0

Između granica i slobode

flying_bird_202171

Živimo u konfliktnom vremenu punom protivrečnosti. Jedan od izraženih konflikata ovog doba je sukob između postavljanja granica i lične slobode. Kao da je došlo vreme da se mnoge granice koje su ranije postojale poruše, i da se pojam lične slobode dovede u sam vrh životnih prioriteta. Mnoge istine koje su do sada važile se iznova i iznova preispituju, a samim tim i granice koje su bile formirane na osnovu tih istina. Ovo klackanje između ograničenja i slobode se odvija na svim životnim poljima, pa tako i na polju roditeljstva. Kako i gde treba detetu postaviti granice, a kako i gde mu dati slobodu? Da li slediti tradicionalne metode zastrašivanja koje su vekovima, ipak, uspevale da formiraju poslušnu decu koja su kasnije postajala poslušni i odgovorni članovi društva i sistema? Ili nove, moderne, koje često za rezultat imaju decu bez ikakve kontrole, pa čak i odgovornosti u kasnijem periodu života? Da li je sve tako crno-belo ili ima nekih odgovora u sredini?

Pre svega treba shvatiti da globalno menjanje životnih okolnosti i prioriteta utiče na način kako odgajamo decu. Meni je to slikovito jasno kada posmatram i slušam svoju svekrvu i mamu i njihove postupke i ideje o vaspitanju, a naročito oštre razlike primećujem između njihovog i mog stava prema postavljanju granica. Njihovim očima izgleda kao da ja uopšte ne postavljam granice, kao da uopšte ne disciplinujem, kao da ću razmaziti decu, što iz moje perspektive nije istina. Problem je u tome što se oblasti u kojima one i ja postavljamo granice potpuno razlikuju. One bi mnogo više od mene ograničavale decu u telesnim kretnjama,naročito po kući, i mnogo bi više razgraničavale ono što je za decu od onoga što je za odrasle – na primer ne bi im dozvolile da skaču i veru se po nameštaju, diraju sve i svašta, trče po sobama, igraju se šerpama, loncima, ključevima i novčanicima, seckaju zatupljenim makazama i noževima… a ja to sve dozvoljavam. Sa druge strane, one bi dale deci da pojedu tri velike čokolade dnevno i da po celi dan gledaju televizor, što ja nemilosrdno ograničavam. Kako da se razumemo, one i ja (naravno, sa mamom je razumevanje ipak daleko lakše i pored očiglednih razlika u prioritetima, jer mama je uvek mama), kada dolazimo iz dvaju različitih svetova? U njihovo vreme je bilo najvažnije prilagoditi se sistemu i opštevažećim društvenim normama, dok su u današnje vreme i sistem i društvene norme u fazi metamorfoze i pod stalnim znakom pitanja: šta je dobro a šta loše, šta funkcioniše a šta više ne funkcioniše, šta nam je potrebno a šta nam više ne treba? Kako biti prilagođen sistemu kada se sistem raspada? Da li je dobro odgajati dete u uverenju da će biti uspešno ako bude usklađeno sa trenutnim sistemom, kada nam ništa ne garantuje da se taj sistem neće promeniti naglavačke kada dete odraste? U ovom vremenu nesigurnosti i raspada starih obrazaca roditeljstvo ne može da se oslanja na postulate prošlih vremena, kao što su na primer „batina je iz raja izašla“ i „zna se šta je za decu, a šta za odrasle“. Da je batina iz raja izašla verovatno bi već odavno raj vladao na planeti Zemlji, a granice između dece i odraslih nisu više horizontalne kao ranije – nije nužno istina da odrasli znaju bolje od deteta, i nije nužno istina da dete ne može da poduči odraslog čoveka. Ova vratolomna vremena kada nam se trese tlo pod nogama više nego išta drugo zahtevaju snažne, kreativne, uverene, nezavisne i autentične ličnosti koje će biti sposobne da se prilagođavaju mnogo širem dijapazonu promena na svim nivoima postojanja nego ranije, i u idealnom smislu dovoljno osetljive, intuitivne, moralne i saosećajne da pokreću i održavaju svetsku metamorfozu u pravom smeru. Izazov današnjih roditelja je mnogo veći nego što je bio do sada, jer je mnogo teže odgojiti ličnost sa gore spomenutim kvalitetima nego nekoga ko se dobro uklapa u sistem. Ovakav način razmišljanja uvodi sasvim nove „postulate“ u načine na koje vaspitamo decu. Da bi neko bio uspešan u današnje vreme potrebno je da ima kreativnost i autentičnost mnogo više nego poslušnost. Potrebno je da ima mnogo više hrabrosti da stiče svoja sopstvena iskustva nego da sledi utabane staze. Potrebno je da ima praktično i iskustveno znanje umesto teorijskog. Sve ovo navodi na činjenicu da je deci potrebno pružiti mnogo više slobode nego što je to bilo uobičajeno ranije. Iz mog roditeljskog iskustva, ta sloboda treba da se odnosi pre svega na: slobodu fizičkog pokreta; slobodu izražavanja mišljenja, ideja i emotivnih stanja; slobodu mašte; slobodu ličnog izražavanja kroz igru i kreativni rad.

