0

Zimske teme i priče za decu

Za zimski raspust smo imali pravi snežni ugođaj u planinskoj kući u austrijskim pred-Alpima, uz pucketanje velike starinske kaljave peći i pogled na brda i planine prekrivene belinom, uz smenjivanje sunčevog blistavila i maglenog ogrtača. Osim za sankanje i šetnje po šumi, ovaj ambijent je bio idealna inspiracija za stvaranje: crtanje, slikanje, pravljenje zimskih kolaža, pustovanje vunom, i za pričanje zimskih priča. Osim priča pred spavanje, pripremila sam deci nekoliko zimskih predstava sa jednostavnom scenom pripremljenom od papira.

Prva je bila Legenda o jelki. Ovu sam priču pronašla na internetu i jako mi se svidela zbog jednostavnosti i plemenite poruke, a kasnije sam je pronašla i u našoj biblioteci u Adi, u obliku pozorišta u slikama (mađarsko izdanje). Rekviziti potrebni za priču su tri različita drveta: hrast, jabuka i ukrasni žbun, jedna ptičica i naravno drvo jelke, koji se mogu vrlo lako napraviti od papira ili kartona. Priča je sledeća… Jedna ptičica nije uspela da odleti u toplije krajeve jer je povredila krilo, i ostala je sama, bez gnezda i porodice. Bio je početak zime i ptica je letela od drveta do drveta tražeći utočište, ali sva drveća odbijaju njenu molbu: jabuka jer se plaši da će joj pokljucati to malo plodova što je ostalo na drvetu, hrast jer se plaši da će pokljucati njegove žirove, a ukrasni žbun jer se plaši da će mu pokvariti frizuru. Ptičica je počela da se smrzava i nije znala kuda da krene, kad je čula da je neko doziva. To je bilo drvo jelke koje je samo ponudilo ptici utočište u svojim granama. Sve je ovo posmatrao Severni vetar koji je odlučio da kazni svo sebično drveće koje je uskratilo utočište promrzloj ptičici, i tako je jako dunuo da je oduvao svo lišće i plodove sa njih. A drvo jelke nije dirao jer je bilo velikodušno prema ptičici u nevolji, i od tada jelka ostaje zelena i ne gubi lišće čak ni zimi.

Jelka napravljena tehnikom origami.

Druga predstava je bila Bajka o labudu od Desanke Maksimović. Priprema je bila zanimljiva koliko i sama priča, jer smo od belog papira crtali i seckali kuće, palate, drveće i polarne životinje za snežno carstvo. Ja sam krišom iseckala crnog i belog labuda, koji su bili iznenađenje. Snežana, mala kraljica zime je bila lutkica od bele vune koju sam ranije napravila, kao i jedan snežni dečačić i njihova baka. Ukratko, priča opisuje lepotu snežnog carstva kojim vlada Snežana, mala kraljica zime. U snežnom carstvu je sve belo – sve palate, svo drveće i sve životinje su beli, kao i mala Snežana. Jedino je labud koji vozi Snežanu po jezeru crn. Jednoga dana Snežana primeti kako je labud tužan. Nakon upornog ispitivanja, labud je priznao da je tužan jer je on jedini crn u svoj belini snežnog carstva. Snežana je obećala labudu da če mu pomoći, i te noći je otišla kod svoje bake koja je bila stara i mudra Snežna Carica sa posebnim moćima (u priči je Snežana otišla kod Sjajne zvezde, ja sam malo modifikovala lik prema našim lutkama) i zamolila je da crnog labuda pretvori u belog. Te noći, dok je labud spavao na sredini jezera, Snežna Carica je poslala na njega prekrivač od krupnih snežnih pahulja koje su vejale po njemu čitave noći (to je bio trenutak za zajedničko bacanje komadića vate po sceni). Ujutru je labud otkrio da je postao beo, i svi stanovnici snežnog carstva su slavili zajedno sa njim.

Ovih dana, tačnije 14. Januara se u Indiji proslavlja jedan od najvećih zimskih festivala: Ganga-sagar Mela, dan kada se Ganga uliva u okean. U Vedama je opisana priča o tome kako se reka Ganga spušta iz duhovnog sveta u materijalni svemir, prvo na više planetarne sisteme pa potom na planetu Zemlju, sa svrhom da živim bićima podari mogućnost pročišćenja i dostizanje višeg stanja svesti. Ganga-Devi je opisana kao prelepa boginja u belom sariju i bele puti, sa lotosom i ćupom u rukama, kako sedi na belom krokodilu. Zajedno sa decom smo pogledali dokumentarni film o Gangi i pričama vezanim za nju, sa scenama pejzaža i rituala koji se odvijaju na njenim obalama od pamtiveka. Deci se film jako dopao i posle smo crtali i bojili lik boginje Gange i njenog muža boga Višnua, vodenim bojama slikali izvor Gange visoko u ledenim glečerima Himalaja. Tema planinskih izvora i jezera okruženih ledom je jedna od lepih inspiracija za zimsku kreativnost. Iskoristila sam ovu temu da slikovito prikažem reč Ganga za inspiraciju učenja slova. Film možete pogledati na youtubu, zove se Mother Ganga: https://www.youtube.com/watch?v=TnigWKuG8GA

Seka – izvor Gange u Himalajima

Bata – planine i hotel u Austriji

Zima, zima e pa šta je? Ko kaže da mora biti dosadna!

