2

Koje moralne vrednosti prenosimo svojoj deci?

Često sebi postavljam pitanje, kako da odgojim decu u skladu sa moralnim i duhovnim vrednostima u društvu koje te vrednosti ne podržava? Ono što smatram suštinskim vrednostima koje dete treba da usvoji od prvih godina života su zahvalnost i poštovanje. Dok su deca mala grade osnovne temelje svoga odnosa sa spoljašnjim svetom. Odlike kao što su zahvalnost i poštovanje čine osnovu na kojoj dete može da izgradi pozitivan i odgovoran stav prema životu i ljudima oko sebe. Dete je malo i po prirodi svoga položaja oseća divljenje, čuđenje i oduševljenje pojavama oko sebe koje su veće od njega, koje mu još nisu shvatljive. Ako je sa ljubavlju negovano prirodno će osećati zahvalnost i poštovanje prema onima koji brinu o njemu. Iako je ovo tako prirodno i jednostavno, današnji stil života ne podržava ove odlike ni kod dece niti kod odraslih. Opšta atmosfera je prožeta pohlepom za što većim uživanjem i zabavljanjem, trkom da se što više postigne brzo i sa što manje napora. Deca su preterano stimulisana i preko medija izložena sadržajima koji nisu u skladu sa njihovim razvojnim tempom i potrebama. U takvoj atmosferi je otežan prirodni razvoj deteta, a naročito razvoj moralnih vrednosti koje su nekako u sveopštoj trci odraslih izbledele i počele da gube smisao.

I u vreme kada sam ja odrastala ove odlike u meni niko nije aktivno pobuđivao i negovao, naročito ne direktno. Indirektno su moji roditelji davali svoj primer odgovornosti, poštenja i dobrote komunističkog idealizma koji je zasigurno posejao seme vrline u meni, koje se kasnije razvijalo nekim svojim putevima, ne baš istim kao i njihovim. Ali mi smo odrastali u kulturi koja je bila buntovnička, koja je bahatost i razuzdanost cenila mnogo više od vrline i poštenja. Današnja kultura je mnogo manje ravolucionarna i buntovnička, ali je bahatost i razuzdanost postala njen sastavni deo, nešto što se podrazumeva. Ranije je bilo revolucionarno odbaciti autoritete, šablone, sve oblike prisile tradicionalnog života i obrazovanja bazirane na strahu i manipulaciji. Međutim danas su bahatost, nasilje, samovolja i naglašena lična sloboda postali sveprožimajući deo naše kulture življenja da je zaista postalo revolucionarno vratiti se tradicionalnim vrednostima kao što su poštovanje, zahvalnost, nesebičnost i vrlina.

Moderan stil života ne podržava poštovanje i zahvalnost zato što živimo kao da smo svemoćni, samodovljni, slobodni i nezavisni, i stoga nema potrebe da se ikome zahvaljujemo, a kamoli da nekoga poštujemo. Naravno, pošto su moć i bogatstvo najvažnija vrednost koju priznajemo, ukazaćemo poštovanje šefovima i moćnicima od kojih zavise naš profit i status, ali samo dok imamo interes u tome. Većina ljudi današnjice svakodnevni život vidi kao arenu borbe za opstanak u kojoj pobeđuju oni koji su jači i siroviji, a ne oni koji su bolji i moralniji. I zato nam je danas, možda ne uvek svesno, više stalo da nam dete bude sposobno i snažno za tu borbenu arenu u koju odrastajući stupa nego da bude visokog morala. Jer, zaboga, kakve će koristi u životu imati od toga?

Ovde se samo radi o jednoj tankoj liniji koja razdvaja ljude kojima je stalo do morala od onih kojima nije, a to je različita perspektiva. Iako možemo biti komšije, raditi u istoj firmi, ići u iste prodavnice i voditi decu u iste škole, naš pogled na život je potpuno drugačiji i naši uspesi se mere drugačijim merilima.  Ljudi kojima je stalo do morala liče na ptice koje visoko lete i imaju širinu vidika ispred sebe, uviđajući dugoročne posledice svojih delovanja. Oni su svesni svoje povezanosti sa bližnjima, precima, ljudima, svetom, prirodom, planetom, univerzumom i Bogom (bez obzira na koji način ga percepirali), i odgovornosti koja proističe iz te povezanosti. Što smo svesniji to smo odgovorniji. Što smo odgovorniji to smo moralniji. Što smo moralniji gradimo svet koji je srećniji. Što smo moralniji naša će deca i naši potomci uživati plodove blagostanja koji su dugoročniji i stabilniji. Ovo su univerzalne istine koje važe u svim vremenima, samo ih ne možemo primetiti ako plutamo na površini, ako nas zanima samo to kako da sutra napunimo stomak i novčanik.