Uporedo sa davanjem slobode važno je negovati odnos uzajamnog poštovanja sa detetom – poštovati detetove potrebe i želje, ali i jasno zahtevati da ono poštuje potrebe i želje nas odraslih. Najsigurniji način je da se nikada ne ophodimo prema detetu na način na koji ne bismo želeli da se neko ophodi prema nama. Čak i kada ograničavamo i zabranjujemo trebamo to činiti sa poštovanjem prema integritetu deteta. Mi neke stvari znamo bolje od njega, to nas čini njegovim autoritetom, ali to nam ne daje za pravo da ga povređujemo, omalovažavamo ili zloupotrebljavamo. Ako se ponašamo sa poštovanjem prema detetu, gotovo je 100% sigurno da će i dete da se ponaša sa poštovanjem prema nama. Dete ionako samo imitira i kopira u najranijim godinama života, i ako mu ponudimo pravi model za kopiranje nećemo morati da ulažemo dodatni napor da ispravljamo nešto što smo, pre svega, sami pogrešno postavili. Ovde treba razumeti da se pravi rezultati ovakvog našeg stava možda neće pokazati tokom prvih 3-4 godina detetovog života kada je ono u razvojnoj fazi izgradnje zasebnog identiteta i testiranja granica, ali nakon tog perioda hoće, naročito ako smo do tada uspeli da održimo ravnotežu između poštovanja, slobode i postavljanja granica. Postavljanje granica mora da postoji, jer je ono suprotnost slobodi. Da bi se iskusila sloboda u pravom smislu, potrebno je da postoji i njena suprotnost – inače kako bismo uopšte mogli znati šta je sloboda? Detetu su potrebne zdrave granice – da zna šta jeste a šta nije dozvoljeno, šta će usrećiti a šta uznemiriti roditelja, šta je opasno a šta bezbedno. Dete se oseća sigurno sa roditeljem koji jasno postavlja granice i koji je ubeđen u svoj stav…a verujem da se oseća predivno kada mu je dato pregršt slobode unutar tih jasnih i sigurnih granica. Koliko će te granice biti skučene, a koliko široke je odraz stanja roditelja i onoga u šta roditelj veruje. Upravo ove stvari povezuju roditelje sličnih stavova – u kojim oblastima života će dati više slobode, a u kojima više ograničenja, kao i načini na koji se granice uspostavljaju: nežno (ali odlučno) i sa poštovanjem ili uz primenu sile, zastrašivanja i dominacije…dok neko granice neće uspeti ni da postavi.