Advertisements
0

Čarobna prašina u decembru

winters-dream

Decembar je mesec praznika i poklona. Mesec koji dočekuje zimu i u kojem padaju prvi snegovi. Mesec u kojem se ušuškao najkraći dan i najduža noć u godini. Mesec koji privodi kraju jedan životni ciklus i najavljuje novi početak, nove nade i nove ciljeve. Mesec koji miriše na cimet i medenjake. Mesec zvončića u čijoj zvonjavi se kriju obećanja porodične sreće, radosti i dečijeg smeha. Mesec u kojem zvezde svetlucaju kako na nebu tako i na zemlji. Mesec velikih iščekivanja, ali i velikih razočarenja kada se praznična čarolija rasprsne i ostavi za sobom realnost svakodnevnog, odgovornog, odraslog života.

Iako mi ide na živce komercijalna mašinerija koja se baš u ovom mesecu više nego ikada pretvori u pravu zver-oktopusa sa bezbroj šljaštećih pipaka koji mame našu pažnju i energiju u bezbroj besmislenih i ispraznih aktivnosti i troškova, moram priznati da ipak volim decembar. Tačnije, dete u meni voli decembar. Ono pamti sva nekadašnja iščekivanja tog nekog posebnog doživljaja koji obećavaju praznici oko Nove Godine. Jelka, ukrasi, pokloni, Deda Mraz, nasmejani i raspevani roditelji, sneg, zimska bajka, vreme koje je stalo i pretočilo se u trenutak zajedničke sreće, svetle tačke na traci detinjih sećanja. Kasnije kao devojka sam uglavnom bila razočarana novogodišnjim proslavama jer mi nisu pružale to neko posebno, specijalno, čarobno iskustvo koje je dete u meni pamtilo i očekivalo da se ponovi. Svojim odraslim umom sam shvatila da je to dan kao i svi drugi, mnogo puta čak i lošiji od drugih. Kasnije kao žena sam prestala da slavim i primećujem Novu Godinu kao bilo šta posebno. Kada sam otišla da živim u Indiju bila sam okružena sasvim drugim religioznim tradicijama među kojima je Božić bio vrlo neupadljiv, a Nova Godina bleda senka Divali-ja, takozvane indijske Nove Godine. Međutim, od kada sam dobila decu, Božić i Nova Godina su opet postali važni porodični događaji i prilika da slavimo, ukrašavamo, poklanjamo, radujemo se i volimo. Takve prilike su uvek dobrodošle u životu sa malom decom.

Mene u decembru obuzima poriv da se valjam u čarobnoj prašini koju za sobom ostavljaju vile i vilenjaci bajkovitog sveta moje mašte. Njihovim tragovima se vraćam u zasenjene hodnike detinjstva, začaranog divljenjem prema nesvakidašnjem svetu u kome su čuda moguća i u kome dobro uvek nadvlada zlo. Hodajući zemljom bajki dete u meni se uvek iznova neumorno raduje čaroliji nebrojenih mogućnosti da se izraze lepota i dobrota od kojih je sazdana sama bit postojanja. Jedna od osnovnih razlika kojom se dečiji svet razlikuje od sveta odraslih je prisustvo začuđenosti i divljenja životnim oblicima koji se rasprostiru svuda oko nas. To je najveći blagoslov procesa saznavanja: ushićenost novim otkrićima, uzbuđenje usled sticanja novih uvida, zadovoljstvo usled savladavanja novih veština. Ovo su osećanja kojima su ispunjene godine detinjstva i mladosti. Nakon toga, nakon što smo stekli utisak da smo sve važno saznali i savladali, imamo tendenciju da se učaurimo u svom doživlajaju realnosti koju organizujemo prema dosadašnjim saznanjima. Sve se teže odvažujemo na dalja istraživanja, propitivanja, eksperimentisanja i izlaganja riziku da se naš osećaj kontrole života i okolnosti poljulja. U neku ruku to jeste opravdano ispunjenje potrebe za sigurnošću, ali u takvom životu predvidive organizovanosti uglavnom nema mesta za osećaje začuđenosti i divljenja, koji su nekada dok smo bili deca hranili našu dušu uvek novom svežinom i poletom. I kada dete poželi da mu ispričamo bajku osetimo se umorni i bezvoljni jer smo odavno u bajke prestali da verujemo i umesto toga smo poverovali da je život sivilo bez boja ispunjeno rutinom ili pak teška, bolna, surova borba za opstanak. Ali ustvari, život nam je takav samo zato što smo u to poverovali.

