0

Susreti

love_of_books_202371

Ovih dana puno čitamo priču o Palčiću. Kada sam prvi put počela da je čitam i došla do rečenice „roditelji su odlučili da ih ostave u šumi“ ugrizla sam se za usnu i podigla pogled prema majušnim licima koja sa pažnjom slušaju svaku reč koju izgovorim. Pomislila sam, u redu, sad je vreme da i ovo čuju. Izgovorila sam i na trenutak zastala. Tišina lebdi u vazduhu. Nakon sledeće rečenice sam opet malo zastala, čekajući. I nakon sledeće. Onda je bata konačno prozborio, nevino i jasno kao odraz sunca u njegovim očima: „A hoćete li i vi nas tako ostaviti u šumi?“. Došlo mi je da ih oboje stisnem uz sebe i viknem: „Nikada, nikada, nikada vas nećemo ostaviti, pa makar svi nemali šta da jedemo!“. Izgovorila sam tu rečenicu, bez vikanja i stiskanja, ali sa jako uverljivim tonom i direknim pogledom u plavetnilo njihovih očiju. Sledećeg dana je ponovio isto pitanje, ali već sa smeškom na usnama. Nakon toga ga više nije imao potrebe ponavljati. Ali su tražili da čitamo tu priču svakodnevno, po više puta.

Kada sam im pričala Ivicu i Maricu dok su bili manji uvek sam izostavljala taj detalj – da su roditelji zbog siromaštva odlučili da ih ostave u šumi – i umesto toga bih rekla da su se izgubili. Nisam znala kako bih im objasnila tu činjenicu da roditelji mogu tako nešto da odluče i nisam želela da budu zbunjeni u vezi toga. Sad sam im rekla da se to dešavalo nekada davno jer su ljudi bili jako siromašni, ali da se danas tako nešto ne dešava. I još sam rekla da mi ni tada ne bismo to nikada učinili – da potvrdimo do kraja. Čitajući ovu priču iznova i iznova, i gledajući sa kakvom pažnjom upijaju svaku reč, shvatila sam da je ovo neka vrsta terapije za decu. Kroz ovu priču oni se suočavaju sa svojim najvećim strahom – da budu ostavljeni i izgubljeni u nepoznatom svetu. Kroz priču oni proživljavaju te emocije na jedan potpuno bezbedan način, i zaokružuju to iskustvo snalažljivim pronalaskom rešenja i srećnim završetkom. Zbog sposopnosti deteta da se potpuno uživi u priču, da živi u svojoj mašti, slušanje priča je jako bitan deo njihovog sazrevanja i odrastanja. Kao i igra, putem koje se priče iz njihove mašte ovaploćuju u još realnije iskustvo. Iz tog razloga, ne treba izbegavati negativne događaje u pričama, koliko god da nama ponekad deluju surovi. Deca još ne poznaju tu dimenziju surovosti koju mi poznajemo, i oni te iste informacije doživljavaju drugačije nego mi. I baš preko priča se upoznaju sa raznim vrstama osećanja, sa raznim ljudskim karakterima, sa raznim mogućnostima delovanja koja ih čekaju u stvarnom životu. Što priča dublje zadire u njihove emocije, strahove ili potrebe, to su više privučeni njom i imaju je potrebe puno puta slušati, da bi doživeli to iskustvo i integrisali ga unutar sebe. Slušanje priča je realna detetova potreba kao što je realna i potreba za hranom.

Priče koje imaju za temu odvajanje od roditelja i na kraju ponovni susret i zajedništvo sa roditeljima su prikladne naročito za najmlađu decu.To su priče poput Ivice i Marice, Zlatokose i tri medveda, Palčića, Pinokia, i još nekih manje poznatih priča. Nama su se trenutno sve ove priče počele spontano preplitati kroz igru, naše kućno pozorište i kroz slušanje. Iako su moja deca malo osetljivija od drugih, kao što sam opisala u prethodnom članku, verujem da su svoj deci ovog uzrasta ovo „goruće“ teme, pošto je prvih nekoliko godina nakon rođenja najizraženija potreba za sigurnošću. Zato je važno da puno grlimo decu dok su mala, i da im grejemo dušu pričama koje će im dati osećaj da su sigurni i bezbedni u toplom roditeljskom gnezdu. Ovaj najraniji osećaj sigurnosti je osnova koja će popločiti tlo budućeg života deteta svim onim stvarima koje su preduslov za sreću: samopouzdanje, osećaj lične vrednosti, poverenje u život i u životnu svrhu.