Ono u šta najviše verujem je da svako od nas preslikava samog sebe u načinu na koji vaspitava dete. Ponekad se trudimo da delujemo na jedan način, ali ne uspevamo nego smo prisiljeni da delujemo drugačije. Upravo zato je odgovor za mnoga pitanja o roditeljstvu ne u nekim metodama i tehnikama nego u nama samima. Pošto se svi kolektivno nalazimo u vremenu pomeranja do sada poznatih granica – pre svega u ljudskim potencijalima i mogućnostima – na neki način smo i mi u fazi izgradnje novog identiteta i testiranja granica kao i dete koje se razvija. Zato je najlepše da u toj avanturi budemo rame uz rame sa svojom decom, ne prezajući da ih podučavamo ali ni da učimo od njih, ne ustručavajući se da budemo otvoreni i prijemčljivi za sve poruke koje usput zajedno otkrivamo.

Želim vam puno sreće na ovom uzbudljivom putovanju balansiranja između slobode i granica!

Tamara

       

Advertisements
0

Usklađivanje različitih potreba

ews_chkbrd_art_19

Nedavno smo se vratili sa Fruške Gore gde se svake godine u ovo vreme sastajemo sa našim bhakti-yoga  prijateljima, ali pre nego što napišem članak o svim doživljajima i inspiracijama koje smo poneli sa sobom imam potrebu da izrazim neka svoja trenutna razmišljanja. Nakon pet i po godina apsolutne posvećenosti majčinstvu nedavno sam dala sebi prostora da se počnem malo više baviti sobom. Drugim rečima, da počnem više negovati sebe, voditi računa o svome zdravlju, praviti prostora za ispunjavanje mojih ličnih potreba koje nisu povezane sa decom. Moja razmišljanja su počela da se kreću ka širem krugu tema od samog roditeljstva, teme kojom sam preokupirana od kada sam postala majka, očigledno sa razlogom. To se dešava spontano, bez da sam isplanirala, bez da me je neko savetovao ili me opomenuo. I nekako se to kreće paralelno sa promenama koje moja deca doživljavaju u svom razvoju. Oni sve više iskoračuju iz maminog gnezda u svet, oni postaju svesniji, razumniji, svojevoljniji. Mnoge stvari postaju lakše iz razloga što im se mnogo toga može objasniti, i što se mnogo toga možemo razumno dogovoriti (ah, dugo željeni momenat!). Ali uporedo sa olakšanjem raste i složenost naših odnosa, baš zato što njihova individualnost sve više dolazi do izražaja. Kada je sa rastom individualnosti povezan i rast snage volje, što je u osnovi jako zdravo i što je znak da se naše dete razvija u dobrom smeru, onda dolazi do neminovnih sukoba različitih individua u porodici. I to je isto dobro, jer se preko tih sukoba uče prve lekcije o životu, o samokontroli, o potrebi da budemo saosećajni i susretljivi, o rešavanju problema na konstruktivan način. Moje trenutno ponašanje sa decom se pomalo razlikuje od onog od pre godinu dana i ranije. Postala sam strožija, počela sam jasnije da izražavam svoje potrebe, počela sam više da ih podučavam rečima, pa čak sam počela i više da vičem na njih (što sam oduvek smatrala nepoželjnim roditeljskim ponašanjem!). Priznajem, i dalje ga smatram nepoželjnim, i nekom vrstom ličnog poraza, ali sa druge strane osećam se olakšavajuće priznavajući svoja nesavršenstva. Ponekad mi je podizanje glasa jedini način da doprem do njih, naročito kada sam na neko vreme izvan kontakta sa njima, fizički, mentalno i emotivno. Ako su oni pritom u euforičnom stanju to mi je jedini most kako da ponovo stupim sa njima u kontakt, i najčešće ostane na tome. Ali pošto smo oduvek u bliskom odnosu, i pošto su zbog toga razvili dovoljno poverenja u mene, moje vikanje nikad ne izaziva dramatičan emotivni efekat, a često pomogne da se stvari dovedu na svoje mesto. Ono u šta sam oduvek verovala i što mi se sad potvrđuje je činjenica da, ako smo u najranijem detinjstvu podarili detetu dovoljno BEZUSLOVNE ljubavi, bliskosti, poštovanja i podrške, onda će u kasnijim fazama naše podučavanje i disciplinovanje imati bolji efekat i biti lakše prihvaćeno. Naravno, pod uslovom da je izražavanje bezuslovne ljubavi i dalje aktivno prisutno (sa tim se nikad ne prestaje!)