Mi smatramo realnošću ono što opažamo, a opažamo samo jedan mali deo sveta oko sebe. Ono što izaberemo da opažamo, postaje naša realnost. Tačnije, ta mogućnost da biramo svoja opažanja i svoje reakcije na spoljni svet daje nam ključ kojim možemo da izađemo iz čaure. Ako biramo da želimo opaziti čuda, čuda će nam se dešavati jer se nalaze svuda oko nas. Samo je pitanje da li ih primećujemo i koliko je naše opažanje oslobođeno šablona. Kada dete posmatra vodu ono je fascinirano njenom providnošću, kapljicama, mekoćom, penušanjem, sposobnošću da teče i prolazi između prstiju. Nama su ove stvari već dobro poznate i nismo ni malo fascinirani kad ih vidimo. Šta je od ovog dvoje realnost? Voda i dalje ima sve te odlike, ali ih možemo doživeti u bezbroj različitih emotivnih tonova. Što smo više prisutni u datom trenutku, sa što više rasterećenim umom, sa otvorenošću ka svetu oko sebe, sličniji smo detetu i možemo iznova osećati divljenje prema začuđujućim tvorevinama Božije kreacije. Kada shvatimo da ono što znamo nije konačno, i da je ima toliko toga što bi bilo divno još saznati, postajemo otvoreni. Što manje sudimo, kritikujemo, očekujemo i kontrolišemo više smo jednostavni i stičemo dar da se radujemo jednostavnim stvarima i pojavama. Naša dosadašnja znanja nisu izgubljena, naše vrednosti i kriterijumi i dalje su naša svojina, ali su integrisani na takav način da ne ometaju dalje saznavanje, ne stvaraju mu prepreke rigidnom, šablonskom, ograničavajućom vizijom realnosti. Tada postajemo spremni da iznova zakoračimo putevima čarobne prašine koju bajkovita bića ostavljaju za sobom. Da iznova uživamo u osećaju topline u svetlucavim zimskim noćima, da nam se oči zacakle od zadivljenosti lepotom i dobrotom od kojih je sazdana suština sveta. Sve legende i mitovi starih kultura su stvarne, u njima su sadržani slojevi realnosti kakve su generacije i nacije doživljavale tokom svojih vekovnih saznavanja. A bajke za decu, iako nisu stvarne, čuvaju seme životne mudrosti koje ima moć da u dečijim srcima proklija prelepim plodovima divljenja prema životu u svoj njegovoj lepoti i jednostavnosti, plodovima koje će u kasnijim godinama nositi kao istinski dar detinjstva.

Želim vam da ovaj decembar provedete u izobilju sjajnih, zadivljujućih, čarobnih trenutaka sa vašim najmilijima i sa samima sobom.

Tamara

Fotografija: umetničko delo Amande Klark

 

 

0

Susreti

love_of_books_202371

Ovih dana puno čitamo priču o Palčiću. Kada sam prvi put počela da je čitam i došla do rečenice „roditelji su odlučili da ih ostave u šumi“ ugrizla sam se za usnu i podigla pogled prema majušnim licima koja sa pažnjom slušaju svaku reč koju izgovorim. Pomislila sam, u redu, sad je vreme da i ovo čuju. Izgovorila sam i na trenutak zastala. Tišina lebdi u vazduhu. Nakon sledeće rečenice sam opet malo zastala, čekajući. I nakon sledeće. Onda je bata konačno prozborio, nevino i jasno kao odraz sunca u njegovim očima: „A hoćete li i vi nas tako ostaviti u šumi?“. Došlo mi je da ih oboje stisnem uz sebe i viknem: „Nikada, nikada, nikada vas nećemo ostaviti, pa makar svi nemali šta da jedemo!“. Izgovorila sam tu rečenicu, bez vikanja i stiskanja, ali sa jako uverljivim tonom i direknim pogledom u plavetnilo njihovih očiju. Sledećeg dana je ponovio isto pitanje, ali već sa smeškom na usnama. Nakon toga ga više nije imao potrebe ponavljati. Ali su tražili da čitamo tu priču svakodnevno, po više puta.

Kada sam im pričala Ivicu i Maricu dok su bili manji uvek sam izostavljala taj detalj – da su roditelji zbog siromaštva odlučili da ih ostave u šumi – i umesto toga bih rekla da su se izgubili. Nisam znala kako bih im objasnila tu činjenicu da roditelji mogu tako nešto da odluče i nisam želela da budu zbunjeni u vezi toga. Sad sam im rekla da se to dešavalo nekada davno jer su ljudi bili jako siromašni, ali da se danas tako nešto ne dešava. I još sam rekla da mi ni tada ne bismo to nikada učinili – da potvrdimo do kraja. Čitajući ovu priču iznova i iznova, i gledajući sa kakvom pažnjom upijaju svaku reč, shvatila sam da je ovo neka vrsta terapije za decu. Kroz ovu priču oni se suočavaju sa svojim najvećim strahom – da budu ostavljeni i izgubljeni u nepoznatom svetu. Kroz priču oni proživljavaju te emocije na jedan potpuno bezbedan način, i zaokružuju to iskustvo snalažljivim pronalaskom rešenja i srećnim završetkom. Zbog sposopnosti deteta da se potpuno uživi u priču, da živi u svojoj mašti, slušanje priča je jako bitan deo njihovog sazrevanja i odrastanja. Kao i igra, putem koje se priče iz njihove mašte ovaploćuju u još realnije iskustvo. Iz tog razloga, ne treba izbegavati negativne događaje u pričama, koliko god da nama ponekad deluju surovi. Deca još ne poznaju tu dimenziju surovosti koju mi poznajemo, i oni te iste informacije doživljavaju drugačije nego mi. I baš preko priča se upoznaju sa raznim vrstama osećanja, sa raznim ljudskim karakterima, sa raznim mogućnostima delovanja koja ih čekaju u stvarnom životu. Što priča dublje zadire u njihove emocije, strahove ili potrebe, to su više privučeni njom i imaju je potrebe puno puta slušati, da bi doživeli to iskustvo i integrisali ga unutar sebe. Slušanje priča je realna detetova potreba kao što je realna i potreba za hranom.

