0

Rukotvorine i pokloni

Ima nekih stvari zbog kojih mi je ovo mračno doba godine drago. Kada krenu da se skraćuju dani i da se proređuju zraci sunca, sva bića počinju da traže sklonište. Počinjemo da se gnjezdimo u udobnosti toplog doma, dok napolju travu stežu prvi jutarnji mrazevi. Okrećemo se vatri ognjišta da nas ugreje i okrepi, umesto zracima sunca koji su nam davali polet i snagu čitavog leta. Okrećemo se unutrašnjim izvorima svetla, pošto ga spolja dobijamo sve manje. Svetlost, toplina i zadovoljstvo postaju sve više unutrašnje prirode – njihovi izvori su porodica, ljudi sa kojima delimo blizak odnos, i naša sopstvena mašta, u kojoj se odražava sve ono što smo do sada upijali iz spoljašnjeg sveta. To je ravnoteža između svetlosti i tame, primanja i davanja. Ono što primimo u sebe putem svojih čula, čuvamo i nosimo u škrinji svoga uma, i posredstvom stvaralačkog impulsa vraćamo nazad u spoljašnji svet. Obogaćeno dodirom naše duše koja je jedinstveni, savršeni i celoviti delić Vrhovne Duše.

Razlog zbog kojeg sam (potajno!) jedva čekala da dođu malo hladniji dani i da se više vremena provodi unutra je bio taj da se mogu posvetiti pravljenju figurica od vune. Koliko god sam to pokušavala ubaciti u raspored tokom leta nije uspevalo, jer su prioriteti bili odlasci na bazen, radovi u bašti, pripremanje zimnice, putovanja i druženja. I dok su se svi oko mene žalili na dolazak jeseni i zime, ja sam se potajno radovala da ću imati više vremena da se na miru posvetim radovima koje volim. Meni su pustovanje vune i pletenje prava meditacija, istovremeno odmor i regeneracija za um… pa čak i usred dečije graje!

Decembar je bio mesec za pripremanje i poklanjanje poklona, nama još više jer je u decembru i sekin rođendan, kao uvod u praznično raspoloženje koje sledi. Uvek se trudim da za te prilike pronađem neke poklone koji će biti  lepi i korisni, što više prirodni i ručno rađeni. Ove godine sam pronašla nešto što sam dugo vremena tražila i priželjkivala da kupim: prava, originalna krpena lutka u Waldorf stilu, potpuno od prirodnih materijala i ručno šivena. Jeste da je naručena u zadnjem trenutku i da je malo kasnila, pošto je putovala iz radionice „Anine lutke“ u Hrvatskoj, ali nije nam žao zbog toga jer je postala sekin nerazdvojni pratilac u igrama i tokom spavanja. Lutka koja zrači toplinom, nežnošću i nenametljivom lepotom koja priliči dečijem viđenju sveta.

Ima još jedna ručno rađena igračka koju sam dugo vremena planirala da napravim ili kupim. Naručila sam je za ovogodišnji Božićni poklon od majstorice „Pippoli“ iz Novog Sada, ali nisam odustala ni od ideje da i sama napravim jednu. Knjiga je multifunkcionalna, sadrži puno lutkica za prste, lutkice bate i seke koje se mogu oblačiti, mogućnosti za vežbanje dečijih prstića u vezivanju pertli i pletenica. Kroz igru i priču sve je lakše i lepše.

Želim vam srećom i blagoslovima ispunjenu Novu Godinu, uz puno prilika za igru, učenje i spoznaje koje nam osvetljavaju put!