Paralelno sa davanjem bezuslovne ljubavi mora da postoji i postavljanje određenih granica, inače rizikujemo da nam dete odraste u uverenju da je ono centar univerzuma, što nije uverenje koje će mu doneti sreću i uspeh u životu. Ako nije centar univerzuma onda mora da se prilagođava tuđim potrebama, da uviđa da uopšte postoje tuđe potrebe, a ne samo njegove/njene. U zadnje vreme često naglašavam deci koje su moje potrebe i zašto imam pravo na njihovo ispunjenje, iako se ponekad to sukobljava sa ispunjenjem njihovih potreba/želja. Takođe im pokušavam pomoći da shvate kako se moraju prilagođavati „višim silama“ života, kao što je na primer vreme. Ovih dana vladaju nesnosne vrućine, a mi zbog prehlade ne smemo da idemo na bazen. Nemirni i „puni želja“ oni traže da idemo u grad zbog ovoga ili onoga, a šetnja do grada po ovim vrućinama je moguća samo predveče. Tako mi provodimo čitav dan razjašnjavajući se zašto moramo čekati da bismo ispunili neku svoju želju, zašto je to potrebno, zašto je to dobro za nas, koje su posledice ako to ne ispoštujemo. Dakako, bilo bi mnogo lakše sesti u auto i obaviti to što treba za pola sata i vratiti se, ali pošto nam je tata na poslovnom putu, a nemamo drugi auto, mi koristimo predivnu priliku da učimo lekcije o strpljenju, o prilagođavanju, o svom položaju u odnosu na Sunce, vetar, kišu, prirodu koja nas okružuje i sile na koje ne možemo da utičemo. Ovo nisu lekcije koje se uče za jedan dan, nego se uče celi život, ali upravo sada počinju.

U postavljanju granica, disciplinovanju, i u bilo kojem drugom ponašanju sa detetom mislim da je ključni faktor iskrenost, ili još tačnije, autentičnost. Ako se ponašamo na način koji je u skladu sa našim uverenjima i stojimo iza toga, ako smo spremni preuzeti odgovornost za sve posledice svoga ponašanja, to je za mene iskrenost ili autentičnost. To je naročito važno u situacijama kada pogrešimo, a grešićemo sigurno pošto smo nesavršeni. Ako pogrešimo i priznamo, ako pokažemo svoju slabost, ako priznamo da nešto ne znamo ili ne umemo, autentični smo. Sa druge strane, ako smo u nešto čvrsto uvereni i uporni da istrajemo u tome uprkos spoljašnjim faktorima, autentični smo. Ako zahtevamo određene stvari od svoje dece i potpuno nam je jasno zašto je to važno i spremni smo to potkrepiti sopstvenim primerom, autentični smo. Ako ne zataškavamo svoja osećanja nego smo spremni da ih izrazimo i imenujemo, čak i kada nisu tako sjajna i bajna, autentični smo. Ako stojimo ispred deteta jasni u svojim potrebama, osećanjima i zahtevima, autentični smo. Da bismo bili autentični potrebno je da imamo snagu karaktera, iskrenost i odgovornost što će prirodno kod deteta izazvati neku vrstu poštovanja i poverenja, kao i dozvolu/podršku da i ono samo bude autentično (ukoliko ove podrške nema onda ne pričamo o autentičnosti nego o dominaciji).

I da se vratimo na početnu tačku, autentičnost nije statično stanje, nego neprekidni tok života koji pulsira na različitim nivoima našeg bića, ritam koji nas poziva da budemo baš ono što jesmo, ono jedinstveno što trebamo podariti sebi i drugima. Nekada je ta naša jedinstvenost više izražena, a nekada se pomalo zakoči i zgrči između visova i padova raznih životnih izazova. Zato je potrebno iznova i iznova ponirati u svoje dubine, da bismo sledećeg trenutka izašli na svetlost dana jači, lepši, jasniji, svetliji, bogatiji. Iako ovi trenuci nekada nisu kratki, iako među njima uvek ima perioda tame, sumnje, preispitivanja, slabosti, to je ritam našeg ličnog rasta koji nikada ne prestaje. I kojim vredi koračati.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: waldorftoday.com