Priče koje imaju za temu odvajanje od roditelja i na kraju ponovni susret i zajedništvo sa roditeljima su prikladne naročito za najmlađu decu.To su priče poput Ivice i Marice, Zlatokose i tri medveda, Palčića, Pinokia, i još nekih manje poznatih priča. Nama su se trenutno sve ove priče počele spontano preplitati kroz igru, naše kućno pozorište i kroz slušanje. Iako su moja deca malo osetljivija od drugih, kao što sam opisala u prethodnom članku, verujem da su svoj deci ovog uzrasta ovo „goruće“ teme, pošto je prvih nekoliko godina nakon rođenja najizraženija potreba za sigurnošću. Zato je važno da puno grlimo decu dok su mala, i da im grejemo dušu pričama koje će im dati osećaj da su sigurni i bezbedni u toplom roditeljskom gnezdu. Ovaj najraniji osećaj sigurnosti je osnova koja će popločiti tlo budućeg života deteta svim onim stvarima koje su preduslov za sreću: samopouzdanje, osećaj lične vrednosti, poverenje u život i u životnu svrhu.

U ezoteričnom smislu, ovo odvajanje i ponovni susret od voljenog bića i od bića koje je izvor života je tema svake pojedine duše ovoga sveta. To je odnos između duše i Boga, odnos u kojem duša pokušava da pronađe put do svog izgubljenog izvora. Prirodno stanje duše je da boravi u bliskom zajedništvu sa Bogom, bez obzira gde se nalazi. Bog je sveprisutan i u tom odnosu ne postoji prepreka sa Njegove strane – samo sa naše. Potraga za Bogom i čežnja za ponovnim susretom sa Njim je duboko usađena u prirodu svakog živog stvora, baš zato što je to najprirodnije stanje postojanja. Kao što je malom detetu najprirodnije stanje postojanja u bliskom dodiru sa roditeljima. Kroz detinju nevinost se mnogo jasnije probija sjaj duše nego kroz odbrambene obruče odraslog čoveka. Ali ako odrastao čovek uspe da očuva detinju nevinost u sebi kao dragocenu kap vode u pustinji, onda ima nade da će duša sretno isijavati i kroz njega.

Kada postanemo roditelji dobijamo priliku da se opet osvežimo detinjom kapi u svojoj unutrašnjoj pustinji. Ako smo se ponovo susreli, ja i moje unutrašnje dete, onda ima nade da ćemo ovoga puta ostati zajedno. I da ćemo zajedničkim naporima uvek negovati dete u svojoj deci, čak i onda kada porastu i zaborave na priče, na suze, na pitanja i na smeh koji im sada greju dušu i uljuljkavaju ih u miran san. Ali ovoga puta, mi ih nećemo zaboraviti.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Love Of Books by George Hodan

10

Priče za najmlađe

skazka_25

Ako delite sa mnom ljubav prema pričama i pripovedanju, onda je ovo članak za vas. U prethodnom članku sam pisala o nuždi za pripovedanjem u detinjstvu, a sada ću započeti analizu samih priča. Koje priče pričati deci: da li stare dobre Grimove bajke, da li neke nove „modernije“ kojih ima sve više na tržištu, da li jednostavnije ili komplikovanije, da li iz realnog ili iz bajkovitog sveta?

Očigledno pre svega želimo da budemo sigurni da li je poruka koju priča prenosi u skladu sa vrednostima koje želimo da dete usvoji. Univerzalne pozitivne vrednosti se uvek očituju kroz pobedu dobra nad zlim i kroz pozitivna rešenja napetih situacija. To je najvažnije pravilo, jer osnovna uloga priče je da formira detetov sistem vrednosti, da mu stvori stabilan osećaj poverenja u to da je život u osnovi dobar, da je uvek moguće pronaći rešenje, da je pomoć uvek dostupna, da su moral i čistoća karaktera vredni truda. Grimove i Andersenove bajke su za mene i dalje na vrhu liste, jer su to bajke za sva vremena, bogate arhetipskim slikama koje su prisutne u kolektivnoj svesti celog čovečanstva (tačnije Evrope i onih koji imaju evropske korene), i upravo zbog toga imaju magnetsku privlačnost koju oseća, verujem, svako dete kada ih čuje. Zatim su tu narodne priče koje malo dublje zalaze u tradiciju i običaje, kao i priče starih civilizacija. Zatim priče iz prirode, o biljkama, životinjama i tokovima života u prirodnom okruženju, kao i basne. Onda su tu priče iz svakodnevnog realnog života, bez oblaka magije ali sa praktičnim porukama. I konačno, priče koje sami smišljamo i priče iz našeg sopstvenog detinjstva i života.