Čak i ako na mnogim poljima današnjeg civilizovanog života vlada borba za opstanak u kojoj pobeđuju jači i siroviji, mi imamo izbor da unutar svoga doma uvedemo drugačija pravila za svoju porodicu. Mi majke imamo tu „svetu dužnost“ i moć koja ide uz nju, da svoj dom učinimo utočištem ljubavi, mira i nesebičnog davanja za sve članove svoje porodice. Imamo izbor da primećujemo i vrednujemo svaki čin dobrote koji našu oazu ljubavi čini lepšim i boljim mestom za boravak. Imamo izbor da izražavamo svoju zahvalnost za sve što imamo i za sve dobro što nam dolazi. Imamo izbor da primećujemo jednostavne detalje koji naš život čine bogatijim. Imamo izbor da osećamo i pokazujemo divljenje prema čudima prirode kojom smo okruženi. Imamo izbor da se sa poštovanjem ophodimo prema Majci Zemlji koja nas hrani i sa kojom živimo u neraskidivoj međuzavisnosti. Imamo izbor da pustimo svoje srce u Božije ruke kao dete koje sigurno i bezbedno leži u naručju majke i oca. I ako sve ovo radimo znaćemo da nismo sami, da nismo potpuno nezavisni, da nismo samovoljni i slobodni da činimo šta god nam se prohte. Znaćemo da se radujemo sreći svoga brata i da plačemo zbog tuge svoje sestre. I zauzvrat ćemo dobiti život koji ima vrednost, lepotu, sreću i smisao. I čak ako u spoljnjem svetu vladaju malo drugačija pravila, naše dete će sa sobom poneti delić oaze našeg porodičnog doma koji će mu kao svetionik osvetljavati sve oluje koje ga tamo mogu zadesiti.

 

Advertisements
6

I miš se iz grada vrati u selo…

13227215_214802228906942_7342388573984346976_n

Iako je Sombor tek provincija u poređenju sa većim gradovima, naše posete Somboru su kao izleti u gradski život. Tamo živimo u stanu na petom spratu iz kojeg svaki izlazak napolje zahteva čitavu organizaciju, naročito po hladnijem vremenu. U stanu imamo mnogo manje prostora i mogućnosti za trčanje i skakanje po sobama nego što smo navikli. Imamo dosta igračaka, ali prostorom ubedljivo vlada televizor koji se dosta često uključuje (i isključuje!), što je ipak dovoljno da igranje igračkama potisne u drugi plan. Tokom igre dominira imitiranje omiljenih likova iz crtanih filmova koji se gledaju. Naša seka ima u sebi nešto melanholične prirode i vrhunsko zadovoljstvo u gostima joj je da se sklupča ispod ćebeta uz svoju tetku i gleda crtane pijuckajući „dečiju kafu“. Ipak, savesno sluša mamine savete da je potrebno često isključivati televizor da nas ne bi zabolela glava, pa se sve češće čuju njene komande „Mama, isključi sad televizor!“. A što se tiče bate, njegov temperament je daleko od melanholika, i nakon nekoliko dana provedenih u stanu oduševljenje novim ambijentom počinje da splašnjava, a nestrpljenje da raste. Nisam brojala, ali sigurno ne manje od pedeset puta na dan čujem njegove rečenice tipa: „Mama, meni je dosadno…..Mama, ja bih nešto novo da radim…..Mama, a šta ćemo sad?“ Pošto je on dete izuzetno sklono senzornim igrama, a ovde nema peska, zemlje, blata ni trave, jedino što mu preostaje da zadovolji svoju potrebu za ovom vrstom dodira je – brašno. Dok dosađuje mami koja kuva gore spomenutim pitanjima, odjednom mu lice zablista od novorođene ideje: „Mama, i ja bih da kuvam!“ Onda prvo izvadi sve šerpe i lonce iz ormara, puni ih raznim orašidama, suvim mahunarkama, makaronima, i ostalim zrnastim materijalima, pa ih nosa po sobama i meša, premešta po raznim stolovima, prebacuje sadržaje iz jedne posude u drugu, i to ga zaokupi neko vreme (ovo isto u jednostavnijoj varijanti je radio i kad je bio beba). Kada to dosadi prelazi na plan B, a to je mešanje brašna i vode. Sve do ovog momenta baka nekako toleriše njegova kuvarska umeća, ali kada krene da curi lepljiva smesa od brašna i vode po stolu i niz sto, dok se presipa iz većih u manje posude, baki počinje da se diže kosa na glavi. Tako se tokom celog našeg boravka u Somboru čuvaju neki lonci puni brašna i vode po frižideru, šerpe po krevetima, varjače po ormarima, dok nam se po tabanima lepe zrnca pasulja, sočiva i polomljenih makarona. Baka svako jutro mrmlja kroz bradu: „Nemoj da mu spominješ brašno danas!“, ali njegove ideje su, naravno, brže od naših skrivenih namera.

Najveće olakšanje svima je kada osvane sunčano jutro i kada izađemo napolje, najčešće u šetnju kroz grad. U ovome se svi troje slažemo – volimo šetnju kroz Somborski glavnjak, deca zbog vožnje autićima, igranja u parku i hranjenja golubova kokicama, a mama zbog starog dobrog osećaja iz detinjstva i devojačkog doba kada je glavnjak bio njena druga kuća, doduše puno drugačijeg izgleda nego što je danas. Ipak, osećaj opuštenosti i neke unutrašnje sreće je i dalje tu, ta neka širina prostora kroz koju se vreme lagano kotrlja u vojvođanski sporom ritmu, sa poznatim stablima bođoša na ulicama, sa ponekim poznatim licem i osmehom u prolazu, sa bleskovima sećanja na neke drage doživljaje i utiske. Jako lepa sećanja me vežu i za dvorište ispred naših zgrada gde smo se beskrajno igrali i jurcali kao deca, puna života, puna ideja, puna šale, puna energije. Danas se u dvorištu tek tu i tamo vide deca, leti više, a zimi skoro uopšte. Umesto dece dvorište ispunjavaju redovi automobila, u senci sada već gorostasno izraslih drveća iz mog detinjstva. Ipak, kada je lepo vreme izađemo napolje i penjemo se na isto drvo gde su se mnoge generacije do sada penjale, trčimo po livadi, loptamo se i družimo sa ponekim detetom koje naiđe.