 

0

Veština komuniciranja sa empatijom

Pišem ovaj tekst kao svojevrsni nastavak prethodnog „Emotivni usponi i padovi naših mališana“, sa naglaskom na fazu izgradnje identiteta koju sam spominjala da naročito moj sin intenzivno prolazi, koja se odvija od 2 do 5 godine, i za koju su najviše karakteristični ti emotivni usponi i padovi. Prijateljica mi je poslala link sa tekstom jedne mame koja deli sa drugima svoju „tajnu“ kako najbolje izaći na kraj sa temper tantrumima, ili kako to prevode na srpski, zacenjivanjima deteta u tom uzrastu. Ono što sam pročitala u tom tekstu sam već puno puta pročitala u raznim tekstovima, istražujući ovu temu, i puno puta se uverila da je to jedan od najvažnijih komunikacijskih alata ne samo za prevazilaženje tantruma, nego za odnose uopšte. I odlučila sam da posvetim ovaj članak toj temi, jer mislim da je izuzetno važna svim roditeljima, naročito onima koji žele da se bave roditeljstvom na nežan, povezujući i stvaralački način.

Tajna je u jednostavnom potvrđivanju ili reflektovanju onoga što dete oseća. Jeste vrlo jednostavno, ali u praksi zahteva puno transformacije na sopstvenom načinu izražavanja, dok nam to ne postane navika ili druga priroda. Ovo je možda jedna od najčešćih tema o kojima sam čitala i slušala, a opet se puno puta desi da to ne uradim kada je potrebno – jednostavno zaboravim! Zato što imam naviku da odgovaram na nečije ponašanje tekstovima iz svoje glave, onako kako se JA osećam ili kako JA mislim o tome. Potvrđivanje ili reflektovanje je upravo suprotno: jednostavno ponovimo ono što nam neko kaže, ili ono neizrečeno koje pokušava da nam prenese svojim ponašanjem. Maknemo JA iz centra i postavimo drugu osobu u centar trenutne komunikacije. To ne znači da sam JA nebitan/nebitna, ako neko sada to misli, nego to znači da sam JA trenutno ok, i da osoba sa kojom komuniciram ima neki problem, dok ja staloženo pokušavam da izađem u susret toj osobi. Naročito kada su u pitanju deca koja još nisu spremna za zrelu i odgovornu komunikaciju, mislim da je posebno važno postaviti se u položaj stabilne osobe koja je u principu ok, iako možda trenutano umorna, iziritirana ili neispavana, osobe koja izlazi u susret detetu koje nije u stanju samo prevazići i usmeriti emocije koje ga spopadaju. Najprirodniji i najefikasniji način je da potvrdimo detetu da je uredu da se tako oseća, i da ga razumemo i prihvatamo. Da li ste nekada imali u sebi pomešana osećanja i niste ne sami znali šta vam je? I da li ste osetili veliko olakšanje kada bi neko pogodio šta vam je i definisao to rečima? Koliko se ovo tek odnosi na decu u tom najmlađem uzrastu, koja skoro svaki put kada pokazuju „problematično“ ponašanje imaju pomešana osećanja, i koja ne znaju ni kako da ih nazovu, a kamoli kako da ih definišu! Njima je neophodna naša pomoć u tom procesu, bilo kroz pitanja kada nismo sigurni: Da li si tužan zato što je tata otišao bez tebe? Da li si besna zato što ne mogu sada da se igram sa tobom?….. bilo kroz potvrde kada smo sigurni: Znam da ti je žao što nećemo kupiti konjića, teško je kada nešto želimo, a ne možemo da ispunimo… ili… Uznemirena si zato što moraš da čekaš poslepodne da idemo na bazen, teško je biti strpljiv kada nešto želiš odmah. Jednostavno potvrdimo i iskažemo ono što dete oseća u tom trenutku, istovremeno dajući do znanja da saosećamo, razumemo i prihvatamo. Ne nudimo magična i nerealna rešenja, ne lažemo, ne zavaravamo. Ne morališemo i ne držimo lekcije, jer u tom uzrastu njihovo razumevanje nema dovoljno kapaciteta da shvati zašto nešto nije dobro ponašanje. Što jednostavnije i iskrenije, lakše će doći do njihovog srca. Čak i ako odmah ne prestanu sa nepoželjnim ponašanjem, u jednom trenutku će prestati, a unutar sebe će graditi dobru sliku o sebi i jasniju svest o svojim emocijama.