Jedan od zaista bitnih faktora za biranje priče je starosna dob deteta. Sećam se da sam ćerki kada je imala jedva godinu dana kupila knjigu Priče o vilama u kojoj su bile tri poznate bajke: Pepeljuga, Mala Sirena i Uspavana Lepotica. Moram priznati da sam je kupila jer sam ja bila ta koja je privučena knjigom, bez da sam razmišljala kako će se svideti mojoj ćerki (misleći, pa mora joj se svideti kad je devojčica!). I sećam se osećaja blagog razočarenja kada se pokazalo da je ona potpuno ravnodušna prema knjizi. Jedino je par puta prokomentarisala „beba“, pokazujući na sliku na kojoj je princeza u Uspavanoj Lepotici prikazana kao mala beba u kolevci. Knjiga je završila iskidana, bez da je i jednom pošteno pregledana. Kasnije sam iz Waldorf pedagogije saznala za smernice koje vrste priča izabrati za koji uzrast deteta što meni definitivno ima smisla, jer su zasnovane na zdravom razumu, prema tome kako se dete razvija pred našim očima. Do treće – četvrte godine treba birati priče sa što jednostavnijom radnjom, bez negativnih likova, sa temama koje naglašavaju porodicu, vezu između dece i roditelja, osećaj zaštićenosti i slično tome. Takođe priče u kojima postoji ponavljanje i ritmičnost imaju blagotvoran efekat na decu ovog uzrasta, kao što su Tri Praseta, Zlatokosa i tri medveda, Deda i repa, Koka i zrno pšenice. Isto tako su odlične Cvrčak i Mrav, Zec i Kornjača i basne sa sličnim pozitivnim i smislenim završetkom. Meni se dešavalo da kupim, a još češće da dobijemo na poklon slikovnice basne koje imaju turoban završetak, kao na primer da vuk na kraju pojede jagnje, da orao pojede male lisičiće pa posle orao i mali orlići izgore… užas! Naravoučenija ovih basni oslikavaju prirodu negativnih karakternih osobina, koja bi bila primerena za decu u osnovnoj školi, ali ne i za dete od nekoliko godina. U tim situacijama uglavnom na brzinu smislim drugačiji kraj, a kasnije se potrudim da slikovnicu uklonim, iako zna da se desi da im se baš sviđaju slike na toj slikovnici, pa smo onda u sosu… Zato je stvarno važno pročitati šta piše u slikovnici pre nego što je ponudimo deci da gledaju.

Priče sa negativnim likovima, vešticama, strašnim vukovima i ostalima treba uvoditi od četvrte-pete godine. To su priče poput Ivice i Marice, Snežane i sedam patuljaka, Vuka i sedam jarića, Pepeljuge. Mi smo doduše ove priče već ispričali, dok još nismo znali za ove smernice, i od nabrojanih najviše vole Ivicu i Maricu, povremeno Vuk i sedam jarića, dok Snežanu i Pepeljugu ni ne spominju, samo kada vide neke zaostale slikovnice kod bake. Pinokio i Palčica su otprilike u ovoj kategoriji, možda i u ranijoj, barem moja deca vole da ih slušaju već dugo vremena. Dok Uspavanu Lepoticu, Malu Sirenu i slične bajke sa bljeskovima romantike nisam ni pokušala da im ispričam, jer i sama shvatam da nema smisla – sa tom vrstom emocije još uvek ne mogu da imaju relaciju, niti treba. Da sam ranije znala ili razmišljala o ovome, sigurno bih sve do sada sačuvala decu od bilo kakvih negativnih likova, koliko god da je priča ili bajka lepa i poučna, zato što sada shvatam da ti likovi ustvari izazivaju strah kod deteta mlađeg od tri-četiri godine. Moj sin koji je nedavno napunio tri godine tek sada zna da mi kaže kada je nešto strašno sanjao i kada se nečega plaši. Sasvim mala deca ne znaju tačno to da izraze, ali osećaju strah. Sećam se kada su nedavno moji mališani tražili da im ispričam Crvenkapu pred spavanje, tada sam primetila da im priča o vuku izaziva strah. Istovremeno ih privlači ali i plaši. A da ne pričam o raznim negativnim likovima koje mogu videti na crtanim filmovima, to su još intenzivniji utisci za njihov nežni mozak u razvoju. Kada pričamo o vuku, možemo reći da se vuk pojavljuje i u priči o Tri praseta, koju sam navela kao pogodnu za mlađi uzrast. Ali razlika je u tome da je u priči o Crvenkapi i o Sedam jarića vuk pojeo glavne junake, dok kod prasića to nije bio slučaj, što je već značajna razlika. Naravno, ja nisam za razvodnjavanje bajki, smatram da deca treba da čuju celu priču sa svim njenim detaljima, i da se suoče sa postojanjem zla i negativnosti – ali u pravo vreme.