Sa ljubavlju,

Tamara

 

Advertisements
0

Čarobna prašina u decembru

winters-dream

Decembar je mesec praznika i poklona. Mesec koji dočekuje zimu i u kojem padaju prvi snegovi. Mesec u kojem se ušuškao najkraći dan i najduža noć u godini. Mesec koji privodi kraju jedan životni ciklus i najavljuje novi početak, nove nade i nove ciljeve. Mesec koji miriše na cimet i medenjake. Mesec zvončića u čijoj zvonjavi se kriju obećanja porodične sreće, radosti i dečijeg smeha. Mesec u kojem zvezde svetlucaju kako na nebu tako i na zemlji. Mesec velikih iščekivanja, ali i velikih razočarenja kada se praznična čarolija rasprsne i ostavi za sobom realnost svakodnevnog, odgovornog, odraslog života.

Iako mi ide na živce komercijalna mašinerija koja se baš u ovom mesecu više nego ikada pretvori u pravu zver-oktopusa sa bezbroj šljaštećih pipaka koji mame našu pažnju i energiju u bezbroj besmislenih i ispraznih aktivnosti i troškova, moram priznati da ipak volim decembar. Tačnije, dete u meni voli decembar. Ono pamti sva nekadašnja iščekivanja tog nekog posebnog doživljaja koji obećavaju praznici oko Nove Godine. Jelka, ukrasi, pokloni, Deda Mraz, nasmejani i raspevani roditelji, sneg, zimska bajka, vreme koje je stalo i pretočilo se u trenutak zajedničke sreće, svetle tačke na traci detinjih sećanja. Kasnije kao devojka sam uglavnom bila razočarana novogodišnjim proslavama jer mi nisu pružale to neko posebno, specijalno, čarobno iskustvo koje je dete u meni pamtilo i očekivalo da se ponovi. Svojim odraslim umom sam shvatila da je to dan kao i svi drugi, mnogo puta čak i lošiji od drugih. Kasnije kao žena sam prestala da slavim i primećujem Novu Godinu kao bilo šta posebno. Kada sam otišla da živim u Indiju bila sam okružena sasvim drugim religioznim tradicijama među kojima je Božić bio vrlo neupadljiv, a Nova Godina bleda senka Divali-ja, takozvane indijske Nove Godine. Međutim, od kada sam dobila decu, Božić i Nova Godina su opet postali važni porodični događaji i prilika da slavimo, ukrašavamo, poklanjamo, radujemo se i volimo. Takve prilike su uvek dobrodošle u životu sa malom decom.

Mene u decembru obuzima poriv da se valjam u čarobnoj prašini koju za sobom ostavljaju vile i vilenjaci bajkovitog sveta moje mašte. Njihovim tragovima se vraćam u zasenjene hodnike detinjstva, začaranog divljenjem prema nesvakidašnjem svetu u kome su čuda moguća i u kome dobro uvek nadvlada zlo. Hodajući zemljom bajki dete u meni se uvek iznova neumorno raduje čaroliji nebrojenih mogućnosti da se izraze lepota i dobrota od kojih je sazdana sama bit postojanja. Jedna od osnovnih razlika kojom se dečiji svet razlikuje od sveta odraslih je prisustvo začuđenosti i divljenja životnim oblicima koji se rasprostiru svuda oko nas. To je najveći blagoslov procesa saznavanja: ushićenost novim otkrićima, uzbuđenje usled sticanja novih uvida, zadovoljstvo usled savladavanja novih veština. Ovo su osećanja kojima su ispunjene godine detinjstva i mladosti. Nakon toga, nakon što smo stekli utisak da smo sve važno saznali i savladali, imamo tendenciju da se učaurimo u svom doživlajaju realnosti koju organizujemo prema dosadašnjim saznanjima. Sve se teže odvažujemo na dalja istraživanja, propitivanja, eksperimentisanja i izlaganja riziku da se naš osećaj kontrole života i okolnosti poljulja. U neku ruku to jeste opravdano ispunjenje potrebe za sigurnošću, ali u takvom životu predvidive organizovanosti uglavnom nema mesta za osećaje začuđenosti i divljenja, koji su nekada dok smo bili deca hranili našu dušu uvek novom svežinom i poletom. I kada dete poželi da mu ispričamo bajku osetimo se umorni i bezvoljni jer smo odavno u bajke prestali da verujemo i umesto toga smo poverovali da je život sivilo bez boja ispunjeno rutinom ili pak teška, bolna, surova borba za opstanak. Ali ustvari, život nam je takav samo zato što smo u to poverovali.