To što smo potvrdili kako se osećaju ne znači da moramo ispuniti njihovu želju ako je to u suprotnosti sa našom odlukom. Kada se setim da primenim reflektovanje u situacijama kada moja deca nešto jako žele, a ja sam odlučila da to nije dobro za njih, ili nije pravo vreme, ili je prosto nemoguće, u početku rečenice im dam do znanja da razumem kako se osećaju, i kada to izgovorim oni se u trenutku smire i pogledaju me sa nadom u očima. Kada izgovorim drugi deo rečenice kojim i dalje ne pomeram granice koje sam postavila, u istom trenutku nastave sa plakanjem i vrištanjem. Onda ja ponovim proces nekoliko puta (ponavljanje je majka znanja!). I tokom tog ponavljanja se postepeno utišaju. Najčešće na kraju ponudim neku drugu aktivnost ili drugi objekat ili drugo rešenje, ali tek kada se dovoljno smire.

Reflektovanje je jedan od osnovnih postulata Ne-nasilne komunikacije kojom se bave mnogi savetnici, psiholozi i diplomate širom sveta. Takođe sam se susrela sa ovim pojmom kada sam proučavala Imago terapiju za pomaganje u partnerskim odnosima doktora Hervila Hendriksa. U ovoj terapiji je to osnovni alat koji partneri treba da primenjuju tokom konverzacije. U početku nam može zvučati suludo razgovarati na ovaj način – samo ponavljati šta je drugi rekao dok nam on ne potvrdi da je to hteo da kaže (Ono što si sada rekao/rekla je…… Da li sam u pravu?). Ali baš se radi o tome da često NE ČUJEMO šta je drugi hteo da nam kaže jer smo prezauzeti svojim mislima i svojim reakcijama. Zato se većina problematičnih odnosa, bilo između partnera, prijatelja ili roditelja i dece, tokom vremena svodi na napad i odbranu, pošto je svako učauren u svoj obrazac, u svoju kontrolnu dramu. Ali ako počnemo da komuniciramo jedni sa drugima na ovaj način, počinjemo da izlazimo iz te čaure i da pokazujemo istinsko interesovanje za drugu osobu. Druga osoba počinje da se oseća shvaćenom. Počinjemo da primenjujemo empatiju, a ne samo da pričamo o njoj. Ali kao što rekoh na početku teksta, potrebno je puno vežbe, podsećanja i ponavljanja da bi nam to postalo navika, i mogu slobodno izjaviti, komunikacijska veština koja nam može puno pomoći u životu. Kao roditelji imamo dovoljno prilika da vežbamo ovu veštinu sa svojom decom dok su još mala, kao i kasnije, podržavavajući i sebe i njih u emotivnom sazrevanju i samo-osvešćivanju.

Ovo je link za tekst koji sam spomenula na početku, a koji vodi do daljih tekstova na ovu temu:

http://www.toddlerapproved.com/2013/11/my-favorite-tip-for-calming-tantrums.html?m=1

Srdačno,

Tamara

4

Emotivni usponi i padovi naših mališana

047

Život sa decom mi je kao jedan kontinuirani emotivni slalom sa penjanjem na vrh i spuštanjem do dna po nekoliko puta na dan. Sa vrlo burnim reakcijama na mnoge meni nebitne i neprimetne situacije. Sa puno uzbuđenja, sa puno želja, sa puno oduševljenja, sa puno nestrpljenja, sa puno pobeđenih i nepobeđenih strahova i razočarenja, sa puno radosnog ushićenja. Ponekad mi se čini da stojim pred nemogućim zadatkom da ukrotim i usmerim snažnu struju emocija koja se kao vodena bujica izliva iz korita i preplavljuje bez kontrole, bez kočnica, bez granica. I puno puta sam zapanjena i preplavljena njenom jačinom i snagom.