redridinghoodgfairy002

Za najmlađi uzrast su jako preporučljive jednostavne priče iz prirode koje možemo i sami smišljati. Ovo su primeri priča koje sam čitala u knjizi Isceljujuće priče od Suzan Perrow i koje sam uglavnom malo modifikovala i prilagodila svojoj deci: o Mami ptici i malim ptićima koji tek uče da lete pa se zapletu u trnoviti žbun odakle ih spašava dobra veverica, o maloj sovi koja je pala iz gnezda pa ju je spasio dobri dečak, o delfinima koji dolaze na obalu da se igraju sa decom u moru, o mravima koji žurno jure da pripreme gozbu pa se sudaraju u uskom hodniku, i slično tome. Čak i najjednostavnije priče o tome kako provode dan mali ptići ili konjići ili zečići, bilo koje životinje koje bude maštu i interesovanje deteta. U suštini nije potrebno da se nešto jako posebno dešava, i da bude neki veliki zaplet i rasplet u radnji priče. Za najmlađi uzrast je dovoljna sasvim jednostavna radnja, sa toplim i ohrabrujućim elementima: ljubav između roditelja i dece, pomoć koja stiže od prijatelja, podrška prirode i godišnjih doba. Ako uspemo da pričom dotaknemo detetovu emociju, nešto što mu je baš sada važno i sa čime se poistovećuje, onda smo pogodili u cilj, a dokaz će biti da će dete želeti da sluša priču iznova i iznova. Ponekad možemo biti iznenađeni koliko je dete zainteresovano za neku izuzetno jednostavnu priču (mene ne prestaje da iznenađuje i oduševljava njihova jednostavnost!). Jednom mi je sin kroz šalu tražio da mu ispričam priču o prozoru. Bio je decembar i ja sam povezala priču sa Deda Mrazom: Jedan je dečak celi dan stajao kraj prozora i gledao na ulicu čekajući Deda Mraza, nije ništa ni jeo ni pio niti se igrao, samo je čekao jer je jako želeo da vidi Deda Mraza. Onda je pao mrak i mama je rekla dečaku da sada mora na spavanje, i da će sutra moći nastaviti da čeka. Kad se probudio dečak je spazio poklone ispod jelke i shvatio da je Deda Mraz bio tu dok je on spavao i jako se rastužio. Onda mu je mama rekla da će Deda Mraz celi dan biti u Gradskoj kući na trgu i da će sva deca iz grada doći da ga posete, pa da može doći i on. Dečak je bio presretan i otišao sa mamom i tatom da vidi Deda Mraza, dobio je od njega poklon i Deda Mraz ga je nežno pomilovao po glavi… Ovu priču su mi tražili puno puta da im ispričam, i ja bih se često iznenadila kako im je još uvek zanimljiva. Pošto se decembar približava, sigurno ćemo je ispričati još koji put.

Kao što sam već nekoliko puta spomenula u člancima na ovom blogu, naši omiljeni junaci priča su Krišna i Balarama, najistaknutiji likovi indijske ili vedske tradicije. Oni su dečaci pastiri koji žive jednostavan seoski život čuvajući krave i telad svoga oca i igrajući se sa drugarima u divnoj šumi Vrindavani, a omiljena aktivnost im je krađa maslaca iz ostave svoje majke i drugih pastirica, zbog koje ponekad bivaju kažnjeni. Ova krađa maslaca (i deljenje maslaca raznim životinjama) je neiscrpna tema mnogih naših priča i igara, koja nikako ne gubi na svojoj privlačnosti, iako je toliko jednostavna. Istovremeno, priče o Krišni i Balarami su priče i za odrasle, u njihovim različitim slojevima su skrivene duhovne, moralne i čak ezoterične poruke. Međutim, pričajući ih deci biramo one detalje koji su prikladni za njihovu moć razumevanja, a kasnije kako rastu uvodimo druge detalje i složenije aspekte priče.

cute-lord-krishna-childhood

Čitala sam da je Rudolf Štajner, osnivač Waldorf pedagogije, rekao da su takve priče najbolje za decu, priče koje ćemo im ponavljati iznova u različitim starosnim dobima dodajući nove detalje koji će bliže razjašnjavati poruke koje priča nosi. Na taj način omogućavamo deci da razvijaju svoje razumevanje u kontinuitetu, povezujući različite delove u jednu celinu. Koristeći tradicionalne priče drevnih kultura možemo često da primenimo ovo pravilo. Iz vedske tradicije takva je i Ramajana sa junacima kao što je snažni majmun Hanuman koji čini čudesna dela pomažući glavnom junaku Rami, a iz starozavetne tradicije priča o Nojevoj barci sa svim nebrojenim životinjama koje su se ukrcale na barku da izbegnu potop i kako su na kraju svi zajedno započeli da grade jedan novi i bolji svet.

Dobrodošle su i priče koje opuštaju izazivajući smeh i koje su pomalo blesave, kao priče o Pipiki (Pipi Dugoj Čarapi) koje je zadužena da smišlja naša draga tetka, kao i priče o Štrumpfovima, o Mišku Pišku i slično tome (ove poslednje se pričaju uz slikovnice). Tu spadaju i mnoge pesmice čika Jove Zmaja, koje osim što bogate rečnik naše dece donose puno šale i smeha.