Mi smatramo realnošću ono što opažamo, a opažamo samo jedan mali deo sveta oko sebe. Ono što izaberemo da opažamo, postaje naša realnost. Tačnije, ta mogućnost da biramo svoja opažanja i svoje reakcije na spoljni svet daje nam ključ kojim možemo da izađemo iz čaure. Ako biramo da želimo opaziti čuda, čuda će nam se dešavati jer se nalaze svuda oko nas. Samo je pitanje da li ih primećujemo i koliko je naše opažanje oslobođeno šablona. Kada dete posmatra vodu ono je fascinirano njenom providnošću, kapljicama, mekoćom, penušanjem, sposobnošću da teče i prolazi između prstiju. Nama su ove stvari već dobro poznate i nismo ni malo fascinirani kad ih vidimo. Šta je od ovog dvoje realnost? Voda i dalje ima sve te odlike, ali ih možemo doživeti u bezbroj različitih emotivnih tonova. Što smo više prisutni u datom trenutku, sa što više rasterećenim umom, sa otvorenošću ka svetu oko sebe, sličniji smo detetu i možemo iznova osećati divljenje prema začuđujućim tvorevinama Božije kreacije. Kada shvatimo da ono što znamo nije konačno, i da je ima toliko toga što bi bilo divno još saznati, postajemo otvoreni. Što manje sudimo, kritikujemo, očekujemo i kontrolišemo više smo jednostavni i stičemo dar da se radujemo jednostavnim stvarima i pojavama. Naša dosadašnja znanja nisu izgubljena, naše vrednosti i kriterijumi i dalje su naša svojina, ali su integrisani na takav način da ne ometaju dalje saznavanje, ne stvaraju mu prepreke rigidnom, šablonskom, ograničavajućom vizijom realnosti. Tada postajemo spremni da iznova zakoračimo putevima čarobne prašine koju bajkovita bića ostavljaju za sobom. Da iznova uživamo u osećaju topline u svetlucavim zimskim noćima, da nam se oči zacakle od zadivljenosti lepotom i dobrotom od kojih je sazdana suština sveta. Sve legende i mitovi starih kultura su stvarne, u njima su sadržani slojevi realnosti kakve su generacije i nacije doživljavale tokom svojih vekovnih saznavanja. A bajke za decu, iako nisu stvarne, čuvaju seme životne mudrosti koje ima moć da u dečijim srcima proklija prelepim plodovima divljenja prema životu u svoj njegovoj lepoti i jednostavnosti, plodovima koje će u kasnijim godinama nositi kao istinski dar detinjstva.

Želim vam da ovaj decembar provedete u izobilju sjajnih, zadivljujućih, čarobnih trenutaka sa vašim najmilijima i sa samima sobom.

Tamara

Fotografija: umetničko delo Amande Klark

 

 

6

Anđeli i medenjaci

Kao što i ranije rekoh, volimo praznike zato što nam pružaju puno mogućnosti za igru, slavlje, maštovitost i porodično druženje. Ovoga puta Božić nam je protekao u znaku lutkarskog pozorišta, šaranja medenjaka i kuvanja.

Bili smo na lutkarskoj predstavi u malenoj dečijoj biblioteci u Adi. Iako je predstava bila na mađarskom koji ne razumemo u potpunosti, deca su bila oduševljena. I kao što to obično kod njih biva, odmah smo morali da napravimo istu takvu predstavu kod kuće. Tema prava Božićna, o anđelu koji nosi poklone životinjama u šumi. Sakupili smo sve životinjice koje imamo, našeg home-made anđela, okitili malu jelkinu granu u vazici, i predstava može da počne! Jedino što smo morali da pronađemo ko će biti publika pošto su svi insistirali da budu glumci, pa su se mama i tata dogovorili da dežuraju u loži za publiku na smenu.