I nakon tih desetak dana u gostima kod naših milih u Somboru, veselog se srca vraćamo u naše dvorište sa baštom, peskom, grožđem, višnjama, kucom, jagnjićima i letnjom kuhinjom u kojoj možemo da prosipamo brašno do mile volje, ispred koje možemo da se prskamo i polivamo do gole kože u letnjim mesecima, a tokom jeseni i zime da gacamo po barama i blatu koliko nam se prohte. Naš povratak u Adu mi često izgleda kao povratak miša u selo nakon posete svome rođaku u gradu, gde se nije uspeo ni pošteno najesti zbog silnih prepreka koje nosi gradski život. Naravno,i ovde se s vremena na vreme čuje batino pitanje: „A šta ćemo sad novo da radimo?“, koje se obično brzo rasprši među zrncima peska, utopi u flašama vode ili izgubi u lavežu psa i blejanju jagnjića. Seka se umesto gledanja crtanih filmova udobno zavali u svoj ćošak i „čita“ knjige ispredajući priče bez kraja i konca iz riznice svoje bogate mašte, često zasmejavajući tatu i batu do suza.

I nakon nekog vremena, zaboravićemo dosadne trenutke provedene u Somboru i poželećemo se bakine i dekine pažnje, tetkinog milovanja, crtanih, šetnje po glavnjaku, školice engleskog sa veselom tetka Zoricom, igraonice, bođoša, fijakera, i svega ostalog što volimo u tom našem gradskom životu. Ali samo dok smo na izletu…

036

 

029

034

037

10

Negovanje mame

64031_556516957710996_438575470_n

Nakon drugog porođaja sam obećala sebi jednu stvar. Kada se moja ćerka bude porađala, ostaviću sve što tada budem radila i poleteću joj u pomoć ako treba i 24/7 prvih nekoliko meseci nakon porođaja (sa nadom da ću biti živa i zdrava za taj poduhvat!). Kada sam se prvi put porađala sestra je bila uz mene tih prvih par meseci, bila mi i desna i leva ruka, za šta ću joj ostati uvek neograničeno zahvalna. Kada sam se drugi put porađala sestra je bila uz moju prvu bebu kojoj je tada bilo 18 meseci, na isti način služeći njenim potrebama skoro 24 časa na dan i pomažući joj da što bezbolnije prođe kroz tu delikatnu fazu odrastanja. Bili su tu i moja mama i suprug koji je često bio poslovno odsutan, ali svi smo u početku bili potpuno sluđeni, naročito zato što je novorođena beba bila izuzetno zahtevna. Iako su ljudi oko mene davali svoj maksimum da mi pomognu, osećala sam da pomoći nikad nije dovoljno. I tada sam sebi obećala to što sam napisala u prvoj rečenici. Sa gorućom realizacijom o tome koliko je važno imati nekoga bliskog ko brine o majci koja se upravo porodila.

Pišem o ovome jer sam naišla na sjajan članak babice, dule i aktivistkinje prirodnog porođaja Glorije Lemay, u kojem objašnjava koliko je važno da se majka odmara nakon porođaja. I eto opet divne podudarnosti, da sam baš ovih dana razmišljala da napišem članak o tome kako brinuti o sebi kada si majka čija je prva dužnost brinuti o deci. Kako ukrasti tih suštinskih 7 sati dobrog sna, kako nahraniti um i intelekt nekom dobrom literaturom, kako održavati telo vežbama, a duh meditacijom i molitvom, kako popričati sa drugaricom i sa mužem bez da nam se neko ubacuje u reč – tačnije, kako pronaći vreme za sve to i biti majka, vaspitačica, kuvarica, čistačica,supruga, blogerka, a da ne spominjem posao i sve ono što volimo da radimo u slobodno vreme kao pletenje, slikanje, plesanje, fotografisanje, sađenje cveća, planinarenje i ostale aktivnosti koje nam ispunjavaju dušu? Gde se na listi svih ovih aktivnosti nalazi briga o meni i ispunjavanje mojih potreba? Naravno, period brige o deci dok su još sasvim mala podrazumeva da majka pomeri u stranu ispunjavanje nekih svojih potreba – možda odlaske u bioskop, sate provedene kod kozmetičara, sate provedene na telefonu ćaskajući sa najboljom prijateljicom i slično tome. Ali postoje potrebe koje ne sme zanemariti, jer će se u protivnom naći u situaciji da nema dovoljno energije da pruži svojoj deci ono što je sama suština majčinstva – kvalitetno društvo majke koja je zadovoljna i sposobna da im bude uzor, primer i vodič u životu.