Pomenuta autorka Isceljujućih priča kaže da takođe priče iz našeg sopstvenog života mogu deci biti jako, jako zanimljive i imati terapeutski efekat, naročito ako postoje neki problemi u porodici. Kod nas se to naročito odnosi na tatine priče iz detinjstva koje decu slušaju širom otvorenih očiju i kasnije mami prepričavaju šta je sve tata radio kad je bio mali (što ima skoro istorijsku vrednost jer tatino detinjstvo je bilo prožeto danas zaboravljenim igrama u prirodi u vreme pre- televizijske zatrovanosti!).

Ako to želimo, priče će pronaći put do nas i do naše dece preko nas, i verovatno ostati u njihovom sećanju kao čarolija detinjstva kojom ih je majka hranila jednako kao i slatkišima. Možda će u njihovim sećanjima biti i slađe od slatkiša…

Volela bih da čujem i vaše omiljene priče, naročito ako nisu među ovima koje spominjem…. da obogatimo repertoar!

Srdačno,

Tamara

Fotografije: http://www.globalfolio.net, http://www.thegraphicsfairy.com,  http://www.worldtechfun.com

 

 

 

4

Svet nije sastavljen od atoma nego od priča

homepage

Ako bih u jednoj rečenici trebala nabrojati one naj-najvažnije stvari za razvoj zdravog i srećnog deteta to bi zvučalo otprilike ovako: svo vreme ili velika većina vremena provedena u krugu porodice, dovoljno mirnog sna, zdravi obroci pripremljeni sa ljubavlju, puno skakanja i trčanja na suncu i svežem vazduhu, puno slobodnog igranja i puno priča. Krug porodice daje sigurnost, osnovu svih osnovnih potreba. Dobar san, zdravi „homemade“ obroci i fizička aktivnost na svežem vazduhu su gorivo za izgradnju fizičkog tela i unutrašnjih organa, što je glavni i najvažniji proces razvoja u prvih sedam godina života (Rudolf Stajner). A puno slobodnog igranja i slušanje priča na redovnoj bazi su hrana za dušu deteta. Ako zamislimo detinjstvo kao živi organizam koji ima srce, usudila bih se zaključiti da je ritam otkucaja toga srca ritam izgovorene reči koja prenosi priču u otvorenu dušu deteta koje sluša.

Od doba kada sam naučila da čitam, moje detinjstvo je bilo prožeto pričama i bajkama. Gutala sam sve dečije knjige koje bi mi došle pod ruku, a omiljene su mi bile bajke koje su sačinjavale komplet od tri velike i debele knjige sa pozlaćenim koricama, u crvenoj, plavoj i zelenoj boji. Ne sećam se ko je bio izdavač, ali za mene je i dalje neprežaljeni gubitak što te knjige nisam sačuvala. Ja ih nisam samo čitala, ja sam ih živela, pričala ih drugima, igrala njihove junake i junakinje u svojim igrama i u svojim maštanjima iznova i iznova. I sećam se dok sam bila trudna sa prvim detetom, često sam se pitala hoće li i ono deliti sa mnom ovu strast za pričama, bajkama i knjigama, koja nikada nije prestala da tinja u meni. Ispostavlja se da hoće, i to oboje. Od malena vole slikovnice i knjige, a kako rastu još više vole kada im pričam priče. Pre nego što sam naučila da čitam, nisam slušala priče na redovnoj bazi, ili to što sam slušala meni nije bilo dovoljno pa mi nije ostalo u bliskom sećanju. Naravno, ja sam to kasnije dobro nadoknadila, ali sada znam koliko je važno malom detetu koje još ne ume da čita pričati priče. Zaista, nakon što ispunimo osnovne potrepštine za jedenjem, spavanjem, oblačenjem i sve što spada u tu kategoriju, nema važnije dužnosti za roditelja (ni zadovoljstva) nego da sedne sa detetom na kauč ili pod, i da mu ispriča priču. I da se onda igra sa njim te priče, sve dok mašta ne ponese dete tamo gde mu roditelj više nije potreban, makar i na kratko.

Od kada je sveta i veka, majke i bake, očevi i dedovi pričaju priče svojim potomcima, i tako se razvijaju i održavaju kultura, tradicija, moralne i duhovne vrednosti. Ali u današnje vreme to je na neki način obustavljeno, zapostavljeno, zastarelo. Jedan od najvećih kamena spoticanja tom prirodnom kulturnom toku su televizija i crtani filmovi koji se plasiraju na lokalnom tržištu koji su postali kao neka verodostojna zamena za pripovedanje, jer, ko još ima vremena da se bavi time?! Profesorica Milica Novković, autorka Porodičnog Bukvara, pametno je sročila: danas decu ne odgajaju ni roditelji ni vaspitačice u vrtićima, nego virtuelna vaspitačica. Deci se serviraju ružne, degradirajuće, zbunjujuće, agresivne, neprikladne, neharmonične slike i sadržaji preko svih glavnih medija (čast retkim izuzecima), i to se grubo nameće kao stil odrastanja. Isti trend grubosti i površnosti postoji u ogromnoj ponudi slikovnica od kojih je manji broj pravog kvaliteta. Slikovnice su daleko bolja varijanta od crtanih filmova, ali preplavljivanje deteta sa slikovnicama takođe nije najbolji recept za željeno razbuktavanje mašte. Za taj posao su neprikosnoveno na prvom mestu priče ispričane usmenim putem…baš kao što beše od kada je sveta i veka.