Kao što mnoge roditelje iritira i nervira bebin plač, tako mnoge iritira i nervira negativno ispoljavanje emocija malog deteta: vrištanje, urlanje, zahtevanje, cičanje, udaranje, bacanje, histerisanje. Ta naša iritiranost se kreće od blage neprijatnosti do nepodnošljivosti. I tu se upravo krije test naše sopstvene emotivne zrelosti. Što više nerešenih i nezrelih emocija nosimo u svojoj podsvesti, to će nas više njihova manifestacija kod naše dece iritirati i nervirati, i to ćemo više mi sami delovati po sličnom obrascu: vikati, pretiti, bacati, udarati. Ili po obrascu druge krajnosti: ignorisati, popuštati, ne suočavati se, bežati. Ako do sada nismo stekli dovoljno emotivne stabilnosti da se ponašamo kao zrela odrasla osoba, onda je roditeljstvo prava prilika da to vežbamo! Koji je put između te dve nezrele krajnosti? Ja bih rekla da je ključna reč empatija. Pokušati saosećati sa detetom, pokušati doživeti svet iz njegovih cipela, opažati njegovim očima. Biti uz njega i jednostavno saosećati, beskrajno saosećati i dati mu do znanja da je primećeno, prihvaćeno, da se uzima u obzir. I ako smo u tome dovoljno dobri, onda sledi onaj teži deo, barem meni, a to je postaviti granice, suočiti se sa tom vodenom bujicom i pokušati je vratiti nazad u korito. Ako smo u prvom delu posla postali dovoljno uspešni, onda mislim da je prihvatljivo da ponekad koristimo strožije alate da bismo uveli red u haos i smirili uzburkano more, zato što to ide u korist i nama i detetu. Nama je potrebno da imamo red u porodici da bismo mogli obavljati sve složene i zahtevne aktivnosti koje se od nas očekuju, a deci je potrebno da osećaju da je tu neko ko brine o njima i ko drži kormilo u svojim rukama, a da se ne osećaju zbog toga pritisnuti, zapostavljeni, poniženi i emotivno osakaćeni. E sad, kako uspeti u tome…. praksa, praksa i opet praksa. Nećemo uvek uspeti, ali ubrzo ćemo dobiti novu priliku da vežbamo!

Moj sin trenutno prolazi delikatnu fazu u gradnji svog identiteta, koju njegova sestra nije prolazila na taj način jer je prvo dete. U svim aktivnostima i u svim detaljima pokušava da se takmiči sa njom, da bude jednak sa njom ili superioran. A pošto je ona godinu i po dana starija, što u njihovom uzrastu puno znači, nije mu lako da je dostigne u spretnosti, idejama i uspesima. I to je razlog što se barem nekoliko puta na dan rastopi od plakanja, frustracije i ljutnje, a često i posegne za agresivnim metodama dokazivanja. To zna biti toliko iritirajuće, da za svaki detalj, svaku igračku, svaku i najmanju sitnicu moram razmišljati duplo – da ima isto i za nju i za njega, inače će biti oluja! Često saosećam sa njim (na njegovu sreću!) i shvatam kako mora da je zabrinjavajuće biti uvek najmanji, najslabiji i najbespomoćniji. Kako mora da je zbunjujuće kada se njegova velika ljubav i privrženost prema sestri koja je njegov uzor i njegov predmet inspiracije počne sukobiti sa porivom da i njegova snaga i njegova superiornost izađu na videlo. I kako mora da je zastrašujuće kada oseti da je sestra već spremna da se socijalizuje sa drugom decom, a on još nije, i kada krene tamo gde on ne sme… bez njega. Za njega su to pitanja od suštinskog značaja, njegove svakodnevne goruće teme, pokrenute silom emotivnog i psihičkog razvoja koji jeste sila nezaustavljiva. Jedino što možemo da uradimo je da saosećamo, posmatramo i divimo se toj snazi koja raste, koja želi da se razvija, da napreduje, da sazreva, da uvek pružamo utočište i razumevanje. A pored toga ono što moramo je da mu NE dozvolimo da povređuje druge ni sebe, da grubo krši principe koji su stub naših vrednosti kao što su zahvalnost i poštovanje. Da uđemo u konflikt kada zatreba, bez da se spuštamo na nivo malog deteta i počnemo da se inatimo sa njim. Da ga učimo umetnosti dogovaranja. I da ne očekujemo previše od njega, zato što još uvek nije spreman da bude uviđavan, korektan, fleksibilan, pristojan, pa čak ni poslušan, jer se njegov razvojni mehanizam trenutno bavi izgradnjom identiteta „JA I MOJE“ i ne dozvoljava mu da odstupa od toga, što se čak direktno sukobljava sa gore spomenutim vrlinama. Ali doći će vreme i za njih – što se uspešnije razvije u trenutnoj fazi, to će uspešniji biti u sledećoj.