Mislim da u našoj kulturi nije dovoljno podržan koncept brige o sebi i ljubavi prema sebi. To se često brka sa pojmovima egocentričnosti, lenjosti, sebičnosti. A naročito kada su u pitanju žene i majke, od kojih se još uvek očekuje ispunjavanje svih tradicionalnih porodičnih obaveza kod kuće, a pritom im je nakačena i nužda da privređuju podjednako kao muškarci. U današnje moderno vreme ubrzanja su svemu tome dodati nebrojeni izazovi u pogledu karijere, obrazovanja, seminara, društvenih projekata. Tako da često dolazimo u situaciju kada se trudimo da obavljamo stotinu stvari u isto vreme, i još da u svakoj budemo što savršenije. Sve je to u redu ako smo zaista energetski zmaj, znam neke žene i muškarce koji to jesu, ali ako nismo bolje je da to sebi priznamo i da napravimo pametnu selekciju u pogledu svoga vremena, aktivnosti i angažovanja. Naša kultura je usmerena na postizanje ciljeva i marketinški mozgovi se svim silama trude da to usade u kolektivnu svest kao životni stil: još ovo da kupim, još ovo da postignem, još ovo da doživim… pa ću biti sretan i ispunjen… do sledećeg izazova koji čeka iza ćoška. U osnovi ovo je muški princip – dinamika, osvajanje, juriš na cilj. I za muškarce je to ok, to je u skladu sa njihovim psihofizičkim sklopom. Ali da žene žive na takav način, može na neko vreme, a onda će sigurno doći do kratkog spoja, u jednom ili drugom trenutku. Ti trenuci su često baš oni kada žena dobije dete i kada odgaja dete, zato što je to upravo domen kojim vlada ženski princip, i taj princip zahteva svoje: mekoću, nežnost, prostor ispunjen mirom i tišinom, vreme koje teče ritmično i usklađeno, bez jurišanja i bojnih poklika. Koliko žena ima priliku da provodi vreme sa decom na ovakav način? Koliko žena ima priliku da vodi svoju trudnoću i da se porađa na ovakav način? Koliko žena ima priliku da provodi vreme posle porođaja na ovakav način? Danas, jako, jako, jako retko.

Jasno je da dok živimo sa malom decom ne možemo izbeći trku i frku, ali baš zato je važno da imamo makar i kratke trenutke mira u kojima možemo de se regenerišemo kroz opuštanje, meditaciju, razgovore sa sobom, duboko disanje, na bilo koji način „isključivanje“ iz maratona u kome živimo, i „priključivanje“ na svoju ličnu suštinu i na svoj lični izvor energije i inspiracije. Za mene su ti trenuci dugo vremena bili povezani sa molitvom i duhovnom praksom,ali odkada sam postala majka ovi trenuci su postali toliko kratki da ih sada više doživljavam kao razgovore sa samom sobom, osluškivanje unutrašnjih glasova, postavljanje pitanja i traženje odgovora, i možda više od svega svesni napor da dostignem stanje opuštenosti koje mi je najpotrebnije za obnavljanje. Nakon prvog iskustva trudnoće sam počela da shvatam koliko je važno stanje opuštenosti za moj sveukupni razvoj. Fizička opuštenost je jedan od ključnih faktora za pozitivno iskustvo porađanja, a do fizičke opuštenosti dolazimo svesnim naporima, vežbama kako tela tako i duha. Kada sam otkrila važnost opuštanja i počela da ga primenjujem tokom trudnoće, doživela sam povezanost i zadovoljstvo unutar sebe kao nikad do tada, i zahvaljujući tome imala priliku da zaista uživam u „blagoslovenom stanju“. Kada je došla druga trudnoća moja opuštenost je bila daleko od nivoa na kojem je bila tokom prve trudnoće, i moram priznati da još uvek tragam za njom.

Da se vratim na početnu temu, pomenuta dula i babica u svome članku navodi da je jedina i najvažnija dužnost novopečene majke koja se upravo porodila da se odmara. Da po celi dan leži sa bebom pokraj sebe, sa što manje odeće na sebi i na bebi, da bi se što više podsticao kontakt koža uz kožu, fizička blizina koja je u tom trenutku jedini način na koji beba može pojmiti ljubav, sigurnost i bliskost, kao i primiti majčino mleko – izvor života. Nije slučajno da se u svim kulturama sveta period nakon porođaja smatra nekom vrstom svetinje gde se majci i bebi dopušta da budu izolovane od svega i svakoga osim najbližih članova porodice. U Indiji je običaj da žena u šestom mesecu trudnoće odlazi kod svoje majke (pošto se podrazumeva da živi sa mužem i njegovom porodicom), ostaje tamo sve to porođaja i tri meseca nakon toga. Tokom ta tri meseca nigde ne izlazi van kuće, i ništa ne radi po kući. Njena majka i ostali ženski članovi porodice obavljaju sve kućne poslove i opslužuju mamu i bebu u potpunosti. Jedna Indijka mi je rekla da prvog meseca majka ne sme sama ni da podiže bebu, nego neko treba da joj je prinese. Taj period nakon porođaja ne samo da je važan za uspostavljanje odnosa između majke i bebe, nego i za buduće zdravlje žene. Sve što je ispomerano i izranjavano u utrobi žene koja se porodila sada treba da se vrati na svoje mesto. Čak i ako se žena oseća dovoljno snažnom, trebala bi da se odmara i ne radi ništa radi isceljenja svih unutrašnjih organa i procesa koji se odvijaju u telu. Ona naizgled ništa ne radi, ali njen organizam je upravo obavio najvažniji i najnaporniji zadatak svoga života, i sada ga privodi kraju. I ona zaslužuje da bude služena od strane čitave zajednice jer je upravo obavila ključni korak za grananje porodičnog stabla i za produženje vrste, veliki doprinos za porodicu i planetu. Ako ste trudne, ovde je članak koji će vas ubediti da se potrudite obezbediti sebi svu moguću pomoć tokom ovog blistavo intenzivnog perioda svoga života: http://wisewomanwayofbirth.com/the-undervalued-therapeutic-power-of-rest/

Iako živimo u kulturi koja sve ovo što pišem čini teško dostupnim, nemogućim i idealističkim ciljem, mi smo i dalje najviše odgovorni za sebe i za svoju porodicu. Iako nam svi viču „ubrzaj!“, mi imamo mogućnost izbora da usporimo svoj životni ritam tako da bude usklađeniji sa prirodom oko nas i unutar nas. Naša duša će se radovati, kao i naša deca, jer je postojani, ritmični, ne-prestimulisani tok života ono što im je preko potrebno da bi izgradili temelje svoje ličnosti u najranijem detinjstvu.