Kao i kroz mnoge druge aspekte roditeljstva, kroz umetnost pripovedanja me vodi Waldorf pedagogija. Mislim da je upravo naglašavanje umetnosti i pripovedanja kroz rad sa detetom ono što me je najviše i privuklo Waldorfu. U predškolskom i tokom prvih razreda osnovnog obrazovanja Waldorf programa, deci se gradivo prenosi putem priča. Jedna priča se obrađuje tokom nekoliko nedelja do mesec dana, kroz pripovedanje, lutkarsko pozorište, igranje, kreativno stvaranje. Kod nas kući je otprilike slična situacija, imamo jednu ili nekoliko priča koje deci najviše zaokupljaju maštu i nju pričamo danima, čak i više od nedelju dana. Ne samo da je pričamo nego se i igramo te priče na razne načine: lutkama, sami glumeći junake, a od nedavno i kao jednostavno lutkarsko pozorište. Radeći sa svojom decom uviđam koliko je silna njihova potreba za poistovećivanjem. Zaista, deca žive u jednom posebnom svetu, satkanom od priča koje slušaju i aktivnosti koje posmatraju u svojoj neposrednoj okolini. Poistovećivanjem sa njima, ona grade svoj unutrašnji svet, koji će biti stub njihovog budućeg unutrašnjeg života. Sa kojim i kakvim pričama i junacima će se danas poistovećivati, takvo će biti njihovo buduće opredeljenje koje će ih neprimetno voditi kroz život, iz unutrašnje riznice pohranjenih slika iz detinjstva. Nakon što ovo uvidimo, da li možemo da ih ostavimo na (ne)milost nekog tamo bezdušnog Mini Ultra programa koji u njihovu podsvest programira seme (samo)destrukcije?

Nedavno sam dobila knjigu Isceljujuće Priče od australijske autorke Susan Perrow, prevedenu na hrvatski. Autorka se bavi pisanjem terapeutskih priča koje pomažu deci da prevaziđu problematična stanja i ponašanja, i takođe održava radionice za odrasle na kojima ih podučava kako da sami stvaraju terapeutske priče. Suvišno je reći da je knjiga prava riznica ideja i maštovitosti. Autorka dokazuje na puno primera kako su priče pomogle da dete prevaziđe određeni kamen spoticanja na putu svoga razvoja. Priče poznaju put do dečijeg srca, i ne samo to, nego pomažu da se deca više povežu sa svojim srcem i sa svojim osećanjima, i da povežu ono što znaju sa onim što osećaju. Priče pružaju način na koji dete upoznaje ne samo svet oko sebe nego i dubinu svojih emocija, kao i načine njihovog usmeravanja. Priče neposredno hrane i razvijaju maštu, kao i sposobnost zamišljanja i zadržavanja slika u umu, što je osnova budućeg kreativnog razmišljanja i stvaranja.

Prenosim citat iz predgovora ove divne knjige, napisan od strane Predsednice Svetske Federacije futurističkih studija: „U ovo postmoderno vreme ovisnost o brzini ogleda se u brzoj hrani, superbrzom internetu, instant-tekstualnim porukama preko mobilnih telefona, brzinskom čitanju i kulturi „tri brza koraka do duhovnog prosvetljenja“. Kako bismo se mogli nositi s time, postoje lekovi koji nam pomažu da se pokrenemo te lekovi koji nas potom trebaju smiriti. Kao psiholog, pedagog i futurist, svesna sam koliko je naša kultura prožeta kratkoročnim aktivnostima. Dok jure sa svojom decom od jedne aktivnosti prema sledećoj, kako bi deca zadržala „takmičarski“ duh, pitam se koliko kvalitetnog vremena roditelji uistinu provode sa svojom decom? Alarmantno veliki broj roditelja danas veruje da „nemaju vremena pričati deci priče“. Čini se da su dobrostojeći roditelji naseli na marketinški mit da mogu kupiti sreću svoje dece najnovijim kompjuterom i mobilnim telefonom i da gotove slike na ekranima mogu zameniti maštu i kreativni odgovor deteta na svet. Ipak, deci je najpotrebnije da sednu svom roditelju u krilo ili na pod pored njegovih nogu i slušaju ga kako priča priče.“

Zato, pričajmo deci priče i pomozimo srcu detinjstva da kuca svojim živim, prirodnim ritmom… baš kao što je kucalo od kada je sveta i veka.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: bitehome.tumblr.com

Inspiracija za naslov je rečenica američkog Indijanca pripovedača Lebdeće Orlovo Pero: Neki misle da je svet sastavljen od atoma… ali ja mislim da je svet sastavljen od priča.