U ezoteričnom smislu, ovo odvajanje i ponovni susret od voljenog bića i od bića koje je izvor života je tema svake pojedine duše ovoga sveta. To je odnos između duše i Boga, odnos u kojem duša pokušava da pronađe put do svog izgubljenog izvora. Prirodno stanje duše je da boravi u bliskom zajedništvu sa Bogom, bez obzira gde se nalazi. Bog je sveprisutan i u tom odnosu ne postoji prepreka sa Njegove strane – samo sa naše. Potraga za Bogom i čežnja za ponovnim susretom sa Njim je duboko usađena u prirodu svakog živog stvora, baš zato što je to najprirodnije stanje postojanja. Kao što je malom detetu najprirodnije stanje postojanja u bliskom dodiru sa roditeljima. Kroz detinju nevinost se mnogo jasnije probija sjaj duše nego kroz odbrambene obruče odraslog čoveka. Ali ako odrastao čovek uspe da očuva detinju nevinost u sebi kao dragocenu kap vode u pustinji, onda ima nade da će duša sretno isijavati i kroz njega.

Kada postanemo roditelji dobijamo priliku da se opet osvežimo detinjom kapi u svojoj unutrašnjoj pustinji. Ako smo se ponovo susreli, ja i moje unutrašnje dete, onda ima nade da ćemo ovoga puta ostati zajedno. I da ćemo zajedničkim naporima uvek negovati dete u svojoj deci, čak i onda kada porastu i zaborave na priče, na suze, na pitanja i na smeh koji im sada greju dušu i uljuljkavaju ih u miran san. Ali ovoga puta, mi ih nećemo zaboraviti.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Love Of Books by George Hodan

Advertisements
4

Svet nije sastavljen od atoma nego od priča

homepage

Ako bih u jednoj rečenici trebala nabrojati one naj-najvažnije stvari za razvoj zdravog i srećnog deteta to bi zvučalo otprilike ovako: svo vreme ili velika većina vremena provedena u krugu porodice, dovoljno mirnog sna, zdravi obroci pripremljeni sa ljubavlju, puno skakanja i trčanja na suncu i svežem vazduhu, puno slobodnog igranja i puno priča. Krug porodice daje sigurnost, osnovu svih osnovnih potreba. Dobar san, zdravi „homemade“ obroci i fizička aktivnost na svežem vazduhu su gorivo za izgradnju fizičkog tela i unutrašnjih organa, što je glavni i najvažniji proces razvoja u prvih sedam godina života (Rudolf Stajner). A puno slobodnog igranja i slušanje priča na redovnoj bazi su hrana za dušu deteta. Ako zamislimo detinjstvo kao živi organizam koji ima srce, usudila bih se zaključiti da je ritam otkucaja toga srca ritam izgovorene reči koja prenosi priču u otvorenu dušu deteta koje sluša.

Od doba kada sam naučila da čitam, moje detinjstvo je bilo prožeto pričama i bajkama. Gutala sam sve dečije knjige koje bi mi došle pod ruku, a omiljene su mi bile bajke koje su sačinjavale komplet od tri velike i debele knjige sa pozlaćenim koricama, u crvenoj, plavoj i zelenoj boji. Ne sećam se ko je bio izdavač, ali za mene je i dalje neprežaljeni gubitak što te knjige nisam sačuvala. Ja ih nisam samo čitala, ja sam ih živela, pričala ih drugima, igrala njihove junake i junakinje u svojim igrama i u svojim maštanjima iznova i iznova. I sećam se dok sam bila trudna sa prvim detetom, često sam se pitala hoće li i ono deliti sa mnom ovu strast za pričama, bajkama i knjigama, koja nikada nije prestala da tinja u meni. Ispostavlja se da hoće, i to oboje. Od malena vole slikovnice i knjige, a kako rastu još više vole kada im pričam priče. Pre nego što sam naučila da čitam, nisam slušala priče na redovnoj bazi, ili to što sam slušala meni nije bilo dovoljno pa mi nije ostalo u bliskom sećanju. Naravno, ja sam to kasnije dobro nadoknadila, ali sada znam koliko je važno malom detetu koje još ne ume da čita pričati priče. Zaista, nakon što ispunimo osnovne potrepštine za jedenjem, spavanjem, oblačenjem i sve što spada u tu kategoriju, nema važnije dužnosti za roditelja (ni zadovoljstva) nego da sedne sa detetom na kauč ili pod, i da mu ispriča priču. I da se onda igra sa njim te priče, sve dok mašta ne ponese dete tamo gde mu roditelj više nije potreban, makar i na kratko.

Od kada je sveta i veka, majke i bake, očevi i dedovi pričaju priče svojim potomcima, i tako se razvijaju i održavaju kultura, tradicija, moralne i duhovne vrednosti. Ali u današnje vreme to je na neki način obustavljeno, zapostavljeno, zastarelo. Jedan od najvećih kamena spoticanja tom prirodnom kulturnom toku su televizija i crtani filmovi koji se plasiraju na lokalnom tržištu koji su postali kao neka verodostojna zamena za pripovedanje, jer, ko još ima vremena da se bavi time?! Profesorica Milica Novković, autorka Porodičnog Bukvara, pametno je sročila: danas decu ne odgajaju ni roditelji ni vaspitačice u vrtićima, nego virtuelna vaspitačica. Deci se serviraju ružne, degradirajuće, zbunjujuće, agresivne, neprikladne, neharmonične slike i sadržaji preko svih glavnih medija (čast retkim izuzecima), i to se grubo nameće kao stil odrastanja. Isti trend grubosti i površnosti postoji u ogromnoj ponudi slikovnica od kojih je manji broj pravog kvaliteta. Slikovnice su daleko bolja varijanta od crtanih filmova, ali preplavljivanje deteta sa slikovnicama takođe nije najbolji recept za željeno razbuktavanje mašte. Za taj posao su neprikosnoveno na prvom mestu priče ispričane usmenim putem…baš kao što beše od kada je sveta i veka.

