:

„Osjetljivo dijete velikih potreba

Opisaću samo dvije kombinacije od velikog broja mogućih, kako bismo sagledali koliko je važno poznavati svoje dijete i imati neke informacije, bez kojih se često osjećamo izgubljeno u roditeljstvu. Jedna od krajnje zahtjevnih kombinacija u djetetu je jaka temperamentnost, izražena senzibilnost, snažna zahtijevnost i loša otpornost na frustracije. To je jednostavno dijete s povećanim potrebama i roditelji zaista treba da imaju veliki kapacitet, što nije lako ni najstaloženijem roditelju.

Ovom djetetu trebaće puno duži period dojenja, snažno će plakati kada ne dobija ono što mu treba (kontakt, emocionalnu bliskost), iscrpljivaće roditelje nespavanjem, neće je puštati od sebe do četvrte, ili pete godine, u razvojne faze će ulaziti kasnije i trajaće duže… Kad je već situacija takva, jedino što možemo je angažovati se, možda puno više nego smo planirali, da bi uz naš dodatni napor proveli dijete kroz rani formativni period i pomogli mu da se uspije “posložiti”, organizovati i ojačati svoj od starta osjetljivi sistem.

S druge strane, ako propustimo odraditi ono što takvo dijete nesvjesno zahtijeva i očekuje od nas, ono će cijeli život osjećati posljedice, zbog čega će je mnogi ovako opisivati: “Ona je hipersenzibilna, ne smiješ joj ništa reći, odmah viče ili se rasplače, od partnera se ne odvaja i strašno je ljubomorna, kad joj nešto ne ide od ruke poludi.” http://www.roditelji.me/blog/2015/01/16/cetiri-dimenzije-po-kojima-se-djeca-razlikuju-od-rodenja/

Ako počnemo istraživati na ovu temu saznaćemo da ima sve više dece koja su hipersenzibilna I hiper-zahtevna (high needs children). Čak i ako ne istražujemo na internetu, dovoljno je pogledati oko sebe, svoju, komšijsku ili decu svojih poznanika, među kojima ćemo sigurno pronaći barem jedno dete iz ove kategorije. U uslovima života kojima su deca danas izložena to nije nikakvo čudo. Vreme u kojem živimo nosi velike promene, turbulencije i ubrzanja na svim nivoima, i logično je da deca koja se sada rađaju i rastu moraju biti prilagođena takvim uslovima. Možda nam informacije o indigo i kristalnoj deci zvuče kao bajka ili preterivanje, ali ako malo bolje osmotrimo decu oko sebe, ne tamo neku natprosečno nadarenu decu sa drugog kontinenta nego našu i komšijsku decu, videćemo da većina njih pokazuju simptome barem polovine odlika koje nose indigo i kristalna deca. Osetljivost, perceptivnost, snaga volje, osećaj sopstvene vrednosti, preplavljenost utiscima i emocijama, saosećaj prema drugim živim bićima – da imenujem samo neke od njih. Kada su deca izoštrenih čula i velikog senzibiliteta izložena negativnim uticajima, da bi nekako uravnotežili te uticaje oni pokazuju simptome agresivnosti, nervoze, razne „hiper“ oblike ponašanja, ili povučenost u raznim nijansama sve do autizma. Na žalost, atmosfera oko nas je nabijena negativnim uticajima, a senzibilna deca ih registruju svojim fino podešenim senzorima, i reaguju na njih negativnim simptomima. Onda se roditelji i okolina postave prema deci kao da su negativna, pokušavaju da isprave tu negativnost još negativnijim metodama, i onda deca počinju da prisvajaju negativan imidž kao njihovu osobnost, što u samom početku možda nije bilo ni blizu istine. Jedna od stvari koju deca jasno registruju, iako možda ne znaju kako da je imenuju, jeste licemerje. Licemerno je tražiti od deteta da bude dobro, poslušno, razumno, pristojno, samoovladano, a u isto vreme ga zasipati aktivnostima i primerima koji su daleko od toga. Licemerno je tražiti od deteta da sledi pravila koja ni mi sami ne sledimo. Licemerno je podsticati detetove nezdrave navike (ili ga ne zaštititi od njih), a posle ga kritikovati i kažnjavati zbog istih. Mogućnosti nezdravog i nesređenog života su tako blizu svih nas, tako nadohvat ruke, tako lepo upakovane u dodir plišane udobnosti, da je vrlo teško odupreti im se. Današnje udobnosti i gotova rešenja (od crtanih filmova do ishrane industrijskom hranom), iako na mnoge načine olakšavaju život, mogu ometati prirodan razvoj naše dece. Naše navike da sve i svakoga procenjujemo samo iz jedne perspektive, iz jedne kutije u koju svako „normalan“ treba da se uklopi (jer ako se ne uklopi znači da nije normalan), mogu pokolebati detetov i naš osećaj lične vrednosti, i čak pokvariti celi naš odnos sa detetom. Verovatno danas više nego ikada pre postoji potreba da se izađe iz šablona očekivanog društvenog ponašanja i da se uđe u dinamičan proces proširene lične odgovornosti i ličnih potencijala. Ako svoje dete posmatramo kao jedinstvenu osobu i pokušavamo da ga upoznamo onakvo kakvo ono jeste, bez upoređivanja i takmičenja sa drugima, imamo veće šanse da podstaknemo ono što je vredno i dobro u njemu, ono što ga čini pozitivno posebnim među svima ostalima.