Pre neki dan me je ćerka dirnula manifestacijom svoje ljubavi prema tetki koja nas je, nakon nekoliko zajedničkih dana, ostavila i otišla na more, što je stvorilo tugu pregolemu u srcu njene male sestričine. Plakala je nekoliko sati, a to plakanje….ah, to je bilo toliko dirljivo, lepo, snažno i nežno u isto vreme. To je bio izraz njene ljubavi, koju je prvi put uspela da opiše rečima i da izrazi kroz tugu zbog odvojenosti. Ona tetku doživljava kao drugu mamu, i definitivno najomiljeniju i najprijatniju ličnost u svome životu. Ali nikad do sada nije tako burno reagovala na odvajanje od nje. U stvari, kroz to sam uvidela da je njen kapacitet za zrelo ispoljavanje emocija sazreo do jedne mere, više nego do sada. Bila je svesna da je tužna, da jako voli tetku, da ne zna šta će sad bez nje, i to je ispoljavala tako prirodno, tako ljubavno i tako dirljivo. Trajalo nekoliko sati, i ja sam iskreno saosećala, čak i bata je bio tih i neprimetan pred naletom njene intenzivne bujice osećanja. Onda smo legli da spavamo, i ujutro je sve bilo u redu, kao vedro nebo posle oluje. Spominjala je tetku, ali bez emotivnog naboja.

Još jedna izuzetno važna stvar: treba dozvoliti deci da se dobro isplaču kada im je to potrebno. Kao što se moja ćerka tada isplakala, kao što sam se i ja isplakala nakon toga, ganuta njenom ljubavlju i unutrašnjom lepotom. Čitala sam da neki stručnjaci savetuju da se deca ne zaustavljaju kada plaču, čak ni bebe, da je to zdravo za njihove emocije. I da bismo čak i mi odrasli trebali da se dobro isplačemo s vremena na vreme, to deluje poput terapije. Mislim da ima istine u tome, svako od nas ima iskustvo kada nam je lakše u srcu posle dobrog plakanja. Zato nikada ne govorim niti pretim deci da prestanu sa plakanjem, koliko god da je to neprijatno za slušanje, niti sledim predstavnike stare škole kao što su moja mama, svekrva i komšinice kada mame decu raznim slatkišima ili zastrašivanjima da prestanu plakati – i najdraže mi je kada ih deca izignorišu. U situacijama neutešnog plakanja pokušavam da ih čujem, pričam sa njima, pitam, pokušavam izaći u susret ako može, ako ne može onda nudim krilo i zagrljaj (ponekad je neophodno prvo uputiti par strogih reči ili dozu zdravog ignorisanja, ali nakon toga obavezno krilo i zagrljaj sa rečima uverenja da ih još uvek volim najviše na svetu). Plakanje je istovremeno lek i terapija i izduvni ventil za napete emocije. Pitam se kako bi mala deca uopšte preživela period ovog najintenzivnijeg razvoja u svome životu da nije plakanja!

Srdačno,

Tamara