Drage majke, na koji način vi obnavljate sebe nakon svih maratona koje optrčite sa decom u toku dana?

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Kristina Radnić

 

4

Waldorf inspiracija

309227_501469273215765_1438452463_n

Pre nekoliko dana sam preslušala audio snimak o terapeutskom efektu Waldorf obrazovanja koji me je divno inspirisao (ovo je link za snimak i stranicu na kojoj se nalazi puno korisnih informacija o Waldorf kućnom obrazovanju http://www.christopherushomeschool.com/Free-Talks-For-Homeschoolers-By-Donna-Simmons-s/17.htm).

Moja inspiracija Waldorfom nije u tome da jurim da se selim na mesto gde ima Waldorf škola i vrtića (iako bih rado iskoristila tu privilegiju za svoju decu da je imam), nego u tome da primenjujem principe Waldorf filozofije i pedagogije podižući decu u svom domu. Zbog toga mi najviše „leži“ da čitam članke majki koje rade kućno obrazovanje za svoju decu po Waldorf programu. Zaista ima pregršt materijala i informacija, prožetih mudrošću iskusnih „homeschooling“ majki, preko kojih možemo dobiti ideju kako da formiramo svoje vreme, svoje aktivnosti i svoje okruženje tako da budu što hranljiviji za celokupan razvoj naše dece, pa i nas kao roditelja. Suštinski koncept ovog pristupa je da mi kao prvi prirodni autoritet svoga deteta imamo moć da svojim primerom modeliramo utiske koje će dete upiti duboko u sebe i imitiranjem postepeno usvojiti kao norme ponašanja. Suvišno je za reći da je iz tog razloga od velike važnosti kako se ponašamo, kako pričamo, kojim tonom, kojim rečima, kako se krećemo, kako se osećamo i koju energiju emaniramo iz sebe. Zato je bavljenje detetom po Waldorf principima istovremeno i duboki rad na sebi, kako za vaspitače i učitelje, tako i za roditelje.

Ovo su neke od osnovnih karakteristika ovog pristupa koje su meni bitni i poklapaju se sa mojim unutrašnjim verovanjima i osećajima:

Holistički pogled na dete , uzima se u obzir fizički, emotivni, intelektualni i duhovni aspekt bića.

Razvoj deteta se posmatra u okviru sedmogodišnjih faza, od kojih je prva faza od 0 do 7 godina po mnogo čemu najbitnija, zato što se tokom tog perioda duša deteta uzemljuje u fizičko telo, izgrađuju se unutrašnji organi, formira se eterično telo. To je period kada dete još uvek oseća jedinstvo sa svetom oko sebe, ono je poput jednog velikog čulnog organa koji upija sve utiske oko sebe kao sunđer. Ne treba ometati ovaj skoro sneni oblak u koje je dete ušuškano preranim insistiranjem na samosvesti, na procesu razmišljanja, na razvoju intelekta i diskriminacije. U ovom periodu dete razmišlja u slikama, i najbolje mu se tako i obraćati, kroz priče i kroz igru, a što manje direktnim komandama i naširokim objašnjenjima koja su namenjena intelektu – to u slučaju malog deteta nema puno efekta, čak mu je i zbunjujuće. U ovom periodu dete živi kroz imitaciju, i potrebno mu je pokazivati ono što je vredno imitiranja. Ovo je period intenzivnog razvoja volje i fizičkog tela, i potrebno je podržavati sve vrste nesputanih fizičkih pokreta i aktivnosti. Dete želi da ČINI, i najbolje je činiti stvari zajedno sa njim (tačnije, jedino tako i može ako ne želimo da provedemo dan u vrištanju i nervozi). Ako želimo da dete nešto uradi, način da sedimo u fotelji i izdajemo komande neće se pokazati najuspešnijim, koliko kada ustanemo i počnemo mi sami da činimo određenu aktivnost zajedno sa njim hoće, na primer da sklanjamo igračke sa poda – najverovatnije će nas slediti, ako ne odmah sigurno jednom hoće. Ako želimo da ga obučemo (ovo je svakodnevni izazov svima nama koji imamo dvo-tro-četvorogodišnjake) nećemo puno postići naredbama ili objašnjenjima kako je važno da baš sad dođe da se obuče jer ćemo zakasniti tamo gde smo krenuli (osim ako ne idemo u luna park ili u neku za njega jako željenu destinaciju). Lakše (iako ne uvek brže) ćemo stići do cilja ako ispevamo pesmicu, ili ispričamo priču koja će mu privući pažnju pa dok nas pozorno sluša mi mu obučemo majicu jer je zaboravilo da se opire. Ukratko, u ovom periodu dete treba pustiti da jurca i skače, da živi u svojoj mašti i da je razvija kroz slobodnu igru, da imitira aktivnosti vredne imitiranja, da puno spava i sluša puno priča i bajki (shodno njegovom uzrastu), i po mogućstvu puno pesmica i ritmičkih igara.