078

090

Od svih poklona koji su deca dobila ovog decembra, najviše bodova (prema njihovoj proceni) je dobio minijaturni šporet na struju sa malim posudicama-vokovima za kuvanje ( takozvani Party grill komplet). Pogađate zašto – zato što im omogućava pravo kuvanje, ne zamišljeno! To samo tate zaluđeni kuvari mogu kupiti kao poklon svojoj deci… A deca prava tatina, ne možeš ih prvih dana isterati iz kuhinje. Znači sada ne samo da mama i tata kuvaju, nego se posao umnožio nekoliko puta i fizički i mentalni, u smislu budnosti i pažnje da se neko ne opeče. Ali i radost se umnožila mnogo puta, pa čak i ukus hrane i varijacije u minijaturnim količinama. Pa, možda ću za koju godinu moći da sednem za sto i naručim ručak bez da mrdnem prstom (mamine tajne maštarije). Šalim se, biću presretna samo da dođemo do toga da počnemo da kuvamo (i radimo druge stvari) zajedno bez da moram sve da im pripremim i da motrim svaki detalj, a to su verujem maštarije svake mame na ovome svetu. Samo još malo strpljenja je potrebno…

076

I na kraju, kakav bi to Božić bio bez šarenih medenjaka? Kao što vole da kuvaju, naši mališani vole i da mese, mešaju i ukrašavaju slatkiše i peciva. Iako ne potpuno savršeni, medenjaci su poslužili kao lepa dekoracija za podnožje jelke, a posle za „prste polizati“.

122

132

142

Kako vi provodite Božićne praznike? Koje aktivnosti vas najviše usrećuju?

Srdačno,

Tamara

3

Volimo igru i praznike

Jedan sunčani novembarski dan, jedno maštovito brdo od peska, sa razbacanim sjajnim kamenčićima, pećinama, jezercima, putićima. Drugari su se celi dan izležavali, kupali, trčkarali i tražili kravice po svome brdu, ne želeći da ga napuste ni na trenutak jer im je baš tamo najlepše. Onda je stigao i ručak sa kolačićima, pa su se na kratko povukli u kuhinju da isprobaju sve što su im bata i seka uz maminu i tatinu pomoć prethodni dan ispekli i skuvali, pa onda opet na brdo. Celi dan se brdo kupalo u blistavoj svetlosti sunčanog jesenjeg dana, celi dan su bata i seka jurcali oko njega i družili se sa drugarima i kravicama kojima je brdo bilo današnje jedino igrališta. Povremeno su se mama i tata pridruživali jurcanju i igranju, a povremeno bi uživali u toplim tonovima jesenjih boja koje su se takođe igrale sa sunčevim zracima po krošnjama kruške, kajsije i višnje u našem dvorištu. Kada je sunce zašlo nekako smo uspeli da napustimo dvorište i da odnesemo drugare i kravice na spavanje u sobu gde će im biti ipak toplije. A pred spavanje, bata i seka su nekoliko puta pitali hoće li brdo biti i sutra u dvorištu… i kada će već svanuti jutro da se opet sa njime igraju.