Ono što mi pokušavamo u odnosu sa našom decom, koja su primeri dobitne kombinacije zahtevosti i osetljivosti (!), pre svega je da sledimo njihove potrebe i pokušavamo da ih ispunimo najbolje što možemo (mislim na potrebe, a ne na hirove). Nikada ih ne prisiljavamo na nešto prema čemu pokazuju veliki otpor (zato kod nas nije postojao trening za nošu; zato ne postoji odvajanje od sisanja; zato još uvek spavamo zajedno). Pružamo im neprekidno prisustvo nekoga od bliskih ljudi, jer njihov najveći strah je da budu sami ili sa nepoznatima (prisustvo može biti i da su sami u dvorištu, a ja u kuhinji, ali da znaju da uvek mogu tamo da me pronađu). Trudimo se da ih što više zaštitimo od preterane stimulacije i uzbuđenja koje nosi moderan gradski život, i zato smo izabrali da živimo u malom mestu gde je dostupan dodir sa prirodom, i zato nemamo televizor, a kompjutere ne uključujemo dok su budni. Trudimo se da sledimo njihov tempo razvoja i njihova interesovanja i da ih ne upoređujemo sa drugom decom, tako da neke stvari koje deca njihovog uzrasta bolje znaju oni tek uče i mi nismo uznemireni zbog toga. Trudimo se da budemo pažljivi kada menjamo aktivnosti i da ih pripremamo unapred za aktivnosti koje slede, pošto imaju tendenciju da se jako udube u nešto što rade i da pružaju otpor kada to treba da se promeni. Trudimo se da uvažavamo njihove izbore, ukoliko nisu van granica realnih potreba i zdravog razuma. I verovatno najvažnije, puno se grlimo, dodirujemo, mazimo i uživamo u bliskosti.

Ne kažem da je uvek sve savršeno, ima dana kada bude i vikanja i svađanja, ali dok nam je komunikacija otvorena, uvek se dođe do zadovoljavajućeg rešenja. Ne kažem da je lako kako možda zvuči dok pišem, ima dana kada poželim da dobijem malo godišnjeg odmora od majčinstva, ili makar jednu noć bez buđenja… Ipak, stojim iza svih svojih izbora, ako se pokaže da neki od njih nisu bili pravi priznaću da nisam savršena i nastaviću dalje sa novim saznanjima. Neprekidno učimo, i danas znam mnoge stvari koje nisam znala pre nekoliko godina i koje bih drugačije uradila da jesam. Ali ako se trudimo da damo najbolje od sebe sa što više ljubavi u sadašnjem trenutku, sigurno smo na pravom putu, zajedno sa neizbežnim greškama.

I na kraju moram spomenuti da ovo ništa ne bi bilo moguće da nemamo veoma podržavajućeg tatu/supruga, koji je pristao da bude jedini u porodici koji privređuje, što je u današnje vreme jednako sa luksuzom, i koji često pristaje da bude angažovan u mnogim kućnim poslovima da bih ja mogla da se posvetim svemu o čemu sam upravo pisala (naročito u kriznim trenucima). Zahvalna sam mu na tome, a verujem da će deca kada porastu i uvide koliko im je to puno značilo dok su bili mali, biti još zahvalnija.

Srdačno,

Tamara