Ritam je jedan od stubova Waldorf vaspitanja. Uskladiti se sa ritmom koji vlada u prirodi: kao smena dana i noći, kao smena godišnjih doba, kao udisaj i izdisaj. Nakon intenzivne aktivnosti ka spoljašnjem svetu sledi period odmora i usmerenost ka unutrašnjem svetu. Priroda ima svoj ritam, što smo više usklađeni sa njim to smo više usklađeni sa svojom unutrašnjom mudrošću. Ritam je osnova ravnoteže, ravnoteža je osnova vrline, a vrlina je osnova sreće i zadovoljstva. Postozanje ove ravnoteže je često teško u uslovima modernog života, koji nas neprirodno ubrzava. Zato je važna odlika Waldorf vaspitanja da se vraća prirodi u svim svojim segmentima: korišćenje samo prirodnih materijala u radu sa decom (igračke i nameštaj od drveta, vune, svile, pamuka), redovan i aktivan boravak u prirodi i šumi, ishrana celovitim i svežim namirnicama, ručni rad, ritmične igre prstima, pričanje priča, lutkarsko pozorište, i potpuno ili skoro potpuno izbegavanje svih medija (televizije, kompjutera, mobilnih telefona i svega ostalog). Ove aktivnosti su upakovane u ritam koji se postojano ponavlja iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, i ta postojanost i ponavljanje daju deci osećaj sigurnosti i hrane ih iznutra. U vrtićima i školama je to relativno lako izvesti pošto postoji raspored i program kojeg se svi pridržavaju, ali uspostaviti ritam kod kuće je veća umetnost. Nama je to pravi izazov, naročito zato što silom prilika često menjamo mesta boravka. Ali to je još dodatni razlog zbog čega nam je ritam i potreban. Naravno, svaka porodica prirodno ima neki svoj životni ritam, kao i mi. Ja se trudim da taj ritam bude uravnotežen, da imamo dovoljno prilika i prostora za odmor (za moje hipersenzitivce od suštinske važnosti!), i da pokušam uspostaviti aktivnosti koje će se ritmično odvijati po danima u nedelji (još uvek izazov), kao na primer dan za baštu, dan za čišćenje, dan za pravljenje hleba, itd. Naravno, sve fleksibilno i podložno promeni kada je potrebno, ali čvrsto verujem da je ovakva vrsta ritmičnog života daleko hranljivija za decu nego kad je sve haotično i ne zna se šta se kad radi, i kad nam sve zavisi od trenutnog raspoloženja. Ovde je važno napomenuti da je baš zbog ovih promena raspoloženja bolje početi sa uspostavljanjem ovakvog ritma kada dete napuni 3 godine, jer pre toga je u fazi ćudljivosti, testiranja granica i mogućih temper tantruma, pa je tada stvarno teško ukrotiti ga u neki ritam, čak rizikujemo da nam se namerno opire. Moj mlađi sin uprevo puni tri godine, i ja tek sada nazirem da postoji mogućnost da počnemo sa uspostavljanjem nekog ozbiljnijeg ritma. Sa druge strane, što im ranije uvedemo ritam to će više imati dobrobiti u kasnijim školskim godinama, kada će ih biti sve teže kontrolisati i uticati na njih. Prema tim nekim merilima najbolje i najlakše je deci uspostaviti ritam između treće i šeste godine, ili druge i šeste, zavisno od deteta.

Treba da prihvatimo odgovornost da smo mi kao roditelji (naročitno majke i ako više vremena provodimo kod kuće i sa decom) kreatori svoga doma i raspoloženja koje vlada u njemu. Od tog raspoloženja tako puno, puno, puno toga zavisi. Od toga direktno zavisi kako se dete oseća, i shodno tome kako se i ponaša. Ne samo reči koje upućujemo, nego i ton, ne samo da smo prisutni nego i kako smo prisutni. I opet iznova, ovo zavisi od toga kako se mi osećamo iznutra, koliko smo mi uravnoteženi, koliko smo mi jasni, koliko smo mi zadovoljni. Koje vrednosti želimo da prenesemo svome detetu? Da li živimo u skladu sa tim vrednostima, iz dana u dan? Da li smo dovoljno autentični, da li nam je jasno šta hoćemo i zašto to hoćemo? Da li smo pomireni sa onim ko smo, gde smo, kako živimo, sa kim živimo? Odgovori na ova pitanja su važniji od bilo koje tehnike, teorije, doktrine i filozofije. I za našu decu i za nas lično. Dobro je da imamo viziju onoga kako bismo želeli da raspoloženje u našem domu vibrira, i onda da polako razrađujemo plan kako da to postignemo, koji elementi nedostaju, koji su suvišni. Moja želja je da našim domom vladaju mir (koji je naročito važan za nesmetani razvoj dece i za obnavljanje snage odraslih), poštovanje (prema svim živim bićima), zahvalnost (za sve dobro što imamo i što nam drugi čine, za jednostavne stvari koje život čine slađim i lepšim, za lekcije koje primamo čak i kada su neprijatne), divljenje (prema Bogu i čudima Njegove čarobne kreacije). I naravno, ljubav, ali upravo od prethodno pomenutih činilaca zavisi koliko će se ona ispoljiti i biti aktivna.