Kao i kroz mnoge druge aspekte roditeljstva, kroz umetnost pripovedanja me vodi Waldorf pedagogija. Mislim da je upravo naglašavanje umetnosti i pripovedanja kroz rad sa detetom ono što me je najviše i privuklo Waldorfu. U predškolskom i tokom prvih razreda osnovnog obrazovanja Waldorf programa, deci se gradivo prenosi putem priča. Jedna priča se obrađuje tokom nekoliko nedelja do mesec dana, kroz pripovedanje, lutkarsko pozorište, igranje, kreativno stvaranje. Kod nas kući je otprilike slična situacija, imamo jednu ili nekoliko priča koje deci najviše zaokupljaju maštu i nju pričamo danima, čak i više od nedelju dana. Ne samo da je pričamo nego se i igramo te priče na razne načine: lutkama, sami glumeći junake, a od nedavno i kao jednostavno lutkarsko pozorište. Radeći sa svojom decom uviđam koliko je silna njihova potreba za poistovećivanjem. Zaista, deca žive u jednom posebnom svetu, satkanom od priča koje slušaju i aktivnosti koje posmatraju u svojoj neposrednoj okolini. Poistovećivanjem sa njima, ona grade svoj unutrašnji svet, koji će biti stub njihovog budućeg unutrašnjeg života. Sa kojim i kakvim pričama i junacima će se danas poistovećivati, takvo će biti njihovo buduće opredeljenje koje će ih neprimetno voditi kroz život, iz unutrašnje riznice pohranjenih slika iz detinjstva. Nakon što ovo uvidimo, da li možemo da ih ostavimo na (ne)milost nekog tamo bezdušnog Mini Ultra programa koji u njihovu podsvest programira seme (samo)destrukcije?

Nedavno sam dobila knjigu Isceljujuće Priče od australijske autorke Susan Perrow, prevedenu na hrvatski. Autorka se bavi pisanjem terapeutskih priča koje pomažu deci da prevaziđu problematična stanja i ponašanja, i takođe održava radionice za odrasle na kojima ih podučava kako da sami stvaraju terapeutske priče. Suvišno je reći da je knjiga prava riznica ideja i maštovitosti. Autorka dokazuje na puno primera kako su priče pomogle da dete prevaziđe određeni kamen spoticanja na putu svoga razvoja. Priče poznaju put do dečijeg srca, i ne samo to, nego pomažu da se deca više povežu sa svojim srcem i sa svojim osećanjima, i da povežu ono što znaju sa onim što osećaju. Priče pružaju način na koji dete upoznaje ne samo svet oko sebe nego i dubinu svojih emocija, kao i načine njihovog usmeravanja. Priče neposredno hrane i razvijaju maštu, kao i sposobnost zamišljanja i zadržavanja slika u umu, što je osnova budućeg kreativnog razmišljanja i stvaranja.

Prenosim citat iz predgovora ove divne knjige, napisan od strane Predsednice Svetske Federacije futurističkih studija: „U ovo postmoderno vreme ovisnost o brzini ogleda se u brzoj hrani, superbrzom internetu, instant-tekstualnim porukama preko mobilnih telefona, brzinskom čitanju i kulturi „tri brza koraka do duhovnog prosvetljenja“. Kako bismo se mogli nositi s time, postoje lekovi koji nam pomažu da se pokrenemo te lekovi koji nas potom trebaju smiriti. Kao psiholog, pedagog i futurist, svesna sam koliko je naša kultura prožeta kratkoročnim aktivnostima. Dok jure sa svojom decom od jedne aktivnosti prema sledećoj, kako bi deca zadržala „takmičarski“ duh, pitam se koliko kvalitetnog vremena roditelji uistinu provode sa svojom decom? Alarmantno veliki broj roditelja danas veruje da „nemaju vremena pričati deci priče“. Čini se da su dobrostojeći roditelji naseli na marketinški mit da mogu kupiti sreću svoje dece najnovijim kompjuterom i mobilnim telefonom i da gotove slike na ekranima mogu zameniti maštu i kreativni odgovor deteta na svet. Ipak, deci je najpotrebnije da sednu svom roditelju u krilo ili na pod pored njegovih nogu i slušaju ga kako priča priče.“

Zato, pričajmo deci priče i pomozimo srcu detinjstva da kuca svojim živim, prirodnim ritmom… baš kao što je kucalo od kada je sveta i veka.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: bitehome.tumblr.com

Inspiracija za naslov je rečenica američkog Indijanca pripovedača Lebdeće Orlovo Pero: Neki misle da je svet sastavljen od atoma… ali ja mislim da je svet sastavljen od priča.