Ovako smo mi danas proslavili najlepši Krišnin festival „Govardan puđa“, koji je i Mira Bai slavila u svojim devocijskim pesmama: „Ar koto kal, giridhari lal, arale, arale robe…“ – „Kada ću moći da te vidim, dragi Giridari Lal (Krišna koji je podigao brdo Govardan)? Dok ne dođe taj dan, samo ću ostati ovde i čekati, četkati…“

069

044

043

046

047

080

090

091

Srdačno,

Tamara

0

Uskrs uzbuđenje

Ove godine smo katolički Uskrs proveli u Somboru kod bake, deke i tetke u stanu. Da smo bili u našoj kući u Adi, i da je bilo malo lepše vreme, napravila bih prolećni sto sa svežom travom i cvećem, ali ovako smo samo napunili korpu šarenim drvenim igračkama i organizovali potragu za jajima. Šest drvenih jaja i šest minijaturnih paperjastih igračkica pilića sam prethodnu noć sakrila na nekoliko relativno vidljivih mesta po stanu, da ne bude preteško da se nađu (između ostalog i u njihove cipelice). To je bila prva jutanja aktivnost (pre 8 sati) i uzvici uzbuđenja su probudili sve ukućane. Osim drvenih jaja su se našla i dva kinder jajeta, čiji sam veliki protivnik, ali (ponekad) ne mogu ništa protiv njih u bakinoj kući. Onda smo sjajnim gliterima šarali po drvenim jajima, i to je bilo zanimljivo nekih dvadesetak minuta. Ja sam pripremila još jednu aktivnost crtanja, šaranja i lepljenja, ali moja deca još uvek nisu previše zainteresovana za delatnosti likovne kulture, koliko god da im ja to pokušavam probuditi, tako da sam to ostavila za neku drugu priliku. Onda smo otkrili korpu koju je noćas ostavio zeka, i to je bilo toliko uzbudljivo da smo jedva uspeli da pojedemo doručak pre 10 sati.
Pošto sam pristalica prirodnih materijala, i ovaj put sam se odlučila da korpu napunim igračkama od drveta, koje sam prethodni dan našla po povoljnim cenama na tezgama starih zanata u centru grada. Nije da nisam imala i druge igračke u vidu, ali u poređenju sa ovim drvenim su izgubile svaku šansu: ne samo što su skuplje nego kao da nemaju „dušu“, naročito one brendirane koje se reklamiraju svakih deset minuta na kanalu za crtane (kako podmuklo), nemaju nikakvu edukativnu vrednost, bude pomodarstvo i pritom koštaju užasno puno u odnosu na to koliko zaista vrede. Tako da sam osetila pravo olakšanje kada sam videla dve poznate tezge sa drvenim igračkama na kojima sam kupovala i ranije. Ovaj put sam se odlučila za kamion koji šlepuje auto, kolica sa kokama koje kljucaju semenke kada se vuku, (vozila moraju da budu na spisku) starinsku i uvek aktuelnu čigru, figurice pčelice i Pinokia koje su zakačene na uzicu feder, pištaljke-priveske za ključeve u obliku zeke i bubamare (moj sin je oduvek bio opčinjen ključevima). Tome sam dodala i komplet za baštu sa dva mala ašova i malim grabljama (za decu ali pravi, iz poljoprivredne prodavnice), koji će nam biti korisni tokom narednih meseci, kao i jednu slikovnicu i Riznicu pesama Jovana Jovanovića Zmaja, za koju se nadam da će nam trajati i biti zanimljiva još puno godina.

211  212  217  239  240  238  241  243
Tetka im je kupila spomenar sa ključićem i to je bila jedna od glavnih atrakcija. Tačnije, spomenar je bio namenjen za Malini, pravi roza cvetni za devojčice, ali je Gabriel toliko bio nezadovoljan što nema i on (rekla sam, tajna je u ključevima!), da je tetka morala da kupi i njemu jedan (uspela je da nađe plavi sa medama). I dobar deo današnjeg dana je prošao u otključavanju i zaključavanju malog katanca… skakanju pčelice Maje i Pinokia, vožnji kamiona i auta po policama među knjigama, vrtenju čigre, premeštanju jaja i pilića sa mesta na mesto… Nismo uspeli ni da izađemo napolje u šetnju, a dan je već proleteo.
Volim praznike, naročito kada na njih gledam dečijim očima!

Srdačno,

Tamara