Dom bi trebao da bude oaza u kojoj se svi dobro osećaju, u koju svi vole da se vrate sa puta, u kojoj dobijaju snagu i inspiraciju za aktivnosti koje obavljaju u spoljašnjem svetu. U kojoj meri će dom postati oaza zavisi od raspoloženja koje ne kreira niko drugi nego mi koji živimo u njemu, počevši sa odraslima. Deca će oslikavati to raspoloženje i tako doprinositi da se ono umnožava. Nadam se da me neko neće pogrešno razumeti da ovo sve znači da ćemo hodati po oblacima kao anđeli, i da će nam deca biti milozvučna i mirna kao mali kerubini sa violinama! Naravno da svi imamo loše dane i trenutke, i da svi ponekad činimo stvari zbog kojih kasnije zažalimo. Naravno da će nam deca vrištati, bacati se na pod i biti neposlušna u određenim razvojnim fazama. To je normalno, to je ljudski. Ali trebalo bi da postoji neko osnovno raspoloženje koje dominira, koje je pozitivno i pod čije okrilje se svi vraćaju nakon raznih ispada i sklizavanja. Koje je stub porodice.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Kristina Radnić

(Devojčice sa fotografije pohađaju Waldorf osnovnu školu u Pragu)

2

Žena, majka, boginja

10646872_10152758055121477_6333739443286966925_n

Nedavno se u svetu slavio dan majki, te je povodom toga izašao ovaj tekst na jednoj stranici koja promoviše znanja i vrednosti drevne Vedske kulture. Izdvojiću neke od odlomaka za inspiraciju i ohrabrenje svim majkama, koji su u skladu sa mojim razmišljanjima i sa načinom na koji vidim važnost majčinstva i porodice. Što bi se reklo, kao da sam ja pisala…

„Kada se žena transformiše u majku, tri čuda se dese istovremeno. Prvo čudo je rođenje deteta. Prilikom porođaja se bol i zadovoljstvo ujedinjuju u jednom trenutku vremena i deluju ujedinjeno, i to je drugo čudo. Pre rođenja deteta žena je bila samo žena. Nakon rođenja deteta žena je postala majka, i to je treće čudo.

Iskustvo transformacije u majčinstvo je privilegija koju imaju samo žene. Majčinstvo je drugo ime za devociju ili posvećenost. Majčina nesebična devocija prema detetu raste iz semena nevinosti: bez sebičnih motiva, to je čista ljubav kojom su jedino majke blagoslovljene.

Buduća sreća i blagostanje deteta u potpunosti zavise od pravilnog očuvanja i funkcionisanja porodice. Buduće blagostanje društva, zajednice i nacije u potpunosti zavisi od pravilnog očuvanja i funkcionisanja porodice… Porodica koja dobro funkcioniše je u osnovi hram koji kuću transformiše u dom. A ko upravlja ovakvim domom? Majka.

Vreme koje majka provodi sa decom, vođeno mudrošću i pravilno iskorišćeno, stvara osnovu za izgradnju čitave nacije. Uravnotežena individua sa solidnim psihološkim temeljom je nit koja se provlači u tkanje čitave nacije i društva. Dakle, koren izgradnje društva i nacije jeste majka. Pravilno razumevanje ove činjenice i njegova primena bi bilo četvrto čudo.

Majčinstvo je duhovna transformacija supružništva. Supruga može da zahteva i uzima, ali majka oseća da je njena privilegija da daje… Izvršavanje domaćinskih dužnosti, organizovanje doma, odgajanje dece, vođenje kućnih finansija – te su delatnosti njena tvrđava. Majka je po prirodi obdarena božanskom ljubavlju i moći… To što trenira svoju decu u plemenite članove društva, to što formira karakter čitave ljudske rase je nesumnjivo moć daleko veća nego što bi žena mogla da izvršava kao poslanik, zakonodavac, predsednik ili sudija.

Inspirirajuća snaga doma je majka. A dom je izvor i početak bilo kojeg oblika društvene organizacije. Kao jaslice društva. To je najslađe mesto gde se deca treniraju da postanu budući članovi društva. Dobre navike, pravilno ponašanje i dobar karakter se formiraju u deci unutar dobro regulisanog doma pod ličnim uticajem majke. Majčina nežnost i ljubaznost pomažu deci da ispolje svoje prirodne talente i uspavane kapacitete veoma lako i brzo. Deca upijaju ideje preko sugestije i imitacije. Vaspitanje i utisci koje dete dobije u ranom detinjstvu ostaju zauvek. Zato, dom je najlepše polje za trening i izgradnju karaktera dece pod ličnim vođstvom majke…

Majke su najvažniji rizničari kulture, koju održavaju preko kućnih rituala, poezije, priča i uspavanki. U ovome je sadržana filozofija života. Po samoj suštini svoga bića, majke su misionari civilizacije. Sa izuzetnim kapacitetom požrtvovanosti, one su prirodni lideri čovečanstva.

Manu izjavljuje: Žena koja čini dobro, koja je efikasna u poslu, prijatnog govora, predana svojim dužnostima i službi čovečanstvu, zaista više nije ljudsko biće nego boginja“

Celi tekst na engleskom možete pronaći ovde: http://www.aryasamajnz.org/articles/1_MotherhoodInVedicCulture_Sunanda.html

Kada pogledamo današnje porodice, majke, očeve i decu može nam izgledati da su ovakvi hvalospevi u slavu majčinstva u najmanju ruku preterani. Ove reči su napisane sa gledišta jedne drevne kulture koja je na društvo i porodicu gledala na drugačiji način nego što ih gledamo danas. U današnje vreme se ističu potrebe individue iznad potreba zajednice, a kada malo bolje pogledamo kroz istoriju sveta videćemo da to nikada ranije nije bilo tako. I kada još malo bolje pogledamo ispod površine, videćemo da je to jedna velika iluzija, koja dovodi do toga da ljudi više nisu sposobni da održavaju najosnovnije stvari na nivou ljudskosti i dostojanstva: brakove, porodice, svoje mentalno i fizičko zdravlje, mentalno i fizičko zdravlje svoje dece i supružnika. A kada ove stvari nisu u redu, šta nam onda vredi bilo šta drugo? Jer ove stvari su osnova, temelji. U Vedskoj kulturi, kao i u drugim kulturama koje su održavale povezanost sa višim izvorima znanja i mudrosti, stvari se odvojaju po logičnom redosledu: majka brine o deci na svim nivoima, muž brine o ženi i deci na svim nivoima, zauzvrat deca poštuju i služe roditelje, zauzvrat žena poštuje i služi muža. Svi su međuzavisni i povezani, svi se međusobno poštuju. I tolerišu nesavršenosti, kojih je uvek bilo i uvek će ih biti. Danas, međutim, niko ne želi da služi nikog, niko ne toleriše nikog, svako najpre misli na svoje sopstvene želje i potrebe, svako hoće sve da radi i sve da postigne i u svemu da bude uspešan, pa na kraju, veoma često, ne bude uspešan u ničemu. Kupujemo ne samo proizvode globalne marketinške mašinerije, nego i njene ideje, vrednosti, ciljeve. Borimo se za svoja prava kao individue, ali zauzvrat gubimo povezanost – sa Bogom, sa prirodom, sa jedni drugima, i na kraju sa samim sobom. Osećaj izolovanosti, nepovezanosti i gubitka smisla je već postao izvor niza problema sa kojima se nosi čovek dvadeset i prvog veka. A gde bolest počinje? Već od ranog detinjstva. Kada se beba koja je devet meseci provela u maminom stomaku nakon rođenja na razne načine, opravdano i neopravdano, odvaja od te iste majke koja je njoj još uvek izvor života – već tu počinje.

Važnost majčinstva u izvornom obliku je izgubila svoju vrednost u dobu u kojem živimo. Majčinstvo nije podržano celokupnim sistemom koji nameće stil života po kojem majke nemaju vremena, mogućnosti i podrške da se posvete deci onako kako bi trebalo, dok se u isto vreme značaj dečijeg odgoja potencira više nego ikada pre i deca se stavljaju na pijedestal više nego ikada pre, zasipaju se igračkama, odećama, aktivnostima i zabavama više nego ikada pre, a u isto vreme problemi sa neadekvatnim dečijim i adolescentnim ponašanjem su veći nego ikada pre. Kakva čudna podudarnost, zar ne? Ma ne treba deci ni toliko igračaka, ni odeće, ni zabave, ni časova plesa i engleskog, nego im treba majka koja je prisutna, zadovoljna, podržavajuća, mudra, stabilna, vedra i razigrana. Treba im baka koja im često mesi kolače, i deda koji im često priča priče i tetka koja se puno igra sa njima. Treba im tata koji ih nosi na ramenima, sluša ih kada hoće da se požale ili pohvale, koji ih poljubi pre spavanja i koji im često kaže da ih voli. Treba im postojani ritam po kojem im slično teku dani i meseci, treba im vazduh, sunce, zemlja, voda, drveće i kamenje, cveće i životinje. Treba im puno prilika da istražuju i da se kreću, i mogućnost da se uvek vrate u sigurno utočište.

To su jednostavne stvari koje deci trebaju. Na žalost,mnoge od tih jednostavnih stvari su postale teško dostižne, zbog nedostatka vremena, novca, mentalnog mira i zadovoljstva, zbog nedostatka podrške od najbližih članova porodice, iz opravdanih i neopravdanih razloga. Zato majke koje odluče da same odgajaju decu kod kuće ili su na to primorane često pate od usamljenosti i izolovanosti. I kako onda da pokažu deci primer sreće, zadovoljstva, mira i stabilnosti, ako ih one same ne osećaju? Odakle da izvuku mudrost i strpljenje koji su im neophodni alati za pravilan odgoj deteta? Indijska poslovica kaže: potrebno je čitavo selo za odgoj deteta. Majka jeste centralna figura u tom poslu, ali ne i jedina.

Majčinstvo je sveta dužnost, kroz koju se žena preobražava i sazreva, i kroz koju stiče kvalitete koji je približavaju položaju boginje. Nežnost, brižnost, posvećenost, požrtvovanost, saosećaj i mudrost su najvažnije ženske odlike, koje doživljavaju procvat kroz majčinstvo, ali se tu ne završavaju. Svet danas pati u nedostatku tih odlika, i jedan od pokazatelja toga je da se majčinstvo ne podržava i ne slavi onako kako to zaslužuje. Ali ako smo mi kao majke svesne ovoga, pronaći ćemo snagu unutar sebe da opstanemo u ovoj svetoj dužnosti na način koji će doneti najviše dobrobiti našoj deci, porodici i nama samima. Jer ne zaboravimo, kroz davanje majka obogaćuje i sebe, čak i ako nam niko ne zahvali za to, čak i ako niko ne primeti koliko napora smo u to uložile. Božanska Majka sigurno vidi, uvek je uz nas i daje nam snagu kada mislimo da je više nemamo.

Srdačno,

Tamara